Лексикон

Мали азбучни Лексикон Отаца и Учитеља Цркве
чија су дела у протеклих 15 година излазила из наше преводилачке радионице
преведена на српски и друге језике

Августин блажени, епископ Ипонски
Знаменити учитељ Цркве (353-430), имао је огроман утицај на развитак богословске мисли на Западу. После бурно проведене младости и неуспешних религиозно-философских трагања, 387. године је, благодарећи саветима, сузама и молитвама своје мајке Монике, као и под утицајем светог Амвросија Миланског, примио хришћанство, разделио своје имање сиромасима и посветио се аскетским подвизима. На поприште пастирског и учитељског деловања ступио је 391. године у Ипону, најпре у чину презвитера, а од 395. и у епископском чину. Ту се показао као ревностан борац против јереси, раскола и незнабоштва. Незнабоштву је задао нарочито снажан ударац својом чувеном апологијом «О граду Божијем», на којој је радио пуних 14 година. Велики учитељ Цркве и утицајан писац, аутор је многобројних богословских радова, међу којима има доста догматских и полемичких дела. Разрадио проблеме односа вере и знања, разума, богословља и философије.

Амвросије свети, епископ Медиолански
Рођен 340. године у Галији, где је његов отац био царски намесник. Пошто је у детињству остао без мајке, васпитавала га је благочестива сестра. Добивши одлично образовање, постао је управитељ две области у Италији, Лигуријске и Емилијске, којима је главни град био Медиоланум (данашњи Милано). Шаљући га на дужност, префект Проб му је рекао: «Управљај тим областима не као судија, него као епископ». Амвросије је заиста управљао милостиво и сви су га волели. Године 374. изабран је за епископа. Амвросије се са успехом борио против јеретика аријанаца, као и против остатака незнабоштва. Предвидео је своје упокојење 397. године. Оснивач је бројних манастира на Западу и плодан духовни писац. Он је аутор црквене песме «Тебе Бога хвалим». Овом богоугодном мужу дарова Бог толику благодат, да је и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцељивоа и будућност прозирао. Мошти светог Амвросија чувају се у Милану. Део моштију налази се на Светој Гори.

Антоније Велики, преподобни
Рођен око 260. године. Његови родитељи били су богати и побожни. Сина су васпитали у страху Божијем. Младић је волео да чита Реч Божију и трудио се да је примени у животу. У двадесетој години остао је без родитеља. Обезбедивши сестру, продао је преостало имање, новац поделио сиромасима и настанио се у египатској пустињи, близу једног старца-подвижника. Тражећи потпуну усамљеност, препливао је реку Нил и настанио се у пећини. Ту се предао молитви, посту, раду и богомислију. Ђаво се на сваки начин трудио да га отера из пустиње: јављао му се у виду лавова, вукова, змија и шкорпија, који су стално улазили у његову пећину. Антоније се молио Господу, не би ли га Господ научио како да се спасе. Током молитве, пред собом је угледао човека који је радио, а потом се молио. То је био анђео, кога је послао Бог, да би подвижнику показао начин спасења. Након 20 година подвига, свети Антоније је достигао светло и спокојно стање духа, и тада је Господу било угодно да праведника покаже људима, ради њиховог спасења. Многи су почели да му долазе ради духовног поучавања или живота под његовим духовним руководством. На тај начин, у пустињи се појавило мноштво монашких обитељи и скитова, а Антоније је постао руководитељ монаха који су се у њима подвизавали. Свети Антоније је провео 85 година у усамљености, чинећи бројна чудеса. Написао је много писама разним лицима. Упокојио се 356 године. Свети Антоније се поштује као оснивач пустињског монашког живота.

Варсануфије и Јован, преподобни
Свети Варсануфије пореклом је био Египћанин. Још у младости горео је од жеље за подвижничким животом. Подвизавао се у Јерусалиму под руководством старца Маркела, да би потом прешао у обитељ авве Серида недалеко од Газе. Ту се посветио молитвеном тиховању и пустињаштву, узимајући храну некад само двапут недељно, а некад чак и једном. Очистивши се од страсти, свети је стекао многе духовне дарове, на пример прозорљивости и пророштва – да види оно што се догађа далеко као да се налази близу, и будућност као садашњост. Био је велик чудотворац, именом Господа Исуса Христа васкрсавао је мртве, исцељивао неизлечиво болесне и, попут пророка Илије, отварао небеса. Педесет година га ниједан човек није видео. Велики авва се упокојио 563 године. Други старац, преподобни Јован, живео је безмолвним животом у истој пустињи и такође се удостојио великих дарова као и Варсануфије, првенствено дарова прозорљивости и пророштва. Ови свети оци одговарали су на питања најразличитијих лица: архијереја, монаха, световањака, старих, младих, болесних и здравих. Неке одговоре писао је старац Јован, а већину старац Варсануфије, преко авве Серида.

Василије Велики, светитељ
Рођен око 330. године у Кесарији Кападокијској. Био је син богатих и побожних родитеља, Василија и свете Емилије. Пошто је добио основно васпитање у породици, за више образовање ступио је најпре у школу у Кесарији, где је све превазишао својим даровима и успехом, и где је упознао светог Григорија Богослова, касније архиепископа Константинопољског. Потом је прешао у Атинску школу. И у Атини је учио заједно са светим Григоријем. Обојица су тврдо чували побожност, без обзира на распусну нарав њихових школских другова незнабожаца. «Нама су била позната само два пута – пише о периоду школовања у Атини свети Григорије – један у храм, а други у школу». По окончању школе, обојица су решили да покажу презир према слави која их је очекивала и да живот посвете Богу. Свети Василије је обишао египатске и сиријске манастире како би се упознао са подвижничким животом, након чега се настанио на дивљим обалама реке Ирис у Понту, близу Кесарије. Ту су око њега почели да се сабирају подвижници, па је основао манастир, за који је написао правила монашког живота. Ова правила касније су прихватили сви манастири на Истоку. Из пустиње, Господ је светог Василија призвао на јавну делатност. У то време појавила се јерес Арија, који је учио да Син Божији није Бог, једносуштан и савечан Оцу, него само Његово најузвишеније створење, па су православни епископи упутили позив светом Василију да се укључи у борбу против јеретика. Године 364. он је био посвећен за презвитера, а нешто касније – за епископа Кесарије. Своје имање свети Василије је употребио за помоћ сиромасима, за оснивање болница и сиротишта. Власти ни претњама нису успеле да га приволе да прихвати аријанство. На претње цара-аријанца Валентина свети је одговорио: «Ја се не бојим лишавања имовине, јер немам ништа; не бојим се ни прогонства, јер свуда је земља Божија; не бојим се ни смрти, јер она ће за мене представљати доброчинство, будући да ће ме сјединити са Богом». Напори и различите недаће брзо су угрозили слабо здравље светитеља. Упокојио се са навршених 50 година. Пред смрт је обратио у хришћанство једног познатог лекара јеврејина, који му је рекао да ће умрети следеће ноћи. Свети Василије га је упитао: «А шта ћеш ти учинити ако останем жив до поноћи следећег дана?» Лекар је одговорио да ће примити крштење. И заиста, свети Василије је дочекао следећи дан. Лекар се тада крстио са читавом својом породицом. Свети Василије Велики је саставио многа дела: «Шестоднев» (омилије о стварању света), тумачења Светог Писма, правила за монахе, мноштво молитава, међу њима и молитве за Тројичин дан, правила хришћанског живота и Литургију која се служи 10 пута у току године. Света Црква му је указала поштовање називајући га Великим и васељенским учитељем. Свети Василије се упокојио 379 године. Глава светог Василија налази се у Атонској Лаври, десна рука у олтару храма Васкрсења у Јерусалиму, а део моштију постоји и у Почајевској лаври.

Григорије Богослов, светитељ
Био је архиепископ у Константинопољу. Назван Богословом због својих дела о Богу Логосу, Спаситељу света, и о Духу Светоме. Светитељ је живео у четвртом веку. Рођен је по молитвама благочестиве мајке Ноне, која је обећала да ће сина посветити Богу и касније је употребила сва средства да би га васпитала у вери и побожности. Григорије је у сну видео две дјеве у белим хаљинама, од којих је једна себе назвала чистотом, а друга целомудреношћу, које су га позвале да овим врлинама служи Богу, и обећале су да ће га због тога поставити пред сијање Саме Свете Тројице. Од тог тренутка Григорије је дао завет девствености. Ради вишег образовања пошао је у Атину. Ту се срео са свети Василијем Великим, са којим се блиско спријатељио. По повратку кући, његов отац, који је постао епископ, рукоположио га је за презвитера. А 372. године свети Василије Велики узвео га је у чин епископа. Када се аријанска јерес појачала у Константинопољу, свети Григорије је пошао онамо. Пошто у Константинопољу није нашао ни једну цркву која би остала у рукама православних, направио је цркву у кући својих рођака и ту је почео да служи и проповеда. Аријанци су не једном хушкали народ против светог Григорија, па су насртали чак и на његов живот. Свети Григорије се прославио не само својим пламеним проповедима, него и узвишеним начином живота. По жељи цара и народа изабран је на Константинопољску катедру и председавао је Другим Васељенским сабором. Када је на сабору дошло до до раздора по питању његовог избора на Константинопољску катедру, свети Григорије се добровољно повукао и остатак живота провео живећи строгим пустињачким животом. Живео је у непроходним клисурама, међу зверима, ходећи бос, у неугледној одећи, и никада није палио ватру да би се згрејао. Попут Василија Великог и Јована Златоуста назива се великим и васељенским учитељем. Починуо је 389. године. Његове мошти пренете су у Константинопољ 950. године. Данас се налазе у Риму, у базилици Св. Петра. Глава и део моштију чувају се на Атосу.

Григорије Двојеслов, светитељ
Био је папа или патријарх у Риму. Назван је «Двојесловом» због свога дела «Дијалог». Рођен је 540. године у Риму од угледних и богатих родитеља. Био је човек узвишеног ума, добио је сјајно образовање. Служио је као сенатор и префект у Риму. Но, ту је схватио сујетност земаљске славе и богатства. По смрти родитеља, разделио је имовину и подигао неколико манастира на Сицилији и један у Риму. Настанивши се у римском манастиру, у једној тесној келији, започео је са подвижничким животом. Убрзо је међутим позван из манастира и посвећен за ђакона, након чега је по дужности узео учешћа у управљању Црквом. Године 590. изабран је за римског папу. Он је хтео да избегне ту част, па се скривао по горама и гудурама, но Господ показа онима који су га тражили огњени стуб од земље до неба на месту где се скривао. У то тешко време, свети Григорије је све своје силе и средства употребио у корист Цркве и народа: учинио је много како за обнову цркава и манастира, тако и за исправљање људских карактера; често је сабирао сиромахе и сам их послуживао за трпезом; током његовог понтификата у хришћанство су обраћени Англи. Исцрпивши се непрестаним напорима, разболео се и године 604. упокојио. За собом је оставио многа богословска дела, као и Литургију Пређеосвећених дарова, која се служи током Великог поста.

Григорије Ниски, светитељ
Био је млађи брат светог Василија Великог. У детињству је васпитаван у породици, заједно да Василијем, а касније код оца и других наставника. Окончавши образовање ступио је у црквени клир, но привучен светском славом решио је да постане наставник беседништва. Свети Григорије Богослов га је убедио да се окане светске службе и да се изнова посвети служењу Богу. Тада се Григорије удаљио у пустињу. Убрзо га је свети Василије, да би имао помоћника у борби против Аријанаца, поставио за епископа у Ниси у Кападокији, иако Григорије то није желео. Као епископ, Григорије је постао пламени заштитник Православља и строги разобличитељ аријанства. Аријанци су га оклеветали и издејствовали његово прогонство на три године. Но, свети Григорије се и у прогонству трудио око утврђивања Православља, идући из места у место и проповедајући. После смрти цара Валента, аријанца, враћен је на своју катедру. Био је присутан на Другом Васељенском сабору. Саставио је многа дела. Упокојио се око 395. године.

Димитрије Ростовски, светитељ
Родио се у Малорусији у козачкој породици. Васпитан у строгој побожности, Димитрије је током школовања показао велике способности. Са 18 година ступио је у манастир у Кијеву, где се ревносно подвизавао, долазећи у храм на службе први, а одлазећи последњи. Сазнавши за његове узвишене дарове и благочестив живот, архиепископ Черниговски је позвао светог Димитрија у Чернигов и поверио му дужност проповедника у храму у Чернигову и у другим храмовима епархије. Његова проповед била је веома плодотворна, па је ради њеног продужења постављан за игумана час овог, час оног манастира. Године 1684. Кијево-Печерски архимандрит Варлаам Јасински поверио му је сабирање, исправљање и издавање Житија светих односно Чети-Минеја. Свети Димитрије је дуго година радио на томе – Чети-Минеји представљају његово главно животно дело. Године 1702. постављен је за епископа Ростовског и Јарославског. Светитељ се на ростовској катедри много потрудио око искорењивања злих обичаја, нечистог живота, неправди и заблуда. Осећајући приближавање смрти, свети Димитрије је позвао појце да би отпевали духовне песме које је саставио. Отпустивши појце стао је на молитву и у молитвеном положају отишао је Господу, у старости од 58 година. Било је то 1709. године. А 1752, приликом радова на цркви, његове мошти пронађене су читаве и чудотворне.

Доротеј авва, преподобни
Веома образован човек. Саставио је доста подвижничких дела. «Када сам почињао са учењем – писао је о себи авва Доротеј – оно ми је представљало велик терет. Али када сам почео да приморавам себе, Бог ми је дао такву ревност, да сам над књигом заборављао све друго». Подвизавао се у Палестини, у манастиру авве Серида, под руководством стараца Варсануфија и Јована. Са великом љубављу служио је болеснима и путницима, у болници и конаку који су подигнути уз манастир. Касније је основао опствени манастир у коме је био игуман. Упокојио је око 620. године.

Игњатије Брјанчанинов, светитељ
Будући велики духовни писац, рођен је у племићкој породици 1807. године. Године 1822. отац га је послао у главну инжињеријску високу школу у Санкт-Петрбург. Младићеве способности ту су привукле пажњу будућег цара Николаја Павловича. Представљен је Великој кнегињи Александри Фјодоровној и постао њен стипендиста. Године 1824. произведен је у инжињера-заставника. Породичне везе одвеле су га у дом Ољениних, где је привукао благонаклону пажњу Гнедича, Кирилова, Баћушкова и Пушкина. Али светски живот није привлачио будућег подвижника. Он је тајно стремио ка монаштву. Жеља да напусти свет наишла је на противљење како оца, који је за њега желео успешну светску каријеру, тако и власти. Резултат молбе за отпуштање из службе било је слање на дужност у Динабург. Али здравље Димитрија Брјанчанинова се погоршало, па је отпуст на крају ипак добио. После тога будући светитељ је живео у Александро-Свирском манастиру, Плошанској пустињи, Оптини и Кирило-Новојезерском манастиру, где је сакупљао мрвице духовног опита и усавршавао се у добродетељима. Године 1831. настанио се у Глушицком Дионисијевом манастиру, у Вологодској епархији. Исте године пострижен је за монаха и поверена му је изградња Пељшемског манастира. Услед тешких напора здравље светитеља Игњатија се даље погоршало. Ускоро га је свети митрополит Филарет узео за настојатеља једнога од подмосковских манастира, но цар Николај Први је ту одлуку укинбуо и свог старог познаника поставио је за настојатеља Сергијеве пустиње у Стрељни код Петербурга. Светитељ Игњатије је са смирењем прихватио владарску вољу и за неколико година значајно је изградио манастир, но, још је важније је то, да је под руководством архимандрита Игњатија овај манастир у духовном погледу постао један од најзначајнијих у Русији. Тешки климатски услови и напоран рад поново су угрозили здравље светитеља Игњатија, па је морао да се повуче у Николо-Бабајевски манастир, одакле се спремао да пређе ради молитвеног тиховања у један скит Оптинске пустиње. Међутим, 1857. године узведен је у чин епископа Кавкаског и Црноморског. На овој катедри учинио је многа добра за паству и саставио бројна богословска дела. Али тешка болест приморала је светитеља да затражи умировљење. Године 1861. његовој молби је удовољено и он се повукао у Бабајевски манастир у коме је остао, готово без изласка, до свога упокојења. Сво слободно време он је ту посветио прегледавању и довршавању својих дела. Мирно је отишао Господу 30. априла 1867. године. За собом је оставио мноштво аскетских радова, сабраних у неколико томова под заједничким називом «Аскетски опити». Њему припада и «Отачник» - збирка поука из дела Светих Отаца Цркве.

Исаија авва, преподобни
Живео је у другој половини четвртог века. Потицао је из сиромашне породице. Био је савременик светог Макарија Великог. Место његовог подвига била је пустиња близу Александрије у доњем Египту, где су монаси проводили живот у дубоком безмолвију. Поукама преподобног Исаије руководили су се многи њему савремени монаси, који су му се радо поверавали у потпуном послушању. Преподобни Исаија је био крајње смирен и имао је благодат дубоког плача. Назван је отшелником због љубави према дубокој усамљености и подвижничком удаљавању од свих. Господу је отишао 370. године, оставивши многобројне богонадахнуте поуке о духовном животу.

Исак Сиријац, преподобни
Рођен је у Ниниви. Још у младости напустио је свет и примио монашки постриг. Удаљивши се у пустињу, живот је почео да проводи у постовима и молитви. Али Господу је било угодно да га постави на управљање нинивском Црквом. Тако свети Исак постаје епископ Нинивски. Но само пет месеци касније он је оставио епископство и кришом се удаљио у пустињски манастир Рабан-Шабур, где је остао до свога упокојења, подвизавајући се у борби против демона и тела, и напредујући у врлинама, да би постигао висок степен духовног савршенства. Саставио је многа дела, од којих је до нас дошло око 100 беседа о духовном животу и подвижништву, на сиријском и арапском језику, писаних углавном на основу личног опита. Неупоредив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи какав је био свети Симеон Дивногорац, тражили су његове савете. Упокојио се у дубокој старости, крајем седмог века.

Јефрем Сиријац, преподобни
Живео у четвртом веку. Рођен је у Нисиби, у време цара Константина Великог, од сиромашних али благочестивих родитеља. Док је још био дете, Бог је његовим родитељима показао његову будућу величину. Они су имали виђење како из Јефремових уста израста винова лоза која се шири и плодним гранама испуњава сву земљу. Птице су долетале и јеле њене плодове. У младости Јефрем није живео благочестивим животом и сумњао је у Промисао Божији. Коначно, уразумљен виђењем, оставио је свет и удаљио се у пустињу. Ту се под руководством светог Јакова, касније епископа Нисибијског, учио подвижничком животу и изучавао Свето Писмо. Јаков је Јефрема повео са собом на Први Васељенски сабор. После Јаковљеве смрти, Јефрем се преселио у Едесу у Сирији, где се подвизавао у пустињи, због чега је и добио име «Сиријац», или «Сирин». Један прозорљиви старац у пустињи имао је виђење како анђео ставља свитак у уста Јефрему. Ово виђење открило је у Јефрему богопросвећеног наставника, па су људи почели да му долазе ради поуке. Свети Јефрем је одлазио и у град. Својим мудрим речима многе јеретике обратио је у истину. Једном приликом, јеретици га, раздражени његовим речима, умало нису убили камењем. Из свога смирења свети Јефрем је увек тражио поуке великих пустиножитеља и учитеља. Када је свети Василије Велики хтео да рукоположи Јефрема за свештеника, овај није пристао, сматрајући се недостојним. Ипак, свети Василије га је рукоположио за ђакона, а касније је хтео и за епископа да га посвети, но овај је узео на себе подвиг јуродства, па је тако избегао постављење. Свети Јефрем је имао дар чудотворства. Упокојио се 373. године, оставивши за собом мноштво дела, богословских, егзегетских и морално-поучних. Ни о чему није писао толико као о скрушености срца. Свети Јефрем Сиријац је састављач и Великопосне молитве: «Господе и Владико живота мога».

Јован Дамаскин, преподобни
Отац преподобног Јована Дамаскина био је добар хришћанин који је обављао важну дужност на двору Дамаског калифа. Млади Јован је за наставника добио ученог и побожног Косму, монаха Калабријског манастира у Италији. Младић је добро напредовао како у наукама, тако и у исправном живљењу. Калиф га је поставио за свог првог министра и најближег саветника, а он је на том положају чинио многа добра хришћанима. У то време појавила се иконоборачка јерес и било је покренуто гоњење поштовалаца икона. Јован је устао у заштиту Православља. Писао је посланице у којима је убеђивао православне да тврдо бране своју веру. Тада су непријатељи употребили клевету како би га погубили. Фалсификовали су писмо које га је оптуживало за издају калифа. Калиф је поверовао клевети и наредио је да се Јовану одсече десна рука. Јован је узео одсечену руку и са њом се дуго молио Богородици пред Њеном иконом. Тако је заспао, а када се пробудио, видео је да је рука чудесно срасла. У знак благодарности начинио је руку од сребра и причврстио је уз икону која се од тада зове Тројеручица, а чува се у манастиру Хиландар на Светој Гори. Када је калиф увидео да су га Јованови непријатељи обманули, затражио је његов опроштај и понудио му стару дужност на двору, но Јован је решио да раздели имање и да се удаљи у Лавру Св. Саве. Старац коме су га тамо поверили, заповедио је Јовану да се потпуно одрекне своје воље и забранио му је да било шта пише, али је био уразумљен небеским виђењем. Јован је од тада почео усрдно да пише духовне књиге и саставља духовне песме. Написао је мноштво најлепших црквених песама, саставивши од њих богослужбену књигу «Осмогласник». Такође, први је саставио систематско излагање Православне вере. Упокојио је у дубокој старости, 776. године.

Јован Златоуст, светитељ
Био је архиепископ у Константинопољу. Рођен је 354. године од богатих и угледних родитеља. Васпитала га је побожна мајка Антуса. Високо образовање добио је у школама Антиохије и Атине, од најбољих ондашњих наставника. По завршетку школовања Јован је постао адвокат и предао се светском животу и задовољствима. То ипак није потрајало. По савету свог пријатеља Василија, који је касније постао епископ, решио је да се посвети Богу. После мајчине смрти удаљио се у пустињу која се налазила у брдима недалеко од Антиохије. Но, пустињачки живот нарушио је Јованово здравље, па је био приморан да се врати у град. Ту га је епископ Мелетије, који га је и крстио, посветио најпре за ђакона, а пет година касније за свештеника. Јован је имао послушање проповедника и у својим проповедима ватрено је разобличавао сујеверје, тврдичлук богаташа, гажење заклетве, клевету, гордост, раскош и сладострашће. Код својих слушалаца подстицао је веру, поштовање према Цркви и ревност за читање Светог Писма. Позивао је на што чешће молитве и усавршавање у хришћанским врлинама. Због свог беседничког дара добио је назив Златоуст. Потом је био изабран за епископа Константинопољског. Шест година је управљао Константинопољском Црквом са неупоредивом ревношћу и мудрошћу. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима. У престоници се са пређашњом ревношћу борио против порока, не штедећи ни великаше. Царица Евдоксија је омрзнула Златоуста и изазвала царево незадовољство против њега. Златоустови непријатељи су га на сабору осудили на заточење. У ноћи након Златоустовог уклањања са Константинопољске катедре, град је био погођен тешким земљотресом. Видећи у томе гнев Божији због Златоустовог удаљавања, царица је замолила цара да га врати. Али свети Јован је ускоро поново био прогнан. У прогонству се и упокојио. Ово се догодило у Коману у Јерменији. У педесет трећој години светитељ је отишао Господу са речима: «Слава Богу за све!» Године 438. његове мошти биле су пренете у Константинопољ. Плачући над моштима светитеља, цар је молио опроштај за своју мајку Евдоксију. Свети Јован је за собом оставио многобројна дела: књиге о свештенству, тумачење Светог Писма, молитве пред свето Причешће, као чин Литургије... Попут светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, назван је великим васељенским учитељем. Његове мошти почивају у Ватиканској цркви у Риму, а део главе у Успенској цркви московског Кремља.

Јован Касијан Римљанин, преподобни
Живео је у четвртом веку. Рођен је у околини Марсеља у Француској. Још као дечак отишао је у Витлејем и замонашио се у једном манастиру. Ту се упознао са неким монахом Германом, па су обојица предузели путовање по манастирима и скитовима Египта, тражећи себи код пустињака поуке, подвизавајући се и трпећи на том путу свакојаку оскудицу. Из Египта су путовали у Константинопољ да би чули поуке Јована Златоуста. Свети Златоуст је посветио светог Јована за презвитера. Касијан је затим у својој домовини основао два манастира, мушки и женски, са правилима источних манастира. Оставио је многа дела.

Јован Кронштатски, свети праведни
Рођен у селу Сур у Архангелској губернији 19. октобра 1829. године у породици сиромашног појца. Од ране младости заволео је молитву. Управо молитва му је помогла да постане способан за учење, јер му оно испрва није ишло од руке. По окончању школовања у богословији, због изузетних способности био је послан о државном трошку на Петербуршку Духовну академију. Године 1855. рукоположен је за свештеника Андрејевске цркве у Кронштату. Од првих дана свога служења свети Јован је себи поставио као правило: да се према пастирском позиву односи што искреније, да строго пази на себе и свој духовни живот. Он и његова млада супруга заједно су донели одлуку да ће живети целомудрено и да ће се посветити служењу Богу и ближњима. Свети Јован је неуморно проповедао у храму и по кућама где су га позивали. Такође много је помагао свима којима је то било потребно, делећи великодушно прилоге које је добијао од добротвора. Господ му је помогао да у Кронштату подигне Дом трудољубља за сиромахе, Јовановски манастир у Петербургу, манастир у свом родном Суру, а помагао је такође и друге манастире и храмове. Хиљаде и хиљаде људи тражило је и добијало његову материјалну подршку. Свети праведни Јован Кронштатски имао је дар прозорљивости, васкрсавао је мртве, исцељивао смртно болесне, тешио и поучавао очајнике. Чак и ствари које су му припадале, доносиле су исцељење. Царска породица га је дубоко поштовала, па је тако пред смрт у Ливадији причестио цара Александра Трећег. А цар-мученик Николај Други је по упокојењу великог кронштатског пастира, знатно пре његовог прослављања, заповедио да се сваке године у свим црквама и манастирима царства савршава помен великог молитвеника земље Руске. Отац Јован је отишао Господу 20. децембра 1908. године. Његово главно дело је дневник под насловом «Мој живот у Христу», који је још за живота светога не једном издаван и у Русији и у иностранству.

Јован Лествичник, преподобни
Рођен у Константинопољу, живео у шестом веку. Веома даровит и образован, са 16 година оставио је свет и настанио се на Синајској гори. Његова послушност била је тако велика, да буквално није имао своју вољу. Представљао се као прост човек, кријући своју образованост. Четрдесет година се подвизавао у пустињи. О животу светог Јована Лествичника познато је следеће: јео је све оно што није било забрањено правилима; није претерано постио, него се уздржавао умерено; ноћи није проводио без сна, али није ни дуго спавао; није спавао на земљи, него на скромној постељи. У слободно време бавио се читањем и преписивањем књига. Волео је да беседи са браћом о душевној користи. Када су неки то почели да сматрају за сујету, он се повукао у безмолвије, али монаси су се покајали, па су га замолили да их и даље поучава. Свети Јован је неко време био игуман манастира, но после се одрекао те дужности и поново се настанио у пустињи. Упокојио се у старости од око 80 година. Написао је «Лествицу», по којој је и добио име Лествичник. У «Лествици» је изложио 30 облика врлине, попут степеница по којима хришћанин треба да усходи ка савршенству.

Јован Шангајски, светитељ
Велики чудотворац, проповедник чистог Православља, молитвеник, богослов и строг подвижник, светитељ Јован је рођен 4. јуна 1896. године у Харкову. Његов предак био је чувени просветитељ Сибира Јован Максимович. Желећи да живот посвети служењу Отаџбини, Михајло (владикино светско име) ступа у Полтавски кадетски корпус, да би потом уписао Правни факултет Харковског универзитета, на коме је дипломирао 1918. године. Као студент, Михајло је почео да се све више удубљује у изучавање духовног живота. Током грађанског рата породица Максимович је избегла у Југославију, где је Михајло, да би издржавао породицу, морао да продаје новине по београдским улицама. Ту је његов духовни руководитељ постао митрополит Антоније (Храповицки). Године 1926. митрополит Антоније га је у Миљковом манастиру постригао у монаштво, са именом Јован, у част светог Јована Тоболског. Потом га рукополаже за јерођакона и јеромонаха. Од дана када је замонашен, отац Јован више никада није спавао лежећи у постељи. Ако би заспао, то би било на столици, или на коленима пред иконама. Стално је пребивао у молитви, храну је узимао једном дневно и свакодневно је служио Божанствену Литургију. Овог правила држао се током читавог живота. Неколико година предавао је у српској богословији у Битољу. У то време српски Златоуст, свети владика Николај Охридски и Жички, не једном је говорио: «Ако хоћете да видите живог светитеља, идите у Битољ код оца Јована». Године 1964. обављена је хиротонија оца Јована за епископа Шангајског. У Шангају у Кини свети Јован је основао сиротиште, старачки дом и подигао велику саборну цркву у част Богородице. Не пропуштајући ни једно богослужење, он је свакодневно са Светим Даровима посећивао болесне, при чему је ишао или сасвим бос, или само у сандалама, чак и зими. По шангајским улицама владика је проналазио напуштену децу и доводио их у сиротиште. Посећивао и затворене у душевним болницама и затворима. Са доласком комуниста на власт Руси су почели да се исељавају из Кине. На острву Тубабао налазиле су се хиљаде руских избеглица. Владика Јован је и ту наставио своје пастирско служење. Благодарећи његовим молитвама и непрестаним напорима, паства је на чудесан начин била спасена и готово сви су пронашли уточиште у Америци. Године 1951. он је своје ревносно служење наставио у Западној Европи, где је радио нарочито на обнављању поштовања древних светитеља Запада и обраћању локалног становништва у Православље. Године 1962. постављен је на Западно-Америчку катедру, где се борио са невољама у вези са подизањем великог новог православног храма у Сан Франциску. Деветнаестог јуна 1966. године, током архипастирске посете граду Сијетлу са чудотворном Курско-Кореном иконом Пресвете Богородице, велики праведник је отишао Господу. У септембру 1993. његове мошти пронађене су нетрулежне, а 1994. године Руска Загранична Црква га је прославила као светитеља.

Јосиф Вријеније (1350-1436),

монах Студитског манастира у Цариграду, члан царског савета, предавао богословске и световне науке, био старешина Патријаршијске школе са титулом "учитељ учитеља". Дуже време боравио на Кипру. У његовим делима осећа се јак утицај богословља Григорија Паламе, али за предање по коме је био лични ученик Григорија Паламе ипак нема ваљаних историјских доказа. Његов ученик био је свети Марко Ефески. Сахрањен је у Харсианитском манастиру у Константинопољу.

Јустин Поповић авва, преподобни

Велики српски подвижник и богослов, рођен је на Благовести 1894. године, а упокојио се на исти празник 1978. године. Његова породица генерацијама је давала свештенике. Године 1905. завршио је основну школу у родном Врању и уписао богословију Светог Саве у Београду, где је тада предавао будући светитељ Николај Велимировић. Касније је отац Јустин о њему говорио као о српском Јовану Крститељу, који је позивао српски народ на покајање. Завршетак богословског школовања оца Јустина подударио се са почетком Првог Светског рата. Отац Јустин је сањао о монашком постригу, али је био мобилисан и служио у санитету, подносећи све ратне патње, да би се крајем 1914. разболео од тифуса. Године 1916. Благоје Поповић био је пострижен у монаштво са именом Јустин, у част светог Јустина, мученика и философа. Патријарх српски Димитрије је младог монаха послао у Русију, на Петроградску Духовну академију. После револуције, будући да није могао да се врати у окупирану Србију, школовање је наставио на Оксфорду. Млади монах је током студија живео врло строгим аскетским животом. Говорио је да «бити богослов, значи тумачити Свето Писмо кроз Свете Оце и уједно подражавати њихов начин живота». После одбране доктората о светом Макарију Великом у Атини, враћа се у Србију и предаје на богословији у Сремским Карловцима. Осим предавања у богословији и пастирске делатности, отац Јустин издаје часопис, пише богословске радове и строго се подвизава. Из смирења одбија да прими епископски чин. Године 1938. постаје доцент Богословског факултета Београдског универзитета. У време Другог Светског рата живео је у разним манастирима у Србији, а од 1948. па до упокојења, у Манастиру Ћелије код Ваљева, где је свакодневно служио Литургију и написао многобројна дела која су ушла у златни фонда православног богословља.

Макарије Велики, преподобни
Назива се «Великим» због своје светости и мудрости. Био је син свештеника који је служио у једном месту горњег Египта. Макаријево рођење оцу је предсказао анђео. Када је Макарије постао пунолетан, родитељи су пожелели да га ожене. Макарије је попусти пред родитељским захтевима, али се под изговором болести није дотицао своје жене, него је са њом живео као са сестром. Ускоро су родитељи светог Макарија умрли, па је он разделио имање и удаљио се код једног старца у пустињу. Претрпевши многе невоље од људи и демона, свети Макарије је узлазио из силе у силу. Отишао је у далеку скитску пустињу. Ту се око њега ускоро настанили многи који су желели да се подвизавају под његовим руководством. Био је подигнут и храм, а Макарије је рукоположен за свештеника. Свети подвижник је био толико уздржан, да када би му се догодило да седи за трпезом са пустињацима па мора да окуси вино, сутрадан би се уздржавао и од воде. Због подвижничког живота свети Макарије је добио дар чудотворства, тако да је чак и мртве васкрсавао. Свети старац се упокојио 391 године, у старости од око 90 година. Пред смрт му се јавио анђео и рекао: «Пођи са нама у вечни живот». Макарије се опрости са монасима, помолио се и испустио дух. Оставио је многа дела.

Максим Исповедник, преподобни
Живео је у седмом веку. Пошто је добио високо образовање, служио је као саветник цара Ираклија. У то време појавила се монотелитска јерес. Монотелити су тврдили да у Исусу Христу постоји само једна, Божанска воља, а не две, Божанска и људска. Против ове јереси одржан је Четврти Васељенски сабор. Свети Максим је оставио службу на двору, примио монаштво и постао игуман. У чину игумана показао се као ревносни заштитник Православља у борби против јереси. Пошавши у Рим, убедио је папу Мартина да сазове Сабор против јереси. Цар-монотелит Констанс је такав Максимов поступак сматрао за побуну, па га је заједно са папом Мартином прогнао у Херсон, где се свети папа упокојио. А свети Максим је морао још много да пострада. Различитим мукама покушавали су да га приморају на прихватање јереси. Пошто ништа нису постигли, одсекли су му језик и десну руку, како не би могао ни усмено ни писмено да се бори против јереси. Осакаћеног, заточили су га у тамници, где се свети Максим мучио три године. Пред смрт Господ га је утешио Својим јављањем. Свети Максим се упокојио 622. године.

Марко Ефески, свети
Рођен је у Константинопољу 1391. у племенитој породици Евгеника. На крштењу добио је име Мануил. Школовао се код најбољих наставника оног времена Јована Хортазменоса, Георгија Гемиста Плитона и Јосифа Вријенија. Цар Манојло II Палеолог га је узео за личног секретара. Убрзо је будући светитељ стекао звање ритора, а у узрасту од 24 године високу титулу «вотарија ритора», и постао учитељ и васпитач у школи којом је раније руководио његов отац. Ту је предавао науке и Свето Писмо, а међу многим младим ученицима које је имао, налазио се и Георгије Схоларије, потоњи патријарх Цариградски и светитељ. Када је навршио 26 година није више могао да обуздава у себи жељу за монашком схимом, па је зато напустио свет и за место усамљеништва изабрао једно од острва у Мраморном Мору звано Антигона. Овде му је духовни отац био дивни старац Симеон, који га ускоро и постриже за монаха давши му име Марко. Овај опитни старац упутио је младог инока у подвиге и врлине монашког живљења. Године 1437. упокојио се стари митрополит Ефески Јоасаф. Свети Марко одмах би назначен за митрополита Ефеског, но он се тога избора прихвати тек после многих умољавања и нагоњења, и то, како је сам рекао, једино из послушања Цркви у овим тешким временима. У то време цар Јован VIII започео је преговоре са папом о Унији, да би царству обезбедио помоћ против Турака. У делегацији која је била одређена да путује у Италију свети Марко је, сада већ као митрополит Ефески, одређен да заступа Источне Патријархе – Александријског, Јерусалимског и Антиохијског. И заиста, свети Марко се у Италији показао као неодступни бранилац одредаба и догмата светих Отаца и Васељенских Сабора. На крају сабора у Фиренци он је јавно, пред царем и пред папом, одбио да потпише ту лажну и богопротивну Унију. Када је видео да на акту о Унији нема Марковог потписа, папа Евгеније је узвикнуо: «Дакле, ништа нисмо урадили!» По повратку у Византију око светог Марка су се ујединили сви противници уније. Међу њима није било ни једног епископа, ни једног високог званичника, било на царском или у патријаршијском двору. Ипак, војска светог Марка била је многобројна: то су били монаси, пре свега светогорски, затим презвитери, често сеоски и непознати, и ђакони – мали у овом свету. Поред свег насиља царске власти и присутних папских изасланика, Унија није могла бити спроведена, нити је ишта значила за верни народ и клир, на челу са светим Марком. Гоњен, а да би дуже штитио Истину и више помагао Цркви, свети Марко напусти тајно Цариград и отпутова својој под Турцима поробљеној пастви у Ефес. Тако је он као пастир душу своју полагао за овце своје, угледајући се на истинског и Првог Пастира Христа. А када све уреди што је било потребно стаду, он зажеле да се повуче у мир и спокојство, и зато пође на Гору Атонску, да тамо у миру оконча свој живот, изнурен уз то и тешком болешћу. Но, када је бродић којим је путовао пристао на острво Лимнос (у Егејском Мору), он одмах би препознат, ухваћен од царских власти и бачен у тамницу. У тамници је показао чудесну великодушност и издржљивост, иако је био врло мучен и лишаван оног најпотребнијег за живот. Тад настаде турска опсада утврђења Лимнос, у којој је народ много страдао од глади и пљачке и смрти. Светитељ је туговао због свега тога и делио судбину са народом, женама и децом, молећи се Богу за спасење и избављење овог јадног Православног живља. Благодарећи његовим богоугодним молитвама народ би заштићен помоћу Божјом, те нико од људи не погибе приликом страшне опсаде, у којој напротив многи Турци изгибоше. Народ је за то благодарио Богу, а своје чудесно избављење приписивао је молитвама слуге Божијег архијереја Марка. У исто време, свети Марко је одавде продужио своју борбу за свето Православље, пишући на многе стране и утврђујући верни народ, а осуђујући лажну Унију. У једном свом писму он је тада писао: «Кад не би било гоњења, ни Мученици не би просијали, ни Исповедници не би добили венце и победе од Христа, и не би својим подвизима учврстили и обрадовали Цркву Православну».  Након две пуне године проведене у заточењу овом новом Исповеднику би дозвољено да се дође у Цариград, и страдалник се са муком врати из изгнанства у родни град, где крајем 1442. године би дочекан од верних као већ савршени нови исповедник, од свих поштован и оправдано тако називан, као општи спаситељ и добротвор и учитељ, и као велико светило живота нашег на земљи, и тихо пристаниште, и чврсти темељ вере, пред којим су се сви клањали. Последњих годину и по дана свога живота светитељ је провео у Константинопољу, непрестано се борећи за Православље и за душе заведених. Упокојио се 23. јуна 1444. године у 52. години живота. Пред смрт је живео у свом манастиру Светог Георгија, званом Мангански где је и сахрањен. Спомен светог Марка митрополита Ефеског Исповедника Православна Црква прославља 19. јануара.

Михаил Помазански, протојереј

Један од најистакнутијих православних богослова двадесетог века, рођен је 7. новембра 1888. године (навечерје празника Архистратига Михаила) у селу Корисћ у Волинској области на западу Русије. Његови родитељи потицали су из свештеничких породица. Са девет година Михаил је уписао Клеванску духовну школу, а потом Волинску богословију у Житомиру, где је још тада привукао нарочиту пажњу владике Антонија (Храповицког).
Од 1908. до 1912. студирао је на Кијевској духовној академији, а од 1914. до 1917. предавао је црквенословенски у Калушкој богословији. Револуција и затварање духовних школа које је потом уследило, вратили су га у родни крај, у Волинску област, која је тада ушла у састав Пољске. Године 1918. оженио је Веру Фјодоровну Шумску, свештеничку ћерку која је постала његова верна и нераздвојна сапутница у животу. Од 1920. до 1934. Михаил Помазански је био професор у Ровенској руској гимназији. Тих година он сарађује и са црквеним издавачким установама. Свештенички чин прима 1936. године, када постаје први помоћник протопрезвитера Варшавске саборне цркве. Ову дужност обављао је све до 1944. године. По завршетку рата отац Михаил је четири године живео у Немачкој. Године 1949. стигао је у Америку, где је постављен за професора Светотројицке богословије у Џорданвилу, за предмете грчки језик, црквенословенски језик и догматско богословље.
Перу оца Михаила припада читав низ књига и мноштво чланака објављених у часописима «Православна Русија», «Православни живот» и «Православни пут». Већи део тих чланака ушао је у зборнике «О животу, о вери, о Цркви» (у два тома, 1976, на руком) и «Бог наш, на Небесима и на земљи...» (1985, на руском). Избор из првог, двотомног зборника појавио се 1996. године и на енглеском језику. Али најпознатије његово дело свако је «Православно догматско богословље» (1968), које је постало основни уџбеник догматике у свим богословијама Америке у другој половини двадесетог века. Протојереј Михаил Помазански се упокојио 4. новембра 1988. године.

Нил Синајски, преподобни
Рођен 19 јула 1759 године у породици курског трговца. Када је имао седам година, Господ га је чудесно спасао приликом пада са звоника Сергијевске цркве који су подигли његови родитељи и остао је неповређен. После три године Мајка Божија га је чудесно исцелила преко Своје Корене иконе, као што му је и било обећано у сну. Добивши благослов за монаштво од прозорљивог старца Доситеја у кијевској Китајевој пустињи, он се у новембру 1778.. стигао у Саровску пустињу. Пролазећи кроз сва послушања редом, узрастао је у монашким врлинама. Године 1780. био је удостојен јављања Мајке Божије: Она је дошла и исцелила га од тешке болести од које је страдао три године. После 1793. године, то јест након рукоположења за свештеника, свети Серафим је почео да се причешћује сваки дан. У тридесетпетој години живота удаљио се у пустињску келију где је време проводио у телесним напорима и непрестаној молитви. У својим подвизима угледао се на свете пустињаке и столпнике из првих векова хришћанства. Тако је, на пример, хиљаду ноћи провео у молитви на камену. Трпећи искушења од демона и људи свети је не једном бивао утешен од Мајке Божије. Изашавши из подвига затворништва, свети је почео да прима људе, тешећи их и чинећи многобројна чудеса. Током живота имао је 12 јављања од Господа. Предсказао је начин свога упокојења. Господу је отишао 2. јануара 1833. године, клечећи на коленима пред иконом Мајке Божије «Умиљење», гологлав и са гвозденим крстом на грудима. Његове руке су биле крстообразно положене на молитвенику. Прослављен је 1903. године, уз активно учешће цара-мученика Николаја, коме је преподобни Серафим предсказао мученички крај.

Пајсије Величковски, преподобни
Рођен 1722. године у Полтави, у свештеничкој породици. У раној младости повукао се у самоћу и посветио изучавању Светог Писма, Житија светих и отачких поука. Напустивши школу одлази у манастир и постаје монах. Пошто у Русији у то време није могао да пронађе старца чијем би се духовном руководству предао, отишао је у Влашку где је срео старца схимонаха Василија чијим је поукама био одушевљен. Са 24 године из Молдавије одлази на Свету Гору у манастир Пантократор где је отпочео са строгим подвигом: изузев недељом и за празнике хранио се искључиво хлебом и водом. Није имао никакву имовину сем закрпљене расе и подрасника, те неколико икона и књига. Касније је постао јеромонах и прешао у скит Светог Илије. Временом је постао најугледнији светогорски духовник. Због сталног узнемиравања од стране Турака, старац Пајсије је са својим духовним чедима дошао натраг у Молдавију, оставивши за собом обновљено светогорско монаштво. Убрзо се његов утицај раширио по читавој Русији - број монаха који су живели у манастирима и скитовима којима је он руководио нарастао је на хиљаду. Браћу је позивао да узор траже у Фотију Цариградском и Марку Ефеском. Грчке оригинале светоотачких дела које је прикупљао током боравка на Светој Гори, сада је почео да преводи на словенски, а ускоро је саставио и словенско "Добротољубље". Упокојио се у Њамецком манастиру у Молдавији 1794. године. Његови ученици су наставили да обнављају запуштене и подижу нове манастире, ширећи истински дух православног монаштва у коме их је он васпитавао. Зато се старац Пајсије с правом слави као препородитељ светогорског и руског монаштва, па и православног монаштва уопште.

Симеон Нови Богослов, преподобни
Рођен је у Пафлагонији, а школован у Константинопољу, да би потом напустио двор и ступио у Студитски манастир, из кога је међутим био приморан да оде због тога што је братство било незадовољно његовим престрогим подвижничким животом. Прешао је у други манастир где је ускоро изабран за игумана. Будући гоњен, усамио се недалеко од Константинопоља, где је уз помоћ једног великаша који га је веома поштовао подигао манастир у коме је молитвено тиховао 30 година. Упокојио се почетком једанаестог века. Његове свете мошти откривене су 1050. године. Од његових радова познати су: «Главе практичне богословске», «Слово о вери», «Слово о три начина молитве» и друге, које је сабрао и преписао његов ученик Никита Ститат, који је такође саставио његово житије.

Таласије авва, преподобни
Савременик и пријатељ светог Максима Исповедника. Таласије је био свештеномонах једног Либијског манастира. Упокојио се половином седмог века. Његова писма светом Максиму Исповеднику обилују објашњењима Светог Писма. Осим тога, он је светом Максиму посветио своје дело у коме су објашњена тешко разумљива места из Библије.

Теодор Студит, преподобни исповедник
Родио се од побожних и богатих родитеља који су живели у Константинопољу. Теодор се у 22. години живота посветио монашком подвигу, наговоривши на то и своју супругу Ану. Подвизавао се на усамљеном месту у близини Константинопоља. Био је постављен за игумана константинопољског Студитског манастира који је 461. године основао војвода Студије. Сабравши у манастиру монахе, преподобни им је дао строги устав, познат под називом «Студитски», кога се Православна Црква до данас држи. Због разобличавања цара-иконоборца свети Теодор је послат у заточење. Слали су га из једне тамнице у другу и стављали на муке, но он је путем својим писама настављао да разобличава јерес. Упокојио се 826 године. Његове мошти су 845. године пренете у Студитски манастир. Добио је назив «творац канона», јер је саставио мноштво канона које Православна Црква употребљава.

Теофан Затворник, светитељ
Рођен 1815. године у породици свештеника у Орловској губернији. Учио је најпре богословију у Ливни, а потом је уписао Кијевску Духовну академију. Још пре завршетка студија био је пострижен у монаштво. Јеромонах Теофан је обављао дужност ректора Кијевско-Софијских духовних школа, а потом је био ректор Новгородске богословије, професор Петербуршке Духовне академије и помоћник инспектора. Касније је добио место члана руске духовне мисије у Јерусалиму. Године 1859 постављен је за епископа у Тамбов, где је основа женску епархијску школу. Овде је посебно заволео усамљени Вишински манастир. Кратко је управљао Владимирском епархијом, а онда је решио да се удаљи из света, па је на сопствени захтев умировљен и постављен за настојатеља Вишинског манастира. Ускоро је, опет на лични захтев, ослобођен и те дужности. У подвигу добровољног затворништва у Вишинском манастиру, без непосредног контакта са људима, провео је 28 година. Од 1872. виђао је само игумана и свог духовника. Последњих једанаест година свакодневно је служи Литургију, бавећи се писањем богословских дела и одговарањем на писма духовних чеда, којих је стизало по 30-40 дневно. Ретке тренутке слободне од молитве, читања и писања, посветио је рукодељу: сликао је иконе и дуборезао дрво. Оставио је многобројна духовна дела из области моралног богословља, тумачења Светог Писма, као и бројне преводе. Упокојио се у Господу 6. јануара 1891.

Тихон Задонски, светитељ
Рођен је у породици сиромашног црквењака у Валдајском срезу. После очеве смрти породица се нашла у крајње тешкој ситуацији, али старији брат му је помогао да упише школу. Након што је постао учитељ, Тихон је и сам почео да помаже својој породици. Остваривши жељу да постане монах, Тихон је брзо постао архимандрит и ректор богословије, а затим и епископ – најпре викар Новгородски, а потом самостални епископ Вороњешки и Задонски. Свети Тихон је био ревностан архипастир, који је у својој епархији сејао духовну просвећеност и код пастве подстицао дух истинске побожности. Борио се са остацима сујеверја и незнабоштва, искоренивши на пример у Вороњежу празновање такозваног Јариле, које је одржавано пред Петровски пост и састојало се у пијанчењу и свакојаким недоличностима. Мирио је завађене. Напоран рад брзо је нарушио здрав ље светитеља, па је био приморан да се одрекне управљања епархијом и да се настани у Задонском манастиру, где је живот проводио у подвизима молитве, поста и смирења. Саставио је многа душекорисна дела, много је поучавао братију и народ, нарочито децу, а све своје приходе употребљавао је за издржавање сиротиње. Такође, заступао је прогоњене и уразумљивао расколнике. Александру првом предсказао је победу над Наполеоном. Три године унапред Господ му је указао дан смрти. Упокојио се 1783. године. Шездесет три године касније његове мошти пронађене су нетељене, а на његовом гробу догодило се мноштво чудеса.

Филарет митрополит Московски, светитељ
Рођен у Коломни 1783. године. Образовање добио у Коломенској и Тројицкој богословији. По окончању школовања предавао грчи и јеврејски језик. Године 1808. примио монаштво и био постављен за инспектора и професора философских наука на Санкт-Петербуршкој Духовној академији. Године 1811. узведен у чин архимандрита, 1812. постављен за ректора академије. У то време постаје широко познат, захваљујући својим проповедима. Године 1817. хиротонисан је за епископа Ревељског, а 1819. постављен за архиепископа Тверског. Од 1821. године па све до смрти живео је у Москви. Године 1823. светитељ Филарет је по поруџбини Синода саставио «Катихизис» који није изгубио значај до данашњег дана. Године 1858. настојањем митрополита Филарета издан је руски превод Библије. Свети Филарет је водио узвишени аскетски и молитвени живот, чврсто управљајући црквеним бродом. Као духовни писац он се одликовао изузетним даровима. За њим је остало много драгоцених радова од којих су многи преведни у иностранству.

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар