Читаоница

Историјски извори и текстови Светих Отаца
који до сада нису били објављени у књигама на српском језику

Манојло II Палеолог
О царским врлинама (одломци)
(посвећено сину, Јовану VIII Палеологу)
Ако се сам Бог стара и промишља о нама, онда је добро да знамо да Он постоји, и шта је разлог толиких патњи, и зашто не примамо Благодат, и зашто су за нас ствари уређене овако или онако. Незахвалност и јадиковање својствени су души која је окрутна, чак и ако верује у Бога...
Сваком човеку је потребна одређена количина хране, али у образовању нам је увек потребно више... За душу је корисно да буде покренута на нешто добро, чак и у часу њеног одласка из тела...
Осуђени су на пропаст и онај ко верује свакоме, и онај ко не верује никоме. Иако су оба става погубна, ако треба да бираш између њих, било би боље да се пострада због храбрости да имаш поверење, уместо да увек будеш сумњичав према људима...
Сви они који имају исти став и однос према првом и свесавршеном добру, сви они љубе и једни друге и чине добро, јер се на исти начин односе и међу собом...
Немогуће је, заиста је немогуће, ако то желимо, да не постигном овај циљ: јер ми не желимо да страсти наше душе буду излечене, ето због чега оне обично остају у нама... Нико не треба да очајава, изузев онога ко мисли да му пристаје да очајава... Чак и ако неко надмашује у греху све људе који су до сада рођени, па, додаћу, и све који ће бити рођени до краја света, чак и онда је немогуће да постигне да га Бог замрзи. Немој да се бориш ни против браће хришћана, нити против било ког народа, чак ни против варварског, ако са тобом закључи мир и жели да га сачува... Мислим да би свак назвао лудим онога ко би веровао да овде на свету постоји неко ко је потпуни странац. Јер сви смо ми деца Једнога, мада се разликујемо по језицима или чему другом, чак и по вери. Пошто смо сви људска бића, треба да бринемо о људима и да свима желимо свако добро. Свакоме треба да помогнемо, само ако је то могуће. Јер наша природа је заједничка, и земља је једна за све, један је свод, једна светлост и један ваздух које Творац простире над свима нама. Једном речју, оно што је Његово, заједничко је за све нас. Но, ти такође треба да схватиш шта је даље а шта ближе (јер постоје многи степени блискости), и да будеш добар према свима, колико то зависи од тебе, а онима који су ти ближи да излазиш у сусрет са дужном наклоношћу и срдачношћу у опхођењу...




Светитељ Теофан Затворник

О ЉУБАВИ као најузвишенијем путу
- тумачење химне љубави св. апостола Павла (1. Кор. 13) 

Апостол Павле показује најпре
а) надмоћ љубави над свим другим даровима и подвизима (13,1-3); потом
б) описује њен светли лик, показујући пуноћу добродетељи и одбацивање свих страсти у њој (13,4-7); на крају
в) саопштава да је она непрестана (13,8-13).

а)
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звечи, или кимвал који звечи (1. Кор. 13,1).
Љубав је унутарња сила живота. Погружавајући се у Бога и испуњавајући се Богом, она све Божије и своје даје за браћу, у којима такође живи, и то не мишљу него срцем, и све што се тиче њих, сматра да се тиче и ње. То је самораспети живот, неисцрпни источник сваког добра. Говорити језицима је сасвим спољашње дело; и у природном поретку тиме је заузета само памет, док у благодатном ни тога нема: јер и магарица је могла да говори када је то било потребно, и камење ће да завапи, каже Господ, онда када не буде било никога ко би саопштио вољу Божију. Онај ко говори без присуства унутрашњег живота исто је што и бронза која јечи, или кимвал који звечи. Прво представља монотони звук, као удрац по комаду бронзе или каквом бронзаном предмету, док друго означава мењање тонова, али без смисла. Грчки: алалазон - лелекати, пуштати глас, а ништа одређено не говорити.
“Апостол је, поредећи дарове, на прво место ставио дар језика, јер тај дар је по мишљењу Коринћана био значајнији од других. Сматрали су да је он најважнији зато што је приликом силаска Свесветог Духа био дат Апостолима пре свих других дарова. Он каже: ако упознам све људске језике, и поврх тога језике невидљивих Сила, а не будем имао љубави према ближњем, ни по чему се нећу разликовати од неживих оруђа” (Теодорит). “Гледај одакле он полази: пре свега, од тога што су они сматрали задивљујућим и великим, тј. од дара језика. Говорећи о овом дару он га представља не онако како су га они имали, него као да је много већи. Он није рекао: “ако језике говорим”, него: ако језике човечије говорим. Шта значи: човечије? Значи: језике свих народа васељене. Но, није се задовољио ни овим проширивањем, него је дадао и друго, много веће; каже: и анђеоске. Видиш ли како је он узвисио тај дар, и како га је после спустио и унизио? Није рекао просто: “тада сам ништа”, него: онда сам као звоно које звечи, тј. нешто безосећајно и бездушно, што узалуд испушта звук, без циља и икакве користи, и не само да никоме не доноси корист, него је за многе узнемирујуће, неугодно и несносно (кумбалон - означава и чегртаљку)” (св. Златоуст).
Шта је то анђеоски језик? Блажени Теодорит о њему пише: “Под анђеоским језицима не подразумевају се никакви чулни језици, већ унутарњи, духовни, они на којима Анђели опевају Бога и опште међу собом. Јер Исаија их је слушао како певају, а Језекиљ, а такође и Данило, Захарија и Михеј слушали су их како говоре. Божански Апостол је ово изразио тако снажно у намери да покаже надмоћ љубави.” Св. Златоуст каже: “Говорећи о анђеоском језику, Апостол не приписује Анђелима тела, него изражава следеће: чак и ако будем говорио онако како Анђели обично говоре међу собом, без љубави сам ништа, чак сам тежак и неугодан. Слично и на другом месту - када каже: да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима (Фил. 2,10) - он Анђелима не приписује колена и кости, далеко било, него на примеру нашег поклоњења жели да покаже усрдно поклоњење Анђела. Тако и овде када говори о језику, он тиме не означава телесни орган, него нашим општепознатим начином општења представља њихово међусобно општење.”
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13,2).
Ови духовни дарови указују на велику блискост у односу према Богу. При свему томе, они се не тичу саме дубине наше природе, него означавају натприродно сједињење са Богом. Пророштво, са потпуним познавањем тајни Божијих у устројству царства благодати, са потпуним познавањем устројства света и свих ствари - у њиховом почетку, током времена, и у циљевима, према чему се све управља - такво дакле пророштво ипак има своје место у глави, и, када је потребно, Бог може да га преда уму, без обзира на то шта се догађа у срцу, како што је и магарицу натерао да говори. Следствено томе, и оно најдуховније може бити далеко од Бога и ближњих, туђе истинском животу. Вера која чини чуда, која и горе премешта, претпоставља велику смелост пред Богом; но, пошто су дела која она савршава спољашња, пошто нису њена сопствена, него Божија, Бог по Своме промислу може дејствовати и кроз несавршена оруђа, немајући у виду њих, него друге, те се тако овај дар може испољити и на потпуно спољашњи начин - да не представља одлучну потврду унутрашњег јединства са Богом и са браћом по Богу. У нормалном поретку духовног живота не може се имати ни такво пророштво ни таква вера без потпуне чистоте и најискренијег богоопштења. Но, када је неопходно, Бог и једно и друго може, по Своме промислу, да саопшти и таквим лицима, која, према своме духовном устројству, не би могла да их имају. Одатле произилази да дела такве врсте не представљају потврду истинског духовног савршенства које све усклађује у љубави, тј. да се и поред свих тих дела може бити без љубави, и сходно томе - бити ништа. И Сам Господ је то потврдио када ја рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Ја вас никада нисам знао - рећи ће - јер Господ зна створења Своја. Овим је Господ рекао да, без обзира на таква знамења, они који су их творили - нису Његови, и то стога што нису творили вољу Његову, а такође и зато што нису имали љубави. Тако се реч Апостола подудара са речју Господњом. Апостол није хтео да каже да ти дарови никада не указују на блискост Богу оних који их пројављују, него да је и поред поменутих дарова могућно одсуство такве блискости, а без ње - све је ништа.
Свети Златоуст је такве мисли исказао на овом месту: “Апостол се не зауставља на дару језика, него указује и на остале дарове и, показавши ништавност тих дарова без љубави, одмах потом даје слику њену. А пошто је хтео постепено да појачава реч, он усходи од мањега ка већем; оно што је ставио на последње место при набрајању дарова, тј. дар језика, сада је ставио на прво место, усходећи, како сам рекао, од мањега ка већем. Пошто је рекао за језике, он одмах прелази на пророштво, представљајући тај дар такође као веома узвишен. Јер као што тамо није указао просто на језике, него на језике свих људи, па чак и на анђелске језике, да би одмах потом рекао како је тај дар без љубави ништа, тако и овде, не говори просто о пророштву, већ - о најузвишенијем прорштву. Рекао је: ако имам дар пророштва, а затим додао: и знам све тајне и све знање, представљајући тај дар у најузвишенијем облику.”
“Потом апостол прелази на остале дарове, и, да не би постао напоран набрајајући их сваки понаособ, указује на мајку и источних свих њих, и то опет у најузвишенијем облику: ако имам - каже - сву веру. Не задовољавајући се овим, он додаје оно што је и Христостос сматрао за велико: ако и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Гледај како он и овде опет понижава дар језика. Показује како је велика корист од пророштва, да је то - познавање тајни и сваког знања, исто тако показује и значајно дело вере - премештање гора; а дар језика је само поменуо и више ништа о њему није рекао. Обрати пажњу и на то како он у свега неколико речи обухвата све дарове, тј. у пророштву и вери; ово стога што се чудеса крију или у речима или у делима. Вери се приписује премештање гора не зато што би сва вера само то могла да произведе, него зато што је грубим људима ово изгледало тешко због тежине гора. Апостол на тај начин узвисује предмет, а смисао његових речи је следећи: ако имам сву веру, ако чак могу и горе да премештам, а љубави немам, онда сам ништа.”
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13,3).
Од дарова Апостол прелази на најузвишеније облике подвига - раздавање имања и предавање себе на спаљивање. Апостол на њих гледа као на дела која се савршавају на спољашњи начин, на начин коме не мора да одговара и унутарње расположење. Могуће је све раздавати без љубави, и одлучити се за смрт, а да се такође нема љубави. Ако Бог гледа на срце и по њему цени дела, а вредност дела сва је у љубави, онда може да се догоди да и тако велика дела пред Богом немају никакву вредност, тј. да не донесу никакву корист. Није Апостол хтео да каже да су таква дела безначајна, него да је сва њихова вредност у љубави; такође, он није хтео да каже да је могуће волети, а при томе не савршити таква дела када је то потребно. Он има једну замисао - да кроз таква поређења покаже како свим даровима и свим подвизима вредност даје само љубав, и да је ако нема ње - све узалуд.
Св. Златоуст каже: “Каква усрдна реч! Он овде све представља у најузвишенијем облику. Није рекао: ако сиромасима дам половину имања, или два или три дела, него: све имање своје. Није рекао: даћу, него раздаћу (сопственим рукама), показујући тиме осим начина коришћења имања и најусрднију услужност. Такође, није рекао: ако умрем, него се опет снажно изражава, представљајући најтежу смрт - бити жив спаљен, и каже да чак и таква смрт без љубави не представља нешто значајно. Али сва сила Апостолових речи откриће се када наведем сведочанство Христово о милостињи и смрти. Које сведочанство? Богаташу је Христос рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19,21); такође, беседећи о љубави према ближњем, рекао је: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Одатле се види да је овакава љубав и у очима Божијим најузвишенија. Али ја тврдим, каже Павле, да чак и ако за Бога положимо свој живот, и не просто положимо, него будемо спаљени, чак и тада нећемо имати никакве користи, ако не љубимо ближњег. Нема ничег изненађујућег у томе што дарови без љубави не доносе никакву корист - они су чак испод доброг живота; јер многи који су поседовали дарове биће кажњени као зли, на пример они који су пророковали у име Христово, изгонили демоне и чинили многа чудеса, као Јуда издајник. Дакле, није ништа чудно што је даровима потребна љубав; али да ни сам исправан живот без ње не значи ништа, то може да изгледа као преувеличавање и да доведе у недоумицу, нарочито када знамо да Христос приписује велико достојанство тим двема добродетељима, тј. нестицању и мученичким подвизима. Зашто он (Павле) говори тако? Шта рећи на то?
“Или то, да Павле немогуће претпоставља могућем, како он обично чини када хоће да каже нешто необично; на пример, у посланици Галатима каже: ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,8). Коначно, ни он сам ни анђео то нису могли да учине; али, да би предмет представио на најупечатљивији начин, он претпоставља оно што се никад неће догодити. Исто тако поступа и овде. Дакле, то треба рећи, или...” Но, ову другу мисао узећемо од Теодорита, који се изражава краће, а ипак сагласно светом Златоусту. Он каже: “Треба знати, да праведни Судија гледа не само на праведно дело, него и на циљ тога дела. Многи свашта чине ради људске славе.”
Пример за то како изгледа страдање без љубави, дао је неки Саприкије, јереј Антиохијски. Он је био у врло пријатељским односима са мирјанином Никифором. После су се око нечега разишли, и то баш озбиљно. Никифор се убрзо уразумио и тражио је помирење, али безуспешно. У таквом стању затекло их је гоњење за владавине Валеријана. Саприкија су ухватили; он је тврдо стајао у вери и због тога је био мучен на различите начине, да би на крају био осуђен на одрубљење главе. Никифор, сазнавши за то, пожурио је за њим и затражио измирење; али овај му је одбио. Зато је благодат одступила од њега, и он се одрекао Христа Господа баш у тренутку када је требало да приклони главу под мач. Ето како је он страдао и био спреман да издржи све, а љубави није имао; и никакве користи није имао од страдања (види Чети-Минеј за 9. фебруар).

б)
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини; све носи, све верује, свему се нада, све трпи (1. Кор. 13,4-7).
“Доказавши да без љубави нема велике користи ни од вере, ни од знања, ни од пророштва, ни од дара језика, па чак ни од савршеног живота и мучеништва, Апостол описује, што је и било неопходно, неупоредиву лепоту љубави, украшавајући њену слику различитим врстама добродетељи, као каквим бојама, и брижљиво сједињујући све њене делове. Стога, љубљени, пази на оно што је речено, и потруди се да проникнеш у сваку реч, како би видео и савршенство предмета, и умеће живописца (сликара). Гледај од чега је почео и шта је поставио као први узрок свих добара. Шта заправо? Дуготрпљење” (Св. Злат.).
Љубав дуго трпи. (То значи) мирно подносити све непријатности, увреде и клевете, не препуштати се осећању гнева или жељи за осветом. “Дуготрпљење је корен сваке филсофије (тј. сваког подвижништва); зато и премудри каже: ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост (Прич. 14,29); и даље, поредећи ову добродетељ са утврђеним градом, каже да је она тврђа од њега. Ово непобедиво оружије, несавладива кула, лако одбија све нападе. Као што искра не наноси никакву штету мору када падне у њега, него истога часа ишчезне, тако и свака неочекивана непријатност која задеси дуготрпељиву душу брзо ишчезне и не узнемири је. Онај ко је дуготрпељив ужива у дубоком спокојству као да борави у мирном пристаништу; нанесеш ли му штету, нећеш покренути тај камен; увредиш ли га, нећеш потрести тај стуб; нанесеш ли му ударце, нећеш поломити тај дијамант; он се и назива дуготрпељивим (макрољумој) зато што као да има дугу и велику душу, јер се дуго назива и великим. Ова добродетељ се рађа од љубави, и онима који је имају и добро њоме располажу доноси велику корист. Немој ми рећи да изгубљени људи, чинећи (дуготрпељивоме) зло и не трпећи зла због тога, постају још гори: ово се не догађа због дуготрпљења, него због самих оних који га не употребљавају онако како би требало. Зато ми не причај о њима, него се сети смернијих људи, који од тога добијају велику корист; јер када они, чинећи зло, не трпе никаквог зла због тога, онда, дивећи се трпљењу страдалника, добијају најбољу лекцију философије (подвижништва)” (св. Злат.).
Благотворна је (црхстеуетаи): од других трпи непријатност, а сама не само да никоме не чини ништа нажао, него напротив, све патње других сматра за своје сопствене и, саосећајући са њима, на сваки се начин труди да олакша њихову тугу; у свакој нужди, жалости и слабости ближњег, она је као јелеј на рани - неће се смирити док не утеши, док не помогне, док не умири; болује због свих, а најпре због оних који су сироти и који страдају; чак и онима који јој причињавају непријатности труди се да у душу унесе мирно расположење; “кротко поступа са пламтећим гневом, да би га укротила и угасила; лечи и исцељује рану гнева, не само одважним трпљењем, него и ревношћу и саветима” (Св. Злат.).
Љубав не завиди ни даровима других, ни њиховом спољашњем благостању, ни признањима, ни успеху у подухватима, нити било каквом другом добру или преимућству другога над собом. То је противно њеној пририоди, јер је њена суштина у томе да другима жели и чини само добро, и то свако; зато она не тражи да сама буде срећнија од других, него да сви буду срећни колико је год то могуће; она ће све да пропусти да окусе добро које је пред њом, не бринући о томе да ли ће за њу нешто остати - само да сви други имају довољно.
Љубав се не горди (оу фусиоутаи - није надувена, од фусањ - дувам, надувавам, нпр. мех). Каква год савршенства љубав поседовала, она сматра да у поређењу са другима нема ништа боље, и колико год да је добра учинила, никако не мисли да је то нешто важно. Као што мати која подиже децу, колико год да се труди око њих, држи се као да није учинила ништа, и када нешто чини, опет чини тако као да је први пут: таква је и љубав. “Она не мисли много о својој доброти” (Икум.). “Не узноси се над браћом” (Теод.). “Него се држи смиреномудрено, без обзира на то што поседује узвишена савршенства” (Теоф.). “Ми видимо да се многи горде и самим својим добродетељима, тј. тиме што нису завидљиви, ни зли, ни ни малодушни, ни неразумни (ови пороци прате не само богатсво или сиромаштво, него и по природи најбоље особине), а љубав савршено очишћује све” (св. Злат.).
Сажимајући све до сада поменуте особине, св. Јован Златоуст примећује следеће: “Погледај: онај ко је дуготрпељив није увек и милосрдан; ако није милосрдан, онда његова добра особина постаје порок, и може да се претвори у злопамћење; али љубав, пружајући лек, тј. милосрђе, чува ову добродетељ чистом. Такође, онај ко је милосрдан, често бива лакомислен; али љубав исправља и тај недостатак. Они који су милосрдни и дуготрпељиви, често бивају горди; али љубав истребљује и овај порок. Она, с једне стране, производи добродетељи, а с друге уништава пороке, или, боље рећи, не допушта им да се зачну. Апостол није рекао, на пример: ако код ње има зависти, она ту завист побеђује, или: ако се појави гордост, она кроти ту страст; него каже: не завиди, не горди се; и, што је нарочито задивљујуће, она чини добро без напора - трофеј подиже без борбе и надметања. Јер ко има њу, она га неће терати да се труди како би задобио венац, него ће му без труда дати награду; о каквом труду може бити речи тамо, где нема страсти која би се супротставља врлинском расположењу?”
Дивне су ове последње речи св. Јована Златоустог о лаком и од страсти неометаном чињењу добара. Љубав јесте одрицање од свих страсти; она се усељава у срце након што страсти буду истеране. Ово истеривање се код неких догађа одмах по обраћењу, у тренутку поновног рађања, и савршава га Дух Свети, Који у исто време излива у срце савршену љубав. Пошто сада постајемо свесни својих хришћанских обавеза тек знатно после крштења, онда када страсти, умртвљене приликом поновног рођења, већ успевају изнова да оживе и да се подигну са силом, нама, пре но што нам се срце испуни пуном љубављу, предстоји још да се боримо са страстима и да их победимо, како бисмо несметано чинили свако добро. Добро које желимо је добро љубави. Свети Исак Сирин љубав назива рајем који се налази на острву усред мора. Ми још увек пливамо према њему. О, кад бисмо допливали!
Не надима се (не превозноситсја, оу перпереуетаи) - не узноси се. Онај ко се узноси у речима, у суђењу, у понашању, у обраћању и у делима, допустио је себи велику несмотреност, зашто што поступа на силу, са уверењем да је све што долази од њега дивно и да код других треба да изазове само дивљење и похвалу; он се узноси, ни на чему се не заустављајући; због тога ништа корисно не може да предузме, нити пак може да пружи користан савет; својим суђењем он се меша у све, а осим пометње ништа за собом не оставља. Љубав не поступа тако. Она поступа тихо, гледајући и уверавајући се где и шта корисно може да предузме, и онда то чини без буке и оглашавања. Св. Златоуст каже: “Љубав се не надима (не узноси), тј. не поступа лакомислено. Онога који љуби она чини благоразумним, сталоженим и поузданим. Надута лакомисленост својствена је људима који воле телесном љубављу; онај пак ко воли истинском љубављу, потпуно је слободан од тога; љубав која пребива у души, како какав искусни земљоделац, не допушта да на пољу срца израсте никакво зло трње”. Исто пише и Теодорит: “онај ко љуби, ни у чему не пристаје да поступа непромишљено”. Икуменије: “ништа непромишљено не чини: перперој гар пропетхј”. Иста је мисао и код Теофилакта: “љубав није непромишљена, него делује самоудубљено и пажљиво. Перперој - лебдећи, метењризоменој - лак” - у мислима, речима и делима.
Не чини што не пристоји (оук асцхмонеи) - не мрзи, не презире и не гнуша се ни над чим, уколико то захтева добро ближњега; колико год нешто изгледало понижавајуће у очима људи, она се пред тим неће зауставити, него ће се радо тога прихватити, само да би учинила добро ономе кога воли. Тако кажу и сви наши тумачи! Теодорит пише: “(љубав) не одбија да због користи братије учини и нешто понижавајуће, не сматрајући чак ни такво дело неприличим за себе”. Икуменије: “ако понекад ради онога кога воли треба да поднесе и нешто срамно, она због тога неће бити посрамљена”. Тако је и код Теофилакта. А ево и опширне речи св. Јована Златоустог: “Зашто ја кажем, наставља Апостол, да се љубав не горди? Она је тако далеко од ове страсти, да чак и онда када трпи најтеже невоље због онога кога воли, не сматра то понижењем за себе. Он (Апостол) није рекао: “иако трпи понижење, она га храбро подноси”, него: “она уопште не осећа понижење”. Погледајмо у том контексту Христа, и увидећемо истинитост онога што је речено. Господ наш Исус Христос подвргао се пљувању и бичевању од стране јадних слугу, и не само да то није сматрао за понижење, него се још и радовао и сматрао то за славу; разбојника и човекоубицу Он је заједно са Собом пре других увео у рај; разговарао је са блудницом, па још и у присуству оних који су га окривљавали, и то није сматрао за срамоту, него јој је чак дозволио да целива Његове ноге, да сузама ороси Његово тело и отре сузе косом, и све то пред очима непријатеља и противника; зато што се љубав, оук асцхмонеи - не гнуша ни над чим. Стога се ни оци, колико год да су мудри и красноречивији од других, не стиде да чаврљају са децом, и нико од оних који ово виде не осуђује их, него напротив, то оставља утисак тако доброг дела, да чак заслужује похвалу”.
Не тражи своје. “Речима: Не чини што не пристоји, он показује и то, какву срамоту љубав не може да поднесе. Какву? Она не тражи своје. Љубљени је за њу све, и њу је срамота када њега не може да га избави од срамоте; тако, ако може сопственом срамотом да помогне љубљеном, онда то не сматра срамним за себе. Љубљена особа је за онога ко љуби исто што и он сам. Љубав је таква, да онај ко воли и онај ко је вољен не представљају два одвојена лица, него једног човека, што не може да постигне ништа осим љубави. Зато немој да тражиш своје, да би нашао оно што је твоје; јер ко тражи своје, тај не налази оно што је његово. Зато и Павле каже: нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога (1. Кор. 10,24). Свачија корист крије се у користи ближњег, а корист ближњег у његовој користи. Бог је ово тако уредио зато, да бисмо били везани један за другога” (Св. Злат.).
Не раздражује се - оу пароxунетаи - не жалости се. Када наиђе на непријатност од стране онога коме се труди да учини добро, не раздражује се због тога; или, не раздражује се због безуспешности својих напора за нечије добро, и не престаје да тражи начине за постизање својих циљева у том погледу; или, како пише Теодорит: “ако наиђе на неку непријатност од стране било кога, то подноси великодушно, по ватрености љубави коју има у себи”. Тако говори и Златоуст: “гледај опет, како она не само да истребљује пороке, него им чак не дозвољава ни да се зачну. Јер (Апостол Павле) није рекао: “иако се раздражује, она савладава раздраженост”, него: не раздражује се”. Не допушта нелагоди ни да се зачне.
Не мисли о злу - оу логизетаи то какон - не обраћа пажњу на зло, и чак уопште не мисли да у делима другога има зла: не види зло у злу; други виде, она не види. За онога ко воли све, сви изгледају добри: као што о другима не помишља ништа осим добра, тако и у њиховим поступцима у односу на себе никада не подозрева ништа зло. Тако и Теодорит: “опрашта погрешне поступке, претпостављајући да нису учињени са злом намером”. Друга мисао, да не помишља на зло за освету, биће директна последица претходне (мисли), и може да се види ту, у вези са њом (са претходном мишљу) (Теофилакт). Свети Златоуст под овим подразумева да (она) и поред примљених увреда не помишља зло: “не само да не чини, него чак и не помишља ништа зло против онога кога воли. И заиста, како ће она да чини зло, када не допушта чак ни злу мисао? А ту и јесте источник љубави.”
Не радује се неправди, а радује се истини. Неправда и истина овде се узајамно одређују. Како схваташ неправду, тако као супротност њој треба да схваташ истину, и обрнуто. Тумачи ове речи различито разумевају, па када се саберу сва тумачења, излази да под неправдом треба подразумевати свако зло, а под истином свако добро. Свети Златоуст каже: “не радује се када други страдају од било каквог (духовног) зла; радује се због оних који воде исраван живот. Или је овде садржано исто оно што се каже на другом месту: радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рим. 12,15). Зато она и не завиди, зато се и не горди, и туђа добра сматра за своја. Видиш ли како љубав свога штићеника готово да претвара у Анђела? Јер ако нема гнева, ако је туђ зависти и чист од сваке погубне страсти, онда је он очигледно већ надвисио људску природу и досегао бестрашће Анђела”. Теодорит сагласно овоме пише: “мрзи противзакоње, а весели се ономе што је добро”. Теофилакт се донекле разликује: “не радује се када некога оптужују, вређају и причињавају му зло; радује се са људима који живе исправно, онда када се око истине тако добро слажу, сматрајући то славом за себе”.
Све носи - стегеи - подноси, покрива. Св. Златоуст каже: “Љубав све (под)носи (покрива), по својој дуготрпељивости и кротости, шта год тужно и тешко да се догоди, макар то били увреде, макар и ударци, макар и смрт, или нешто друго слично. Ово се може видети на примеру блаженог Давида. Шта може да буде теже, него видети побуњеног сина, који тражи власт и жедан је крви свога оца? Али блажени Давиди је и то поднео. Он чак ни речи прекора није хтео да упути убици (тј. своме сину), него је војсковођама заповедио да чувају његов (синовљев) живот, препустивши им све остало. Тако је чврсто он био утемељен у љубави! Зато Апостол и каже: све носи. Тим речима он изражава силу љубави.” Теодорит пише: “из љубави подноси и бол.” Може и овако: стегх - покров. Одатле мисао: љубав служи као покров за све, сви јој прибегавају и у њој налазе заштиту и заклон од сваке незгоде. Покров сугерише и мисао о заклањању: отуда љубав заклања грехе, немоћи, недостатке и слабости других; она не само да их не разглашава, него све то заклања добром речју.
Све верује. “Сматра да љубљени не лаже” (Теодорит). “Верује свему, шта год да каже љубљени; и не само да она сама ништа не говори са лукавством, него чак и не подозрева да неко други може тако да говори” (Теоф.).
Свему се нада. Чинећи добро и наилазећи на неуспех она се не зауставља, него проналази нове начине, а ако ни они не доводе до циља, тражи и друге, и све тако даље, надахњујући се надом да ће Бог на крају овај труд љубави да благослови успехом. Теодорит пише: “ако види љубљеног да је склон злу, очекује промену на боље код њега”. Сама пак не седи скрштених руку, него са своје стране употребљава сва одговарајућа средства за његово исправљање, и “не очајава, него се нада да ће се он на крају вратити на боље” (Теоф.).
Све трпи: радо предузима све напоре које изискује чињење добрих дела, одважно савлађује препреке, мирно подноси непријатности, и све, што год да је снађе на путу добра, трпи, имајући један циљ - да чини добро љубљеном, тј. сваком човеку; она трпи и сам неуспех у чињењу добра. “Ако се догоди да љубљени не мари за њену бригу и остаје на свом злом путу, она мирно прима његове падове” (Теоф.). “И шта год да се догоди у љубљеном, или да дође од стране њега, ништа не може да отргне онога који љуби од љубави према њему” (Теод.).
Свети Златоуст све ово троје: “нада се, верује, трпи”, сједињује у једну реч, и каже: “не очајавајући, очекује од љубљеног човека свако добро; чак и ако је лош, не престаје да га исправља, да се брине о њему, и не просто да се нада, него да буде сигурна, јер љуби силно; макар се, поред свег чекања, добро не догађало, макар љубљени постао још гори - она и то подноси”.
Љубав никад не престаје (1. Кор. 13,8).
“Божански Павле, представивши у прецизним цртама горе поменута својства љубави и приметивши да му је језик недовољан да би је довољно похвалио, кратко додаје: Љубав никад не престаје, тј. не одступа, него свагда остаје постојана, непомична, вечно присутна. Управо то Апостол показује речима које следе за овим” (Теод.). “Видиш ли чиме је завршио опис и шта је нарочито важно код тог дара? То, да она никада не престаје, тј. да се не прекида, да не слаби услед онога што трпи, јер љуби све. Онај ко љуби, никада не може да мрзи, шта год да се догодило: у томе се састоји најузвишеније достојанство љубави. Такав је био и сам Павле. Колико су му само зла нанели Јудејци! Но, то не само да није охладило његову љубав, него ју је још више уздигло, дотле да се он молио да буде одлучен од Христа због браће своје (Рим. 9,3)” (Св. Злат.); “или: (љубав) не престаје у овом животу, него ће прећи у будући век, и тамо ће остати, чак и ако све друго нестане” (Теоф.).

в)
“Доказавши надмоћ љубави тиме што је она потребна и даровима и добрим делима, затим побројавши сва њена савршенства и показавши да је она темељ истинске философије (подвижништва), Апостол показује њено достојанство са још једне - треће стране” (Св. Јов. Злат.).
...Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати (1. Кор. 13,8).
Ово треба читати у вези са никад не престаје. Нека се и све то догоди, љубав неће престати. На које време овде указује Апостол? Језици су замукли, но дар пророштва и даље делује у Цркви, а знање је још очигледније. И нема основе да се претпостави, да до краја века неће бити тако. Зато треба узети да апостол овде подразумева будући век. “Будућем веку ови дарови нису потребни: пророштво је излишно када су ствари очигледне; познавање језика је бескорисно када је нестала разлика између њих; мање познање ће се престати онда када буде предато веће” (Теод.). “Ако су пророштва и језици били дати ради вере, са ширењем вере по свим крајевима, њихова употреба постала је излишна. Али међусобна љубав неће престати, него ће још више узрастати и овде и у будућем веку, и тада још више него сада. Овде много шта ослабљује љубав - новац, свакодневни послови, телесне страсти, душевне слабости; а тамо неће бити ничег сличног. Уосталом, нема ничег изненађујућег у томе што ће пророштва и језици нестати; а да ће нестати знање, то изгледа чудно. Како? Зар ћемо тада живети у незнању? Не. Управо тада знање и треба да се увећа, као што је и Апостол рекао: онда ћу познати као што бих познат (1. Кор. 13,12). Зато, да ти не би помислио да ће и знање престати попут пророштава и језика, Апостол се није зауставио после речи: знање ће престати, него је (у наставку) показао и начин на који оно ће престати” (Св. Злат.):
Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13,9-10).
“Дакле, неће нестати знање, него непотпуно знање; јер ми ћемо знати не само ово што сада знамо, него и много више. Тако, да појасним на примеру, ми сада знамо да је Бог свуда присутан, али како - то не знамо; знамо да је Он све што постоји створио ни из чега, али на који начин - не знамо; знамо да се родио од Дјеве, а како - не знамо. Тада ћемо ово спознати потпуније и јасније” (Св. Злат.).
Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад сам постао човек одбацио сам што је детињско (1. Кор. 13,11).
“Пошто је рекао да ће са доласком савршеног знања престати делимично знање, сада, да би то још појаснио, наводи пример, којим уједно показује и то колико је садашње знање далеко од будућег. Ми смо сада по знању налик на децу, а тад ћемо постати људи. Као дете говорах, то је рекао алудирајући на дар језика; као дете мишљах, алудирајући на дар пророштва; као дете размишљах - на дар знања. Речима: а кад сам постао човек одбацио сам што је детињско, објашњава да ћемо у будућем веку имати знање толико савршеније од данашњег, колико је савршеније знање човека у односу на знање детета; тада ће нестати ово знање налик на детиње, које имамо сада” (Теоф.). “Јер по достизању савршеног узраста, они који се украшавају чистотом духа и благоразумношћу немају више потребе за детињим знањем. Дакле, знање које нам је дато у овом животу Апостол је упоредио са знањем деце, а знање које се очекује у будућем животу - са знањем савршених људи; тиме он учи и оне који су због свога знања комадали цркву, да не мисле високо о њему” (Теод.). Када каже: одбацио сам, он тиме сугерише да од садашњих погледа на свет, па и оних најмудријих, тешко да ће шта остати у будућем веку. И земља и небо ће бити нови; биће нови услови постојања и узајамних односа. Све ће се појавити у другом облику, и биће схваћено у другом смислу. Оно што ће бити у будућем веку, предсказује нам се путем поређења. Поређења се узимају из ствари овога века, који ће престати; зато таква поређења ништа заправо и не дају да се разуме, него само подстичу нагађања. О томе у продужетку и говори Апостол.
Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1. Кор. 13,12).
“Исто то Апостол објашњава и другим примером: сад видимо, каже, као у огледалу. Али пошто огледало прилично јасно представља предмет који се посматра, он додаје: у загонетки, како би показао да је садашње знање у највећој мери непотпуно” (Св. Злат.). “Садашње је сенка будућег; јер у светом крштењу видимо слику васкрсења, а тада ћемо видети само васкрсење. Овде видимо икону Владике, а тамо ћемо видети Самог Владику. То значе речи лицем у лице. Нећемо видети Његову невидљиву природу, која је невидљива за све, него оно што је Он примио од нас” (Теод.). “Апостол је рекао лицем у лице не зато што Бог има лице, него да би јасније и разумљивије изразио (савршенство тадашњег знања у односу на садашње). Видиш ли како ће узрасти сва наша спознаја? (св. Злат.).
Бог је увек скривен и остаће такав; и најузвишенија бића Њега не гледају непосредно, него само кроз пројаве Његове славе. Неће бити већег и савршенијег гледања лица Божијег, од онога кога су верни удостојени у лицу Господа Исуса Христа. У томе се састоји неизрецива милост Божија према нама. Он на сваки начин хоће да га ми видимо, али пошто то не може да буде директно, Он је благоволео да Јединородни Син Божији буде оваплоћен, како би достојни у Његовим Очима могли да виде Бога. У нашим очима душа види душу и душа се сједињује са душом. Пример имамо у онима који се воле. Они осећају да кроз очи душа као да се прелива у (другу) душу. Тако ће верни кроз очи Господа ближе општити са скривеним Божанством. И у томе је сво њихово блаженство.
Сада је и од онога што већ имамо много шта скривено, можда и зато што се овде много шта појављује само у назнакама, док ће се тада јавити онако како јесте. Ко може да каже, у чему се састоји обнова наше природе? Али та обнова постоји, одвија се, ближи се крају, сазрева, и јавиће се у будућем веку. Зато свети Јован Богослов и каже: сада смо деца; и још се не откри шта ћемо бити (1. Јн. 3,2). Садашње наше знање, у односу на будуће, налик је старозаветном у односу на савремено. Тако ово схвата и св. Златоуст. “Да би макар мало појаснио себи ову разлику и унео у своју душу макар и неки зрак разумевања овог предмета, присети се, сада, када је засијала благодат, времена (старозаветног) закона. Све до времена благодати, ондашње је изгледало велико и задивљујуће, да би после благодати постало невелико. Но, да би оно што сам рекао постало јасније, узмимо било које од ондашњих свештенодејстава, и видећеш разлику. Узмимо, ако хоћеш, старозаветну и новозаветну Пасху, и схватићеш преимућство (последње над првом). Јудејци су савршавали Пасху, али савршавали су је као у огледалу и загонетки; они чак нису ни помишљали на неизрециве тајне, нити су знали шта заправо предизображавају њихва дела; они су видели заклано јагње, видели су крв кроткога и помазивање вратница том крвљу; а да ће оваплоћени Син Божији бити заклан, да ће избавити целу васељену, да ће дати Своју Крв за храну Грцима и варварима, да ће отворити небо за све, да ће небеска блага понудити људском роду, да ће уздићи тело обливено крвљу изнад неба и наднебесја, и уопште, изнад свих горњих војски, изнад Анђела, Арханђела и других Сила, и да ће га посадити на сам царски престол, са десне стране Оца, у сјају неизрециве славе - то нико од њих тада није могао ни да замисли.”
Шта значе речи: а онда ћу познати као што бих познат? Оне такође објашњавају узвишеност будућег знања у поређењу са садашњим. Јер тада ће: “познаћу као што бих познат”, заменити садашње: “разумем делимично”. Сходно томе, речи: као што бих познат објашњавају меру тадашњег знања. Јер то је дело које се већ збило. Какво је то дело? Које је значење речи: као што бих познат? Св. Златоуст каже: “Као што је Он Сам прво познао мене и Сам сишао к мени, тако ћу се тада приближити Њему много више него сада. Онај ко седи у мраку, пре него што угледа сунце, не прилази сам његовим дивним зрацима, него му се они показују када засијају; а када прими њихово сијање, тад већ и сам стреми ка светлости. Тако смисао речи: као што бих познат није тај да ми тобоже познајемо Њега онако као што је Он познао нас, него, као што је Он сада Сам сишао к нама, тако ћемо и ми тада да допремо до Њега, сазнаћемо много тога што је сада скривено, и удостојићемо се најблаженијих беседа и премудрости.”
Теодорит то схвата овако: “Апостол не каже да ћу га познати као што је Он познао мене, него да ћу га видети јасније, пошто сам постао Његов. Јер реч: “познат”, Апостол употребљава уместо речи: “прихваћен”. Тако је Господ и Мојсију рекао: знам те боље од свих (Изл. 33,17), и Апостол каже: позна Господ оне који су Његови (2. Тим. 2,19), тј. удостојава их велике добити”. Апостол је не једном употребио ову реч, а она је опет нејасна. Сигурно и ово спада у предмете који ће тада бити спознати савршено јасно.
А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав (1. Кор. 13,13).
Св. Златоуст каже: “Ово је нова похвала љубави. Не задовољавајући се оним што је већ речено, Апостол се труди да нађе у њој и нешто друго. Гледај: он је рекао да је љубав велики дар и најузвушенији пут ка даровима; рекао је да без ње дарови не доносе велику корист; детаљно ју је представио, а сада хоће нарочито да је узвиси и да покаже њену величину тиме што она не престаје. А сад - каже - остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Зашто је највећа - љубав? Зато што ове (добродетељи) пролазе. Вера и нада престају онда када се јаве добра која су била предмет вере и наде.” Исто пише и Теодорит: “У будућем животу вера је излишна, јер све постаје видљиво. Ако је вера основ свега чему се надамо (Јевр. 11,1), онда, када се саме те ствари појаве, нема више потребе за вером. Тамо је, такође, излишна и нада. Нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада (Рим. 8,24)? Али љубав тим пре има силу онда када се умире страсти, када тела постану непропадљива, и када душе више не буду бирале данас једно, а сутра друго.”
Теофилакт пореди ове добродетељи са благодатним даровима и каже: “постоје за сада још и пророштва и језици, јер су они неопходни за утврђивање вере. Али када се вера посвуда рашири и утврди, тада ће ови дарови нестати, а остаће: вера, нада и љубав, до краја века. Када пак наступи крај века, вера и нада ће престати, а љубав прећи и у будући век.”
Новији тумачи сматрају да Апостол за све три добродетељи каже не само да ће оне у овом веку наџивети све дарове, него да ће и у будући прећи све три: тамо ће бити предмета и за веру и за наду, а не само за љубав. Видећемо кад дође време; а дотле, држимо се светоотачког тумачења, по коме ће садашња вера прећи у сазерцавање предмета вере, а нада у поседовање предмета наде, док ће љубав остати љубав, каква и јесте. Ако вера и нада добију друге предмете, оне ће, ако их и буде, бити другачије од оних које нас овде оживљавају и одушевљавају. И нема ту више шта да се мудрује.

(Из књиге: Епископ Феофан, Толкование посланий св. Ап Павла – Первое къ Коринфянамъ Москва 1893, стр. 469-494. © Предањске студије и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима ове текстове у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати их у меморију компјутера или их на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права)

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар