понедељак, 30. децембар 2013.

Свети Тихон Задонски, "Устани ти који спаваш"

Портрет Тихона Задонског, епископа Вороњешког
(непознати уметник, последња четвртина XVIII века)
Наслов оригинала:
"Востани спяй"
Издание Афонского Русского Пантелеимонова монастыра.
Москва, 1911.

Свети ТИХОН Задонски
Устани ти који спаваш

Зборник светоотачких поука
усмерених на буђење човека из греховног сна
како би био бодар у Христу
(саставио св. Теофан Затворник)

Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Од њих вам ништа толико нећу препоручивати, као дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица "Устани, ти који спаваш"... Бољу литературу за вас не могу да нађем. Свети Теофан Затворник (из књиге "Шта је духовни живот и како се за њега оспособити")

Предговор
Устани ти који спаваш
и васкрсни из мртвих,
и обасјаће те Христос
(Еф. 5,14)
Стање човека који живи у греху и не мари за своје спасење, реч Божија пореди са сном. Баш као што онај ко спава не види ништа око себе, не чује шта се око њега прича, нити осећа опасност која му прети, тако и немарни грешник не види својим умом оно што је у њему, у каквом се духовном стању налази, нити горку судбину коју сам себи припрема својим рђавим животом и која свакога трена може да га задеси. Ништа духовно као да га се не тиче: он спава, и ко ће да га пробуди?
Човекољубиви Бог на најразличитије начине подстиче успаваног грешника како би се пренуо, отворио очи и схватио све ово: буди га Својом Божанском речју, пророчком и апостолском, подстиче га гласом савести који се разлеже у срцу и изазива зебњу, узнемирава различитим спољашњим догађајима који задесе самог грешника или његовог ближњег. Равнодушном и немарном грешнику са свих страна долазе позиви: Устани, ти који спаваш, устани! Зашто спаваш?
Када Бог да, па неко чује такав позив и послуша га, прва је последица да се грешник замисли над собом и почне да се пита: "Шта да радим? Тешко мени ако остане овако. Хоћу ли се коначно оканути својих бестидних дела?"
Тренутак када се појаве таква узнемиравајућа питања, веома је драгоцен у животу грешника. Тиме започиње његово обраћење. То што су су се појавиле такве мисли, благодат је Божија. Сада грешнику предстоји да се заузме за себе и да наговори своју душу да коначно остави самоугађање, те да се потруди око угађања Богу, ради свог вечног спасења.
Чини се да би свако могао да убеди своју душу, али на делу то не бива тако. Необразован човек, због неукости, не може да одабере довољно јаке речи; а образован, због своје велике учености, пун је речи које имају сасвим другачији тон и смисао од онога који се тражи за саветовање душе. Услед тога се, између осталог, и догађа да се не обрати Богу свако ко се замисли над собом, него размишља и размишља, па се опет прихвата пређашњег греховног начина живота.
Ради помоћи у наговарању душе, и сопствене и других људи, састављен је овај зборник светоотачких дела која су усмерена на уразумљивање грешника и његово обраћење на прави пут. Свети Оци су намерно проучавали греховно стање човека, опширно и поражавајуће јасно описивали су његову беду, како би омогућили грешнику да увиди опасност положаја у коме се налази и тиме подстакли његову ревност да се избави од погибељи која му прети. Очистивши се од грехова они су били живо свесни свега зла које грех причињава човеку, зато су га и описали тако силним и делотворним речима: други то не би могао да учини тако успешно. И сам грешник то не може, вероватно зато што још пребива у греху. Управо зато сматрали смо за целисходније да не полазимо од својих размишљања, него да понудимо светоотачке савете, којима је, поврх тога, приступ душама унапред већ припремљен високим достојанством лица од којих нам долазе, а дејство на срце обећава сила помазања која прожима отачка дела.
Овај зборник започињемо делима светитеља Тихона. За њим ће уследити изводи из дела светог Јефрема Сирина, светог Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Макарија Великог, светог Димитрија Ростовског и других. Највећи део позајмљен је од св. Тихона, св. Јефрема Сирина и св. Златоуста, јер они су се у својим делима чешће окретали овој теми и детаљније су представили стање грешника и потребу за покајањем.
Сами чланци нису распоређени по некаквом нарочитом плану, у уверењу да је план потребан у делу познања, док је у делу умекшавања срца излишан, а понекад је, уместо да користи, и штетан, јер скреће пажњу са суштине ствари на форму. Нико не може тачно да каже која ће реч да утиче на срце како би га усмерила где треба. Понуди много и различито – нешто од тога дотаћи ће се душе.
Овај зборник пратимо искреном жељом да послужи уразумљењу нама сличних грешника и помогне им да се обрате на пут покајања и хришћанског живота.

петак, 22. новембар 2013.

Посланица блаженог Јеронима блаженом Августину из 418. године

Блажени Јероним, икона из XV века
(Византијски музеј, Атина)
Domino sancto ac beatissimo Papae Augustino Hieronymus.
Omni quidem tempore beatitudinem tuam, eo quo decet honore, veneratus sum; et habitantem in te dilexi dominum Salvatorem: sed nunc, si fieri potest, cumulo aliquid addimus, et plene complemus, ut absque tui nominis mentione, ne unam quidem horam praeterire patiamur, qui contra flantes ventos ardore fidei perstitisi. Maluisti, quantum in te fuit, solus liberari de Sodomis, quam cum pereuntibus commorari. Scit quid dicam prudentia tua. Macte virtute, in orbe celebraris. Catholici te conditorem antiquae rursum fidei venerantur atque suspiciunt; et, quod signum majoris gloriae est, omnes haeretici detestantur: et me pari persequuntur odio; ut quos gladiis nequeunt, voto interficiant.
Incolumem et mei memorem te Christi Domini clementia tueatur, domine venerande et beatissime Papa.

Светом владики и преблаженом папи Августину, Јероним.
Одувек сам поштовао твоје блаженство чашћу која ти доликује, и љубио сам Господа Спаситеља Који пребива у теби; али сада том највишем поштовању и љубави додајем, ако је могуће, још нешто, и савршено га допуњавам, тако да не пропуштам ни један једини час а да не помињем твоје име: јер си својом пламеном вером одолео свим противним ветровима. Више си волео, колико је то било до тебе, да се сам избавиш из Содома, него да останеш међу онима који пропадају. Твоја мудрост зна шта хоћу да кажем. Свака ти част! Цела те васељена прославља. Они који припадају саборној цркви поштују те као обновитеља старе вере и диве ти се; а, што је знак још веће славе, сви те јеретици проклињу. И мене мрзе једнаком мржњом: кад не могу мачем да нас погубе, онда клетвом желе да нас убију.
Нека те доброта Господа Христа сачува у здрављу и сећању на мене, поштовани владико и преблажени Папо.

Превод с латинског: Младен Станковић

уторак, 15. октобар 2013.

Мали речник уз Отачник

Младен Станковић
МАЛИ РЕЧНИК РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ

Уводна напомена. За пет дана на Београдском сајму књига требало би да се појави нови наслов који је недавно изашао из наше преводилачке радионице. То је познати "Отачник" св. Игњатија Брјанчанинова, први пут преведен на српски језик. Биће објављен као седамнаеста књига у Библиотеци "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-карловачке. На крају "Отачника", као додатак, налази се и овај мали речник православне аскетике. Читаоцима нашег блога он је доступан овде.

Авва Духовни отац. Грчка реч "ἀββᾶ" представља транслитерацију (препис на грчки алфабет) вокатива арамејске именице "аб", што значи "отац". У Новом Завету то је обраћање Господа Исуса Христа Богу, за време његове гетсиманске молитве: Авва, Оче (Мк. 14,36). По узору на Господа и апостол Павле ће користити двојезично обраћање Богу: арамејско "Авва" и грчко "Оче" (Рим. 8,15; Гал. 4,6). У грчкој и уопште источној патристици реч ἀββᾶς (или ἀββᾶ) први пут се среће код светог Јефрема Сирина као израз поштовања за монаха. Свети Атанасије Велики ову реч употребљава за "оца монаха, авву Пимена"  (PG 26, col. 980d). Као титула старешине монаха или настојатеља манастира реч "авва" се јавља већ у IV веку, о чему сведочи 108. беседа Евагрија Понтијског (PG 79, col. 1192a). Одатле води порекло и латинска реч "abbas" (абат – опат). Нешто касније реч "авва" почиње да се користи и за означавање свештеника и епископа у својству духовних отаца (VI в).
Амма – Духовна мати, по аналогији са духовним оцем, то је жена која је прошла пут подвига и за собом има аскетску праксу, тј. дело подвижничког узрастања, стицања врлина, пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, амма, позната је још у древном подвижништву. О томе сведочи, рецимо, "Материк", спис аве Исаије Отшелника намењен свечасној монахињи Теодори, са мудрим поукама великих угодница Божијих попут Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне, као и са упутствима самога аве Исаије о унутрашњем животу који приличи монахињама усамљеницама, безмолвницама, али које могу да користе све монахиње, тј. све подвижнице које ревнују за савршенство у монашком животу. Овај зборник по духовној вредности не заостаје за познатим патерицима (отачницима) и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.

недеља, 29. септембар 2013.

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)

Мокрањчев портрет, рад Уроша Предића
Ст. Ст. Мокрањац се упокојио на данашњи дан пре 99 година у Скопљу (тада Краљевина Србија), где се са породицом склонио од бомбардовања Београда. Оставио нам је "Руковети", "Приморске напјеве", "Козар", "Литургију", "Опело", "Статије" и друга чудесна дела, као и прву сталну музичку школу у Београду (1899) која данас носи име свога оснивача. Осим тога, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас. Један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава.
Ево како су Мокрањца описивали савременици: "Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте". 
Мокрањчев значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота.
Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. По завршетку гимназије уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време добија стипендију за музичко усавршавање у иностранству.

четвртак, 15. август 2013.

Изреке авве Јована Колова

Преп. Јован Колов, мозаик из саборне цркве
грчког манастира Св. Лука (половина XI века)
Изреке преподобног авве Јована Колова
(Скит - Египат, IV век)

1. Приснопамјатни и блажени отац наш Јован Колов – овај надимак дат му је због његовог раста и значи "мали" – васпитаник послушања, у младости се одрекао света. Са својим рођеним братом Данилом удаљио се у Скит, где су обојица примили монаштво. Настанили су се у једној келији и подвизавали се у посту и молитви. Кад је прошло неко време Јован је рекао свом брату Данилу: решио сам да се уопште не старам о телу, нећу да употребљавам храну и пиће припремљене на ватри, него ћу да живим у овој пустињи без брига, попут бестелесног анђела. Рекавши то он је истога часа свукао одећу коју је имао и наг изашао из келије у пустињу. Те ноћи наступио је страшан мраз. Пошто није издржао хладноћу, Јован се вратио код брата у келију и почео да куца на врата. Желећи да га уразуми брат му дуго није одговарао, а потом је изговорио молитву и рекао: Ко то тако упорно куца на моја врата? Јован одговори: Ја сам, твој брат Јован, не могу да издржим хладноћу па сам се вратио да ти служим. Данило одговори: Не покушавај да ме обманеш, демону! Одлази. Нећу ти отворити. Како се усуђујеш да говориш да си мој брат? Зар не знаш да је мој брат анђео, да не брине о телу, да му није потребна храна? Иди од мене! Јован се помоли и рече: Ја сам – твој брат Јован! Сада сам сазнао, пошто нисам издржао хладноћу, да је на мени тело. Када се покајао, брат му је отворио врата, примио га је у келију и при томе му је рекао: Брате! На теби је тело – ради њега треба да се трудиш око хране и одеће.
2. После тога Јован се сместио код једног великог старца родом из Тиваиде по имену Памво и предао му се на служење. Старац га је учио послушању, а Јован је дао завет да ће се покоравати старцу у свему.

понедељак, 22. јул 2013.

Последња времена према учењу Отаца Цркве

Архимандрит Плакида (Десеј) је игуман манастира Св. Антонија Великог
 у области Дром у југоисточној Француској
Архимандрит Плакида (Десеј)
СМРТ ЈЕ ПОБЕЂЕНА

Последња времена према учењу Отаца Цркве[1]

Хришћанин, то је човек пун очекивања. Господ нам у Јеванђељу каже: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12,35-36).
Мало ће се текстова наћи, који пред нама тако јасно откривају смисао и дубинску оријентацију хришћанског живота.
Циљ стварања је – обожење човека и васељене. Читав домострој спасења, искупљујућа жртва Христова и освећење које је савршио Дух Свети, имају за циљ да врате пали људски род у оно стање ради кога је био створен – у пуноћу обожења. Ми очекујемо да ће до коначног испуњења ове замисли Божије доћи приликом Другог доласка Христовог и да ће тада домострој спасења добити свој потпуни завршетак.
Ако хоћемо да поново пронађемо живо хришћанство, које ће нам бити постојани извор радости и духовног надахнућа, неопходно је да у срцу задобијемо силну жудњу за хришћанским животом и увереност којима су била надахнута прва поколења хришћана. И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (Отк. 22,17).
Оно најважније што хришћанство објављује, јесте «блага вест» о спасењу – то су речи о васкрсењу, и о уласку новог и бесмртног живота у наш свет, иначе осуђен на страдања и смрт због пада човека у грех. Овај улазак истинског живота остварује се на суштински начин приликом васкрсења Христовог и Његовог пасхалног прелеска из смрти у живот. Смрт је већ побеђена, живот се већ прославио. Али свако од нас током свога живота – и Црква током своје историје – треба тај прелазак да учини својим личним преласком, да га изнова преживи са Христом, или пре Христос треба да га оживи у нама: зато приносимо своју слободну сагласност за деловање благодати Божије. Други долазак Христов са славом, на крају времена, учиниће очигледним све оно што је у скривеном облику садржано у Његовом васкрсењу на дан Пасхе: присајединиће целокупно Тело Његово, које је Црква, Његовој коначној победи над грехом, страдањем и смрћу. Овоме се нада Црква, то је основ њене уверености.

недеља, 23. јун 2013.

Србија кроз 200 година...

Ево неколико података око којих би свак у Србији требало макар мало да се замисли:
У Србији су током 2013. године рођене 65.554 бебе, што је најмање од почетка 20. века (тј. најмање у последњих 114 година). Пре 60 година рођено је око 165.000 беба, дакле 100.000 више него лане.
Посечна старост становништва у Србији данас је 42 године. Поређења ради, на Косову и Метохији просечна старост становништва је 23 године.
Ближимо се тренутку када ће Србија имати више становника старијих од 75 година, него оних који су млађи од 18 година. Поређења ради, на Косову 54% становника су деца, тј. сваки други становник је малолетан.
Погледајмо југ Србије: у општини Гаџин Хан просечан становник има 60 година, а недалeко одатле у општини Прешево 21 годину. У 60-ој се години не рађају деца, не брани се отаџбина и човек више није у пуној снази када се од њега може очекивати да ће својим радом у будућности моћи значајније да доприноси стварању националног дохотка.
У 1.500 насеља у Србији не роди се ни једна беба. У читавој општини Црна Трава у 2013. године није било ни једног порођаја. Чак 93% општина у Србији има негативан природни прираштај. Готово половина жена у Београду старости између 30 и 35 година нема дете. Због негативног прираштаја Србија годишње губи око 35-40.000 становника, тј. један град величине Ћуприје, Књажевца или Неготина. При томе, из Србије се сваке године исели 10-15.000 становника. Тачније, исели се преко 20.000, али се десетак хиљада и врати. С тим што одлазе углавном млади и образовани, а враћају се људи са нижим степеном образовања, који су радни век (или један његов део) провели у иностранству. У последњих 10 година Србија је изгубила око 500.000 становника. Према извештају УН о перспективама становништва на планети, до 2053. године  број становника у Србији смањиће се за 2 милиона, а до краја века Србија ће имати само 4 милиона житеља. Према мање оптимистичкој пројекцији Републичког завода за статистику Србија ће већ за 50 година имати 3,9 милиона становника.
Лако је израчунати да тим темпом за 2 века Срба више неће бити. А ако погледамо који суседни народи имају висок природни прираштај, јасно је ко ће за два века живети на територији данашње Србије.
За последњих неколико деценија Албанци су своје становништво увећали за 700%, Турци 400%, Бугари 38%, Румуни и Грци по 35%. Срби су међу овим народима једини који изумире.
На крају: Србија је по наталитету на последњем месту у Европи, али је зато европски рекордер, и у самом светском врху, по броју абортуса (утробних чедоморстава) – годишње се на тај начин убије око 150.000 деце.
Нека се свако од нас запита: како ја могу да допринесем са се ово стање промени?

уторак, 28. мај 2013.

Седам стубова Премудрости - "веома драгоцена и корисна књига"

Протојереј др Радомир В. Поповић
Приказ књиге "Седам стубова Премудрости – Историја Васељенских сабора"(Објављено у: "Богословље", часопис Православног Богословског факултета у Београду, година XLIII (LVII), свеска 1-2, Београд 1999, стр. 172-174)

На тему Васељенских сабора код нас последњих година појавило се, додуше више у преводу на српски језик, неколико значајних дела која су иначе нашој широј црквеној јавности била слабије доступна. То је, пре свега, дело А. Карташова, "Васељенски Сабори" 1-2, Београд 1995. Саборима се делимично бави и дело А. Шмемана, "Историјски пут Православља", Цетиње 1994, као и Ј. Мајендорф, "Православна црква – јуче и данас", Београд 1998. Ту је и књига Р. Поповића "Васељенски сабори – одабрана документа", Београд 1997. Све то говори да праве и целовите црквене историје нема без историје Васељенских сабора, који су с правом названи "стубовима Премудрости".
Књига "Седам стубова Премудрости" или тачније "Седам Васељенских сабора" (према Чети-минејима Св. Димитрија Ростовског) дело је познатог руског светитеља и писца светог Димитрија Ростовског (+1709), а појавило се као извод из његовог опширнијег дела "Житија светих", које је приређено 1968. године у Џорданвилу у Америци. Наиме, познато је да је св. Димитрије Ростовски, поред осталог, један од првих и најплоднијих писаца светитељских житија у нововековној историји Православне цркве. О светитељима и њиховим подвизима најбоље пишу сами светитељи или они који су им по подвизима слични. Такав је, без сумње, био свети Димитрије. Његово дело "Житија светих" штампано је у четири књиге (сваки том обухвата по три месеца, почев од септембра) у Кијево-Печерској лаври 1689-1705. године. (О св. Димитрију Ростовском видети: Ј. Поповић, "Житија светих за септембар", Београд 1976, 295-311, као и кратку монографију А. Ракита, "Свети Димитрије Ростовски", Шабац 1998. Од истог светитеља на српском имамо његов "Духовни азбучник", Вршац 1990).

четвртак, 18. април 2013.

Ново издање књиге "Духовник Царске Породице"

До Васкрса излази из штампе ново издање књиге
ДУХОВНИК ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ
Светитељ Теофан Полтавски - Нови Затворник

Светитељ Теофан Полтавски неспорно спада у ред најистакнутијих православних богослова двадесетог века, иако су његова дела све до скора била великим делом непозната, или чак намерно запостављана. Уједно, он је био изузетан подвижник, у духу великих Светих Отаца Православне Цркве. Приређујући књигу његових изабраних беседа и чланака под насловом „Христос наш живот” (Светигора, 2001), увидео сам да би за српске читаоце, којима је он познат једино као духовник породице последњег руског Цара, било интересантно да сазнају нешто више о његовом животу и делима. Још тада сам имао на уму животопис светитеља који је пре више од тридесет година написао архиепископ Аверкије Џорданвилски, јер нико о владики Теофану не би могао да пише са више љубави од овог његовог ученика. Пошто је након Револуције напустио Русију, светитељ Теофан Полтавски се настанио у Србији, потом у Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској. Осим животописа светитеља, књига садржи и његове изабране студије и беседе о верности Предању, о односу хришћана и света, о црквеном календару и о неопходности чешћег причешћивања.

недеља, 31. март 2013.

Св. Игњатије Брјанчанинов, ОТАЧНИК

Светитељ ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов
ОТАЧНИК 
УВОД 
Пажљиво читање ових изрека и повести доноси до читаоца – као из раја – миомирис свете простоте и истинског служења Богу из првих векова хришћанства, обилно осењених благодаћу Божијом. Оно може да усмери делатност монаха на истински пут богоугађања пружајући тој делатности најтачније погледе, оно може да донесе утеху у различитим патњама које се, долазећи споља, јаве у души монаха. Њиме се може хранити и одржавати спокојно и молитвено расположење монаха, као што уље храни и одржава пламен светиљке. Онај ко усвоји овде изложено учење отаца, стећи ће, и ако је окружен људима, безмолвије срца. Онај пак коме ово учење остане страно, и у најусамљенијој пустињи, и у потпуном затворништву, биће узнемираван наклапањима помисли и живописним маштањима, и живеће животом света. Срце се доводи у стање безмолвија душевним делањем сједињеним са тугом или плачем срца. Потрудимо се да доведемо срце у безмолвије: у томе је – суштина монашког подвига.

петак, 1. март 2013.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


МОЛИТВА
# Пут ка Богу је – молитва. Етапе пута који се прелази јесу различита молитвена стања у која постепено улази онај ко се правилно и постојано моли. 1. 138 
# Молитва је – учешће у животу. Њено остављање души доноси невидљиву смрт. 
Оно што је ваздух за живот тела, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тај свети, тајанствени ваздух. 
Када устанеш од сна, твоја прва мисао нека буде о Богу; принеси Богу сам зачетак твојих мисли, које још нису обележене никаквим сујетним утиском. Када одлазиш на починак, када се спремаш за погружење у ту слику смрти, нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу Који у њој царује. 
Анђео је једном светом монаху открио следећи поредак мисли на молитви који је Богу угодан: «Почетак молитве треба да се састоји из славословља Богу, из благодарења за Његова безбројна доброчинства; потом смо дужни да у скрушености духа принесемо Богу искрено исповедање наших грехова; на крају можемо да изнесемо пред Господа, свакако уз велико смирење, мољења за наше душевне и телесне потребе, побожно препуштајући испуњење или неиспуњење тих мољења Његовој вољи».

петак, 25. јануар 2013.

Исихазам у Србији

Преп. Григорије Горњачки

ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ

УВОД
Временски оквири. Наша интересовања у овом излагању усмерићемо на период који започиње стварањем средњевековне српске државе под династијом Немањића и добијањем аутокефалности за Српску Православну Цркву (крај XII - почетак XIII века), а завршава се губитком државне самосталности и турском окупацијом (у другој половини XV века). То је уједно период процвата исихазма на Светој Гори и широм Балкана, период појаве исихастичког спора и коначног утврђивања исхихастичког учења у Православној Цркви.
Просторни оквири. Средњевековна Србија је у раздобљу о коме говоримо заузимала  средишњи простор Балканског полуострва. Њене централне области биле су Рашка и Косово. Северну границу чинила је река Дунав, на југу је излазила на Јадранско море (јужна Далмација) и простирала се до Вардарске Македоније, на западу је обухватала делове Босне уз реку Дрину, а на истоку делове данашње Бугарске (попут града Велбужда).
Такође, у време цара Душана – чија је владавина као што ћемо показати посебно значајна за ширење исихастичког покрета у Србији (уосталом, био је савременик Григорија Паламе) – у саставу Србије налазила се и Света Гора, грчке области све до Пелопонеза (изузев Солуна, Атинског војводства и грчких острва), као и читава Албанија, па је Србија излазила не само на Јадранско, него и на Јонско и  Егејско море.
Појам исихазма. У ужем смислу речи под исихазмом се подразумева "религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време".  Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистичког образовања који је био противник исихазма, и Григорије Паламе, светогорског монаха-исихасте и касније архиепископа Солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352. године спор је решен у корист светог Григорија Паламе и монаха исихаста. Но, овде треба имати у виду да је исихастички покрет који је у XIV веку био раширен на Балкану и у Србији представљао само продужетак, и уједно нови процват, древне подвижничке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога Писма. Заправо, оно ново што је XIV век дао исихазму – пре свега кроз делатност светог Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – то је богословско и догматско образлагање овог древног искуства Цркве.