уторак, 21. септембар 2010.

Святая Русь

Factory in Kyn, Russia, belonging to Count S. A. Stroganov, photographed in 1912.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Трећа Посланица Туге
Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне
Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".
Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

четвртак, 16. септембар 2010.

Истинска и лажна мистика

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

Овом књижицом закључује се низ издања којима је (почев од 31. свеске религиозно-философске библиотеке) циљ да разграниче Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од католичког раскола и многобројних протестантских секти које су са њом у додиру.
Свеска 37. посвећена је појашњењу необично важног питања – питања о правилном «душевном устројству», које је дотицано и у другим свескама, као на пример у првој, двадесет осмој и тридесетој. За ову свеску карактеристично је то, да се у њој, насупрот исправном путу духовног живота, разоткрива понор духовне заблуде у који се лако скреће са пута спасења, што се понекад догађа чак и истакнутим подвижницима, уколико се строго не држе упутстава која су нам за руковођење дали православни Оци. 
Објашњено је такође да се оно духовно стање које се у Православљу сматра за одступање према лажи и обмани, у католицизму доживљава као стање благодатне светости.
И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух... Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.
На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство. Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

петак, 10. септембар 2010.

Православље и његова будућност

Свештеник Алексеј Јанг
НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ*

«Христов позив и даље стиже до нас; хајде да почнемо да обраћамо пажњу на њега»
- јеромонах Серафим (Роуз)

Шта је Православље и има ли оно уопште будућност?

Године 1976. покојни јеромонах Серафим (Роуз) написао је следеће:
«Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада на свим фронтовима и на сваки начин се труди, не само да скрене верне са пута спасења који им показује Црква, него да, упркос обећању Спаситељевом (Мт. 16,18), потчини себи чак и саму Цркву Христову, те да истинску Тело Христово претвори у «екуменистичку» организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.
Ми наравно знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?»[1]

субота, 4. септембар 2010.

Святая Русь

А chapel sits on the site where the city of Belozersk was founded in ancient times, photographed in 1909.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



СТРАСТИ

Наш подвиг се и састоји управо у томе да побеђујемо страсти, а њих је много и веома су различите. Свети Оци (Касијан, Нил Сорски,..) наводе осам главних страсти, док свети Јован Лествичник, спајајући гордост и сујету, наводи седам. Ови Свети Оци нас уче како против које страсти да се боримо и чиме да их побеђујемо. Читај места на која ти је указано и руководи се њима. Али треба знати да све наше страсти снагу да нас победе добијају од гордости, док их напротив смирење уништава. Ипак, догађа се, по речима светог Јована Лествичника (у 26. поуци), да се од неких све страсти удаље, осим гордости, која тада сама замењује све остале страсти; зато треба бити опрезан, да уместо плодова не родимо кукољ. Одсецање своје воље и разума управо зато нам је и неопходно, што се од њега рађа смирење; а и борба против страсти нас смирава.

среда, 1. септембар 2010.

Сретенский монастырь, Москва

Сретењски манастир / Monastère de la Sainte Rencontre
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника




Љубав према Богу и ближњима

Суштинска, изворна заповест је – «љуби». Мала реч, а изражава свеобухватно дело. Лако је рећи «љуби», али није лако постићи потребну меру љубави. Није сасвим јасно ни то како се ово може постићи; управо зато Спаситељ ову заповест окружује другим, појашњавајућим правилима: љуби, као самога себе; и како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6,31). Ту се указује на меру љубави, која је, може се рећи, безмерна; јер, постоји ли мера љубави према самоме себи и постоји ли добро, које неко не би пожелео себи од других? Међутим, овај пропис ипак није неостварив. Суштина је у томе, да се уђе у савршено саосећање са другима, тако да се њихова осећања у потпуности преносе на себе, да се осећа то што они осећају. Кад ово буде случај, онда неће бити потребе да се указује на то шта у конкретном случају треба учинити за друге: само срце ће показати. Ти се само постарај да подстакнеш саосећање, иначе ће се одмах појавити егоизам, који ће те вратити к себи и закључати у себе. Тада ни прстом нећеш хтети да мрднеш за другога, нити ћеш га погледати, чак и ако умире. Када је Господ рекао: љуби ближњег као самога себе, хтео је да уместо нас у нама, то јест у нашем срцу, стоји ближњи. Ако пак тамо по старом буде стајало наше «ја», онда не очекуј добра (43, стр. 142-143).