Из дела светог Теофана Затворника

Човекови дух и душа

Душа чини нижу страну унутрашњег живота, а вишу чини дух, који је од Бога и представља богосличну, равноанђелску силу – ону која је карактеристична црта човека (1, п. 106, стр. 98).

Ми обично кажемо: «душа». А у суштини требало би да говоримо душа-дух или дух-душа. Узимајући реч «душа» у смислу дух-душа, ја никако нећу рећи да је она истог порекла као и животињска душа, јер дух је од Бога; узимајући је пак одвојено од духа, ја велим управо то. Када је Бог стварао човека, најпре је од земље образовао тело. Шта је представљало то тело? Глиненог голуба или живо тело? Представљало је живо тело – у лику човека и са животињском душом. Потом је Бог удахнуо у њега Дух Свој и од животиње настао је човек – Анђео у људском лику. Као тада што се догодило, тако људи настају и данас. Душе се рађају од родитеља или стављају у људе путем природног рођења, а дух удахњује Бог, Који је свуда присутан. И не разумем, зашто би се због тога узнемиравали?! Кад кажете да је човек животиња, да ли мислите само на месо, или на читав његов живот? Наравно, на читав живот, са животињском душом. А када томе додате «разумна», шта тиме означавате? То, да иако је човек с једне стране исто што и животиња, са животињском душом, са друге стране он је неупоредиво изнад животиње, јер има разум – (грч.) «нус», што у потпуности одговара речи «дух». Рећи «разумна животиња» исто је што и рећи «одуховљена животиња» (1, п. 106, стр. 98).

Свети Оци разликују – дух, душу и тело. Антоније Велики, Исак Сиријац, Јефрем Сиријац и други. Они не кажу каквих су особина наше душе. Али поредећи оно што свети Антоније пише о родовима живих створења, ја налазим да по његовом схватању наша душа има исту природу као душе животиња.

...Према светом Антонију наша душа је истог ранга са душама животиња. Оно што нас одликује, то је ум, који ја називам дух. ...Све што он говори о уму, ја приписујем и духу... и изражавам готово истим речима, тврдећи заједно са њим да истински човек и јесте онај ко живи по духу – што свети Антоније изражава речима: по уму (1, п. 106, стр. 98-99).

...Душа – као духовно биће – није пројава неке друге силе, попут дуге на небу, него је самостална, засебна личност, слободно-разумна, чије нормално стање је општење са Богом, Који јој је приликом стварања указао поштовање Својим Ликом (1, п. 140, стр. 160).

У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи Божански осећај – савест, и ничим се не може задовољити (жеђ за бесконачним). Он представља ону силу која је човеку удахнута у лице приликом стварања. Душа је нижа сила, или део те исте силе, која је одређена да води дела земаљског живота. Она је попут животињске душе, али узвишена због сједињења духа са њом. Сјединивши се са животињском душом, Божански дах ју је узвео на степен људске душе. И човек је постао двојак: једно га вуче горе, а друго – доле. Када се човек држи у своме чину, он живи духом, то јест руководи се страхом Божијим: слуша савет и тражи оно више. А када подлеже нагонима ниже душе, он излази из свога чина, мислећи да ће оно за чиме дух жуди пронаћи међу стварима. Ово му не полази за руком, па се ломи и умара. Дух је ту као заточеник у оковима – налази се у служби варвара – похотних страсти. Нити он сам може да се задовољи, нити може да удовољи страстима, мада им допушта да се бескрајно шире. Зашто су животне потребе код животиња све у својој мери, док код човека, када се преда чулности, чулне потребе немају мере и границе? Ту прекомерност предаје им дух који је пао у њихово ропство; а дух том прекомерношћу покушава да задовољи своју жеђ за бесконачним, по чијем је образу створен и у коме је једино његово благо (1, п. 140, стр. 162-163).

О чему год размишљао, увек ћеш доћи до закључка да човек поседује дух чији је истински живот у Богу. Само тамо он налази мир, тамо је његов рај и обећана земља (8, п. 1462, стр. 213).

Шта је главно код човека, тело или душа? Душа је главна. Кад је душа жива, жив је и човек. А када умиру, шта умире – душа или тело? Тело, а душа остаје жива (1, п. 177, стр. 199).

Ми имамо два таса – дух и тело – који претежу један другога. Тело – на погибију, а дух – на спасење... ово се тиче и хране, и сна, и других угодности. Учините да тело осети да је над њим – чврста рука. Чим тело ослаби, духовни осећај оживи. У том погледу веома много значи да се не допусти раслабљивање, да се сви удови држе «у ставу мирно» кроз унутрашње напрезање мишића. Ово веома подржава бодрост духа и помаже души да стоји у трезвеном расположењу (1, п. 185, стр. 210).

...Природа душе и Анђела не може бити материјална. Али једна је ствар природа, а друга – облик постојања. Ко неће да прихвати душу без омотача, тај нека допушта овај омотач, али мимо природе душе, која мора да буде духовна. Допустивши омотач – фин, етеричан, добиће форму и остаће задовољан (2, п. 205, стр. 4).

...Знајте да све оно што се чини по нужди, без склоности – не наноси штету духу (2, п. 260, стр. 100).

Постоји природна душевност и телесност, а постоји и неприродна. Последња се сва изражава кроз страсти. Гасећи и искорењујући страсти, ви ћете чистити душевност-телесност и враћати је у природно стање. Тада ће се она одухотворити. Све ово устројава благодат Божија, али и уз наше напоре. Главно је: не жалити себе... (2, п. 291, стр. 148).

Наш дух се благодаћу Божијом обнавља у снази за супротстављање стремљењима душе и тела ка земљи. Код хришћана он је већ обновљен. Али непажња према њему и његовом делу чине да земаљско успева да нас заведе и да као маглом заклони небо. Најбољи начин да се ојача наш дух у његовој борби са душом и телом када ови теже ка земљи, јесте сећање на исход душе и Суд који ће потом уследити, када ће бити решена наша судбина (2, п. 344, стр. 212).

Сви смо ми и по своме назначењу дужни да будемо храмови Божији... Световњаци, обузети својим сујетним бригама, то заборављају или заглушују у себи, док монаси и монахиње управо зато и почињу да живе нарочитом врстом живота, да би (на делу) показали оно што апостол објављује о нама (2, п. 368, стр. 239).

...И ви ћете постати храм где обитава Бог... Зид тог вашег храма је – трпљење, престол – срце благодарно Богу, појање – сва ваша осећања према Богу: вера, нада, преданост Његовој светој вољи и свака молитва; диригент у том хору је – благоумни дух, који сабира и изводи песме у непрестаном богомислију... (2, п. 368, стр. 239).

...Пребивање душе са Господом или посећивање душе од стране Господа, у чему је сва суштина унутрашњег делања, не зависи од нас. Господ посећује душу, она бива са Њим, и игра пред Њим, и греје се Њиме. А чим се Господ од ње удаљи, она се опусти и никако није у стању да Посетиоца душе врати к себи. Одлазећи, Господ храни душу, а догађа се да одлази и кажњавајући је, не због спољашњих дела, него због нечега што је унутра примила. Кад Господ одлази хранећи душу, онда чим она заплаче Он ће се брзо вратити. А када одлази кажњавајући је, неће брзо доћи – не док она не постане свесна греха, док се не покаје, не исплаче и не издржи епитимију (3, п. 506, стр. 185).      

   

Страх Божији, смирење, пажење на себе и на Господа, неугасива ревност за спасење, несажаљевање себе и слично – све то представља несумњиве знаке да је душа жива и да је благодат Божија са њом (3, п. 521, стр. 213).

Како изгледа ваша душа? Ако се не колебате у вери и ако имате тврду одлучност да тражите спасење, онда ваша душа несумњиво стоји на страни светлости (4, п. 663, стр. 127)

Душу треба хранити истинама, одредивши сваки дан одређено време за молитвено удубљивање у хришћанске тајне... Ради се о томе да истина буде примљена у срцу, да га испуни и да се распламса у њему. То значи да је душа окусила истину; а ако је окусила истину, онда се и напојила њоме (4, п. 706, стр. 178).

Ко ће да пази на вашу душу, ако нећете ви сами? Увече преиспитајте осећања вашег срца тога дана, и строго судите о себи. Кажњавајте се због неисправности и извршавајте казну (4, п. 714, стр. 196).

Душа која није испитана патњама, ни за шта није погодна (4, п. 745, стр. 237).

Свети (Јован) Златоуст вели да је оно (тело) на земљи душевно зато што се оживљава само душом. А по васкрсењу ће бити духовно, зато што неће бити обитавалиште само душе, него душе испуњене Духом. И на земљи, вели он, душа има Духа, али Он јој није свагда својствен, јер се понекад одагнава нечистим мислима, осећањима и делима; а тамо је Он у потпуности испуњава. Потом свети Златоуст додаје: а можда се (тело) после васкрсења назива духовним зато што ће бити лакше, финије и покретљивије (4, п. 745, стр. 238-239).

Бог суди души по ономе што зависи од ње саме, а не по ономе над чиме она нема власт. У срцу држите намеру да не одступате од Господа и Он ће то примити као дело (4, п. 746, стр. 239).

Ја... се држим мишљења, да онда када се душа растројава, услед растројства њеног органа – тела, дух остаје читав, и тамо, дубље од свести, све више и више сазрева у оном правцу у коме је сазревао када га је то растројство задесило (4, п. 753, стр. 251).

Дух је бодар, а тело слабо. Али када је дух бодар, слабост тела нема велик утицај. Дух бодар, то је ревност за спасење – аутохтона сила која савршава наше спасење, у ономе што се при томе захтева са наше стране (5, п. 815, стр. 102).

Духовна колебљивост – то је наш заједнички удео. Треба трпети, предајући своју судбину у руке Божије. Једно нека буде брига – да се увек буде са Господом. У свакој прилици треба да се обраћате директно Њему, Њему да откривате муке своје душе и да се молите да вас избави, ако је то Његова воља (5, 865, стр. 140).

Без сећања на Бога, без страха Божијег, без љубави према Богу душа се не може задовољити (5, п. 901, стр. 173).

Може се сматрати (и ја тако мислим), да су душа и Анђео – духовни по природи, али обучени у фино етерично тело; а да су тело по природи – тако се не може размишљати (5, п. 909, стр. 187).

Схватање по коме кад се неко живо појављује и стоји пред очима ума, то значи да тражи да се за њега помолимо, исправно је... Добро је да се тако поступа... Постоји општење душа, и душа души преноси вест (6, п. 965, стр. 76).

Овде на земљи такође бивају пројаве општења између душа, по коме душа души, према пословици, преноси вест. Слична узајамна дејства могу се допустити и између живих и умрлих, то јест са онима који су отишли. У писмима о томе «Шта је духовни живот», указано је на општу стихију – етар. Кроз њу дејства једне душе на другу могу да пролазе као електрична струја телеграфском жицом. Телеграфски апарат ту је срце... (6, п. 975, стр. 99).

...Анђели и душе имају након стварања фину облогу, или тело, посредством кога стоје у општењу са телесним материјалним светом (7, п. 1217, стр. 255).

Душа не добија битије од тела, него заједно са телом – зато да би живела са њим. А смрт их раздваја. И чудесно је како ће душа живети без тела, када је навикла да живи са њим. Раздвајање душе од тела је казна и она мора да се осети. Услед свога тесног општења са Господом, свети ту неугодност мало осећају, или је не осећају уопште (8, п. 1221, стр. 5).

...Код животиња постоји нешто налик дејствима наше душе, а код нас нешто налик дејствима животиња... Животиње имају душу, али животињску (анималну). А човекова душа је људска, узвишенија, као и сам човек. Животиње имају своје место, а човек своје. Створења Божија су тако распоређена, да сваки виши разред садржи у себи силе нижих, а осим њих има и своје сопствене, које су својствене његовом разреду и карактеришу га. У свету, или његовој структури, треба разликовати, осим стихија, још и систем сила, распоређених на лествици, које иду од нижих ка вишим. Најнижа сила је она која делује у мртвој природи и чији највиши изданци су појаве хемијског сједињавања и кристализације. Изнад те силе стоји сила раста, која у својој власти држи и силу кристализације и силу хемијског сједињавања. Изнад силе раста стоји животна сила, која у својој власти држи и силу раста, и силу кристализације, и силу хемијског сједињавања. Изнад животно-душевне силе је – сила људске природе, која у својој власти држи све ниже силе и делује преко њих.

Чудесно је то што ми имамо нешто заједничко са животињама. Постоји нешто заједничко и са биљкама: јер исхрана и раст тела су ствар силе раста; али шта да се из тога закључи? Ништа, осим да свако има своје место.

У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи Божански осећај – савест и особину да се ничим не може задовољити. Он је сила која је човеку у лице удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део те силе, намењена за вођење послова земаљског живота. Она је истог ранга као и душа животиња, али је узвишена због сједињења духа са њом. Дух од Бога, сјединивши се са анималном душом, узвео ју је на степен људске душе. И човек је постао двојак. Једно га вуче горе, а друго доле. Кад се човек држи у своме чину, он живи духом, то јест руководи се страхом Божијим, слуша савест и тражи вишње. А када подлегне нагонима ниже душе, онда напушта своје место (излази из свога чина), и мисли да ће међу стварима пронаћи оно што дух хоће. То му не полази за руком, па се умара и жалости. Дух је ту као заточеник у оковима, налази се у служби варвара – похотних страсти. Он сам не може да се задовољи, нити може да удовољи страстима, иако им допушта да се безгранично разливају. Зашто су животне потребе код животиња све у својој мери, док код човека, када се преда чулности, чулне потребе немају мере и границе? Ту прекомерност преноси им дух који је доспео у ропство код њих; њоме дух покушава да задовољи своју жеђ за бесконачним, по Чијем је образу створен и у Коме је једино његово благо (8, п. 1462, стр. 212-213).

Шта је душа? Оно што остаје... између тела и духа, то припада души и чини њен живот (39, стр. 421).

...Души су дате потребе, а за њихово задовољавање дароване су силе у којима је наговештен и начин њиховог задовољавања (39, стр. 421).

Што је око видело, слику тога одмах бележи уобразиља и слаже у сећање, као у какав архив (56, стр. 250).

Потреба или страст, када је подстакнута, и нехотице наводи мисли на предмете којима може да буде задовољена, и као да прикива пажњу за њих, исто као што обратно – слика страсног предмета јако узнемирава страст (56, стр. 251).

Поред грешника налази се чувар кога поставља сатана и који га прати и помрачује, пунећи му главу страсним сликама (56, стр. 258).

Сам ток мисли исходи из душе и руководи се њеним законима (36, стр. 19).

Разум ствара податке, саставља појмове, судове и закључке, или, другачије, изводи уопштавање, одређује и развија мисао (56, стр. 229).

Дух, који нам је свагда својствен као главна сила, сазерцавајући Бога као Творца и Промислитеља, привлачи и душу у ту невидљиву и безграничну област (36, стр. 38).

Сећање и уобразиља стварају читаве повести којима саблажњавају човека, а прикључује им се и ђаво, па тако настаје читава војска непријатеља који се супротстављају добрим циљевима онога ко ревнује на своме исправљању и усавршавању (52, стр. 174)

Истинско умирење мисли представља дар Божији; али тај дар се не даје без великог личног труда. Но, само сопственим напорима ништа нећете постићи. И Бог вам ништа неће дати ако се не потрудите из све снаге. То представља непромењиви закон (36, стр. 176).

У свету се појавио човек, који је поседовао тројаки живот: духовни, духовно-телесни или душевни, и телесни (51, стр. 195).

Сједињен са телом, дух је постављен да служи у великом свету Божијем: да не живи у Богу он сам, него да кроз себе и све материјално уведе у општење са тим Божанским животом (51, стр. 195).

Кад је пресечено живо општење са Богом, пресечен је и доток Божанске силе. Дух препуштен сам себи није више могао да буде господар душе и тела, него се повукао и потчинио им се. Над човеком је завладала душевност, а преко душевности – телесност, и човек је постао душеван и телесан (36, стр. 74).

Чисти дух се покреће Богом. Он духовно прима подстицаје Божије и сходно њима се устројава и делује (51,  стр. 196).

Осећате расејаност мисли – треба да се забринете. То је веома опасно. Ђаво хоће да вас натера у било какву ступицу и тамо погуби. Мисли почињу да блуде услед смањења страха и хлађења срца (4, п. 732, стр. 221).

...Пажњи увек треба придодавати расуђивање, како би на потребан начин било испитано оно што се догађа унутра и што се захтева споља. Ништа без пажње и расуђивања. Одакле узети расуђивање? Од савести, просвећене познањем Божанске воље, саопштене у Јеванђељу и апостолским посланицама (5, п. 764, стр. 17).

Да мисли не би блуделе, треба задобити такво осећање, да се у срцу непрестано буде са Богом... онда неће бити места за помисли са стране (5, п. 800, стр. 86).

...Старица истину говори да је за уздржавање ума од лутања корисно да се предмет замишља сликовито... То може... Али бесмислено је везивати се само за слику. Господ је сада у слави, седи с десне стране и сви свети су око Њега. То се може замислити. Али боље је да се прође без слика, јер је сила уобразиље груба. Боље је само стајати са вером да је Господ близу, него га замишљати. Старица се навикла и слика Распетог Господа код ње се слила са молитвом срца, која је ту најважнија. То што се старица удубљује у молитву дотле да заборави све друго, то је заиста милост Божија, због њеног смирења, без кога јој ово не би било дато... (5, п. 896, стр. 165-166).

Разум – то је сазерцање... Унутрашња молитва не бива без сазерцања, које и јесте истинско посматрање Бога пред собом. Сазерцање такође повезују са богомислијем. Богомислије је посматрање светих тајни које нам показује Бог – постојања света, његовог чувања, промишљања, домостроја оваплоћења, спасења свакога и краја свега – које је понекад праћено расуђивањем и размишљањем, а понекад је само посматрање (6, п. 1006, стр. 146).

Богомислије је дубоко размишљање о домостроју спасења, или уопште о било ком појединачном предмету који улази у његов састав. Чим се пробудите, истога часа осмотрите све – од стварања до другог доласка, Суда и решавања судбине свих људи. То траје кратко... И држите молитву док се не саберете. Узмите потом један предмет и удубите се у њега, док не обузме ваше срце... Онда у таквом стању творите молитву... И тако читав дан... Сједињујте богомислије са молитвом... (6, п. 1044, стр. 209).

Нико осим Господа не може човека да научи истинском познању себе (46, стр. 300).