Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ИСКУШЕЊА

# Чедо – вели Свето Писмо – ако приступаш служењу Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје и претрпи. Све што ти буде нането прими, и у променама срца твога буди дуготрпељив (Сир. 2,1-2,4).
Невоље су одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење Богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу.
И данас се по вољи Божијој светим душама допуштају различита искушења, како би се њихова љубав према Богу открила у свој јасноћи.
Ништа се са човеком не догађа без сагласности и допуштења Божијег.
Хришћанин који жели да следи Господа нашег Исуса Христа и да по благодати постане син Божији, рођен од Духа, пре свега треба себи да узме за правило и неизоставну обавезу добродушно трпљење свих невоља: и телесних страдања, и увреда од људи, и демонских клевета, па и побуне сопствених страсти.
Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. То оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа.
Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13).
Ђаво, као створење и слуга Божији, не кињи душу онолико колико хоће, него колико му Бог допусти.
Ако је људима познато колики терет може да поднесе различита теглећа марва, онда тим пре бесконачна Премудрост Божија зна колика мера искушења одговара свакој души.
Грнчар зна колико времена треба да држи у огњу глинене посуде, јер ако остану дуже пуцају, а ако не остану довољно дуго нису погодне за употребу; тим пре Бог зна које снаге и степена треба да буде огањ искушења за словесне сасуде Божије – хришћане, како би постали способни да наследе Царство Небеско.
Дете није у стању да обавља неки озбиљан посао: оно није у стању да управља кућом, да обрађује земљу и да се бави другим уобичајеним занимањима. Тако често и душе, када већ учествују у Божанској благодати, али нису искушане невољама које доносе зли духови, нису осведочене тим невољама, остају у детињем узрасту и, да тако кажемо, неспособне за Царство Небеско.
Ако ли сте без карања које су сви искусили, онда сте копилад а не синови – каже апостол (Јевр. 12,8).
Искушења и невоље шаљу се човеку ради његове користи: душа која је њима образована постаје јака и часна пред Господом својим. Ако претрпи све до краја у нади на Бога, онда не може да буде лишена добара која су јој обећана Духом Светим и потпуног ослобођења од страсти.
Душе су изложене разним невољама – јавним, које им доносе људи, или тајним, од комешања недоличних помисли у уму, или пак телесним болестима – и ако све то претрпе до краја, онда бивају удостојене венаца истих као што су мученички, и смелости (пред Богом) једнаке њиховој. 1. 348-349
# На ваше садашње искушење, као и на она која убудуће могу да се појаве, не обраћајте нарочиту пажњу, него пазите да га поднесете са трпљењем и благодарношћу, молећи се за оне који су вас увредили и тражећи њихове молитве. Искушења се не треба плашити, јер Бог је Онај Који их пушта на нас и Који нас у њима чува. Према искушењима треба имати симпатију и ревност; јер њима се на нашим душама изображава Крст Христов, њима се чувамо од порока, њима се чувамо у добродетељима и само уз њих даје се благодат. 6. 210-211
# Свети оци расуђују да онај ко верује у то да Бог управља судбином свих људи, свако искушење прима као своје, јер Божије управљање не може да буде ни погрешно, ни неправедно. 6. 237
# Не обраћај пажњу на своја искушења: она су пролазна, неће потрајати заувек. Ко обраћа пажњу, узнемириће се и наравно, лако може да падне у униније или изнемоглост. 6. 822
# Треба трпети, трпети и трпети, и изнова трпети, и опет трпети: јер само онај ко претрпи до краја биће спасен. Услед нетрпљења искушења се удвостручавају... Знај да Промисао Божији свиме управља. Велики Пимен је говорио да се вера састоји у томе да пребивамо у смирењу. 6. 829
# Ви и сами знате – где год живите на земљи, треба да подносите искушења. Чини се да нас искушавају људи, али они без Промислитеља не би могли ни да нас дотакну. Тако ћемо у нашим невољама да се предајемо вољи Творца нашега и да сматрамо како невоље и заслужујемо – па ћемо бити мирни.
Излазак из искушења није промена места, него предавање себе вољи Божијој и самоукоревање, а од тога – трпљење. «Кад будемо сасвим клонули од искушења и зароптали на њих, налазимо се у опасности да постанемо богоборци – рекао је један свети отац – јер очигледно устајемо против допуштења Промисла Божијег на нас, који ради наше велике користи и излечења дозвољава да будемо искушани». 6. 69
# Буди широкогруд: сва искушења су само страшила за оне који не верују и гледају једино телесним очима. 6. 141
# Живот хришћанина на земљи је ланац страдања. Треба се борити са својим телом, са страстима, са духовима злобе. У тој борби је наша нада. Наше спасење је Бог наш. Поуздајући се у Бога, са трпљењем треба да носимо бреме борбе. Искушења као да мељу човека, претварајући зрно у брашно. Она нам се допуштају по Промислу Божијем, на нашу велику душевну корист; од њих ћемо добити срце скрушено и смирено – које Бог неће презрети. 6. 555
# А зар Бог – сведочи Син Божији – неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк. 18,7-8). Овде под речју оклевати треба подразумевати допуштење Божије да човек извесно време, ради своје користи, буде искушаван грехом који у њему живи, као и од стране духова злобе. «Кнез овога света – каже свети Макарије Велики – за младенце по духу представља палицу која кажњава (уразумљује) и бич који наноси ране; али, како је горе речено, он им тиме, кињећи их и искушавајући их, припрема велику славу и част... Преко њега се устројава једно велико дело спасења, као што је негде речено: 'зло, које има зло за циљ, потпомаже добру'. За добре душе, које имају добру вољу, и оно што је наоко најжалосније, претвара се на крају у добро, како сведочи и сам апостол: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8,28). Тој палици за кажњавање допуштено је да делује са циљем да помоћу ње сасуди буду испитани као у ужареној пећи и да би добри постали још тврђи, а лоши, који не издрже силу огња, да покажу своју склоност ка пуцању. Он, то јест ђаво, будући створење и слуга Божији, не искушава онолико колико мисли да би требало и не кињи онолико колико би хтео, него колико му дозволи и допусти рука Божија. Знајући тачно стање свих људи и то колико ко има снаге, Бог свакоме толико и допушта да буде искушан. Веран је Бог Који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13)».
Разлог што Бог допушта подвижнику да буде искушаван од стране духова злобе састоји се у томе што је човеку неопходно да тачно и детаљно спозна свој пад, без чега не може како треба да спозна и прихвати Искупитеља. Неопходно је спознати сопствену палу природу, њене склоности и деловање које јој је својствено, како касније, по примању благодати Духа Светога коју пружа Искупитељ, та благодат не би била употребљена на сопствено зло и како њена дејства не би била приписана себи, него да човек буде њен достојан сасуд и оруђе. Свети Григорије Синаит вели: «Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Бога или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна – он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, и потчињеним демонима који га муче и побеђују. То је – Божијим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, које је Божанска сила што делује Богом и Њиме све савршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем савршава чудеса Божија». Тако се објашњава тај чудесан призор који представљају свети Божији: као сасуди Духа Светога, они су уједно видели, признали и исповедили себе као највеће грешнике, који заслужују и пролазне и вечне казне. Они су добро спознали и изучили своју палу природу, у којој нема ничег неупрљаног, те су стога свако добро које се преко њих савршавало потпуно уверено приписивали благодати Божијој која се у њих уселила, стално се плашећи да из пале природе не поникне каква помисао или осећање којим би увредили Духа Светога. Брзи прелазак из стања борбе у стање духовне слободе није користан за човека. Свети Макарије Велики примећује да «душе које су већ постале причаснице Божанске благодати, које су преиспуњене небеском сладошћу и наслађују се духовним спокојством, али нису осведочене и искушане патњама што их наносе зли духови, неретко пребивају, да тако кажемо, у детињем узрасту и нису способне за Царство Небеско. Ако ли сте без карања, које су сви искусили – каже Божанствени апостол – онда сте копилад а не синови (Јевр. 12,8). Стога се и искушења и невоље човеку шаљу ради његове користи, како би душа испитана њима постала чвршћа и часнија пред Господом својим. Ако она претрпи до краја са надом на Господа, онда не може да не добије блага обећана Духом Светим и потпуно ослобођење од зла страсти». 2. 372-374
# Преподобни Марко Подвижник је рекао: «Кад искушење дође, не тражи како је и од кога дошло, него тражи да га поднесеш са благодарношћу». Расуђивање које преподобни Марко забрањује само узнемирава душу и помаже да у њој буде посејано семе мржње и злопамћења према ближњима, док благодарење Богу за послато искушење душу уводи у луку вере, мири са ближњима и служи као повод за духовну радост. 6. 706-707
# Искушења се појављују из следећа четири извора: из наше пале природе, из света, од људи и од демона. Прави извор искушења је један – наша пала природа. Када се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појавило у нама, нити би саблазни света имале било какав утицај на нас, људи не би устајали један против другог, а пали духови не би имали повода и права да нам се приближавају. Зато Свето Писмо и каже: Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак. 1,14).
Бесконачна доброта и премудрост Божија уредила је за оне који се спасавају то, да сва искушења, каква год била, доносе највећу корист истинским слугама и служитељима Божијим, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло нема добар циљ, оно има само зао циљ. Но, Бог је тако чудесно уредио дело нашег спасења, да зло које има зао циљ и делује у намери да повреди слугу Божијег како у времену тако и у вечности, погодује тиме његовом спасењу. Спасење, као духовна тајна, чини човека причасником Божанског добра и недокучиво је за зло, које је слепо у односу на Божанско добро, јер му је оно потпуно страно, него разумева само своје, то јест или само зло, или добро пале природе које је са злом помешано и затровано њиме. Преподобни Макарије Велики каже: «Зло са лошом намером помаже добру» (Беседа 6, гл. 6). И апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро.
Пала природа, испуштајући из себе грех у различитим облицима – ту се подразумева не грех на делу, него у помислима, у осећајима срца и тела – супротстављајући се Јеванђељу, пружа подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и детаљно познање пада, како његовог сопственог, тако и онога који је заједнички свим људима, пружа му опитно познање неопходности Искупитеља, пружа му опитно познање да Јеванђеље лечи и оживљава душу, и доноси смирен и скрушен дух, који се у подвижнику зацарује услед сагледавања безбројних својих рана и слабости које је појединцу и људском роду донео пад. Отров греха који је падом ушао у сваког човека и налази се у сваком човеку, по Промислу Божијем у онима који се спасавају делује на њихову велику и суштинску корист. Свет који искушава подвижника, пружа му опитну спознају како је променљив и варљив земаљски живот, и да се све што је у њему слатко и жељено и велико, окончава празнином и тугом; од тих опитних сазнања подвижник задобија равнодушност према земаљском животу, према своме преноћишту – земљи, и према свему што се међу синовима света на њој цени, устремљује погледе свога ума и срца ка вечности и почиње да се најусрднијим молитвама залаже код Бога за своју загробну судбину.
Људи који искушавају подвижника пружају му могућност да постане извршилац најузвишенијих заповести Јеванђеља, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем, коју је Јеванђеље дало као закон. Онај ко достигне љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем и њему су се, сама од себе, отворила врата љубави према Богу.
То подвижник не би могао да постигне када не би био подвргнут различитим искушењима од људи, и када услед искушења не би из себе избацио, као под дејством очишћујућег лека, сву злобу и гордост, којима је заражена пала природа.
Искушења од лукавих духова обично бивају допуштена после обучавања у искушењима од пале природе, света и људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у борби против јеванђелског учења, или пак узимају учешће у искушењима која подвижнику доносе саблазни света или људи; на крају, у своје време, по нарочитом допуштењу Божијем, лично започињу борбу против слуге Христовог, уводећи га у велики подвиг. Победник у тој борби овенчава се нарочитим даровима, као што се може видети из животописа преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и других светих инока. Ако не ступи у борбу са духовима и не издржи је како треба, подвижник ни у овом ни у будућем веку неће достићи потпуну слободу од робовања њима. Они који су напустили земаљски живот у таквом стању (робовања) не могу да не буду подвргнути демонском мучењу на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: «Душе које нису искушане патњама што их наносе зли духови још пребивају у детињем узрасту и, да тако кажем, неспособне су за Царство Небеско».Зло је разлог свих патњи и искушења. Али премудрост и свемоћ Божија разлог су што искушења делују спасоносно на душе служитеља Божијих, пружајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да узевши крст свој следе Христа и постану најближи ученици Господњи. Напротив, на синове погибељи патње и искушења делују погибељно! Зло их обара, они не умеју да га победе и своје раније преступе закона допуњавају новим преступима. Тако је један од разбојника распетих поред Господа, своје злочине допунио богохуљењем (Лк. 23,39). Свемоћ и премудрост Божија узрок су томе што зло, делујући једино са злом намером и циљем, несвесно испуњава планове Промисла Божијег. Тако је јеврејско духовништво, покретано завишћу и мржњом према Богочовеку, прогонило Господа током читавог Његовог земаљског живота и приредило му срамну смртну казну. Али то духовништво је, по бесконачној Божијој премудрости и свемоћи, било слепо оруђе Промисла Божијег који се састојао у томе да је свесвети Христос, пострадавши ради кривице људског рода, Својим страдањима искупио људску кривицу и за све који хоће да се спасу одредио спасоносни крсни пут што узводи на небо (Дап. 3,18). Зло постаје такво оруђе Божије у односу на све служитеље Божије, не добијајући из тога ништа за себе; зло, које на подстицај Божији у своме незнању помаже добру, за себе и за оне који га савршавају не престаје да буде то што јесте – зло. Слуге Божије! Знајте поуздано да невоље које вам се догоде не долазе саме од себе, него по допуштењу Божијем и потрудите се на сваки начин да их подносите са трпљењем и дуготрпљењем, приносећи за њих славословље и благодарење Богу! Знајте да онај ко се противи невољама и хоће да удаљи од себе пут патњи, делује против свога спасења и у својој заслепљености тежи ка томе да разори поредак и начин спасења који је Бог установио за све слуге Своје. 5. 144-147