Јеромонах Серафим (Роуз)
Катакомбна Тихоновска Црква 1974. године (1)
Многи православни хришћани у слободном свету били су запрепашћени и узнемирени оним што је у свом писму упућеном Трећем Свезаграничном Сабору Руске Заграничне Цркве, који се састао у септембру 1974. године у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу, написао у свету познати руски писац Александар Солжењицин, који сада (2) живи у изгнанству у Швајцарској. Он је написао да „данас не треба подметати имагинарну слику Катакомбне Цркве, уместо реалног руског православног народа”, поричући и само постојање „тајне црквене организације” и одвраћајући јерархе Руске Заграничне Цркве од „солидарисања са тајанственом, безгрешном, али и бестелесном катакомбом”. Непријатељи истинског Православља и заштитници сергијанске Московске патријаршије, одмах су искористили ове фразе за своје сопствене пропагандне циљеве, објављујући их под насловима као што је „Нема Катакомбне Цркве” (3). Заиста, успеху обновљенског „православља” много би допринело када би им пошло за руком да докажу - или, у крајњој линији, да довољно гласно објаве - како у Русији нема Каткомбне Цркве, и да у Совјетском Савезу православље постоји само у својој обновљенској, сергијанској варијанти, коју свету приказује Московска патријаршија, која, по мишљењу Солжењицина, ни најамање није „пала”, него представља истинску Руску Православну Цркву. Овакве Солжењицинове изјаве изазивају важна питања, и практична и богословска.
Истина, у почетку свог писма Солжењицин пише: „Свестан своје неприпремљености за иступање по црквеном питању пред сабрањем свештенослужитеља и јерараха, ...ја само молим за разумевање у односу на моје евентуалне грешке у терминологији, или у расуђивању о самој ствари”, а на крају се поново ограђује: „Ја не мислим за себе да сам позван да решавам црквена питања”. Зато је, без икаквог омаловажавања Солжењицина, који је тако убедљиво и правдољубиво говорио на друге теме, а ради оних који желе да знају истину, потребно указати на његове погрешке у односу на Истински-Православну Руску Цркву, како у чињеницама тако и у богословљу.
Испало је да су ове Солжењицинове погрешке имале срећан завршетак: захваљујући њима, неки људи, који су располагали тачнијим сведочанствима о црквеном животу у Совјетском Савезу, директно су се изјаснили, оповргавајући његову тврдњу да тамо нема „тајне црквене организације”.