субота, 27. март 2010.

Велики пост

Свети Илија Мињати


Беседа на Цветну недељу
О светом причешћу

Осана! Благословен Који долази у име Господње, цар Израиљев!
(Јн. 12,13)
Уништитељ ада, победник над смрћу, началник живота, Господ наш Исус Христос васкрсао је четверодневног Лазара. Када је следећег дана ушао у Јерусалим, читав град био је потресен извештајем о тако великом чуду и о доласку таквог Чудотворца. "Ко је тај?" – питали су грађани Јерусалима једни друге. Читав многобројни народ који се сабрао поводом празника Пасхе, покретан Божанском руком уз велико славље дочекује Њега као Цара Израиљевог. Једни иду пред Њим, други позади, једни секу гранчице, други их бацају на земљу, неки простиру своје хаљине на пут, и сви у један глас – чак и мала деца – кличу: Осана! Благословен Који долази у име Господње! У данашњем цветоносном слављу запажам три нарочите околности: као прво, одећу прострту по земљи; као друго, гранчице урме као знамења победе; и као треће, радосно клицање: Осана! Благословен је Који долази!
Постоје три неопходна услова које ми, хришћани, треба да испунимо када примамо Господа нашег Исуса Христа у светом причешћу Његовим пречистим Тајнама. Као прво, треба да са истинским покајањем збацимо греховну одећу коју смо тако дуго носили, да оставимо пређашње рђаве навике, то јест да свучемо старог човека са делима његовим (Кол. 3,9). Као друго, када се тако обратимо треба да подигнемо гранчице победе јер смо погазили три велика непријатеља – тело, свет и ђавола. Затим треба да се са духовном радошћу и весељем скрушеног срца приближимо светој трпези Хлеба Живота са речима: Осана! Благословен Који долази у име Господње. Зато ћу данас да беседим о светом причешћу, пошто сматрам да је беседа о томе неопходна за оне који се у ове свете дане припремају да се причесте пречистим Телом и Крвљу Господа нашег. Као прво, хоћу да вам покажем да је та велика тајна једно од највећих дела Божанске силе, премудрости и благости. Као друго, рећи ћу каква је припрема неопходна за онога ко жели да се причести, како би му то причешће било не на суд или на осуду, него за опроштај грехова и спасење. То ћу да саопштим укратко, имајући у виду свечаност данашњег празника.

I
Бог, Који је по Својој природи и суштини непојмљив и невидљив, донекле се може појмити и сазерцавати у Своја три својства, која богослови зато називају спољашњим: у сили, премудрости и доброти. Дело силе представљају чудеса, дело премудрости свете тајне, а дело доброте дарови. Тврдим да је Божанствена Евхаристија највеће чудо које је учинила сила Божија, најузвишенија света тајна коју је измислила премудрост Божија, и најдрагоценији дар који нам је послала доброта Божија. Окренимо се доказима, почев од првог. Истина је да су сва чудеса, уколико су чудеса, равноправна, јер сва једнако превазилазе природне законе. Али једна од њих превазилазе већи број закона, а друга мањи. Зато се једно чудо назива већим, а друго мањим. Међу свим чудесима силе Божије само ово чудо Божанствене Евхаристије превазилази све природне законе. Читаво Тело Христово присутно је у целом светом хлебу, и исто то читаво Тело присутно је у свакој честици светог хлеба, слично томе као што се и читаво сунце види у целом огледалу, а ако се огледало разбије на много делића, опет ће се у свакоме од њих видети читаво сунце. Ми видимо боју хлеба и вина, али једемо и пијемо Тело и Крв Христа. Света тајна Божанствене Евхаристије делује материјално, али и чудотвори духовно: једе се устима, али храни душу; дотиче се чула, али освећује дух. Божанствени хлеб се дроби, али се не дели, једе се, али се не потроши, причешћује све, али га никада не понестане. Исти Исус Христос је на земљи и на небу, исти је на светој трпези и с десне стране Бога и Оца: Један је у овом светом олтару и у свим православним олтарима. Исто је непропадљиво и бесмртно Тело, иста је Крв – источник вечног живота. То су истинско Тело и Крв Христова, али као спољашњу одећу имају изглед хлеба и вина. Дакле, ако Божанска Евхаристија надвисује све природне законе и све облике постојања природних ствари, она је највеће чудо Божанске силе.
Надвисујући све законе природног разума, она представља најузвишенију свету тајну исказану Божанском премудрошћу. Истина, и све остало што је Богочовек Логос учинио Својим оваплоћењем, учинио је у премудрости и све је то тајна. Али у свему томе Он је, с једне стране, непојмљив као Бог, а са друге потпуно појмљив као човек. Тако разум делом не схвата, а делом схвата. Зато су сва Његова дела тајанствена, али нису скривена у сваком погледу. Ми не схватамо на који је начин у Његовом временском рођењу од Дјеве, рађа од жене и у времену Онај који је Свагда Бог; али ипак схватамо да се Он рађа, јер видимо савршеног човека. Ми не схватамо како у Његовом добровољном страдању и смрти страда и умире бестрасни и бесмртни Бог; али схватамо да Он страда и умире, јер Га видимо као нама сличног човека, обученог у немоћ наше природе. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо (1. Кор. 13,9). У светој тајни Божанствене Евхаристије под видом хлеба и вина Богочовек Логос скрива Своје Божанство, јер се не показује као Бог, а скрива и своју људску природу, јер се не показује као човек. Показује се само као хлеб и вино. Зато ум не може да појми ни једну природу Богочовека Логоса – ни Божанску, ни људску. Ова тајна је у сваком погледу скривена. Приђите мудраци овога света који сте проницљивошћу свога ума открили тајне природе; приђите богослови Цркве који сте под руководством Духа Светога истраживали дубине Божанских Писама; нарочито приђите небески херувими, многобројни тајници Божанских Тајни, приђите овде, код ове свете трпезе страшне Тајне. То што видите јесу хлеб и вино, али у њима је присутан Богочовек Исус. У њима нема обележја божанства на основу којих бисте закључили да је Он – Бог. Но, има ли ту и људских обележја, како бисте помислили да је човек? Не. Он је скривен као Бог, и скривен као човек – сав скривен! Приликом рођења Он је заиста унизио Себе, али само по Божанству, јер је као Бог, у обличју слуге, био послушан до смрти. У страдањима је то учинио и по људској природи, јер је пострадао до смрти. Тада се видео човек, док је Бог био скривен. Сада, у Божанственој Евхаристији, Он је унизио Себе потпуним унижењем, јер се није јавио ни као Бог, ни као човек; зато је она тајна над тајнама, превасходна тајна најскривенија у сваком погледу, која надвисује све законе природног разума. Зато је Евхаристија најузвишенији проналазак Божанствене премудрости.
Даље. Она је најдрагоценији дар доброте Божије, јер је нарочити знак Божанствене љубави. О томе сведочи Јован: љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13,1), то јест, према Теофилактовом тумачењу, "показао је према њима савршену љубав " – сву љубав којом Бог може да заволи човека. У оваплоћењу се показала велика љубав исто као и у страдањима, али то ипак то није сва љубав. То се догодило једанпут, док се на литургији тајна савршава свакодневно и Он се свакога дана приноси на жртву. И не само то: Златоуст примећује да Он у светом хлебу подноси таква страдања, каква није доживео на крсту. На крсту није било ломљења Његових удова – не пребише му голени (Јн. 19,33) према пророштву: кости Његове да не преломите (Изл. 12,46). А у светом хлебу Он је присутан у многим честицама, како би Собом испунио многе. "Што није претрпео на крсту, то трпи у приношењу и подноси у ломљењу, како би испуни све". Он је сав љубав, којом нас је до краја заволео. Некад неблагодарни народ израиљски с правом је могао да се хвали великим доброчинствима која је према њему показао Бог и да говори: Не учини тако сваком народу (Пс. 147,9) – када је Бог разделио Црвено море како би их превео у обећану земљу, када их је хранио маном у пустињи, када их је напојио водом која је чудесно истекла из камена. Али све то не може ни да се упореди са крајњим доброчинствима која је Бог показао према нама у овој Божанственој тајни. Шта је Црвено море пред животворном Крвљу, ради које прелазимо у обећану нову благодат? Шта је мана, коју су јели они што су касније умрли, пред овим Божанственим хлебом који је сишао са небеса, од кога ако неко окуси буде жив у векове? Шта је камен из кога је истекла вода, пред овим тајанственим Каменом, неисцрпним источником воде живе "која тече у живот вечни"? Ми треба да кажемо, и то са пуним правом говоримо: Не учини тако сваком народу. Који нам је још већи доказ Своје љубави могао дати Спаситељ света, ако не то да претвори хлеб и вино у Тело и Крв Своју, и да нам их дарује како бисмо јели и пили када хоћемо, и да буду са нама нераздвојно до краја века? То је таква љубав коју ми не можемо да објаснимо нити да измеримо. Божанствена љубав је савршена, целокупна љубав – она је ризница Његове доброте. У томе је Бог као силан показао узвишену силу Своје свемоћи, као премудар савршио тајну над тајнама, а као добар ниспослао најузвишенији дар.
Како треба да се припремамо ако желимо да се причестимо том страшном и великом тајном? Човек нека испитује себе – говори блажени Павле – и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије (1. Кор. 11,28). Нека свако најпре добро испита самог себе и нека истражи своју савест: ако постоји нека препрека, нека је уклони, ако постоје некакве свезе које га спутавају нека их разреши. Мојсије је напасао стада свог таста, мадијамског свештеника Јотора, у подножју горе Хорив. Одједном је угледао чудан призор: жбун који гори, али не сагорева – купина огњем гори а не сагорева (Изл. 3,2). Био је поражен оним што види. Подстакнут љубопитљивошћу рекао је: Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина (Изл. 3,3). Пошао је, приближио се и чуо некакав глас који га позива. Зауставио се. Огањ у коме је Мојсије видео купину био је – Бог, а глас који је чуо – глас Бога Који му је рекао: Мојсије, Мојсије... не иди овамо. Изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш света земља (Изл. 3,4-5). Хришћанине, ти би хтео да се причестиш? Видиш ли овај свети хлеб и чашу на светој трпези? То су Тело и Крв Христа, то је Сам Бог у телу; овде је огањ Божанства који просвећује и очишћује достојне, а спаљује недостојне! Не дотичи их и не приближавај се – изуј најпре обућу са ногу својих, разреши истинском исповешћу узе твојих грехова који ти везују душу. Посвађао си се с неким? Прво разреши спор и помири се са ближњим. Увредио си некога? Украо си или задржао туђу ствар? Затражи опроштај и врати отето. Предао си се блудници или прељубници, толико времена си поживео у греху на саблазан свима? Раздреши узе тела и ослободи своју поробљену душу од ђавола. Изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш света земља – светилиште у које улазиш, света трпеза којој се приближаваш, то место на коме стојиш и причешћујеш се Светиња је над Светињама. Ту невидљиво стоје свети анђели и од страха, трепета и побожности заклањају своја лица. Овде су стајали Василије, Златоуст – људи који су се потпуно одрешили од свих земаљских уза, свети који су исушили своја тела уздржањем, земаљски анђели по чистоти душе. Па ипак, и они су исповедали да су недостојни. Један је говорио: "Знам, Господе, да се недостојно причешћујем", а други: "Господе, Боже мој, знам да сам недостојан". А ти, који си оскврнуо своју душу хиљадама грехова и ни један час се ниси помолио за своја дугогодишња прегрешења – овде се не приближавај! Најпре изује обућу са својих ногу. Разреши прво све узе, уклони све препреке, ослободи се, исповеди се, исправи се, покај се, па онда пошто примиш опроштај тако разрешен и олакшан приђи и приступи. Али опет са побожношћу и пажњом! Да би се приближио месту где је, у купини која је горела, био Бог, Мојсије је изуо своју обућу. Са каквим је само страхом и трепетом морао да ступа онамо где су се налазили трње и огањ! Исти такав страх и трепет треба да доживљаваш и ти када пружаш своје руке и отвараш уста да би примио свето Причешће. Верујем Господе – треба да кажеш – да си Ти Бог; исповедам да сам ја грешник. Верујем да си Ти огањ који очишћује; исповедам да сам ја – усахла трава. Недостојан сам да се овако грешан приближим Бог, и плашим се да не будем кажњен. Ја сам трава и плашим се да приђем огњу – да не будем спаљен. Али пошто ме Ти зовеш и позиваш, ја нечисти Ти прилазим као извору освећења, како бих се очистио; прилазим ти као болесник, Лекару душа, да бих се исцелио; прилазим као мртвац Теби, Хлебу Живота, да бих васкрсао. Прилазим да се просветим и осветим управо зато што сам грешан и недостојан. Прилазим да не бих био далеко од Тебе и да тако ђаво не овлада мојом душом. Опет исповедам да сам недостојан, јер сам грешан. Али Ти си дошао да спасеш грешнике. О, спаси! Осана! Благословен Који долази у име Господње!

II
Велика заблуда влада међу хришћанима који мисле да су исповедивши се и причестивши у ове свете дане, испунили једном заувек своју дужност и да су сада опет слободни да се понашају као пре, па чак и да греше. Ово потиче одатле што они не знају шта значи причешће и шта бива са душом после причешћа. То је погибељна заблуда зато што управо после исповести и причести треба да се живи још побожније и опрезније.
Мојсије је сишао са Синајске горе држећи у својим рукама две таблице завета на којима је било исписано десет Божијих заповести. Лице му је при томе сијало таквом светлошћу да ни његов брат Арон ни остали Израиљци, поражени таквим сјајем, нису могли да погледају у њега. Зато је он ставио покривало преко своје главе, како би могли да му се приближе. И виде Арон и сви синови Израиљеви Мојсија, а то му се светли кожа на лицу, и не смеше приступити к њему... И застре (Мојсије) лице своје покривалом (Изл. 34,30-34). Откуд на Мојсијевом лицу тако силна светлост, да заслепи онога ко погледа? Мојсије је много дана провео на Синају у разговору са Богом, лицем у лице, и од те дуге беседе примио је Божанско сијање, због кога се и његово лице показало тако прослављено. Велика је разлика – беседити са Богом у слици и наговештају, као Мојсије, или пак истински и материјално примити Самог Бога у своја уста и у себе, као што Га прима сваки причасник. Мојсије је само беседио са Богом па је његово лице тако засијало. Како тек треба да сија душа онога ко се причестио Христовим Телом и Крвљу у Пречистим Тајнама?! Божанско Писмо каже да Јевреји нису били у стању да гледају Мојсијево лице које је сијало као сунце; а божанствени Златоуст нас уверава да демони не могу да гледају лице причасника, него дрхте и беже од њега, јер тада из његових уста излази божански огањ, што представља призор чудесан за анђеле, а за ђавола страшан. "Одлазећи од свете трпезе ми као лавови дишемо огњем и постајемо страшни за ђавола". Ни једна звезда на небу не сија тако као што у време причешћа душа причесника сија Божанском благодаћу. Разлог је тај што Божанствено причешће, по речима Симеона Солунског, није ништа друго до "наше обожење и општење са Богом". Када се причешћујемо, сведочи Григорије Богослов, ми добијамо учешће у благодати коју поседује Христос као Бог и као човек. "Кроз бескрвну жртву ми се присаједињујемо (причешћујемо) Христу и постајемо учесници Његових страдања и Божанства". Са овом благодаћу ми усходимо на такву висину светости, да ако бисмо у том тренутку умрли, наша душа би пронашла место у зборовима мученика, девственика и подвижника, и у трену бисмо достигли то чега су се они удостојили после толико времена и уз такву борбу. Боже мој, избавитељу мој! Нека умрем када то буде Твоја света воља, на пустом месту, у шуми, на гори – мени је свеједно – али само да се пред смрт удостојим причешћа пречистим твојим Телом и Крвљу. Ако у том тренутку будем са Тобом, нећу се плашити да погинем. Уверен сам да ћу уз таквог Сапутника стићи до пристаништа Твог небеског Царства.
Дакле, хришћанине, када се причестиш пази да не изгубиш оно што си стекао. Добро се чувај да ти драгоцени бисер не испадне из руку. Пази да га лукави не украде твојој души. Осветио си се Светим Даровима? Живи попут светих. Изашао си чист и купке Божанствене благодати? Немој да опет паднеш у прљавштину твојих пређашњих грехова. Исцелио си се душом? Немој да се опет заразиш старом болешћу. Сјединио си се са Христом? Пребивај у Христу и говори: Осана! Благословен Који долази у име Господње. Њему нека је слава у векове. Амин.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар