петак, 30. април 2010.

Основе православне вере

Свети Филарет Московски
ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
Катихизис
СВЕТИГОРА - Цетиње, 2000.
С благословом Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија


Овде можете да прочитате читаву књигу "Катихизис" светог Филарета Московског, која је у преводу на српски језик објављена под насловом: "Основе православне вере":
Свети ФИЛАРЕТ Московски, "Катихизис"

Пошто књиге одавно нема у књижарама, сматрали смо да ће бити корисно да је до новог издања на овај начин понудимо читаоцима.

© за превод на српски језик: "Светигора" и Младен Станковић, 2000. Сва права задржана.

Кареја, Атос

уторак, 27. април 2010.

Житије светог Серафима Саровског

Свети преподобни СЕРАФИМ,
Саровски Чудотворац
ЖИТИЈЕ И ПОУКЕ


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА,
САРОВСКОГ ЧУДОТВОРЦА

(из књиге “Свети преподобни Серафим, Саровски чудотворац”, издање Руског Свето-Андрејевског Скита, Одеса, 1903)

Име преподобног оца Серафима, Саровског чудотворца, слави се по целој Русији и широм света. Светог Серафима поштују једнако као и светитеље прослављене у старини, мада је по времену у коме је живео ближи нама.
Рођен је деветнаестог на двадесети јули 1759. године у граду Курск, од имућних и побожних родитеља – трговца Исидора Мошнина и његове жене Агатије. На крштењу је добио име Прохор.
Са три године Прохор је остао без оца, који је недуго пре смрти почео да зида храм посвећен преподобном Сергију Радоњешком. Подизање храма морала је да доврши његова мајка Агатија. Једном се догодило да је седмогодишњи Прохор, посматрајући са мајком подизање храма, пао са недовршеног звоника на земљу. Мајка је у неописивом страху потрчала доле очекујући да ће га затећи мртвог, али на њену највећу радост, видела га је здравог и читавог, и није могла а да у томе не види нарочито старање Божије за њеног сина.
Када је навршио десет година Прохор се тешко разболео. Био је на самрти. У најочајнијем тренутку болести у сну му се јавила Мајка Божија и прорекла исцељење. Ускоро потом градом је ишла литија са Кореном иконом Мајке Божије. Литија се кретала улицом у којој се налазила кућа Мошнинових. Изненада је почела киша. Да би скратила пут литија је пошла кроз двориште Мошнинових. Прохорова мајка је похитала да сина изнесе пред икону, коју су пренели изнад болесног детета, и од тог дана он се брзо опорављао.
Прохор је добро учио и волео да чита свештене књиге. Пошто је помагао старијем брату у трговини, он радним даном није могао да присуствује Литургији и вечерњу, зато је устајао раније, како би стигао на јутрење. У празничне дане Прохор је читао духовну литературу. Волео је да чита наглас својим вршњацима, али је још више волео усамљеност. У то време зближио се са једним јуродивим хришћанином који је тада био врло поштован у Курску. Тај човек је имао велик утицај на Прохора. Прохорова мајка је приметила тежње свога сина и што је време више протицало, све јој је јасније постајало какав ће начин живота он изабрати. Мајка му није противречила када је почео да говори о манастиру. Са неколицином својих познаника из Курска Прохор се договорио да заједно напусте свет, те је тако у седамнаестој години узео благослов од мајке и опростио се са њом.
Али пре него што је ступио у манастир, Прохор је отишао да се помоли Богу код отаца руског монаштва, преподобних Антонија и Теодосија Кијево-Печерских. Благослов за одлазак у манастир добио је од старца Доситеја, затворника из Китајевске пустиње (близу Кијева). Старац Доситеј је Прохору рекао: “Иди, чедо Божије, у Саровску обитељ и остани тамо. То место биће ти на спасење. Уз помоћ Божију тамо ћеш окончати своје земаљско лутање. У Сарову ће Дух Свети, ризница свих добара, усмерити твоју душу ка светости”. Прохор се након тога још за извесно време вратио у Курск, код своје мајке, како би се опростио са родбином.
Двадесетог новембра 1778. деветнаестогодишњи Прохор Мошнин је, у само навечерје празника Ваведења Богомајке у храм, стигао у Саров. Од првог тренутка Прохор је заволео Саров. Док је стајао на свеноћном бденију, уживајући у хармоничном поретку саровског богослужења, Прохору се заиста чинило да стоји међу земаљским анђелима. Пронашао је оно чега је била жедна његова душа – складну монашку обитељ. Лепо примљен од стране настојатеља Пахомија, млади Прохор се одмах посветио монашким подвизима. Уз постојану молитву он је вредно обављао сва послушања која су му давали: на службе је долазио први, стајао је непомично током читавог богослужења и никада није излазио из цркве пре отпуста. У келији је читао духовну литературу, нарочито Јеванђеље, Апостолске посланице, Псалтир, а такође и дела светих отаца. Спавао је мало и строго држао пост. Али ни то му није било довољно: његова богољубива душа била је жедна потпуне усамљености у пустињи, где га ништа не би узнемиравало и ометало да се молитвено погрузи у сазерцавање Бога. Тако је изабраник Божији, узевши благослов од стараца, почео да у слободно време, када није имао послушања, одлази у шуму. Строгост Прохоровог живота привлачила је пажњу браће, тако да су се многи дивили чврстини његовог подвига.

недеља, 25. април 2010.

Новости



Изабран нови игуман манастира Хиландар

У недељу мироносица, 18. априла 2010. године, братство Свете царске лавре Хиландара са Свете Горе Атонске, изабрало је јеромонаха Методија (Марковића) за новог игумана и духовног оца ове древне обитељи Немањића.
Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашку републику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима. Избор игумана хиландарски монаси су извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве.
Изборни сабор хиландарске обитељи у току овог процеса био је затворен у Саборној цркви Ваведења Пресвете Богородице. У Хиландарском типику први српски архиепископ одредио је да избор игумана врше најстарији монаси након што „уђу у цркву и промисле себи игумана, који ће им отворити не само телесне очи, него и духовне, кога зна сва братија да је у врлини и у правди и преподобију...“ У духу тог древног прописа, а према важећем Уставу Свете Горе из 1926. игуман се бира између монаха који су, поред исказане побожности, моралног живота и врлина, навршили 10 година од монашког пострига, 40 година живота, који су јеромонаси (свештеници) или, ако су само монаси, немају канонске препреке да буду рукоположени у свештенство. Право учешћа у избору игумана иначе имају монаси који су дуже од шест година чланови манастирског братства.
Новоизабраном игуману символично су уручени жезло и рукописни примерак древног манастирског Типика које прима као символе своје духовне власти и правила по којима се влада и које је дужан да одржи. Јеромонах Методије примио је из руку архимандрита Стефана жезло које је Светом манастиру Хиландару као символ царске власти и манастирске самоуправе даровао византијски цар Алексије III Анђео приликом његовог оснивања, пре више од 800 година. Свечано и службено увођење у древни трон хиландарских игумана за неколико недеља извршиће представници Свештене општине Свете Горе Атонске на челу са представником Свештене обитељи Велике Лавре, најстаријег и првог светогорског манастира. До тога тренутка новоизабрани игуман има титулу „местобљуститеља изабраног“, тј. изабраног чувара игуманског трона.
Обраћајући се након избора „своме у Христу братству“, како игуман традиционално ословљава чланове сопствене монашке обитељи, јеромонах Методије се присетио поуке из Старечника: „Када братство манастира не препознаје међу собом врлинског монаха, онда нека изабере неког болесног од братије, јер ће он боље моћи да разуме њихове слабости“. Настављајући беседу са карактеристичним монашким смирењем пред почастима и похвалама, заблагодарио је братству на поверењу које су му указали и опоменуо се недавног упокојења свог претходника и духовног оца игумана Мојсија које, како је рекао, све хиландарце подсећа на њихову пролазност. На крају кратке беседе јеромонах Методије је истакао да је хиландарска обитељ заветована Пресветој Богородици као вечитој игуманији која преко осам векова чува Свети манастир Хиландар под својим покровом.

уторак, 20. април 2010.

Црноришчев светлопис









Село Јове,
старо гробље

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



ЧАМОТИЊА

Још пишеш како немаш никакву духовну утеху, него стално осећаш тескобу у духу, и као некакво духовно гушење. Колико ја могу да схватим – корен свега тога је гордост; ти се и не трудиш да је истребиш врлинама које су јој противне: самоукоревањем и смирењем. Читаш свете књиге које нас уче врлинама, самоукоревању и смирењу, али понашаш се супротно томе, и уместо да, видећи колико си далеко од врлина, презиреш и прекореваш себе, те да кроз то стекнеш смирење и добијеш помоћ Божију, ти прекореваш све друге и сматраш да су они узрочници твојих невоља. Такође, када стојиш у цркви – наводиш читаву историју своје узнемирености, а ипак не кривиш себе, него кажеш да чак и не знаш о каквом се самоукоревању ради.
У цркви те обузима чамотиња. Зашто? Бог смирене теши, а ти се не смираваш, него осуђујеш друге, и нећеш да понесеш тешки крст, него хоћеш да умреш. Та жеља није по Богу; ти си пуна страсти – како би дошла тамо? Уклањај их самоукоревањем и смирењем, себе сматрај за последњу од свих и недостојну утехе; када се тако будеш држала – спасићеш се...

Чамотиња – духовни крст
...Пишеш да осећаш ужасну унутрашњу досаду и чамотињу – да би од тескобе чак почела да вриштиш, и да то бива без икаквих видљивих разлога. На ово ћу ти рећи: наш живот треба да буде тегобан, а не лагодан... Када не трпимо спољашње невоље, то јест: понижења, досађивање, прекоре, клевете, занемаривање и друго, које очишћују и исцељују наше душевне страсти, онда нам Бог шаље унутрашњи духовни крст: мрак, чамотињу, гнев и друго... У садашњим околностима требало би да прекореваш себе, да се смираваш и да сматраш да заслужујеш ту тескобу, да ничице падаш пред Господа, молиш да те помилује, и предајући се Његовог вољи, да тиме умирујеш себе, носећи овај духовни крст...
Туга која те обузима, претпостављам, представља духовни крст, који треба да примиш са смирењем, благодарношћу и трпљењем; њоме се очишћују наше неисправности, греси и слабости, и чак сазнајемо за оне за које нисмо знали, или смо их сматрали за безначајне, а управо они представљају узрок такве тескобе. Трпећи са благодарношћу добићете олакшање туге; а када вас обузму чамотиња и малодушност, тај крст вас притиска још више.

Након ступања у манастир
ђаво искушава унинијем и чамотињом
Слава Богу што вас је удостојио да испуните вашу давнашњу жељу – да ступите у свету обитељ девственица које су се посветиле Господу и служе Му... Али, вас може да обузме туга, чамотиња, жалост за сродницима; знајте да је то допуштено од Бога ради испитивања ваше добре воље: да ли је заиста тврда; ђаво искушава различитим помислима и наводи униније и чамотињу; а ви будите непоколебљиви и у тешким тренуцима прибегавајте Господу и Пречистој Мајци Божијој, молите за њихову помоћ и заступништво; откривајте своју тугу мати игуманији, и Господ ће вам помоћи; после жалости, послаће вам и утеху.

Чамотиња се понекад допушта ради испитивања вере
Пишете како осећате неутешну чамотињу и тугу. То је испитивање ваше вере и љубави према Богу – они се искушавају противним; међутим, управо то вам доноси и смирење, само немојте да губите наду у милост Божију: тим крстом и теретом можда се надокнађује оскудица ваших дела...
Кажеш да те притиска некаква чамотиња, П. ти изгледа као пустиња и ни у чему не налазиш утеху. Тескоба и туга долазе можда, по допуштењу Божијем, ради испитивања твоје воље и љубави према Богу; љубав према Богу нама не показујемо само онда када добијамо духовне насладе, него још пре онда када, приликом њиховог одузимања, не клонемо духом, видећи у себи мрак и таму. Љубав према Богу испитује се противним.

Понекад узрок чамотиње бива нерад
Мати Н. муче чамотиња и туга. То долази од нерада – јер се не бави ничим што би могло да је продрма и покаже јој њене страсти и немоћи, услед чега би могла да се смири, а при томе није се утврдила у одлуци да остане у вашој обитељи; све је то мучи и оптерећује...

Спокојство душе даје се после много борбе
Пишеш да те обузима чамотиња и да ти тада ништа не помаже – не можеш чак ни да читаш. Изашла си на духовно поприште и, мада још ниси ни ступила у борбу, већ тражиш награду – душевно спокојство; то спокојство дарује се онима који су у борби претрпели многе ране, пали и поново устали, превили ране и вратили се на бојно поље.

понедељак, 12. април 2010.

недеља, 11. април 2010.

Са Светим Оцима из дана у дан



Причешће


# После примања Светих Тајни много пута сам осећао у своме срцу да ми Господ даје некакву нову природу духа – чисту, добру, узвишену, светлу, мудру и благу, уместо нечисте, потиштене, мрачне, лење, малодушне и зле. Много пута сам се мењао чудесном и величанственом изменом, на изненађење себи, а често и другима (свети Јован Кронштатски).
# Зачетак ада је овде на земљи. Такође и рај се зачиње у човековој души још током земаљског живота. Овде већ постоје додири са Божанским, у дан светлог Васкрсења и када се достојно причешћујемо (свети Јован Шангајски).
# Без светог Причешћа Христовим Тајнама човек је исто што и дрво без животних сокова. 
# Сунце се у потпуности изображава у свакој смиреној али чистој капи росе: тако је и Христос у потпуности присутан и нуди се на свештеној трпези сваке хришћанске православне цркве. Причасницима Својим Он предаје светлост и живот, а они, присаједињујући се Божанској Светлости и Животу, постају и сами светлост и живот: баш као што капи росе, примивши на себе зраке сунца, почињу и саме да зраче зрацима који су налик сунчевим. Ако материјално и пропадљиво сунце, као творевина коју Творац у трену и без напора ствара, може истовремено да се изобрази у безбројним капима воде – зашто Сам Творац, Свемогући и свуда присутни, не би могао да буде у потпуности и истовремено присутан Својим Пресветим Телом и Крвљу, и Божанством који су са њима сједињени, у безбројним храмовима, где је по Његовој заповести установљено да се на хлеб и вино призива Сведелатни и Свесвети Дух ради савршавања највеће, најспасоносније и најнедокучивије Свете Тајне? (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Постоји двојака трпеза: једну припремају руке кувара, другу – уста пророка; на једној – плодови земље, на другој – плодови Духа; храна једне трпезе брзо пропада, док је на другој непропадљива и засити душу за будући живот (свети Јован Златоуст).
# Свето причешће испуни ме силом да верујем и живим како је узаконио Господ и Спаситељ, да бих се удостојио спасења... (свети Теофан Затворник).
# Господ, пре но што ће поћи на добровољну и преславну и животворну смрт Своју, у ноћи у којој предаваше Себе за живот света, узе хлеб у Своје свете и пречисте руке и показа га Богу и Оцу, и заблагодаривши, благословивши, осветивши, преломивши га, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Исто тако узевши и чашу са родом виноградским, и растворивши, заблагодаривши, благословивши, осветивши, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова (свети Василије Велики, Божанствена Литургија).
# Не силази оно тело које се вазнело на небо, већ се сам хлеб и само вино претварају у Тело и Крв Божије. Но, ако истражујеш начин на који то бива довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за Себе и у Себи Духом Светим саздао тело од свете Богородице. И ништа више не знамо, осим да је Логос Божији истински и делатан и свесилан, док је начин Његовог деловања недоступан испитивању (свети Јован Дамаскин).
# Тело Господње је Дух животворни, јер је зачето од животворног Духа; ово говорим не одбацујући природу тела, него у жељи да покажем сву његову Божанственост и животворност (свети Јован Дамаскин).
# Нико себе не може да сматра за сасвим достојног причесника. Умирење сви проналазе у милости Божијој... Господ љуби оне који се причешћују, и милостиво снисходи њиховим недостацима када је у питању потребно расположење душе. А затим ће и само причешће мало-помало исправити ове недостатке (свети Теофан Затворник).
# Ради потпуног освећења човека, тело слуге Господњег треба да се сједини са Телом Христовим, и то се догађа у Светој Тајни Причешћа. Истинско Тело Христово и истинска Крв Христова које примамо постају део великог Тела Христовог (свети Јован Шангајски).
# Ко би од нас решио да баци скупоцену одећу у блатњави и устајали поток? Хоћете ли се усудити да примите драгоцену Крв Спаситељеву у срце испуњено гресима? (блажени Августин).  
# Свете Христове Тајне, будући Тело и Крв Богочовека, будући Дух, за телесна чула чувају спољашњи изглед хлеба и вина. Виде се хлеб и вино, миришу хлеб и вино, могу се дотакнути хлеб и вино, осећа се укус хлеба и вина. Свете Тајне се показују и пројављују кроз своје дејство. Тако се показивао и Бог, прикривен људском природом. Он се показивао и сведочио је Својим делима... Спољашњост дубоко смирена, покривена једноставношћу, далеко од сваке отмености, без икаквих ефеката – а дејство, натприродно, Божанско! Божанским дејством узвисује се достојанство чудесно смирене спољашњости (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Ако се чудиш како се Христос често једе, а не умањује се него остаје довека цео, онда треба да се чудиш и томе што када од једне свеће упалиш друге, њена се светлост не умањује (свети Димитрије Ростовски).
# Ако се чудиш што је у тако малој честици Светих Тајни – цео Христос у потпуности, онда се чуди и томе како у тако мало зрно (зеницу) твога ока стају и бивају њиме обухваћени читави градови (свети Димитрије Ростовски).
# У хришћанству, храна и пиће за унутрашњег (духовног) човека су реч Божија и Свете Тајне (свети Макарије Велики).  
# И пре и после Причешћа могуће је постити и уздржавати се (свети Јован Златоуст).
# Када приступаш страшној Чаши, приступај тако, као да пијеш из самог ребра Христовог (свети Јован Златоуст).
# Ако хоћеш да се причестиш Телом и Крвљу Христовом, гледај да у твоме срцу никако не остану гнев или мржња ма према коме. И ако знаш да је неко гневан на тебе, измоли најпре опроштај од њега, како је заповедио наш Господ (авва Исаија).
# Да свето Причешће не би било на грех, покајањем треба очистити грехове и приступати са вером и страхом, са скрушеним срцем, без маштања о било каквим предностима у односу на друге који се не причешћују, него увек са смиреним и скромним осећањима. Главно је – имати жељу и ревност да се угађа Богу, а не себи. Јер себи се може угађати и чињењем добра (свети Теофан Затворник).
# Када човек своје скривено, то јест душу и помисли, посвећује Богу, онда га Господ удостојава Својих Светих Тајни у великој светости и чистоти, и као небеску храну и духовно пиће дарује му Самог Себе (свети Макарије Велики).
# Они који се причешћују пресветим Телом и пресветом Крвљу стоје са Анђелима и Арханђелима и вишњим силама, одевени у саму царску Христову порфиру, опасани оружјем духовним. Овим још нисам рекао ништа велико: они бивају обучени у самог Цара (свети Јован Златоуст).
# Научите се не од Анђела, не од човека, не из књиге: научите се од Мене (Господа), од тога како сте Ме усвојили, од Мога сијања и дејства у вама, да сам кротак и смирен срцем, и помислима, и начином размишљања, па ћете наћи умирење од унутрашње борбе и олакшање за вашу душу од немира који јој доносе помисли што долазе из области палих духова (свети Јован Лествичник).
# Свето причешће, јачајући наше телесне и духовне снаге, служи нам такође као непобедиво оружје за победу над невидљивим непријатељем нашег спасења – ђаволом (Духовни Маргарит).
# Пали духови знају силу Тајни Божијих. Они пред њом дрхте и мрзе је, завиде онима који се причешћују, завиде оном завишћу на коју су способни само демони. Често избезумљено нападају онога ко се спрема за причешће, расејавају његове мисли, наводе на његово срце хладноћу и гнев, доносе тешке греховне успомене и маштања, труде се да оскврну савест, да хришћанина доведу у недоумицу, да му омету причешће; зли дуси често и после причешћа врше сличне нападе, опет са циљем да доведу у недоумицу и узнемиреност, да поколебају веру, да посеју мисао како причешће Светим Тајнама не доноси никакву корист. Ова невидљива борба коју зли дуси покрећу против причасника служи као сведочанство највеће важности и користи светих тајни. Драгоцено благо, које човеку тако силно желе да одузму његови непријатељи! Утврдимо се у вери и јуначки се супротставимо нашим непријатељима (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Као они који су распели Исуса, и сви који се недостојно причешћују Светим Тајнама – биће подвргнути казни (свети Јован Златоуст).
# Као што се материјално вино раствара у свим удовима онога ко га пије, и бива вино у њему, и он у вину, тако и онај ко пије Крв Христову напаја се Духом Божанства, раствара се у савршеној души (Христовој) и та душа у њему, и осветивши се на тај начин, постаје достојан Господа (свети Марко Подвижник).
# Онај ко се удаљава од причешћа Светим Тајнама отуђује се од Христа, бива препуштен самоме себи и својој природи пораженој вечном смрћу. Вечну смрт уништава у човеку, унутар њега, у његовом уму и срцу, једино Христос. Он улази, као свемогући Бог, у тајне ризнице човекове и тамо смрћу побеђује смрт. Ако то не буде савршено – вечна смрт ће остати у човеку, остаће као почетак и залог вечне погибељи. Не постоји могућност да вечну погибељ избегне онај ко у себи има и чува њен почетак и залог – вечну смрт (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Једно је време за приступање Светим Тајнама – када је савест чиста (свети Јован Златоуст).
# Достојно причешћивање Светим Тајнама могуће је само уз стално благочестив живот или после одлучног покајања због греховног живота и одлучног остављања таквог живота, што треба да буде посведочено и запечаћено приношењем покајања према учењу свете Цркве (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Свето причешће показује своју силу не због наше достојности, него по благости Божијој. Припремљеност за достојно причешће подразумева исповедање грехова, са тврдом одлучношћу да се греху убудуће не попушта и да се не пропусти чињење било ког добра које се може учинити. Ова одлучност и ревност је корен и темељ живота. Кад то постоји, дом за Господа је спреман (свети Теофан Затворник).
# Исповест и Свето Причешће су неизбежно неопходни: једно очишћује, а друго је бања, мелем и храна. Треба се причешћивати у сва четири поста. Може се и придодати, па се током Великог и Божићног поста причешћивати по два пута... И још се може придодати, али не превише, да се не би појавила равнодушност (свети Теофан Затворник).
# О честом причешћивању се не може рећи ништа неодобравајуће... Али као мера једном или два пута месечно – то је најодмереније... (свети Теофан Затворник).
# Светим Тајнама се треба причешћивати често између осталог зато што је непознат час човекове смрти, те стога хришћанин увек треба да буде спреман да дочека страшни час смрти, након кога следи суд Божији. Многи умиру без причешћа јер постану равнодушни према Њему (свети Јован Кронштатски).
# Ко ретко приступа овој спасоносној тајни, тај се удаљава од спасења. Ову истину појашњава чак и просто поређење: онај ко се причешћује често, често и своју савест очишћује Светом Тајном покајања; обнављајући при томе тугу и скрушеност због почињених грехова, он у своју душу похрањује спасоносни страх Божији, који га задржава пред грехом, ради чега се чешће наоружава добрим мислима и добрим делима која удаљавају од греха и приближавају Богу (Духовни Маргарит).
# Болеснику је дозвољено да се причешћује Светим Тајнама сваки дан (свети Варсануфије Велики и Јован).

петак, 9. април 2010.

Из дела светог Теофана Затворника




Савест

Савест називају практичном спознајом. У том смислу може се рећи да она представља силу духа која спознајући закон и слободу одређује њихов међусобни однос (56, стр. 266).

Савест нам је дата зато да би судила нама самима; ако суди другима, треба рећи да је почела да се бави туђим послом (56, 272)

Чиме се све не oоправдавамо! Истичемо час слабост, час незнање, час околности, час саблазни, час туђе примере, час бројност оних који чине исто (56, стр. 272).

Дело савести, као законодавца, јесте да показује законе по којима разумно-слободно биће треба да живи и да силом своје обавезности подстиче вољу на то (56, стр. 267).

...Неумитни закон је – да се не допушта ништа против чега устаје савест... Кроз савест говори Сам Бог. Сходно томе њу треба слушати изнад свега... А шта Бог говори – познато је из прекора савести (1, п. 117, стр. 120).

Шта значи – имати чисту савест у односу на ствари? Не злоупотребљавати их, користити их разумно и придавати им што је могуће мањи значај. То је манастирско правило (1, п. 113, стр. 114).

...Спаљивање савешћу – то је у потпуности духовно дело... Сама пак савест никада не изгори. Но, душа може доћи до такве безосећајности у односу на приговоре и оптужбе савести, као да ње уопште нема, као да је изгорела (47, стр. 325).

Спаљена савест ништа не чује... она свесно греши и свеједно јој је, не узнемирава се. То је страшна ствар! Али ви сте добро учинили што сте туговали и оптуживали себе. Бог ће то да прими као исповест... А када саопштите духовнику, онда ће бити коначно готово и завладаће спокојство (6, п. 1003, стр. 141).

Већ самим тим што се грешник одвојио од Бога, треба претпоставити да његова савест не може да буде исправна. Јер ако постоји, савест је глас Бога у души (законодавац), она је Његово око (сведок), она је намесница Његовог правосуђа (судија и извршилац пресуде). А приликом отпадања од Њега, сва ова Божанска, да тако кажемо, осењења кроз дух, морају да ослабе и смање се по броју и интензитету (56, стр. 267).

Код човека који се окренуо Богу и успоставио благодатно општење са Њим, заблудела савест се уразумљује, искривљена исправља... (56, стр. 275).

Духовна слабост се очишћује исповешћу, кроз коју се започиње са њеним лечењем. А само лечење се наставља... и довршава подвизима против ње (слабости). Лечење ће се завршити тек када страст постане противник и престане да привлачи. Док се овај процес одвија, борац стоји у милости Врховног Војсковође, и мада задобија опипљиве ране, он пада и устаје. Ова милост одступа само онда кад неко падне и не устаје, него настави да се ваља. А ако је пао, па истога часа устаје и поново се прихвата оружија да би се супротставио, милост га не напушта. Овим разблажујте горчину ваше савести (1, п. 88, стр. 71).

Савест се умирује исповешћу и скрушеношћу, заједно са епитимијом (6, п. 980, стр. 108).

Савест види да грешимо и узнемирава се. Она је у праву. Није требало везивати се – «бавићу се тим и тим обликом подвижништва» – кад нисте били сигурни да ћете сваки пут савладати себе. На пример: одредили сте да не пијете чај, а онда сте попили шољицу. И узнемирили сте се. Није ништа страшно да се попије шољица чаја, али је страшно то што је савест увређена и што се допуштају ствари које нарушавају ваше пређашње одлуке. Тиме се разара унутрашњи поредак и ствара навика да се не пази на савест, када она указује шта је потребно. Одмах потом... појавиће се дрскост и потпуна равнодушност према Богоугађању... (2, п. 316, стр. 186).

Ма колико ми скривали своја зла дела, она се, независно од нас, записују, и те ће нам белешке кад дође време бити испостављене. На каквој се хартији све то записује? – На нашој савести (43, стр. 390).

Подвизавајте се без лењости, како вас савест ни за шта не би оптуживала... Спокојна савест је предуслов за мирне односе са Богом, а ови последњи су први услов за напредовање у духовном животу (3, п. 534, стр. 231).

Савест нека увек буде чиста. Али њу треба просветити речју Божијом, јер се она овако често узнемирава због непотребних ствари... Зато треба читати Јеванђеље и одатле црпсти правила којима савест потом треба да се руководи (2. п. 327, стр. 200).

четвртак, 8. април 2010.

Андреј Рубљов, Анђео - минијатура из Хитровог Јеванђеља

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




КРШТЕЊЕ 

# Онај ко животом према заповестима не чува дарове добијене светим Крштењем, губи стечено. «Неизрецива и страшна слава – каже свети Јован Златоуст – коју пружа Крштење, остаје у нама један или два дана; потом је гасимо наносећи на њу буру светских брига и заклањајући њене зраке густим облацима». Оживевши Крштењем за вечни живот, ми себе изнова умртвљујемо животом по телу, животом ради греха, ради земаљских наслада и добитака. Свети апостол Павле је рекао: Нисмо дужни телу, да по телу живимо. А који су по телу не могу угодити Богу, јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8,12,8,6). Благодат крштења остаје без дејства, као светло сунце заклоњено црним облацима, као драгоцени златник закопан у земљу. Грех почиње да делује у нама свом снагом, па и јаче него пре примања Крштења, сходно томе у ком степену се предајемо греховности. Али духовно благо које нам је дато, не одузима се коначно од нас све до смрти, и ми покајањем опет можемо да га откријемо у свој његовој сили и слави. 2. 56
# Људска природа је обновљена искупљењем. Богочовек ју је обновио Собом и у Себи. Обновљена од стране Господа, људска природа се посредством крштења, да тако кажемо, привија уз палу природу. Не уништавајући природу, крштење уништава њено пало стање; не чинећи природу другом, мења њено стање, присаједињујући људску природу природи Божијој (2. Пет. 1,4).
Крштење је уједно умртвљавање и оживотворење – уједно погребење и рађање. У купељ Крштења се погружава, у њој умире и бива погребена грехом повређена пала природа, а из купељи устаје обновљена природа; у купељ се погружава син старог Адама, а из купељи излази син Новог Адама. То је посведочио Господ Који је рекао: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,5-6). Из ових речи је очигледно да Дух Свети, који је у купељ Крштења примио телесног човека, онаквог каквим је он постао после пада, извлачи из купељи истог тог човека, али већ духовног, умртвивши у њему греховно телесно стање и родивши духовно. На Крштењу човеку се прашта првородни грех, наслеђен од праотаца, и сопствени греси, учињени пре крштења. На Крштењу човеку се дарује духовна слобода: он више не трпи принуду греха, него по својој вољи може да бира добро или зло. На крштењу се сатана, који живи у сваком човеку пале природе, изгони из човека. Сваком крштеном човеку препушта се на вољу или да остане храм Божији и буде слободан од сатане, или да удаљи Бога из себе и изнова постане обитавалиште сатане (Мт. 12,43-44). «Крштењем се нечисти дух истерује (из човека) и одлази међу безводне (некрштене) и безверне душе, али међу њима не налази покоја: јер покој за демона састоји се у томе да рђавим делима смућује крштене – пошто му некрштени од почетка припадају – те се он стога у крштенога враћа са седам (других) духова. Као што постоји седам дарова Духа Светога, тако постоји и седам лукавих злих духова. Кад се ђаво врати у крштенога и нађе га да је празан, то јест да услед лењости нема оно делање које се супротставља непријатељима, онда, ушавши у њега, чини зло које је горе него пре. Онај ко се очистио Крштењем, па се потом упрљао, нема наде у друго крштење, али има наду у претешко покајање» (блажени Теофилакт Охридски, објашњење наведеног јеванђелског текста).
На крштењу сви људи постану једнаки, јер је наслеђе сваког човека исто: Христос.
...Чинећи добро које припада обновљеној природи, крштен човек развија у себи благодат Свесветог Духа добијену на Крштењу, која, иако је сама по себи непромењива, сија у човеку светлије у мери у којој он чини хришћанска добра дела, као што и сунчев зрак, који је сам по себи непромењив, сија светлије у мери у којој је небо слободније од облака. Напротив, чињење зла после Крштења покреће и оживљава палу природу, па човек у већој или мањој мери губи духовну слободу: грех изнова добија насилну власт над човеком, ђаво изнова улази у човека, постајући његов господар и руководитељ. Онај ко је свемоћном десницом Божијом био избављен од мучног и тешког ропства, опет се сопственом вољом нашао у ланцима, у ропству, у тамници, у аду. Таквој несрећи човек бива подвргнут у већој или мањој мери, сходно гресима које себи дозвољава и навици на грешни живот коју је стекао. Грех који живи у човеку и врши насиље над њим назива се страшћу. Страст се не изражава увек очигледно: она може тајно да живи у човеку и да га погуби. Духовна слобода се у потпуности губи ако крштен човек себи дозволи да живи по разуму и вољи пале природе: јер крштени се одрекао своје природе и обавезао да у свим делима, речима, помислима и осећањима, пројављује само природу обновљену Богочовеком, то јест да живи једино по вољи и разуму Господа Исуса Христа, или другачије – по јеванђелским заповестима и учењу. Следовање својој палој природи, следовање њеном разуму и вољи, јесте делатно одбацивање Христа и обновљења које је Он даровао на Крштењу.
...Свети апостол Павле је рекао: Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27). То значи: они који су се крстили у Христа, у самом Крштењу примили су дар од Духа Светога Који је деловао на њих – живи осећај Христа, осећај Његових својстава. Али крштенима није одузета слобода да својом вољом бирају старо или ново, као што ни Адаму у рају није била одузета слобода да чува заповест Божију или да је наруши. Онима који су поверовали и крстили се апостол каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости. Да ходимо поштено као по дану: а не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тело не претварајте у похоте (Рим. 13,12-14). Имајући слободу избора, крштени се Духом Светим позива на одржавање јединства са Искупитељем, на одржавање обновљене природе у себи, на одржавање духовног стања, дарованог Светим Крштењем, на уздржање од угађања жељама тела, то јест на уклањање од следовања тежњама плотског, душевног мудровања.
Исто значење имају речи апостола: Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо образ земљанога – јер сви се ми рађамо у првородном греху и са свим оним слабостима које је наша природа усвојила као последицу пада, а које су се показале у Адаму по његовом паду – тако ћемо носити и образ небескога, посредством Крштења које нам тај образ даје, као и брижљивог чувања јеванђелских заповести које тај образ у нама чувају целим, у његовом савршенству и пуноћи Божанског (1. Кор. 15,47-49). Носити образ Небеског Човека, облачити се у Господа Исуса Христа, свагда носити на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4,10) – то не значи ништа друго до непрекидно умртвљивати телесно стање у себи, кроз постојано држање јеванђелских заповести. Тако се у Богочовека обукао и пребивао у Њему свети апостол Павле; зато је за себе могао смело да каже: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20). Исто он захтева и од свих верних: Или не познајете себе – каже он – да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13,5). Оправдан захтев и оправдана оптужба! Светим крштењем се у сваком крштеном човеку одсеца његова пала природа, а привија му се природа коју је обновио Богочовек. Због тога се крштење у Светом Писму назива бањом новога рођења (Тит. 3,5), а живот после крштења новим животом (црсл. пакибитије). Сваки крштен човек обавезан је да покаже и развије у себи обновљену природу: то и јесте – показати Господа Исуса Христа у себи живог и делатног. Хришћанин који то не учини – у нечему није ваљан. 2. 376-386
# Уочи примања светог Крштења неопходна је брижљива припрема. Брижљива припрема је неопходан услов да би велика Света Тајна обилно донела свој плод и послужила на спасење, а не на још већу осуду. Ово говорим ради објашњења тајне, а односи се нарочито на оне који јој не приступају у детињем узрасту, у коме, због прилика нашег времена, готово сви примамо крштење.
Припрема за свето крштење је истинско покајање. Истинско покајање је неопходан услов да би свето Крштење било примљено на достојан начин, на спасење душе. Такво покајање састоји се у признавању својих грехова, у жаљењу због њих, у њиховом исповедању и напуштању греховног живота. Другим речима: покајање је свест о паду, свест о неопходности Искупитеља; покајање је осуда своје пале природе и одрицање од ње ради обновљене природе. Неопходно је да наш сасуд – сасудом називам људски ум, срце и тело у односу на Божанску благодат – претходно буде очишћен за примање и чување Духовног Дара који предаје свето Крштење. Неопходно је не само да тај сасуд буде очишћен, него и пажљиво прегледан; неопходно је да оштећења која на њему постоје, нарочито пукотине, буду пажљиво поправљена; ако оштећења остану, онда се жива вода (Јн. 7,38), која се светим Крштењем улива у сасуд, неће задржати у њему: на његову највећу несрећу, исцуриће из њега. Пукотинама називам греховне навике. Неопходно је да наш Јерусалим са свих страна као зидинама буде ограђен добрим владањем и обичајима. Само тада ћемо моћи да у купељи Крштења принесемо на жртву нашу палу природу, а да обновљена природа, коју нам пружа свето Крштење, постане олтар погодан за приношење жртава и паљеница угодних Богу (Пс. 50,20-21).
Без такве припреме каква корист може бити од Крштења? Каква корист може бити од Крштења када ми, примајући га у одраслом узрасту, уопште не схватамо значај ове Свете Тајне? Каква корист може бити од крштење када ми, примајући га у детињству, касније остајемо у потпуном незнању о ономе што смо примили? Међутим, примили смо непроцењиви Дар, примили смо на себе страшну обавезу; одговорност по тој обавези је једнако неизмерна и бесконачна као и сам Дар. Каква корист може бити од Крштења када не схватамо свој пад, када чак и не признајемо да се наша природа налази у најжалоснијем палом стању? Каква корист, кад добро наше пале природе сматрамо за најфиније и највредније добро? Када упорно тежимо да чинимо то добро, не примећујући како оно у нама само храни и подиже наше самољубље, како нас само све више удаљава од Бога, како само појачава и утврђује наш пад и отпадање? Каква корист може бити од крштења, када чак ни смртне грехе не сматрамо за грехе, на пример прељубу у свим њеним варијантама, које називамо сладостима живота? Каква корист, када не знамо да је наша природа обновљена Крштењем и када потпуно занемарујемо делање по законима обновљене природе, окружујући то делање хулом и подсмесима? 2. 390-393
# На савременим пастирима лежи свештена и непромењива обавеза да пружају тачно и детаљно знање о светом Крштењу онима који су ту Свету Тајну примили у детињству и стога о њој немају никакву опитну спознају. Добили су дар: неминовна је одговорност за његову употребу. Благовремена припрема за давање одговора крајње је неопходна! Немарно и невешто владање тим Даром повлачи за собом најжалосније последице. Ономе ко Дар не употребљава по жељи и заповести Дародавца, ко не развије у себи благодат Крштења деловањем по јеванђелским заповестима, него таланат који му је поверен сакрије у земљу – то јест закопа и сахрани благодат Крштења, уништи у себи свако њено дејство, и потпуно се преда земаљским бригама и насладама – њему се, дакле, на суду Христовом благодат Крштења одузима. Онај ко недостојно поседује благодат, бациће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 25,30)... Крштење је – непоновљива Света Тајна. «Исповедам једно крштење за опроштење грехова» - објављује православни Символ Вере. Као што рођење за живот (битије) може да се догоди једном, тако и рођење за нови живот (пакибитије) – Крштење – може да се саврши само једном. Као што се различите болести које човека могу да задесе након рођења – а које нападају, потресају и разарају сам његов живот – лече различитим лековима, који ослонац налазе у животној сили предатој заједно са животом, тако се и различита сагрешења, почињена након Крштења, лече покајањем, чија делотворност почива на благодати Духа Светога која је у човека засађена светим Крштењем, а састоји се у развијању те благодати, прекривене и пригушене сагрешењима. 2. 393-394

среда, 7. април 2010.

Васкрс у манастиру Фенек

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



ЧИТАЊЕ

Светоотачке књиге – руководство у духовном животу
Читајте светоотачке књиге и проучавајте њихово учење, оно погодује упознавању својих слабости, те задобијању смирења, трпљења и љубави; оно нам показује како да се супротстављамо страстима, како да очишћујемо своје срце од тог трња и да засађујемо врлине.
Читање духовних књига просвећује наш разум, показује нам пут ка спасењу, и храни душу онако како физичко храна храни наше тело. Учимо шта нам је чинити како бисмо испунили вољу Божију, кајемо се и смиравамо: а Бог гледа на смирене (Пс. 112,6) и даје им Своју благодат (Прич. 3,34).

Свети Оци своје поуке нису писали на основу домишљања, него из опита духовног живота Они (Свети Оци) нису писали просто од свога ума, него су претходно на делу доживели многе невоље и патње, па су нам као богато наследство и ризницу наде оставили своје богоугодне речи; а ми ћемо се, узносећи благодарење Господу Који нам је даровао овај дар, поучавати у тим речима, и у случају потребе полагаћемо их на наше ране као исцељујући балзам...
Читајте књиге Отаца – Лествичника, авве Доротеја и других који су на делу сами прошли духовну борбу, и ради укрепљења предали нам своје учење о њој – то ће вам бити од користи.

Читање духовних књига треба усагласити са степеном напредовања у духовном животу
Приликом читања књиге светог Варсануфија толико си се одушевила да си желела одједном да усвојиш целокупан њен садржај. Усрдност је добра, али треба имати меру; поток који постојано тече кориснији је од бујице која протутњи и за собом остави суву земљу. Ко разуме схватиће. Треба да се држиш поука мајке у вези са тим када, шта и колико треба да читаш.
Саветујем ти да се оставиш читања «Добротољубља» и Нила Сорског, где има много корисног, али ти се пре времена прихваташ онога што је узвишено и превазилази твоју меру; него читај светог Јована Лествичника, авву Доротеја и делатне поуке других Отаца, трудећи се да побеђујеш страсти колико можеш. И не посежи за узвишеним. Свети Исак Сиријац пише: «опасно је и страшно почетнику дати узвишено».

Читајте књиге које одговарају вашем стању: прво практичне, а тек после теоријске
Практичне (делатне) књиге, које се тичу хришћанског живота, можеш да читаш онолико колико ти време дозволи, поред твојих манастирских обавеза; а теоријске књиге (умозритељне, сазерцатељне) нама су још недокучиве. Сазерцање се појављује тек када се човек заповестима Христовим очисти од страсти; сазерцању нас учи сама благодат. У учењу Отаца помињу се «делање» и «виђење». «Делање» – то су заповести, а «виђење» то је сазерцавање умом тајни које не подлежу чулима; ово никако не треба посебно да тражити, како се не бисмо удаљили од истине и пали у прелест.

Духовне књиге не треба читати само једном, него много пута и постојано 
Наставите да читате духовне књиге које могу да вас уразуме и доведу на истинити пут; њих треба читати не једном, него много пута, јер ту увек има хране за душу.

Проверавајте своју савест учењем Светих Отаца
Проверавајте своју савест и руководите се учењем Светих Отаца, који су прошли пут монашког живота и оставили нам пример сопственим животом и учењем. У њиховом учењу ми ћемо видети како да поступамо, како да живимо и како да водимо борбу са страстима.

Читање неће донети користи ако се не покренемо и на дело Твоја жеђ за духовним књигама је похвална, али не треба се ограничавати само на читање, него треба и делати. И све треба чинити са смирењем. Читање доноси и ту корист да се, видећи узвишеност живота других и спознајући своју немоћ, ми и невољно смиравамо, чиме привлачимо на себе Божију благодат и помоћ у нашим делима. Ипак, не треба да се гордиш тиме што много читаш.
Но, какве ће нам користи донети књиге, ако будемо само читали, а не покренемо се на дело.
Ми књиге зато и читамо, да бисмо научили како да се подвизавамо против страсти. А не да просто реда ради прочитамо две-три стране. Него, када прочитамо о некој страсти, треба да погледамо како она делује у нама? И на које је средство против ње указано? На пример, када је реч о злопамћењу: прочитај код светог авве Доротеја и код Јована Лествичника, и погледај себе – у којој је мери теби својствено злопамћење? Онда се потруди да призовеш Бога у помоћ и извршиш оно што је заповеђено. Тако чини и у вези са другим стварима.

Читање духовних књига открива наше духовно сиромаштво 
...Што више проничемо у отачка дела, то више увиђамо своје стање... Читајте отачке књиге, тамо ћете увидети своје недостатке... Читање отачких књига је веома потребно и корисно, како бисмо спознали вољу Божију...

Читање духовних књига уразумљује и утврђује на путу спасења 
Читајте отачке књиге – у њиховим учењима ћете себи пронаћи уразумљење и укрепљење.
Од читања речи Божије и отачких дела ум заборавља на спољашња светска задовољства и окреће се бољим, духовним...
Ти си и сама свесна да су се твоја схватања кроз читање изменила, и да сада другачије гледаш на ствари.
Зашто имате књиге и због чега их читате? Зато да бисте кроз њих научили о духовним борбама, да бисте препознавали ђавоље насртаје и да не бисте допустили огњу страсти да спали ваше добро расположење.

У чему је разлика између духовних и светских књига? 
Читај духовне књиге; у њима увек можемо да пронађемо неку нову духовну поуку; као што је телу потребна телесна храна, тако је души потребна – духовна. Када прочиташ неку светску књигу, тешко да ћеш је други пут узети на читање; а духовну књигу колико год пута да читаш, све је у њој ново и хранљиво за нашу душу.
Светске књиге, посебно романи, не поучавају, него раслабљују срца и изгоне страх Божији напоље.

уторак, 6. април 2010.

Са Светим Оцима из дана у дан




Нада

# Нади на Бога претходе труд ради Бога и проливање зноја у подвигу. Вера тражи дела, а нада на Бога се показује кроз страдања и врлине (свети Исак Сиријац).
# Ако човек нема претерану бригу о себи, из љубави према Богу и добрим делима, знајући да се Бог стара о њему, онда је таква нада истинска и мудра (свети Серафим Саровски).
# Као што се Адамов живот после греха помрачио очекивањем смрти и свешћу о њој, тако после Васкрсења Христовог, код оних који верују у Њега, живот се озарује ишчекивањем и предукусом свога будућег васкрсења (свети Јован Шангајски).
# Наше несавршенство неће за нас бити апсолутно штетно ако се, када смо постављени на пут Божији, не будемо освртали натраг, и ако пожуримо да прођемо оно што преостаје (свети Григорије Двојеслов).
# Блажен је онај ко је праведан праведношћу Божијом и чија је нада усредсређена на Христа, Који је извор његове праведности. Несрећан је онај ко је задовољан праведношћу својственом људима (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Истинска нада тражи једино Царство Божије и уверена је да ће нам све земаљско, што нам је потребно за привремени живот, несумњиво бити дато (свети Серафим Саровски).
#  «Трпи» уче философи, а хришћани додају: «и надај се».
# Нада је оправдање грешних (свети Јефрем Сиријац).
# Господ васељене је међу смртнима основао вишње Царство и, по Своме обећању, уселиће у њега оне који га примају (свети Јефрем Сиријац).
# Опасно је за човека да се нада само на себе; онај ко се нада на Господа спасиће се (свети Јефрем Сиријац).
# Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. То оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Онога ко чува наду у своме срцу, Господ ће у дан васкрсења узнети у Едем (свети Јефрем Сиријац).
# На крају, сва је нада у Господу. У Њему пронађите мир, вапијући: помилуј ме! (свети Теофан Затворник).
# Ко се труди у нади на Господа, његово ће тело Он васкрснути у последњи дан (свети Јефрем Сиријац).
# Наши напори су наша нада, наша нада је – Господ (свети Јефрем Сиријац).
# Нада, која је ослободила наше тело од Адамовог и Евиног ропства, оправдаће те пред судом и узвеличаће нас у Судњи дан (свети Јефрем Сиријац).     
# Хришћански пут је – са сузама се кајати и молити: «Господе! Ти који све управљаш, спаси ме». Јер нада на спасење у Господу уједно је и обавеза хришћанина и дух њиховог живота... А где је нада ту је и утеха! (свети Теофан Затворник).
# Блажен је онај ко има наду на Господа, који опет долази са великом славом да суди васељени у правди; он ће бити као дрво које расте покрај вода и неће престајати да доноси плод (свети Јефрем Сиријац).
# Ономе ко се нада на Господа већ је сплетен венац од цветова који вечно не вену (свети Јефрем Сиријац).
# Смирење се нада на Бога – не на себе и не на људе: зато је оно у своме понашању тако једноставно, директно, чврсто и величанствено. Заслепљени синови овога света то називају гордошћу (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Онај ко се нада на Господа, Њему ће у радости запевати хвалу у дан васкрсења (свети Јефрем Сиријац).
# Одрекнимо се сујетних дела света и сву наду положимо на од Бога у Јеванђељу обећану награду – непролазно обитавалиште и бесконачни живот (свети Јефрем Сиријац).
# Нада је – од вере, али када тај осећај постане чест, он онда оснажује и саму веру. Тако нада даје данак вери, као својој родоначалници. Под њиховим узајамним утицајем сазрева свети живот, који као последњи циљ има стварање љубави у срцу (свети Теофан Затворник).
# Слика васкрсења дата нам је и у зрну горушичином (Мт. 13,31), које пада на земљу, умире у њој, и изнова оживљава; тако нам нада на земљи, у долини туге, открива вечност (свети Јефрем Сиријац).
# Син Божији дошао је на земљу и очовечио се како би човека узвео на небо, изнова га учинио житељем раја, вратио му првобитно стање безгрешности и целовитости, и сјединио га са Собом (свети Јован шангајски).
# Бедем наше наде је – неизмерна дарежљивост Божија (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко се нада на Господа, може смело да се супротстави смрти и да се не предаје жалости, јер му је прокрчен раван пут, на коме нема спотицања ни стрмина (свети Јефрем Сиријац).
# Нада позива синове земаљског праха на свадбу живота: најпрекраснији Женик чека их да дођу (свети Јефрем Сиријац).
# Они који умиру са надом на Господа, очекују глас који ће их пробудити, и процветаће као цветови који одишу миомирисом (свети Јефрем Сиријац).
# Нада у покајању указује грешнику пут према милосрђу Божијем (свети Јефрем Сиријац).
# Нада, ослањајући се на љубав Божију, даје снагу нама који смо исцрпљени сујетом (свети Јефрем Сиријац).
# Нада на Господа је миомирис тамјана за душу грешника (свети Јефрем Сиријац).
# У нади светли сунце доброчинстава Божијих, које нас призива из греховне таме ка вечној светлости (свети Јефрем Сиријац).
# Бежи што даље од унинија, како оно не би ставило своје окове на тебе: оно у овом животу обара оне који му се повере, и после смрти представља пропаст за њих (свети Јефрем Сиријац).
# Непрестано разматрај своја људска дела која нису ништа боља од речних бујица, од дима који се развејава у ваздуху и магле која се брзо разилази. Ако тако будеш размишљао, онда ни добра неће у теби произвести надменост, нити ће те невоље понизити.
# Као што мач пресеца жиле коњу, тако униније исцрпљује душевне силе и предаје душу туговању (свети Јефрем Сиријац).
# Очајање низводи у најскривенија места ада (свети Јефрем Сиријац).
# Не остављај наду – то оружје које ти је дао Христос; иначе ће те ђаво гурнути у безнађе и брзо ћеш пасти (свети Јефрем Сиријац).
# Ако те рани стрела лукавог, не препуштај се поразу и не падај у очајање, јер Подвигоположник је увек спреман да ти пружи Своју десницу (свети Јефрем Сиријац).

субота, 3. април 2010.

Христос Воскресе!


Свети Илија Мињати
Беседа на Васкрс

Ученици се обрадоваше видевши Господа.
(Јн. 20,20)
Радујем се и ја са вама, божанствени ученици васкрслог Владике. Са вама ће се радовати и сви христоносни народи који су коначно видели незалазну светлост светоносног дана Васкрсења. Горе се радују триблажени зборови, и анђели мира поју победну песму око престола Цара Сила. Радује се доле и сам ад, сав сијајући од светле појаве Сунца славе – Онога Који је несрећним прародитељима донео незалазни дан живота. Радује се светло одевена невеста Христова, Црква, и са радошћу поздравља Женика који је изашао из гроба као из палате. И сама Голгота не изгледа исто: била је грозно место жалости, а постала славно место свеопште радости. Крст, копље, трнов венац, страшна оруђа за мучење, боголепно украшавају славље Божанског Победника. Гроб, некад жалосно место труљења, сада је живоносни двор нетрулежности. Ране које су доносиле смрт, постале су извори вечног живота. Ученици се обрадоваше видевши Господа. Обрадујмо се и ми који славимо, и похвалимо богодану благодат славног васкрсења Христовог.