среда, 24. септембар 2014.

Прокопијева Историја о Јустинијану (VI век)

Цар Јустинијан I
мозаик из цркве Сан Витале у Равени

Ево још једне посластице за љубитеље византијске књижевности: други одломак из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен... Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када књига изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Прокопије
Историја
(63)
Прочитана је "Историја" од Прокопија беседника у осам књига. Он приповеда о ономе што су Римљани за време Јустинијана постигли против Вандала, Персијанаца и Гота, нарочито под командом Велизара, кога је писац пратио на његовим походима, бележећи догађаје којима је био очевидац.
У првој књизи говори о томе како је Римски цар Аркадије на самрти тестаментом одредио Јездегерда, цара Персије, за заштитника свог сина Теодосија, а овај је савесно прихватио старање о детету и сачувао Теодосијев престо. После Јездегердове смрти његов наследник Вараран кренуо је у рат против Римљана; али када је Теодосије послао Анатолија, заповедника Истока, као изасланика у Персију, Вараран персијски цар примио је изасланство, закључио споразум и повукао се. Након тога је Пероз, персијски цар који је наследио другог Јездегерда, сина Варарановог, заратио против Хуна, званих Ефталити или Бели Хуни, због беле коже. Они не изгледају тако злослутно и не личе на остале Хуне: не живе номадски или дивље, него у држави која почива на закону, покоравајући се своме краљу. Ефталити су суседи Персијанаца на северу, па је Пероз због граница заратио на њих. Но, они су га на почетку препредено намамили на неприступачан терен, одакле се једва извукао, закључивши понижавајући мир. Морао је да се поклони краљу Ефталита као своме господару, а допуштено му је да оде тек када се заклео да их никада више неће напасти. Касније је ипак погазио своју реч, па је опет заратио против њих, и том приликом био срамотно потучен, заједно са целокупном својом војском, која је пала у замке и заседе лукаво припремљене од стране непријатеља. Било је то двадесет четврте године његове владавине, и управо тада је нестао чувени бисер који Пероз носио о свом десном уху.