понедељак, 15. март 2010.

Велики пост

Свети Илија Мињати
Беседа у четврту недељу поста

О вечним мукама

Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца,
и шкргуће зубима; и суши се.
(Мк. 9,17-18)
Ко иде путем порока, тај ће на крају неминовно пасти у бездан погибељи. Зла дела увек за собом повлаче несреће, и уопште порочни начин живота завршава се ужасном невољом. За рђав живот – рђава и смрт. Погледајте како изопачено размишља непокорни младић, како се гневи незахвални син – говорим о неваљалом Авесалому, који се под утицајем надмености гордог духа и злих саветника латио оружја и тражи престо и смрт кротког Давида, свог оца и цара. Али погледајте такође и крај те дрске побуне – крај какав такво безакоње у потпуности и заслужује. У неукротивој јарости, одишући смртним непријатељством према оцу, побуњени син је неопрезно на магарцу пролазио испод дрвета; његова дуга коса заплела се у грање па је несрећник остао да виси у ваздуху. У том тренутку пришао му је верни војвода Давидов Јоав и узевши три стреле, погодио га је у срце: Узев три стреле у руку, застрели их у срце Авесалому, јоште живу о храсту (2. Сам. 18,14). Ко би поверовао? Без обзира на страшне, смртне ране и на муке које трпи, он ипак не умире. Како жалостан призор! Виси несрећник на храсту, и то о сопственим власима. Три смртоносне стреле погодиле су му груди, али без обзира на отворене ране његова измучена душа ипак не исходи. Он се отима, клати се, покушава да се отргне, млати ногама по ваздуху, хвата се рукама час за косу, час за ране, дивље колута очима, болно стење, напреже силе до краја али не може ни да умре ни да се спасе. Не умирући једном смрћу, он доживљава муке хиљаду смрти.
Страшног ли суда, душо! Тако сам клицао прошле недеље. А сада кличем: страшних ли мука, душо! Прошле недеље пратио сам несрећног грешника до самих уста ада; с трепетом, са уздасима и сузама показао сам га у дан страшног суда када му суди Бог, Који је сав гнев, без милости; као злочинац он је био осуђен и чуо је пресуду: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41). Данас хоћу да вам прикажем слику истог овог грешника на вечним мукама. Истина, његову живу слику пружа ми и младић из данашњег Јеванђеља: он као живо гнездо немог духа баца пену, шкргуће зубима, суши се, пада као мртав од неиздржљивих мука – све је то налик вечним мукама. Али ја ћу узети слику несрећног Авесалома. Јоав га је још живог погодио у срце са три стреле. А ја ћу вам показати друге три стреле, тј. стреле Моћнога наоштрене (Пс. 119,4), којима правда Божија погађа душу грешника осуђеног на муке. Прва стрела, то је горко али бескорисно кајање, које рањава сећање успоменама на прошли живот. Друга стрела је прекомерна и неисцељива бол која погађа ум свешћу о стању у коме се човек налази. Трећа стрела је крајња али безнадежна жеља: она погађа вољу због лишавања будућег блаженог живота. Авесалом је са својим ранама остао жив, како би осетио још веће муке. Тако и грешник, кога муче све три стреле, не умире, да би осетио вечну смрт. У томе се пре свега и састоји ово мучење о коме ћемо да говоримо.

I
Замислите, слушаоци моји, мрачну подземну тамницу у којој влада непрозирни мрак, најдубљу провалију, смрадни гроб, место неутешног плача и туге, или најгрознију пећ са мрачним огњем, са неугасивим пламеном, безмерно широку и неописиво дубоку, и замислите у њој закључаног и погребеног несрећног грешника како гори у пламену. Моћна десница Вишњег непрестано га погађа трима стрелама у три главне силе душе: ум, вољу и сећање, и причињава му страшне ране: горко кајање без користи, прекомерну муку без утехе, и крајњу жељу без наде. Тако је овај несрећник прикован сећањем за земљу, умом за ад, а жељом за небо. Сећањем за земљу, јер се присећа прошлог живота; умом за ад, јер је јасно свестан својих мука; жељом за небо, јер ће увек безнадежно желети небеску славу. Шта је крст у поређењу са овом муком? Шкргут зуба, неуморни црв, најцрња тама, неугасиви огањ, заједничке муке са демонима, и све слично томе, што нам је познато из Светог Писма, само је мањи део мучења – све су то телесне муке, које су сасвим безначајне у поређењу са душевним мукама на које указујем.
Неспорна је истина, потврђена општим мишљењем богослова, да су сви који силазе у ад, лишени свих натприродних дарова Божанске благодати, ипак чувају све природне дарове. Они имају свих пет телесних чула: вид, слух, мирис, укус и додир; целе су им и три душевне силе: ум, воља и сећање. И не само то, него њихова спољашња телесна чула и унутрашње душевне силе постају још осетљивији, како би и страдали јаче, и били дубље свесни свога страдања. Одатле и произилази истинска, вечна мука.
Дакле, прва стрела која погађа сећање грешника, то је жива успомена на прошли живот. Сећање – авај! – горко, које води ка још горчем кајању. О, када би овај наш кратки живот, који вене као цвет, ишчезава као муња, нестајао и из наших мисли тако брзо као што пролази пред нашим очима! О, кад бисмо губили сваку успомену на насладе у свету тако брзо као што престајемо да уживамо у њима! Али то што је било не може да се промени, било је у времену и прошло, и у времену је окончано. Оно што је свршено одлази иза граница времена и тамо остаје заувек. Све утехе у свету налик су на она слатка али штетна јела, којима се привремено наслађује чуло укуса, али после уз бол остају несварена у желуцу; тако и оне, долазе на трен и наслађују чула, да би потом заувек мучиле сећање. "Неко време – каже Василије Велики – оне пружају насладу човеку ко их окуси, али последице су им горче од жучи". Прошли живот у целини остаје у сећањима грешника и има две супротстављене стране: с једне он изгледа врло кратак, а са друге веома дуг. И као што телескоп са једне стране увећава, а са друге смањује предмете, тако и сећање које се мучи, с једне стране, кад пореди живот са бесконачним боравком у аду, налази да је он врло кратак, трен, ништа, као дан јучерашњи који прође (види Пс. 89,5) – и колико је само мучна свест о томе да је због тако кратког живота душа добила вечне муке! А с друге стране, кад сећање пореди живот са временом, проналази да је он веома дуг – то је путовање које траје много година. Колико је и то мучно, кад схвата да је током толиких година могла хиљаду пута да се покаје, али за све то време увек је бирала мучење! Рана којом ова стрела погађа сећање грешника је горко, али бескорисно кајање. Он се тек сада каје због учињеног, али време праштања већ је прошло. Он тек сада оплакује своје грехе али његове сузе више не могу да их оперу, него још више распаљују пламен његових мука. "У аду нема покајања. Они који су отишли у ад немају више могућност исповести и исправљања" – говори Григорије Богослов. Овде, у овом животу, грешник се каје и има користи од тога, исповеда се и добија опроштај, плаче и добија очишћење, јер ово је погодно време, како вели апостол, време покајања за које је Бог уручио Својим свештеницима кључеве, којима када хоће отварају пред покајницима двери Царства Небеског. Али тамо, у другом животу, није тако. Тамо је време плаћања, кад свако после суда добија оно што је заслужио. Тамо Господ узима кључеве натраг и после суда над праведнима и грешнима закључава врата која заувек остају затворена. И затворише се врата (Мт. 25,10). Тамо унутра, у Царству Небеском, налазе се вечно блажени праведници; а напољу су заувек изгнани грешници; врата се више не отварају јер кључева нема. Зашто кажем да их нема? Кајање постоји, али горко и бескорисно. Саул цар Израиљски једном је ратовао против Филистејаца. Он се обратио свом народу са речима да нико не сме апсолутно ништа да једе у току дана, све док не буде постигнута коначна победа над непријатељем. Страшном заклетвом се заклео да ће онога ко преступи заповест, макар то био и његов син Јонатан, одмах предати на погубљење. И заиста, његов син Јонатан, који се случајно нашао у пољу са кошницама, пошто га је глад приморала умочио је крај свога штапа у мед, и само га је приближио устима, а отац га је осудио на смрт. Смрћу, смрћу да умре данас! Нема му милости, нема опроштаја! Питају несрећног Јонатана шта је учинио а он одговара:  само сам окусио мало меда... хоћу ли погинути? (1. Сам. 14,43). Зар због мало меда? Тако мала сладост, а сад тако горка! Тако безначајна сладост, сада ми доноси тако тешку казну! Проклети мед! Ох, камо среће да никада нисам ни наишао на њега, да га никада нисам дотакао устима својим! Кажи, несрећни Јонатане, шта си учинио? Окусио сам мало меда и сад ћу умрети. Мало меда – то је моја кривица, а смрт ми је казна! Свест о овоме и чини смрт тако горком.
Вишњи Свецаре векова, Ти који имаш, како и Сам кажеш, кључеве ада, дај ми их сада, да отворим ту мрачну тамницу у којој су преступници Твојих заповести, осуђени на вечну смрт. Ја не намеравам да излијем балзам на њихове ране, или воду на њихов пламен. Не. Хоћу само да поставим питање једној од тих грешних душа и да јој кажем: намучена душа, реци ми шта си учинила? Зашто се тако страшно мучиш? Шта си скривила? Вечно се тако мучиш? Шта те је довело у ову тамницу? Шта те је бацило у ту пећ? Шта си учинила? Само сам окусила мало меда, ништа друго. То што сам у трену окусила – то је сва моја кривица, то је разлог и сав разлог мојих мука. Како је велика била та опијеност сатанском похотом због које сам завео толико чистих девојака, или осрамотио толико честитих жена; све што сам имао, душу и срце, дао сам поквареној блудници! А све је то само кап меда! Је ли велико било оно задовољство које сам добијао од пијанстава и теревенки, од гозби и плесова, од излазака и забава, од игара и позоришта? Само кап меда! Је ли велика била радост коју сам доживео када сам задовољио своју осветољубивост, када сам видео несрећу ближњег, када сам укаљао његову част ради своје страсти, ради зависти? Кап меда! А оно богатство за којим је жудела моја страст среброљубља и ради кога сам своју савест оптеретио безбројним неправдама и базакоњима – је ли оно било тако велико? Кап меда! И та слава, част и спокојство у којима сам уживао, наслађујући се својом влашћу, чином и богатством, са толико гордости и надмености, а тако мало страха Божијег – какви су били? Кап меда! Све, баш све је само кап меда, и то затрована толиким бригама, страхом, напорима и болестима! Но, чак и када би читав мој животни пут представљао само низ срећних дана, читав живот, чак и најдужи и испуњен сваким добром – шта је то у поређењу са мучном вечношћу? Кап меда, ништа, као дан јучерашњи који прође (Пс. 89,5). Тешко мени! Сећам се и осећам пламен који мучи моје сећање више но онај који жеже моје тело! Сагрешио сам у трену, а мучим се вечно. О, нека је проклет мед пролазних наслада! Јер он је за мене постао отров вечног мучења. Краткотрајни прошли животе, ти си узрок бесконачних мука! О, најкраћи животе! Али зашто га називам најкраћим? Па он је за мене трајао дуго, врло дуго, да бих стекао спасење. Толико сам година проживео на земљи и имао сам у рукама кључеве раја – знао сам да су таквим грешницима као што сам ја намењене муке, знао сам и како да их избегнем, и лако сам могао то да учиним, али нисам. Био сам слободан човек, обдарен разумом. Ко ме је заслепио, ко ме је завео? О, прошли животе, било да размишљам о томе колико си кратак био, или колико си дуго трајао, једнако си горка успомена за мене. О, златне године, о драгоцени дани, прошли и изгубљени, заувек за мене изгубљени! Ко ће ми сада дати макар један од тих часова који су ми се онда чинили тако дугим? Ко ће ми дати макар мало оног времена које сам протраћио на грехе или провео у сујети? Ко ће ми дати само један једини тренутак за покајање? Али времена више нема, оно је прошло, узалуд га желим и вечно ћу га узалуд желети. О, стрело која погађаш моје сећање! Моја кривица је – кап меда, а казна су вечне муке. О, горко сећање и бескорисно покајање!
Ово су, браћо, речи које поражавају срца слушалаца, а тим пре онога ко их изговара. Замислите како ће он тада проклињати и утробу која га је носила, и груди које су га дојиле, и родитеље, и децу, и пријатеље које је познавао, а понајвише – ту кап меда који постао тако горак. Замислите како ће он, попут данашњег бесомучника, испуштати пену од беса, кључати од гнева као разјарена животиња, устремиће се на самог себе да би се растргао, појешће своју утробу само ако је то могуће. Он је кривац и мучи сам себе; он је жртва и оруђе вечних мука.
А како ће тек велико бити његово страдање када са сећања на прошли живот буде прешао на свест о свом садашњем положају! То је друга стрела која погађа његов ум. Душе Свети, удели ми сада од Твоје Божанствене силе, како бих могао да разјасним својим слушаоцима какву бол причињава ова стрела! Стање грешних у аду, то је вечни живот у мукама, као што је стање праведника на небу вечни живот у блаженству. Али шта уопште значи "вечни живот"? Богослови нам пружају материјалну слику вечног живота и објашњавају га на следећи начин. Велика гвоздена лопта, према својству сферних тела, само у једној тачки дотиче се подлоге и сва тежина лопте усредоточује се у ту једну тачку. Колико је тешка лопта у целини, толико тежи и у свакој појединачној тачки када се на њу ослања. На сличан начин и вечни живот, какав је у целини, такав је и у сваком посебном тренутку, јер је нераздељив. Зато апостол тај блажени живот назива вечним богатством славе (2. Кор. 4,17), а учени богослови кажу да он представља савршену насладу тренутка која траје заувек. "Тренутно и савршено" значи да се праведник у сваком нераздељивом тренутку вечног живота радује свом радошћу којом треба да се наслађује током читавог бесконачног блаженог живота. Он се наслађује свом славом у сваком тренутку вечности. Та вечност се открива у својој пуноћи пред блаженим умом праведника и тако његово блаженство свагда чини безграничним.
Оно што Божанско милосрђе чини с праведницима у рају, то исто са грешницима чини праведни суд Божији у аду. Тегобност бескрајне казне састоји се у томе  што је вечна мука у сваком тренутку потпуна и савршена. Колико је она тешка у читавој вечности, толико је тешка и у сваком тренутку, то јест грешник у сваком нераздељивом тренутку вечних мука трпи одједном и у потпуности ту казну коју треба да издржава у читавом бесконачном мучном животу. Он трпи сву казну и током читаве вечности и у сваком тренутку вечности, тако да се она у исто време и распростире на сву дужину бесконачности, и усредоточена је на сваки посебан тренутак. Њему вечност у сваком тренутку изгледа као једна целина, и прошлост и будућност, и стога увек сву муку чини садашњом; а мука је, даље, како бесконачна у трајању, тако и бескрајна у сваком моменту. Ко је мудар да ово сачува? (Пс. 106,43) Ето у чему се састоји вечност, за разлику од времена које се дели на делове – на оно што је било и што ће бити, на почетак и крај. Управо овим прети Бог у Књизи Поновљених закона када каже: Згрнућу на њих зла, стреле Своје побацаћу на њих (Понз. 32,23). "Згрнућу зла" – стање грешника, то су сабрана или згрнута сва зла. Сва горчина туге сабрана је у једној чаши, сав пламен огња неугасиво је сједињен у једној ватри – у вечној муци. У сваком тренутку она је присутна сва у целини. И стреле Своје побацаћу. Како отровна стрела, како тешко копље за растрзани ум грешника! Сва његова мука му је пред очима и никако се не умањује јер је нераздељива. Она је и свагда пред његовим очима, и никада се не завршава, јер је вечна. Безгранично мучење означава управо то – безнадежно и бескрајно. Када би било само бесконачно, али би постојала нада у макар привремено олакшање мука, оно би и онда било неиздржљиво. Али без олакшања и бесконачно, они је и неиздржљиво и непојмљиво. Ко је мудар да ово сачува? Који ум може да појми ову крајњу несрећу?
Без олакшања? Да! У аду влада најдубља туга, али нема сна да би је утишао. Ту су смртне ране, али нема мелема да би их излечио. Неисцељива болест, али нема лека који би донео олакшање. Неиздржљиви пламен, али нема ни капи воде да би га угасио. Чујте богатог грешника о коме приповеда Лука: Оче Авраме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену (Лк. 16,24). Оче Авраме, ти си отац милости, покажи милост и према мени. Пламен ме је обузео, горим и мучим се у пећи неугасивог огња. О, пошаљи срећног Лазара да умочи само врх прста у кап воде и нека дође да ороси мој распаљени језик... Али шта му Аврам одговара? Не, не, сине мој. Ти си се довољно насладио  својим благом у прошлом животу – примио си добра своја у животу своме (Лк. 16,25), не надај се више ничему. О, како велика несрећа! Он тражи тако мало и не добија ама баш ништа. Долази код самог Аврама, који је отац састрадавања, море милости, тражи од њега само кап воде да би мало расхладио ватру која га пече, и не добија. Дакле, његова молба није услишена. "Не, – каже Златоуст – за грешника у мору нема воде, то јест код Бога милости". Стога, као што сам рекао, огањ ада је само огањ, али без росе, и само мука, али без олакшања.
У садашњем животу нема тако великог зла, које, чак и када је неисцељиво, не би имало краја. Уопште, најужасније зло било би оно које нема краја. Колико год да смо несрећни, умирући, ако је то већ неизбежно, ми се ипак ослобађамо свих патњи. Смрт је наш последњи лекар који нам заједно са животом узима и болести. Но, стање грешника у аду није такво. Јер тамо владају крајње муке и нема олакшања, а што је најгоре оне су вечне, немају краја и никада, никада се не завршавају! Проћи ће хиљаде година, милиони година, а мука ће још бити на свом почетку. Ако грешник сваке године буде проливао по једну сузу, и ако пролије толико суза да од њих потеку читаве реке, и тада ипак још неће проћи ни један минут те мучне вечности. Тамо, у том свету, нема више смрти која би прекратила муке грешника одузимајући му живот. Не, тамо је смрт бесмртна, тамо је и сам живот – постојана смрт! Тамо ће грешни свакога часа да моле за смрт, али је неће пронаћи, како каже Дух Свети у Откривењу: пожелеће смрт и неће је наћи (Отк. 9,6). Докле ће трајати то мучење? Оно је вечно и неће се завршити никада, никада.
Зенон је био најнедостојнији и најгори византијски цар. Због његовог необузданог и развратног живота страдали су и народ и племство и војска, али понајвише његова жена царица Аријадна; и ево шта је она урадила са њим. Једном приликом када је он од силног пијанства изгубио свест и срушио се као мртав, што се иначе често догађало, царица је наредила да га спусте у дубоки гроб и затворе, а наредила је такође да се нико не усуди да га одатле извуче, па да тако цар који није био достојан ни престола ни живота буде жив погребен. Све је ово било извршено. Када се цар коначно пробудио из пијанства и видео себе у мраку и смраду, почео је да виче, да стење, да дозива у помоћ. Али није било никога ко би слушајући његове вапаје осетио саосећање према њему, отворио гроб и извео га оданде. На гроб је положен тежак камен. Он је погребен једном за свагда, погребен заувек.
Са гроба несрећног Зенона преместићу поглед свога ума на најцрњу адску таму, где као да видим јадног грешника кога је тамо затворио праведни суд Божији. Јеванђеље говори о грешном богаташу: Умре богаташ и сахранише га (Лк. 16,22). Ја чујем његов плач, његове жалобне крике: "Оче Авраме, помилуј ме!" Али авај, нико га не чује, јер, како каже Василије Велики, "бездан је дубок, а тама непрозирна". Бог држи у Својим рукама кључеве од те подземне тамнице, и нико не може да је отвори. Најтежи камен вечности покрива несрећника, а на камену Дух Свети је исписао речи: и биће време њихово довека (Пс. 80,16). огребен је једном за свагда, заувек. Одатле никада неће изаћи. Рећи ћеш: зар за један пролазни грех да казна буде такво вечно мучење? Може ли казна да буде прикладнија кривици? Одговорићу ти да ако је могуће поређење између пролазног греха и вечне муке, оно никако није могуће између човека као што си ти, и Свевишњег Бога, Кога си увредио својим грехом. Кад би ти живео вечно, вечно би и грешио. Зато те је и стигла вечна мука. Пред очима ти је пећ неугасивог огња, а ти и даље грешиш? Дакле, заслужујеш вечни огањ. Треба да будеш бескрајно благодаран правди Божијој која је отворила читав бездан бесконачних мука, како би пресекла пут твојих злодела. Какав би тек био твој живот, хришћанине, кад адска казна не би била вечна? Праведан је суд Божији! И биће време њихово довека. Мука заувек, олакшање и крај – никад! То је друга стрела која погађа ум грешника, и изгледа да сама по себи већ представља сву муку.
Али постоји још и трећа стрела, која је можда чак оштрија од прве две. То је она која погађа вољу грешника и гура је у очајање због блаженог живота; то је крајња жеља, али без наде. Овде поново откривам сву дубину бездана: жељу без наде, и жељу за Богом без наде на Бога. Та стрела и јесте, више но остале, сама мука. У овом животу жеља је као огањ који гори у нашем срцу, стремећи као оном добру за које се надамо да ћемо га добити. Ако се до тог добра лако долази, наша нада стишава пламен; а ако је оно недостижно, очајање га гаси у потпуности. На тај начин, ако желимо нешто на земљи, тешимо се надом; ако пак немамо наде, онда ће и сама жеља сасвим да ишчезне. Стога или уопште не патимо, или ако патимо, можемо и да се исцелимо. Али жеља без наде је пламен без росе, а сама жеља чисти је огањ. Управо таква је жеља грешника. Јесте ли видели некада морски талас кога подигне силан ветар па нарасте и запрети да ће потопити земљу, али када дође до тврде стене удари о њу и одбије се натраг, разбијен у хиљаду млазова, и пени се као да је љут? Јесте ли видели жедног јелена када отворених уста и исплаженог, врелог језика хита ка извору? Али ако нађе да су извори и реке пресушили он се избезуми од очаја, па жалобно завија испуњавајући својим криком шуме и честаре. Исто тако, са свом силином и свом жудњом крајње жеље, воља грешне душе стреми ка узвишеном Судији, Богу. Али она наилази на срце Божије које је као тврда стена или пресахли извор, па је тера од себе речима: "Иди од Мене, проклета, у огањ вечни!" О, како је погађа тај ударац и у каквом очајању одлази! И што силније лишеност распаљује жељу, то више жеља појачава мучење. Жеља за Богом најватренија је од свих жеља, баш као што је и Бог – Благо веће од сваког блага. Дакле, жеља за Богом без наде на Бога најјачи је пламен мучења, који ја нисам у стању да вам дочарам: душа увек жели Бога, без наде да ће Га икада видети.
Зашто је грешник без наде? Зато што се одвојио од Бога, а то одвајање је вечно. Ми из искуства у овоме животу знамо како нам тешко пада одвајање од људи које највише волимо, када се раздвоје на пример отац или мајка од деце, брат од брата, или невеста од младожење. У време Михаила Палеолога агарјани су продрли у азијске крајеве царства и многе људе одвели су са собом у ропство. Међу заробљеницима биле су и две сестре које су коцком припале различитим господарима. Требало је да се раздвоје и да пођу за својим господарима на разне стране без наде да ће се икада више видети. Ко би могао да опише њихов плач када је наступио тренутак раздвајања и када су оне, оплакујући своју судбину, пролиле поток суза, чврсто се грлећи и целивајући једна другу? И тако, када су се пољубиле последњи пут, њихове душе као да су прешле у уста и сагласиле се да неће прихватити такво мучно раздвајање. Сјединивши се, оне су се узнеле на небо, оставивши на земљи своја мртва тела. Хоћу да кажем да су у силним мукама раздвајања обе сестре умрле грлећи и љубећи једна другу, као да природа није могла да пристане на раздвајање тела пре раздвајања душа, како вели Нићифор Григора који преноси ову тужну историју.
Ово причам да бисте схватили колико је мучно за душу да се раздвоји од Бога, да жуди за Њим и да вечно буде без наде да ће Га видети. Али то нико не може да схвати, ко претходно није спознао шта је Бог. замислите да се на трен најсветлији и најблаженији Лик Божији сакрије од праведника у рају. Рај би се претворио у ад. И да се на тренутак јави грешницима у аду – ад би се претворио у рај. Нада да ће макар једном видети Божанско Лице претворила би у ништа све муке грешника. Схватите да су све муке које смо претходно описали, чак и бесконачно мноштво таквих мука, ништа у поређењу са тим да будете лишени гледања Божанског Лика. Ово потврђују два велика учитеља Цркве: "Одвраћање и отуђење Бога за палога је много мучније од мука које га очекују у загробном свету" (Василије Велики); "подврнути се хиљадама мука, то није ништа у поређењу са лишавањем блажене славе" (Златоуст). На основу тога можете да закључите како је мучно одвајање од Бога – како је мучно за душу да жели Бога, без наде да ће Га икада видети. То је најоштрија стрела, одапета у вољу грешника. О, жељо без наде, жељо за Богом без наде на Бога! О, муко коју испитује воља, а ум не може да је докучи! Нама то ипак ништа не значи. За нас би била велика несрећа да макар на један дан изгубимо милост нашег претпостављеног, блискост са пријатељем, или везу са блудницом. Али ништа нам не значи губитак љубави, милости и славе до Бога. Кажу нам да постоје муке, а ми и даље идемо путем који у њих води. Ко се каје? Ко се исправља? Ко напушта погибељни пут? Ради се о једноме од ова два: или у нама нема вере, јер не верујемо да нас очекују муке, или смо неразумни, ако верујемо а водимо живот којим заслужујемо муке. Дакле, подвргавамо се мукама или због нашег неверовања, или зато што смо неразумни.

II
Древни нам предају приче о Ахиловом копљу које је имало чудесно својство – да погађа и исцељује. Заиста, и три стреле мучења, које сам вам описао, имају то чудесно својство да погађају онога ко је на мукама, а исцељују грешника у овом животу. Прва стрела погађа сећање мученог и буди у њему бескорисно кајање, када се каје због грехова протеклог живота, али више не може да добије опроштај. Но, ако грешник током живота буде чувао у своме сећању мисли о тој стрели, како би имао на уму своје грехе и казну која га због њих очекује, он ће се покајати и добиће опроштај. Друга стрела погађа ум онога ко је на мукама и причињава му силни и неисцељиви бол тиме што ће заувек имати пред очима бесконачне муке. Ако грешник буде чувао у свом уму мисао о тој стрели, увек ће себи представљати велику опасност од мучења којој се стално излаже. Онда ће да болује скрушеног срца и у тој боли ће пронаћи исцељење исцељење и крај свог злог живота. Трећа стрела погађа вољу мученог подстичући у њему крајњу жељу без наде, када он непрестано жели да види Лице Бога од Кога се заувек одвојио, али нема никакве наде да ће то остварити. Ако грешник сада прими тај погодак у вољу, да уистину жели Бога, онда он наравно може изнова да се нађе у Његовом наручју, јер је Он Сам рекао: И онога који долази Мени нећу истерати напоље (Јн. 6,37). Краће речено, казна, која за тело и душу осуђенога представља бесконачно мучење, за размишљања грешника представља спасоносно исцељење. Ко не заборавља на муке, тај им се и не подвргава. "Сећање на пакао не допушта да се у пакао падне" – говори Златоуст. У време када су монаси живели више у пустињи него у свету, и када су се подвизавали а не бавили мољакањем, један свети подвижник био је силно искушаван од стране тела и ђаво је одмах искористио прилику да га појавом жене још више узнемири. Но, Бог је желео да га сачува, како несрећник у трену не би изгубио све плодове пређашњих подвига, па му је послао следећу мисао. Пре но што ће пасти у грех, он је приближио прст пламену светиљке, али није издржао бол него га је одмах склонио, и тада је у себи помислио: ја нисам у стању да издржим кад прст један тренутак гори на пламену свеће; а ако паднем у грех, горећу сав, душом и телом, у пламену вечних мука; иди од мене сатано! Отерао је жену, победио тело, посрамио ђавола, избегао грех, спасао душу. Ко има на уму мучења, тај ће да их избегне. Када нас искушавају тело, свет, ђаво, свако од нас, пре но што учини зло, треба да каже себи: због овог мог поступка бићу подвргнут вечним мукама у аду. Мислите ли да би нас тада грех и даље привлачио? Не, не. Понављам: неће се изложити мукама онај ко мисли на њих. А ко мисли на њих? Најправеднији Боже! Ради обуздавања мојих грехова пошаљи ми овде смрт, болести и несреће, како одреди Твоја света воља. Нека тако буде све време? То је веома дуго, али једном ће се завршити. Само ме не кажњавај вечним мукама које немају краја. Авај мени! Ако ме глава боли један дан, или зуб један час, бол изгледа неиздржљив. А шта ће тек бити када читав будем горео у вечном огњу?! Мене чак и гозбе умарају ако предуго трају – шта би тек било са бесконачним мукама? За једно прељубочинство – хиљадугодишња казна. Но, некако се претрпи и хиљаду година има свој крај. Мучити се десетине хиљада година због једног злочина. Нека је тако, и то ће се завршити. Али вечно, бесконачно мучење! О, када бих се над тим добро замислио, читав свет требало би да изгуби вредност у мојим очима; требало би да побегнем у пустињу и да се жив сахраним у гробу, дан и ноћ да плачем, и да стењем у сваком тренутку! И колико би то потрајало? Десет, двадесет, тридесет година, али једном би дошао крај. А адске муке га немају! О муке, о муке – три стреле које причињавају троструку смртну рану! Кад само помислим на то, срце ми се раздире. Али погађајте га стреле, погађајте моје срце, да бих се увек сећао тебе аде, и да тако избегнем твој огањ.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар