Јеромонах Серафим (Роуз)
Шта је сергијанство?
Шеснаестог/двадесет деветог јула 1927. године митрополит Нижегородски Сергије, који је у то време обављао дужност Чувара патријаршијског трона, објавио је своју неславну „Декларацију” о оданости Руске Православне Цркве совјетској власти и солидарности са њеним „радостима” и „патњама”.
Овај документ био је одштампан у званичном совјетском часопису „Известија” 6/19. августа исте године, поставши повод за фундаменталну поделу која се појавила у Руској Цркви и траје до наших дана. По речима једног истраживача историје Цркве у том периоду (који се лично држи „сергијанства”), година у којој се појавила „Декларација” заиста представља „прекретницу”: „До дана данашњег, сав живот Цркве проитче у знаку те године”.(1)
Поменута подела не представља просто међусобно одвајање потпуно независних црквених организација (мада и та страна неспорно постоји). У суштини, она представља супротстављање две потпуно различите тачке гледишта на питање шта је Црква Христова и како она треба да делује у овом грешном свету, као путеводитељица своје деце ка обалама вечног живота у Царству Небеском.
Једна тачка гледишта, која припада данашњој Московској патријаршији, Цркву представља пре свега као организацију чији спољашњи изглед треба сачувати по сваку цену; непослушност или одвајање од ове организације доживљава се као „раскол” или чак „секташтво”. Апологети сергијанства, како унутар тако и изван Русије, стално истичу да је политика митрополита Сергија сачувала јерархију, црквену организацију, богослужење, приступ светим Тајнама, и да је то главна дужност Цркве, или чак уопште разлог њеног постојања. Таква оправдања... сама по себи већ представљају симптоме сергијанства као општецрквене болести – губитка везе са духовним изворима Православног Хришћанства и замене живог и целовитог Православља канонским формама. Овакав начин размишљања по свој прилици представља и главни разлог ширења протестантских секти у данашњој Русији: тамо где се чини да духовни живот стоји на првом месту (чак и ако нема истинског хришћанског вероучења), то већ бива довољно да се раскине само површна привезаност за спољашње пројаве вере код многих милиона Руса, који су погрешно убеђени у то, да сергијанска црква – једина која је у њиховом видокругу – представља оличење Православља.