среда, 3. децембар 2008.

Из наших књига


Неколико речи о духовним наставницима
Свете мученице Велике кнегиње Јелисавете


Поред оца Митрофана Серебрјанског значајан духовни утицај на свету Јелисавету имали су велики старци и духовници из Зосимове пустиње, схиигуман Герман и схијеромонах Алексеј. Према њима она је осећала велико поштовање и наклоност, и често им се обраћала за савете, поготово у вези са оснивањем и уређењем обитељи Светих Марте и Марије.
Схиигуман Герман је у младости живео у Москви, где је учио иконописање, а празнике проводио на богослужењима у храмовима Кремља. Прво послушање имао је у Гетсиманском скиту поред Тројице-Сергијеве лавре – ту је осликао храм и рестаурирао чудотворну икону Мајке Божије Черњиговске.
«Када је постао настојатељ Зосимове пустиње – пише И. К. Кучмајева – схиигуман Герман је спољашњу изградњу манастира усмеравао тако, да помогне духовном изграђивању монаха. Он је сјединио дужности настојатеља и старца, то јест није само управљао манастиром, него је био и духовни руководитељ манастирског братства. Тежећи ка томе да братију што више одвоји од жалосног утицаја света, куповао је земљу око пустиње како би онемогућио градњу летњиковаца у близини. Такође, пут је померио даље од манастира. У циљу гашења страсти увео је физички рад за сву манастирску браћу. Захтевао је да обавезно присуствују свим службама, истичући да јутрење представља нашу жртву Богу, док је литургија – жртва Господња за нас. Велику пажњу посвећивао је украшавању храмова и уређењу манастира».
Међутим, злонамерници су помоћу интрига успели да издејствују његово удаљавање из Зосимове пустиње у други манастир. Манастирско братство упорно је тражило натраг свог игумана. Подршку у томе пружила им је и света Јелисавета. «У повратку оца Германа из прогонства – пише владика Арсеније (Жадановски) – велики значај је између осталог имало заступништво једне узвишене и свете подвижнице, чије ће се учешће у томе несумњиво пред Господом уписати у њену велику заслугу и биће један од најдрагоценијих бисера у њеном небеском венцу».
Период након револуције за оца Германа био је препун тешких искушења. Иако су га приморавали да се сели из места у место, он није престајао да служи. Упокојио се у Господу 1923. године.
Други старац Зосимове пустиње који је духовно руководио свету Јелисавету, посебно у време изградње Марто-Маријинске обитељи, био је јеросхимонах Алексеј. Као свештеник у Москви рано је остао удовац, али није могао одмах да оде у манастир јер је имао обавезу да се стара о свом малом сину. Служио је у Успенској цркви Московског кремља, духовној зеници Русије и храму у коме је, поред осталих светиња, чувана Владимирска икона Мајке Божије. Чим је његов син завршио школу, Алексеј се замонашио у Зосимовој пустињи. Због изузетно лепог гласа, добио је послушање да пева у манастирском хору. Строг подвижнички живот убрзо му је донео велико уважавање братства, па је постављен за духовника обитељи. Пишући цару Николају Другом о свом путовању у Зосимову пустињу у пролеће 1909. године, света Јелисавета за оца Алексеја каже: «Он је чудесан – прави светитељ». Временом, Алексеј је постао један од најпоштованијих руских стараца, код кога су ради духовних савета долазили верни из свих крајева Русије. Зато му је Московски сабор из 1917. године, приликом обнове установе патријаршије, укинуте два века раније, указао част да управо он, у храму Христа Спаситеља, пред Владимирском иконом Богородице која је за ту прилику донета, из посебне урне у којој су била имена тројице кандидата извуче папирић са именом новог Руског патријарха. Након одслужене Литургије и молебана, духоносни старац Алексеј се прекрстио и са великом побожношћу извукао име светог патријарха Тихона.
Великој кнегињи Јелисавети духовно је веома блиска била и схиигуманија Тамара, којој је у младости духовник био свети Јован Кронштатски. По благослову старца Алексеја из Зосимове пустиње мати Тамара је 1910. године приступила подизању Серафимо-Знаменског скита. Помоћ у том подухвату добила је од свете Јелисавете. «У скиту мати Тамаре – сведочи епископ Арсеније (Жадановски) – постојао је посебан Типик. У скит и храм није био дозвољен улазак никоме осим свештенослужитељима. Није било допуштено да се без потребе улази у туђе келије, нити да се одржавају познанства са људима у свету. Сестре нису смеле да поседују никакву приватну својину. Биле су обавезне да у свему чувају целомудреност и чистоту, путем откривања помисли духовном оцу или духовној мајци. Јутро пре службе проводиле су у потпуном ћутању. Није било допуштено да се празнослови, смеје или прича гласно, дрско и повишеним тоном. Све сестре су биле дужне да се баве Исусовом молитвом, а током заједничког рада – да тихо поју псалме и читају акатисте. Нису смеле да клону духом. Радујући се у Господу, требало је да ту радост преносе и на друге. Све ово је у скиту стварало атмосферу светости и светлости». За свету Јелисавету манастир схиигуманије Тамаре представљао узор монашког живота. Отац Митрофан Серебрјански је након хапшења свете Јелисавете наставио да служи у обитељи светих Марте и Марије и духовно руководи сестрама све до 1924. године, када је обитељ затворена. Патријарх Тихон је приликом једне посете постригао оца Митрофана у монаштво са именом Сергије, а његову попадију Олгу са именом Јелисавета. Две године по затварању обитељи отац Сергије је ухапшен и протеран у Сибир. Шеснаест година је провео у сибирским концентрационим логорима. О последњим годинама његовог живота мало се зна. По изласку из логора мењао је места прогонства. На крају се са својом попадијом, мати Јелисаветом, настанио у селу Владичино у Тверској области. Она је у то време већ била тешко болесна и парализована, па ју је отац Сергије са љубављу неговао. Живели су у колибици са сламнатим кровом и три прозора. Помагале су им жене из села. Оца Сергија су ту поштовали као светог. Упокојио се 5. априла 1948. године.

Нема коментара: