субота, 28. март 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





Добра дела

# Сва добра дела наилазе на препреке, међутим Свето Писмо каже да онај ко је започео добро дело треба да га саврши до краја. Таква дела управо и бивају посведочена невољама. Напротив, дела која се савршавају у духу овога света, на штету и осуду својој души и душама ближњих, одвијају се као подмазана. 6. 604
# Свети оци саветују: када замишљено и предузето добро дело не може да се обави са потребном тачношћу, недостатак испуњења надокнађује се смирењем. У том случају треба се смирити пред Богом: замолити од Њега опроштај због претераног полета и мањкавости у извршењу доброг дела. 6. 682
# “Добру се обавезно супротставља невоља од ђавоље зависти, али молитвом се то добро умножава” (свети Варсануфије Велики). 6. 766
# Ону добродетељ која није праћена невољама свети оци сматрају за одбачену од Бога. 6. 741

уторак, 10. март 2009.

Дневник уредника

Кула Галата. Трамвајем смо преко моста прешли залив Златни Рог и нашли се у Галати. Стрмим степеништем попели смо се до куле Галата која представља један од главних симбола Цариграда. Реч је о кули која чини део древног утврђења које је опасивало ову знамениту цариградску четврт са друге стране Златног Рога (сама реч "Галата" долази од италијананског "калата" – степениште). Стари грчки назив овог кварта био је Пера. Почетком V века Пера (Галата) била је цариградско предграђе, а у време Теодосија II (408-450) ту је подигнуто прво утврђење. Кула Галата изграђена је 528. године, за време Јустинијана I, као Велики Бастион. Пера посебно добија на значају када је постављен ланац који се пружао од њених бедема до градских зидина Цариграда, затварајући непријатељима улаз у залив Златни Рог. Развојем трговине између Византије и Западне Европе Пера постаје центар западних трговачких колонија, и то претежно венецијанске, а ту се настањују и западни најамници. Западњачка колонија у Пери добија од византијског цара трговачке привилегије и известан облик аутономије. Но, управо су млечани из Галате 1204. године уклонили ланац са улаза у Златни Рог и тиме омогућили крсташкој флоти да уплови у залив, након чега су крсташи са морске стране продрли у Влахерну и тако освојили и опљачкали Цариград. Зато је цар Михајло VIII Палеолог по ослобођењу Цариграда 1261. године протерао млечане из Пере и 1273. предао овај кварт Ђеновљанима, у знак захвалности за помоћ коју су му пружили приликом ослобађања престонице. Ђеновљани су 1348. године обновили кулу Галата и дали јој назив Христов торањ (њено данашње име Кула Галата појавило се тек знатно касније, према називу тог дела града). Интересантно је да се у XVII веку са ње уз помоћ вештачких крила отиснуо у ваздух Хезарфен Челебија, поставши тако један од првих људи којима је пошло за руком да полете. Кула има кружну основу, а налази се на на врху брда које доминира над местом где се спајају Златни Рог и Босфор. Висока је 61 метар, пречник јој је 9 метара (од чега готово четири метра отпада на дебљину зида), а око највишег спрата налази се узана тераса (0,6m) која служи као видиковац. Врх куле завршава се купастим кровом. На последњем спрату данас се налази кафић из кога се пружа фантастичан поглед на читав Цариград. Ту смо се одморили и попили кафу уживајући у погледу. Око куле се налази мали трг на коме се могу видети остаци бедема некадашњег ђеновљанског насеља.

Маркијанов стуб. Када смо се покрај Валенсовог аквадукта упутили ка Фетих Султан Мехмед џамији, на чијем се месту некад налазио други по важности хришћански храм у Цариграду, црква Светих Апостола, и када смо код Фетих џамије скренули лево, тј. на југ, у потрази за манастиром Константина Липса, на једном малом тргу угледали смо на стуб на чијем постољу стоји да га је подигао император Маркијан (450-457). Маркијанов стуб представљао је део трга Леонтес (Лавови) који се налазио на том месту. Стуб је готово у потпуности сачуван (изузев скулптуре императора на врху).

Црква Марија Ђакониса. Трећега дана боравка у Цариграду, када смо се запутили ка манастиру Пантократор, пролазили смо испод Валенсовог аквадукта на његовој источној страни, једном споредном уличицом, и на том месту видели смо џамију која нас је по својој архитектури одмах подсетила на византијску цркву. Прекључе, док сам у хотелу поново читао књигу "Византијске цркве Константинопоља" наишао сам на следећи речи: "близу источног краја Валенсовог аквадукта и са његове јужне стране, у четврти џамије Шахзаде, налази се дивна византијска црква, данас позната као Календер Ханех џамија". Величина и богата декорација сугеришу да је реч о важној цркви, па се са великом вероватноћом може претпоставити да је реч о цркви Богородице Ђаконисе, код које су се заустављале царске поворке на путу од Велике палате до цркве Светих Апостола, како би цар могао да упали свећу и постави је на олтар у крипти.
Зато смо последњег дана нашег боравка у Истанбулу решили да поново посетимо ту цркву и да је пажљивије погледамо. Црква Марија Ђакониса по свему судећи подигнута је на самом крају шестог века, за владавине цара Маврикија.
Младен Станковић

четвртак, 5. март 2009.

Дневник уредника

Теодосијев славолук, чији су остаци сачувани и могу се видети у улици Орду (у византијском Цариграду туда је пролазила главна улица Месе), представљају део једног од главних градских тргова, Теодосијевог форума чија је изградња завршена 393. године. Стуб који је стајао у центру форумa срушен је 1500. године, разбијен, а његови делови уграђени су у темеље Бајазитовог купатила, где се још увек могу видети неки фрагменти, нпр. група римских војника.


Богородица Панахрантос (касније Фенари Иса џамија) – манастир је познат и под именом свог ктитора, великог Адмирала и победника многих битика Константина Липса. Он је 907. године подигао северну цркву и посветио је Богородици Панахрантос (Пречиста). Манастир се налазио у долини реке Ликус, јужно од цркве Светих Апостола (царског маузолеја и друге по величини цркве у Цариграду од које до данас ништа није остало и на чијем се месту налази Султан Мехмед џамија). Јужну цркву је 1280. године дозидала царица Теодора, жена цара Михаила VIII Палеолога и посветила је Светом Јовану Крститељу. Од тада је манастир добио на значају, па је током XIV и почетком XV века ту сахрањено неколико чланова царске продице. Александар Ван Милинген сматра да манастир Константина Липса треба разликовати од манастира Богородице Панахрантос који се налазио недалеко од Св. Софије.




Стуб Милион остатак је споменика којим је почињала улица Месе, а налазио се између Свете Софије, Хиподрома и Базилике. За византинце ово место представљало је центар света и одатле су мерили сва растојања.

Младен Станковић





среда, 4. март 2009.

Дневник уредника

Златна капија се налази на јужном делу Теодосијевих копнених бедема, изнад Мраморног мора. До ње смо стигли возом. Ова капија коришћена је у свечаним приликама, када су цареви тријумфално улазили у град, на пример после успешних војних похода. Подигнута је 413. године и смештена између две велике мермерне куле. Испред ње налазили су се пропилеји, тј. монументални трем који је представљао неку врсту предворја. Капија је добила име по томе што је била прекривена позлаћеним плочама, а пошто је била огромних димензија, лако се видела издалека. Украшавао ју је велики број скулптура, а међу њима су се, на централном месту изнад улаза, посебно истицали упрегнути слонови који вуку кола са водичем. Претпоставља се да је Теодосије на тај начин ушао у град. Од Златне капије водила је дванаестак километара дуга главна улица која је пролазила поред манастира Студион, преко Аркадијевог форума до Филаделфиона, где се спајала са другом главном улицом која је почињала од Адријанопољске капије, да би одатле та главна улица (Месе, "средишња") ишла преко Теодосијевог и Константиновог форума до Августеона (главни трг окружен Великом Палатом, Светом Софијом и Хиподромом). По освајању Цариграда Турци су зазидали Златну капију.
Манастир Студион је удаљен непун километар од Златне капије, када се пође улицом којом данас иду аутобуси а која се у том делу отприлике поклапа са древном улицом која је водила ка Августеону. Пешачећи у правцу овог знаменитог манастира оријентисали смо се пратећи обалу Мраморног мора која се повремено видела кад бисмо погледали низ споредне улице са наше десне стране. Главни оријентир била нам је новија грчка црква (која изгледа прилично запуштено, а налази се у самој улици којом смо се кретали). Манастир Студион данас се налази у рушевинама (Имрахор џамија). Подигао га је конзул Студије у педесетих година V века у кварту Псаматија. У првим деценијама IX века њиме је као игуман управљао свети Теодор Студит, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богонадахнути учитељ Православља и чудесни подвижник. Од тог времена овај манастир постао је највећи у Константинопољу.
После обиласка остатака Студитског манастира ушли смо у локални аутобус који води ка центру града и пре него што смо се вратили у хотел отишли смо још да видимо манастир Мирелеон. Претходно смо га тражили и никако нисмо могли да га пронађемо. Овога пута имали смо више среће. Проблем је био у томе што се он данас налази окружен модерним зградама, практично у њиховом дворишту, до кога води једно степениште које са улице изгледа прилично неупадљиво.
Манастир Мирелеон (сада Бодрум џамија) подигнут је у VII веку или раније, недалеко од Теодосијеве луке на Мраморном мору. Монаси овог манастира иступали су у заштиту икона, па је цар Константин Копроним, ватрени иконоборац, половином VIII века наредио да буду избачени из манастира, а сам манастир је, да би показао презир према монаштву, преименовао из Мирелеон (од речи "миро" и "уље", тј. место миомирисног уља, "мира") у Псарелеон (место рибљег уља).
Монашки живот у Мирелеону обновљен је половином X века, у време цара Романа I Лакапина, који је у непосредној близини направио и своју резиденцију, па се зато за овај манастир понекад каже да се налази "у палати Мирелеон". Цар је у манастиру и сахрањен, као и многи чланови његове породице.

уторак, 3. март 2009.

Дневник уредника

Палата Влахерна служила је као царски двор од краја XI века па до последњег дана Византијског царства. Сама четврт Влахерна, у северном делу Цариграда, на обали залива Златни Рог, првобитно се налазила изван Теодосијевих зидина. Будући да је на простору Влахерне изграђено много цркава и капела, углавном заслугом Пулхерије и Јустинијана, међу којима се посебно истицала Богородица Влахернска, као и царски летњиковац, читав кварт је још у VII веку заштићен зидинама. Мада су бедеми на Влахерни додатно ојачани са премештањем царског двора у палату Влахерна, они су представљали најслабију тачку одбране Цариграда, јер су се, за разлику од Теодосијевих бедема – који су се састојали од воденог шанца, спољашњег зида и вишег, унутрашњег зида – састојали само од једног реда зидина. Цариград је током дванаест векова много пута опседан, али су његове бедеме пробили само крсташи 1204. и Турци 1453. године. Оба пута то се догодило управо на бедемима Влахерне.
Једини остатак палате Влахерна је такозвани Такфур сарај. Овај дворац се налази баш на месту где се Теодосијеви бедеми спајају са Влахернским, покрај некадашње капије Керкопорта (Циркуска врата), кроз коју су се први турски одреди пробили у византијску престоницу. Последњи византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог, иначе чукунунук светог Стефана Дечанског, до последњег дана опсаде Цариграда боравио је у палати Влахерна, иако је тај део града био изложен непрестаној топовској ватри и најжешћим нападима.
Теодосијеви копнени бедеми пружају се од Влахерне па до Златне капије и до Мраморног мора. На повратку у град кретали смо се час са њихове спољашње час са унутрашње стране, пролазећи покрај Адријанопољске (Једренске) капије, кроз коју је увече 29. маја 1453. године у Град ујахао Мехмед II Освајач, што је обележено натписом на великој мермерној плочи, као и покрај капије Св. Романа где су у мају 1453. такође вођене жестоке борбе. Одатле смо се пешке вратили до Аксараја где смо ухватили трамвај и одвезли се натраг у центар древног Константинопоља.

Дневник уредника

Манастир Хора по предању је подигао цар Константин. О томе да је основан у четвртом веку сведочи и његов назив – манастир Христа Спаситеља Хора ("хора" на грчком значи "поље", или "у пољу"). Будући да су Теодосијеви бедеми подигнути на почетку петог века (до 413), манастир се "у пољу", тј. изван градских зидина, могао налазити једино у четвртом веку. Цар Јустинијан је почетком VI века утемељио Хору у данашњем облику, да служи као конак монасима из Палестине и пребивалиште Јерусалимског патријарха приликом његовог боравка у престоници. Када је у XI веку царска палата пресељена у оближњу Влахерну, манастир је још више добио на значају. Временом манастирске зграде су доста оронуле, па 

их је у XIV веку темељно обновио Теодор Метохит, украсивши цркву мозаицима и додавши гробну капелу осликану фрескама. Године 1511. манастир Хора је претворен у џамију (Карије џамија). Данас је то музеј најрепрезентативнијих византијских мозаика и фресака, међу којима је на мене најјачи утисак оставио мозаик Деизис са представама Господа Исуса Христа и Мајке Божије, као и два мозаика на којима је представљен родослов Христов, у северној и јужној куполи унутрашњег нартекса, где су централне фигуре у првом Богородица, а у другом Господ.
Из порте манастира Хора виде се Теодосијеви троструки бедеми који су Константинопољ опасивали са копна.
После неколико стотина метара пешачења изашли смо до бедема, а онда смо, пратећи их у правцу североистока, након неких пет или највише десет минута лаганог хода, стигли до четврти Влахерна и до остатака истоименог царског двора.
Младен Станковић

понедељак, 2. март 2009.

Дневник уредника

Богородица Памахаристос (данас Фетије џамија) била је седиште Васељенске патријаршије од 1456. до 1587. године. Данас је њен већи део џамија, а мањи део музеј са изванредним мозаицима насталим између XI и XIII векa, за који се плаћа улазница 5 турских лира (око 250 динара). Црква је подигнута на врху Петог цариградског брда, одакле се пружао диван поглед на залив Златни Рог. Професор Александар Ван Милинген у својој књизи "Византијске цркве Константинопоља" (Лондон, 1912) – књига ми је иначе током овог путовања више пута била од велике користи – прихвата мишљење да је изграђена у XI веку, а значајније преправљена у XIII веку. По освајању Цариграда султан Мехмед је патријарху Генадију Схоларију уместо Свете Софије за патријаршијску цркву уступио 

Свете Апостоле. Патријарх је у цркви Светих Апостола столовао свега три године, од 1453. до 1456, да би се потом Васељенска патријаршија преселила у цркву Богородице Памахаристос. Разлог за то била је чињеница да је домаће становништво избегавало централне градске четврти и да је управо у околини ове цркве живела велика грчка заједница. Монахиње које су дотле боравиле у манастиру при овом храму пресељене су у оближњу цркву Св. Јована у Трулу (данас Ахмед Пашина џамија), те је тако Богородица Памахаристос током више од 130 година остала Патријаршијска црква, да би одлуком турских власти 1590. године била претворена у џамију.
Одавде смо се полагано, најпре низбрдо а затим узбрдо, тј. са петог на шесто брдо, упутили ка манастиру Хора.

Дневник уредника

Васељенска Патријаршија се од 1599. године налази у цркви Св. Ђорђа, која је претходно била манастир и неколико пута је страдала у пожарима, последњи пут 1941. године. Велику вредност овом храму дају светиње које су унутра похрањене. Покушаћу да набројим оне које смо видели и којима смо, непосредно пред почетак Великог поста, имали срећу да се поклонимо. Ту је пре свега онај свети стуб за који су римски војници везали Господа и Спаситеља када су Га ударали бичем пре распећа. Затим овде се налазе мошти неколико светих, међу којима Григорија Богослова и Јована Златоуста. Целивали смо и иконе Богородице Памахаристос и св. Јована Крститеља, обе из XI века. Такође, видели смо трон Константинопољских Патријараха на коме је по предању седео свети Јован Златоуст.
Седиште Васељенских патријарха се иначе кроз векове налазило у више цркава:
1. Црква Светих Апостола у Аргирополису (34-144)
2. Црква Св. Седам Младића у Елеону (144-169)
3. Црква Св. Ирине у Сикаису (169-307)
4. Црква Св. Јефимије у Петри (307-552)
5. Велика Црква Свете Премудрости – Св. Софија (552-1204)
6. Црква Премудрости Божије у Никеји (1204-1261)
7. Велика Црква Свете Премудрости – Св. Софија (1261-1453)
После пада Цариграда патријаршијска црква била је:
1. Црква Светих Апостола (1453-1456)
2. Црква Богородица Памахаристос (1456-1587)
3. Црква Богородице у Влахерни (1567-1597)
4. Црква Светог Димитрија у Ксилопорти (1597-1599)
6. Црква Светог Ђорђа у Фанару (од 1599 до данас)
Васељенска патријаршија се налази у четврти Фанар, недалеко од обале залива Златни Рог. Одатле смо се вијугавим уличицама упутили узбрдо, ка цркви Богородице Памахаристос.

Дневник уредника

Манастир Пантократор задужбина је владарске породице Комнин из XII века. Најпре је царица Ирина Комнина подигла цркву и манастир за 700 монаха, заједно са библиотеком, болницом и старачким домом, посветивши их Христу Сведржитељу. Али пошто је подизање таквог манастира превазилазло царичине могућности, она је одвела свог супруга да види величанствено здање у изградњи, па је пала пред његове ноге и са сузама га замолила да доврши њен подухват. После смрти супруге, око 1124. године, император Јован II Комнин је испунио дато обећање, па је северно од прве подигао и другу цркву, посвећену Богородици (Елеуса). Коначно, око 1136. године спојио је две цркве капелом посвећеном Светом Архангелу Михаилу, која је од тада постала царски маузолеј династија Комнина и Палеолога. Купола цркве споља је била прекривена златним мозаиком који је блистао на сунцу. Један од игумана манастира Пантократор био је и Генадије Схоларије, ученик св. Марка Ефеског, који је изабран за првог патријарха након што су Турци заузели Цариград. За Србе је овај манастир значајан и због тога што је у њему неколико година боравио свети Стефан Дечански, као ослепљени и прогнани српски престолонаследник. Манастир се налази високо изнад обале Златног Рога, са лепим погледом на сам залив. Ово је друга по величини црква из византијског периода која и данас постоји у Цариграду (после Св. Софије). Непосредно након освајања града Турци су манастир Пантократор претворили у џамију и до данас га тако употребљавају (званичан назив је Зејрек џамија). Пошто сам се изузуо на улазу, допуштено ми је да погледам некадашњу манастирску цркву изнутра.
У непосредној близини манастира Пантократор налази се и црква Свевидећег Спаситеља (Пантепоптес, данас Ески Имарет џамија), но нама овога пута, и поред труда и распитивања, није пошло за руком да је пронађемо.

недеља, 1. март 2009.

Дневник уредника

Током овог боравка у Цариграду користили смо три вида јавног превоза: трамвај, аутобус и воз, али јучерашњи дан (субота) прошао је у знаку пешачења. Од хотела смо пошли до Валенсовог аквадукта, одатле до манастира Пантократор, а онда смо лутали кроз сиротињске квартове у потрази за црквом Свевидећег Спаситеља (данас Ески Имарет џамија). Нажалост, није нам пошло за руком да је пронађемо, па смо се спустили до обале залива Златни Рог, која нам је била путоказ ка кварту Фанар где је седиште Васељенске патријаршије. Из Фанара смо се запутли, опет пешке, узбрдо ка цркви Богородице Памахаристос (данас Фетхије џамија) и ка манастиру Хора. Потом смо пешачили до Теодосијевих копнених бедема који су нам били путоказ до најсевернијег кварта Константинопоља - Влахерне, и до рушевина истоименог двора у коме су живели византијски владари из последњих векова царства. Након тога смо кренули у супротном смеру дуж Теодосијевих копнених бедема, мало са њихове спољне а мало са унутрашње, да бисмо после неких два или три километра, отприлике на месту некадаше Четврте војне капије, ушли унутар зидина и упутили се ка средишту града и хотелу. Успут смо ухватили трамвај, али дотле смо, по мојој слободној процени, препешачили најмање десет километара. То је било заиста исцрпљујуће, али и корисно, јер смо могли боље да упознамо овај чудесни град.
У недељу, на покладе, у плану нам је да обиђемо Златну Капију и манастире Студион и Мирелеон.
Младен Станковић

Дневник уредника

Посетили смо још и Цистерну Базилику, која се налази између Хиподрома и Св. Софије, као и Археолошки музеј, који се, као и црква Св. Ирине, налази у склопу Музеја Топкапи палате.
Цистерна Базилика, која је била највећи подземни резервоар за воду у Константинопољу, саграђена је 532. године. Дуга је 170, а широка 70 метара. Њен свод носе стубови високи по 9 метара. Распоређени су у 12 редова по 28 и има их укупно 336. Донети су са различитих места из древних храмова, капители су им углавном јонски и коринтски, мада има и неколико дорских. Зидови цистерне су од ватросталне цигле дебљине 4 метра, са посебним слојем за изолацију воде. Њен капацитет је 80.000 кубних метара воде. Ниво воде мењао се у зависности од временских прилика, а дистрибуирана је системом цеви. Намена јој је била да водом снабдева Царску Палату и њену околину, тј. центар византијског Цариграда. Назив је добила по базилици у чијој се близини налазила (мисли се највероватније на Св. Софију).
Археолошки музеј поседује изузетно богате збирке које покривају временски период дужи од четири миленијума и просторе некадашњег Источног Римског царства, Месопотамије и Египта. Тешко је набројати чак и најважније предмете који су овде изложени. Мени је на пример било интересантно да видим главу змије са бронзаног стуба који се налази на Хиподрому, или тзв. саркофаг Александра Македонског, или део ланца којим је затваран улаз у залив Златни Рог... Испред зграде музеја може се видети неколико порфирних саркофага великих димензија који су се некада налазили у Константиновој цркви Светих Апостола, где су сахрањивани византијски цареви.