субота, 18. октобар 2014.

Београдски сајам књига некад и сад...

На Београдски међународни сајам књига редовно сам почео да долазим као гимназијалац, почетком осамдесетих година. За тај догађај припремали смо се месецима, штедели и правили спискове за куповину. На штандовима у приземљу хале 1 књиге су излагане, али не и продаване. Било је у томе извесне дражи, јер се књизи приступало као каквом лепом, драгоценом предмету у галерији или музеју, а не као паприкама на пијачној тезги ("три за сто динара"), или као роби која према општим правилима бизниса треба да донесе профит ("уз три купљене књиге добијате енергетско пиће на поклон"). Ако откријеш нову књигу и пожелиш да је имаш, пошаљу те на спрат да је купиш, први или други, радила су оба, с тим што су књижаре главних издавача биле углавном на првом.
А деведесетих сам почео да радим на сајму књига. Први пут 1994, па онда двадесет година за редом. Најпре за новосадску "Беседу", с тим што се штанд звао "Удружени православни издавачи": налазио се у хали 1, код пролаза ка хали 4 (на месту где је данас ЛОМ). Био је квадратног облика, мали, отворен са свих страна. Ту смо седели и дружили се, уз мало књига и много муштерија: Влада Меденица ("Логос"), Саша Радојковић (СОЗ), Небојша Крстић ("Образ"), Дејан Лучић ("Св. Симеон Мироточиви", Врњ. Бања) и ја (тада у "Беседи").
Почетком двехиљадитих, након петооктобарског преврата, наш штанд ("Мелóди" и ЦППС) налазио се на улазу у халу 1, први када се пође десно у круг. Тих година за организацију сајмова био је одговоран Бане Гојковић. И само тада, увече, када би се радни дан завршио, посетиоце и запослене на сајму морали су да терају гашењем рефлектора, као приликом кафанског фајронта. При томе, халама се разлегао аплауз и клицање којим су излагачи изражавали своје задовољство протеклим сајамским даном.
Тих година Сајам је посетио енглески писац Луј де Берније, као гост "Платоа" који је издавао његове књиге (између осталих "Мандолину капетана Корелија", по којој је снимљен истоимени филм с Николасом Кејџом и Пенелопом Круз). Гледајући са спрата велику сајамску халу и стотине малих издавача, прокометарисао је овако некако: "Запамтите слику коју видите, јер је нећете гледати још дуго. Тако су код нас сајмови књига изгледали пре тридесет и више година. Сада је другачије – нема више живописног мноштва малих издавача. Сав посао преузело је неколико великих, модерних и безличних предузећа".
Када се београдски сајам књига од пре двадесет или тридесет година упореди са овогодишњим, чини се да такво "укрупњавање" и "униформисање" полако постаје приметно и код нас, мада још увек нисмо у потпуности лишени уживања у разноврсности... И управо та разноврсност, управо то одолевање разнородних мали издавача, вероватно представља разлог због кога се Београдски сајам књига и даље прилично добро држи за своје године и, поготово, за време у коме живимо – време које књизи у њеном класичном облику, уопште узев, није много наклоњено.
М. С.