недеља, 21. март 2010.

Велики пост

Свети Илија Мињати

Беседа у пету недељу поста

О покајању

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији
биће предан првосвештеницима и књижевницима,
и осудиће Га на смрт.
(Мк. 10,33)
Шта све не чини и не измишља богољубива ревност душе испуњене врлинама! Благочестивог и ученог монаха Методија послали су Бог и Црква да поучи православној Христовој вери Бугарског цара. Овај цар је у то време так био прешао из незнабоштва у богопознање, крстио се и са читавом својом државом постао је поданик Ромејског царства и потчинио се Константинопољском престолу. Добри и верни слуга Божији почео је да новопросвећеног поучава силом свог учења, а још више примером свога живота, показујући му какав треба да буде истински хришћанин у односу на догмате вере и јеванђелске заповести. Ипак, није се задовољио само тиме, него је веома вешто насликао и две слике: на једној други долазак Христов, а на другој – ад. На првој је представио Сина Божијег како седи на престолу високом и преуздигнутом (Ис. 6,1), са силом и славом великом; хиљаде хиљада анђела стајаху око Њега; безбројно мноштво доведених на суд чекало је одлуку страшног Судије; пред Његовим седиштем дизало се знамење Крста, а испод огњеног престола текла је огњена река. Ту су дакле детаљно биле приказане све појединости везане за будући Суд. Друга слика представљала је свепрождирући незасити ад са његовим неугасивим огњем; тамо је најцрња тама, црв који никада не спава, тамо су различите муке за осуђене грешнике и демони различитог облика који их муче. Мудри учитељ свакодневно је износио ове две страшне слике пред очи свог царског ученика, како би му показао да такав суд и такве муке очекују безбожника и грешника. Тако се он трудио да га утврди у правој вери и подстакне на богоугодни живот.
Похвалио сам ревност и вештину доброг Методија и зато сам пожелео да се угледам на њега. У претходне две поуке представио сам вам слику будућег суда и вечних мука. Ово сам учинио са циљем да вас привучем на покајање – на једини пут којим можете избећи гнев будућег суда и вечне муке. Данас ћу да говорим о покајању, данас када идемо горе у Јерусалим, данас када Син Божији иде да буде предат у руке првосвештеника и књижевника, да пострада, да пролије Своју драгоцену крв, да умре, да Свој живот преда смрти како би нас искупио од греха – да живот Свој даде у откуп за многе (Мт. 20,28). Ми не можемо да тражимо погодније време за спасење од ових светих дана када Син Божији извршава дело нашег спасења. Али авај! Ви још оклевате? Још се не кајете? Још сте упорни у свом начину размишљања, у својим страстима и гресима? Бездушни, непокајани грешници, чујте шта данас хоћу да вам кажем. Беседићу о покајању и доказиваћу да ће за онога ко се не покаје сада, док је могуће, настати време када уз сву његову жељу покајање неће бити могуће.

I
Од давнина па све до данас између православних и јеретика води се спор о томе чиме се оправдава и спасава човек: само благодаћу Божијом, или човековом вољом заједно са благодаћу. Пелагијанска јерес састојала се у тврдњи да је за оправдање и спасење довољна само човекова воља, без благодати Божије; јерес лутеро-калвиниста сматра да се ово савршава само благодаћу Божијом, без људске воље. Први су говорили да поред воље не треба благодат; други су тврдили да поред благодати воља није слободна. А истинско православно учење састоји се у томе човека оправдавају и спасавају воља и благодат заједно, а не људска воља одвојено, нити благодат Божија одвојено. Благодат је увек неопходна, а воља је увек слободна. Наша света Црква у Светом Писму и преко учитеља Цркве и учених богослова поучава нас да су слобода људске воље и помоћ Божанске благодати – два крила која нас подижу на небо, у рај. Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16,24), говори Христос. То је човекова слободна воља. Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), каже такође Христос. То је неопходна благодат Божија. Иако је Бог створио човека без његове воље, Он ипак без његове воље не може да га спасе, вели дубокоумни Августин. "Спасење треба да потиче од нас и од Бога" – говори Григорије Богослов. А божанствени Златоуст објашњава како "благодат, иако је благодат, ипак спасава само оне који то желе". Дакле, људска воља и божанска благодат помажу једна другој у делу нашег спасења. Благодат Божија претходни, а људска воља треба да је следи. Благодат позива, а воља треба да јој се повинује. То значи: Бог све људе позива на покајање, јер хоће да се сви људи спасу (1. Тим. 2,4), али и човек треба да жели да се покаје и спасе. Какве се само несреће у противном догађају! Ако је човек дуго времена био без покајања, упоран у греху, та два крила – воља и благодат – временом слабе и престају да делују. Воља слаби услед дугог трпљења. Човек неће да се покаје за грехе, онако као што не може да се одрекне навике. Бог неће да му опрости грехе, јер више не може да их трпи. Од стране човека јавља је непокајаност, а од стране Бога – остављање. На тај начин, ако човек неће да се покаје док је то могуће, настаће вероватно време када ће хтети да се покаје, али неће моћи из два разлога: оставиће га, као прво, воља, а као друго – благодат. Почнимо од овог првог.  
Људска воља је по природи више склона злу него добру. Она се тешко уздиже до добра и лако пада у зло, а када једном падне остаје тамо заувек, као да је непокретна. Када је Пентапољ горео у огњу који је сишао са неба како би уништио његов гнусни грех, Бог је пожелео да од те велике погибељи спасе праведног Лота са његовом породицом. Видиш ли оно брдо – говорио му је анђео – бежи онамо да би се спасао; иди што пре и пази да се не осврнеш за собом! Не окрећи се јер постоји опасност да погинеш, тако што ће те зло уловити кроз поглед твојих очију. Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш (Пост. 19,17). Скриј се што пре, не губи време, и пре свега – немој се освртати. Лотова жена није слушала Божије упутство – зауставила се и окренула, па је тако и остала, скамењена, претворена у стуб од соли – обазре се жена његова идући за њим, и поста слан камен (Пост. 19,26). Овај догађај, слушаоци моји, има своје значење. И Христос нам у светом Јеванђељу заповеда да се сећамо овог примера: Сећајте се жене Лотове (Лк. 17,32). Смисао његових речи је овај. Сва земља је обузета грехом и гори њиме. Његов пламен је обухвата са свих страна; он споља пече свет, али је продро и унутар Цркве Христове у сваки узраст и чин; зло влада међу световњацима и клирицима, међу мушкарцима, женама, старцима, омладином и децом. Сва васељена је постала као Пентапољ, пламен се претворио у пожар, погибељ достиже крајње границе. Бог хоће да те спасе, хришћанине, од те невоље и као да ти говори: Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш. Бежи што пре од покварености света, узлети што је могуће више изнад земаљских страсти, бежи да се спасаваш на брдо хришћанске врлине и јеванђелског савршенства. И срцем и очима окрени се напред, и не окрећи се како би погледао натраг на сујету света, која, као лукаво постављена замка, привлачи људске погледе. Не обазири се зато што ћеш срести препреке на путу спасења, уловиће те зло и пашћеш у пропаст. Избави душу своју (Пост. 19,17) и брже бежи (Пост. 19,22). Скриј се што пре, не губи време и не осврћи се.
Тако говори благодат Божија. Али људска воља не слуша и не иде право путем заповести Божијих, него остаје у доконости и кришом гледа на зло. И чим се воља окрене ка злу, оно је улови и она остаје у њему. Окренула се да погледа на то лице и у њој се већ распалила похота тела; да баци поглед на добитак и већ ју је обузело среброљубље; окренула се да види своју славу и уловила ју је сујета; обратила се ка злу, погледала на зло, и оно ју је већ ухватило. Као Лотова жена она је постала стуб од соли, тврд и непокретан у злу. Воља се претворила у навику, која је у грађанским делима постала други закон, а у духовним друга природа – и природа и закон за вољу. Она коначно постаје нужна и са неодољивом силом руководи нашом природом. Колико пута из навике чинимо оно што по природи не бисмо учинили? Она постаје тиранин који гуши законе наше слободе. Колико пута нешто чинимо не зато што тако хоћемо, него зато што смо тако навикли?
У тесном царству "малог света" (како називају човека), воља са слободом, као самодржавни господар, поседује власт над људским делима; навика са нужношћу је као некакав насилни деспот, који тобоже привремено преузима власт, а заправо је задржава заувек. Неразумни хришћанине, мислио си "хајде нека у мени царује грех грех један дан или један час, само једанпут". Али када је преузео власт од твоје слободе, тај деспот је дан претворио у читав век. Ти си на пример једном пружио руку да би украо. Изброј колико се то пута поновило до данашњег дана. Твоји поседи су се већ проширили на поседе суседа, твоје куће пуне су туђих ствари, угојио си се од крви сиромаха; камата на камату и увреда за увредом начинили су дугачак ланац који чврсто свезује твоју савест. Тебе не дотичу сузе сиротих, уздаси убогих, немаш стида пред људима и страха пред Богом. Не размишљаш о души, не сећаш се смрти, нећеш да мислиш на суд, не бојиш се мука. Жедан си сиротињске крви, и што је више пијеш, то се у теби јаче распаљује пламен среброљубља. Тако је данас, а исто ће бити и сутра. Што је једном почело, траје заувек. Ево, сада хоћеш да се покајеш, али твоја воља се утврдила у злу, њоме царује навика. Ти имаш хтење, али само у мислима које су непоуздане и колебљиве. Хтео би да се покајеш, али не остављаш пређашњи грех. Хоћеш да се исповедиш, али нећеш да исправиш своје понашање, и у том случају је свеједно имаш ли хтење или не. То је знак да узе којима си везан мало попуштају, али не могу да се покидају. Сада, док слушаш поуку, твоје срце помало смекшава и излива се у сузама. Али чим изађеш из цркве, зло ће поново да се распламса у њему. До Васкрса ти ћеш се кајати због својих сагрешења, а после Васкрса ћеш се предомислити. Док ти још Свете Тајне буду у устима окренућеш се ка своме пређашњем блату. Шта те вуче онамо? Навика. А шта је са вољом? Она иде за навиком. И када ћеш дакле да измениш свој карактер? Никад. Чуј шта је рекао Дух Свети устима пророка Јеремије: Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? (Јер. 13,23) Зар човек када се једном навикне за зло, тако силно жели да се од њега одвикне? Навика почиње да господари над вољом, и оно што је било за један дан постаје стално, један дан се претвара у читав живот, једном учињено увек се понавља. Тако се једно крило више не подиже, то јест твоја воља је болесна и не може да те поведе ка покајању. Шта тада чини друго крило – благодат Божија? Она је Павла, прогонитеља Цркве, претворила у њеног Учитеља, Матеја из цариника у јеванђелисту, а разбојника распетог на крст у богослова. Благодат, која је толике грешнике за трен узвела до светости – то је нарочити дар који се не даје увек и не даје свима. Не надај се на такву Божију благодат, коју Бог даје ретко и само малобројнима. Уместо тога имај у виду ону благодат коју је теби Бог даровао и која ти је довољна за спасење, ону која те увек избавља од погибељи и води ка покајању. Управо та благодат, која је толико пута погажене, једном ће те, кажем, оставити. Ја сам тебе човече, вели Бог преко Исаије, засадио као виноград, не у безводној и непроходној пустињи, не на сувом и каменитом месту, без наде да ћеш донети плод; нисам те породио у ни у јеврејској синагоги, ни на агарјанском скупу. Засадио сам те на родном брдашцу (Ис. 5,1) – на погодном и плодном тлу. Породио сам те у наручју истинске Цркве, одгајио сам те преко благочестивих родитеља млеком истинске вере. Да бих те сачувао од сваке невоље, од лажи светских утеха, са свих страна сам те утврдио. Обавио сам те даровима Духа Светога које сам на тебе излио још у купељи крштења, како се не би плашио разбојничких напада и демонских искушења. Поставио сам стуб у теби, ослонац силе, Моју Божанску благодат. А да би могао да донесеш плод, често сам те обрађивао учењем Мога Јеванђеља. Да бих те напојио, крв Моју сам једном на крсту излио, а сада је изливам свакодневно у Светим Тајнама. Шта сам више могао да учиним за тебе, а нисам учинио? Шта је још требало чинити винограду моме што му не учиних? (Ис. 5,4) Но, труд је пропао, узалуд бриге! Чекао сам годину, чекао сам две да би мој засад донео род, плод врлине, чекао сам да видим покајање и исправљање Мог хришћанина. Али не! Мој виноград је бесплодан, подивљао, пун трња. Окорео је у злу, обузет гресима: чекао сам да роди грожђе, а родило је трње (тамо). Реците учитељи, богослови, духовни оци – пресудите између Мене и Мога винограда! Одлучите шта Ми је чинити? Уклонићу ограду, нека га разграбе лопови; разрушићу стражарску кулу, нека га пролазници изгазе; забранићу облацима небеским да га заливају кишом – нека пропадне. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид нека се погази; упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажда на њ (Ис. 5,5-6). Зар нису страшне те речи којима ти Бог јасно говори да ћеш Му на крају крајева досадити и да ће те оставити, да ће се Његово дуготрпљење претворити у негодовање, а трпљење у јарост? Како то, – пита блажени Павле – Бог те са таквом добротом позива к себи и чека, а ти не мариш? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води (Рим. 2,4). То је та нит којом те, како сам ти раније говорио, Бог привлачи на покајање. Али ако се упорно будеш противио, та нит ће се покидати па ћеш сасвим пропасти. Бог ти нуди сво богатство Божанске благодати, а ти га мењаш за ризнице Његовог гнева. Својом упорношћу – наставља апостол – и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведног суда (Рим. 2,5). Праведно је дакле да добијеш што си заслужио. Заборавио си Бога? Нека заборави и Он тебе! Он те је позивао, а ти ниси хтео; сада ти моли, а Он те неће. "Праведни суд Божији – говори Григорије Ниски – делује у складу са нашим расположењем: пресуђује нам исто оно, што ми сами чинимо".
Много је таквих примера у Светом Писму. Али најбољи од њих је тужни пример јерусалимског цара Седекије. Било му је око двадесет година када је ступио на престо. У младости се често предавао раскалашаном животу, колико му је то омогућавала његова царска власт. Пошто је погазио све Божанске и људске законе, он је, као необуздани коњ, чинио свако зло и неморално дело, а својим примером вукао је у пропаст и свештенике, велможе и читав народ. Желећи да исправи безбожног цара Бог му је слао Јеремију и друге пророке како би га уразумили и обратили. Врло упорно Бог га је даноноћно јавно и тајно привлачио к себи, час разобличавајући његова дела, час претећи му. Али, како каже Дух Свети, кад безбожник огрезне у злу, дође и прекор са срамотом (Прич. 18,3). Седекијино срце било утврђено у злу, престао је да се боји Бога, није се стидео Јеремије, подсмевао се другим пророцима – и не покори се пред Јеремијом пророком (2. Днев. 36,13)... а старешине Седекијине нису мариле за речи његове (Јеремијине) и ругаху се гласницима Божијима (2. Днев. 36,15-16), и отврдну вратом својим Седекија и упре срцем својим да се не обрати ка Господу (2. Днев. 36,13). Да ли је то дуго потрајало? Док се гнев Божији није силно распалио и лечење његово постало немогуће – докле се не распали гнев Господњи... те не би лека (2. Днев. 36,16).
Бог је подигао најсилнијег владара на свету, Навуходоносора, цара вавилонског који је дошао са многобројном војском и опсео Јерусалим. Тек тада се Седекија присетио Бога и пророка. Послао је код Јеремије и затражио његове молитве за избављење царства од опасности која му је претила – и посла цар Седекија... к Јеремији пророку, те му рекоше: помоли се за нас Господу Богу нашему (Јер. 37,3).
И шта се догодило? Јеремија није почео да се моли и Бог није помогао. Непријарељ је победоносно ушао у свети град, оскврнуо је храм, разграбио драгоцене сасуде, мачем посекао све од малог до великог, заробио је и самог цара и пред његовим очима погубио сву његову децу, а њега самог ослепио и онда окованог одвео са друим робљем у Вавилон. Страшно! Бог није примио Седекијино покајање? Није. Седекија је тако дуго презирао Бога, и Бог га је коначно оставио. Дакле, и Бог понекад оставља? Да. А када? Када се распали гнев Господњи, када се јарост Божија распламса до крајњих граница. Тад нема више никаквог исцељења, никаквог! Нема више лека. Али у датом случају Седекија се, изгледа, покајао? Но и поред тога не би лека. Зашто? Зато што се распалио гнев Господњи. Када се дуготрпљење Божије потроши, нема више лека. На тај начин, као што Седекија није хтео да се покаје када је могао, тако је дошло време када је он хтео, али то више није било могуће. И као што је он раније изгубио вољу, тако га је на крају оставила благодат. Наравно. Праведни суд Божији делује у складу са нашим расположењем: што чинимо ми сами, то нам и он досуђује. Ово је заиста страшан пример! Ја нисам у стању да га применим на нас и зато је боље да ућутим, а ви се сами удубите у њега. Боље да ћутим, јер то што треба да кажем овим поводом заиста потреса душу онога ко пази.
Али какав је то глас који чујем?! Тешко мени! То је глас Бога који ми устима пророка Језекиље говори: сине човечији, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из Мојих уста и опомињеш их од Мене (Језек. 3,17). Ја Сам те – вели Он – послао као проповедника Јеванђеља житељима овог града, пренеси им оно што чујеш од Мене. Шта ми заповедаш да им кажем, Боже мој? Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку (Језек. 3,18). Тако ми говори Бог, и могу ли ја после тога да ћутим? Треба да говорим и говорим, не обазирући се ни на кога, без страха и устезања. Неваспитани младићи, ви коњи необуздани, слепци без водича, овце одлутале у погибељ! Старци непоправљивих навика, ви који сте остарили више у гресима него у годинама! Непобожни свештеници, који у саблазнима превазилазите људе у свету! Непокорни световњаци, ви који сте изгубили страх Божији! Сујетне жене, што верујете само на речима, али ни једног дела вере немате! Бог вам је послао свештенослужитеље који вам свакодневно читају Јеванђеље, учитеље који вас поучавају са амвона, духовне оце који вас уразумљују на исповести. Сви они вас једнодушно позивају на покајање, разобличавају ваше грехе, подсећају вас на суд и муке, али ви њихове речи не узимате за озбиљно, него им се ругате као Седекија пророцима. И ево кажем вам у име Божије: у греху сте проживели, у греху ћете и умрети (ако се не покајете) – помрећете у греху своме (Јн. 8,21). Тако је Син Божији одредио у Јеванђељу. Распали се гнев Господњи. Гнев Божији се распламсао до крајњих граница и не може више да вас трпи. Нема лека – умрећете, умрећете!
Доћи ће време када ће вас, противно вашим ишчекивањима, уграбити изненадна смрт – то може бити сутра, данас, овога часа – која ће затећи у срамном загрљају. Или ће то можда бити природна смрт, па ћете на постељи, притиснути болешћу, више размишљати о прошлом него о будућем животу, више ћете туговати због раздвајања од света, него од скрушености због грехова, мислићете више на своје послове него на душу. Али када бисте – гледајући покрај узглавља жену, децу која плачу уз постељу, сроднике и пријатеље који тугују, лекара како очајава због ваше болести, бележника што вам записује тестамент, духовника који чека да вас исповеди, и смрт која вам се сасвим приближила – кад бисте, дакле, видећи све то, пожелели да се покајете, какво бисте покајање принели док вам је ум тако силно узнемирен? Какву бисте исповест дали језиком укоченим од болести? Какву бисте скрушеност срца показали, погођени толиким невољама? Зар бисте у таквој ситуацији имали снаге да покидате ланце тако дуготрајне навике? Тада, у једном часу – и то каквом часу – ви ћете хтети да исправите целокупно зло вашег живота?
Но добро, имаћете тада здрав разум и расуђивање како бисте принели покајање и ради тога ћете слати новац за милостињу, молитве и заступништво, све како бисте умилостивили Бога. Али, зар Бог прима такво покајање? Ко вас је у то убедио? Напротив, пошто сте Га тако дуго презирали, Он је можда одступио од вас, као и од Седекије и од многих других. Није много таквих који су живели срамно, а умрли славно. Али оних који су живели и умрли срамно безбројно је много. А ако вам пример неколицине улива наду, зашто вас пример многих не плаши? Дарујући благодат Бог гледа на вашу вољу, али ваша воља је спутана дуговременим навикама. Можда је и благодати Његовој већ дојадило дуго трпљење. Бог вас је тако дуго тражио и није вас налазио. Можда ћете и ви тражити Њега и нећете га наћи. Тражићете Ме и нећете Ме наћи – говорио је Он Сам (Јн. 7,34). Живели сте у греху, вероватно ћете у греху и умрети.  
О, каква страшна мисао! Баш као што вас је оставила воља, једном ће вас напустити и благодат. И ако сада, док је могуће, не желите да се кајете, можда ће настати време када ћете хтети, али више неће бити могуће. То сам хтео да вам докажем, и доказао сам. Зато ћу да ућутим.

II
Мислим да вам се данашња беседа чини одвећ грубом. Она попут оштре стреле погађа ваша срца. Али шта да се ради? Кад се рана гноји потребни су не благи мелеми, него огањ и гвожђе. И нама сада нису потребне благе и слатке речи, него горке и страшне. То је сасвим исправно. Ми се не кајемо зато што се сви надамо да тобоже још имамо времена за тако нешто, али то је заблуда. Ми за истинско покајање немамо вољу, која више не може да остави навике, а нема ни благодати Божијекоја више не може да трпи грех. То је ђавољи проналазак – да одвуче људе у пропаст надом на покајање. Ад је пун душа које су се надале да ће доспети у рај! Наша лажна нада на спасење – то је истински разлог наших мука! Хришћанине, да ли заиста хоћеш да се покајеш и спасеш? Ево ти време, ево и средства. Време је сада, када идемо горе у Јерусалим, сада, кад су наступили свети дани, сада, када се приближило време светих страдања: сада је погодно време, време покајања. Средства су она на која је Бог указао Лоту: Избави душу своју и не обазири се натраг... брже бежи (Пост. 19,17,22). Ове божанствене речи садрже указивање на три околности. Као прво, избави душу своју, тј. труди се да покајањем спасеш своју душу од пламена греха, јер ако душу изгубиш, изгубићеш све; а ако њу задобијеш, све си задобио. И ако је стекнеш или изгубиш једнпут, то ће већ бити заувек. Као друго, не обазири се натраг, то јест не обазири се више на свој пређашњи грех, када га једном оставиш. Брже бежи – то је треће и главно упутство; потруди се да то учиниш што пре, не одлажући за сутра, јер не знаш шта ће ти сутрашњи дан донети – Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич. 27,1). Сутра, прексутра... – а нити постају из дана у дан све тање, док ланци стежу све више.
Од свих греховних путева који свезују савест, три су главна: путеви злопамћења, среброљубља и плоти. Хоћеш ли да ти покажем како да их напусти? Слушај. Александар Велики је за време својих освајачких похода по Азији стигао у Зевсов храм где је видео чвор који се звао Гордијев, по имену цара Гордија који га је изузетно вешто завезао. Жрец тог храма рекао је Александру да ће, по древном предсказању, онај ко развеже тај чвор добити царску власт над Азијом. Развезати некакав чвор? Како мали напор! Стећи царство – какав велики добитак! Истога часа славољубивог цара обузела је страст: узео је чвор, посматрао га са свих страна, али није видео ни почетак ни крај. Узе су биле тако чврсто свезане, испреплетене и скривене да је чвор изгледао као да је из једног дела. Он га окреће, преврће у рукама, труди се, али не успева да га размрси. Када је увидео да нема никаквог начина да га одвеже, извукао је свој мач. Свеједно, каже, да ли ћу да га развежем или расечем. Он је пресекао чвор и, како каже један латински историчар, или је исмејао, или испунио предсказање.
Греховне узе још су замршеније и постоји нелажна реч Божија, хришћанине, да ће онај ко њих одвеже наследити Царство Небеско. Какав мали труд, а како велика награда! Ако не можеш да их одвежеш размишљањем, пресеци их мачем тврде одлуке и испунићеш закон. Узимаш узу злопамћења и налазиш да је чврсто затегнута. Љут си! Како да опростиш непријатељу, питаш, који је позавидео мом успеху, насрнуо је на мој живот, дирнуо у моју част, оно најдрагоценије што човек има... Уосталом, када бих му опростио, шта би рекао свет? Али ја једном свакако треба да се покајем! Овде је, с једне стране, Царство Небеско, а са друге борба страсти са покајањем, света са Јеванђељем, људског закона са законом Божијим. А ти, притиснут са обе стране, налазиш се у недоумици и не знаш шта ти је чинити. О, хришћанине! Никако нећеш успети да развежеш узе ако о свему томе будеш размишљао. Мач, мач! Овде је потребна тврда одлучност. Треба да кажеш: хоћу да опростим свом непријатељу, јер тако ми заповеда Бог. Он сам каже: Љубите непријатеље своје (Мт. 5,44; Лк. 6,27,35). Ово ми Он показује и сопственим примером. Док је висио на крсту, опростио је онима који су Га распели: Оче, опрости им (Лк. 23,34). Хоћу и ја да опростим, јер иначе ни мени нема опроштаја. Тако се расецају узе. Пређимо на друге – на узе среброљубља. Колико је тек њих. Слатка крв сиромаха, привлачна туђа ствар. Украо си, навикао си се на туђе и сад кажеш: како да упропастим своју кућу и децу? Како да вратим оно што сам узео? Да умањим своје приходе? Да се лишим богатства? Али једном се морам покајати. Ради се о Царству Небеском. А среброљубље те силно оптерећује. Хтео би да пружиш руку, али оно те задржава. Хоћеш да вратиш оштећеном оно што си му узео, али те среброљубље тера да рачунаш колико је њему још преостало. О хришћанине, ако будеш размишљао о свему томе никада нећеш развезати узе. Мач ти је потребан, мач! ту је потребна тврда одлучност; кажи: хоћу да вратим туђу ствар, иначе ми нема спасења. "Неправедно се не благосиља". Боље да осиромашим, него да будем кажњен. Ја волим своју децу, али волим и душу. "Ако хоћеш да оставиш деци велико богатство, остави им промишљање Божије" – говори Златоуст. Тако се узе пресецају. Окренимо се сада трећим узама – плоти. О како су оне чврсте! Овде им се заиста не види ни почетак ни крај. Да оставиш блудницу или туђу жену коју имаш? Дуго си навикао на њу и та навика не представља више обичне узе, него гвоздени ланац. Шта да ти кажем? Завела те је њена лепота, или умешност, или не знам ни ја шта друго, потчинила те је, одузела ти је осећај, ум и слободу. Али слава Богу сад хоћеш да се покајеш, јер се ради о Царству Небеском. Но, опет, њене сузе те не пуштају да одеш, њене речи и ласкања; некакве обавезе те задржавају. Гледам те и сажаљевам. Једном ногом си изашао, а другом остајеш у њеном дому; одлазиш и опет се враћаш, напушташ је и опет је љубиш. Твоје срце је пресечено на два дела. Једним влада она, а другим духовни отац. Сред тако помућених мисли ти не знаш шта да чиниш. Ја ћу ти показати. Али најпре хоћу да знам с ким говорим. Болесник коме се приближила смрт још се може надати животу ако показује да нешто осећа када га пале и секу, када лекар чини све могуће само да би га спасао. А ако болесник ништа не осећа, за њега више нема наде; тада му нису потребни ни лекар ни његови лекови. Тако и грешник: за њега нема наде ако ништа не осећа када га опомиње савест, или притискају страх Божији и стид пред људима. Бог га је оставио. С таквим ја нећу да говорим, јер на њега је узалуд трошити речи. Обраћам се ономе кога гризе савест, ко се боји Бога и стиди пред људима, ко хоће да се покаје али не зна како да размрси узе његовог тела које га свезују. Дакле, слушај, и ја се надам да ћемо их пресећи мачем духовним, који је реч Божија (Еф. 6,17).
Ти си хришћанин коме закон допушта само једну жену, дату од Цркве и Бога. Ти си хришћанин који је дужан да избегава не само осуде од света, него и осуду на вечне муке. Као хришћанин који се нада на Царство Небеско, треба да сачуваш не само име него и душу. А ево због блуднице или туђе жене коју имаш тугују твоји родитељи, плаче твоја жена, оптужују те сродници, тајно те осуђује духовник, а јавно учитељи. Осуђује те цео свет. Постао си подсмех за град; сав град оплакује твоју срамоту, исмева твоју неразумност. Али то није све. Тебе се гнуша Црква, која те је одлучила од Светих Тајни, оставио те је Анђео-чувар, који се, као најчистији дух, прља твојом нечистотом. Богу си тежак, ни он више не може да те трпи. Покрај тебе је увек ђаво који вреба да дограби твоју душу. Отворених чељусти чека те ад, да те прогута на твоју погибељ. И ти још чекаш? Још си у недоумици? Не знаш шта да чиниш, и како да се одвојиш од ње? О, хришћанине, ако будеш размишљао о томе никада нећеш размрсити узе. Данас ти смета једно, сутра друго, а ђаво затеже те узе све јаче и јаче. Мач ти је потребан, мач! Брате, овде је потребна тврда одлучност. Кажи: ја треба да се покајем, да се растанем од блуднице и спасем душу. Треба то да учиним јер док сам блудник, нисам хришћанин. Удаљен од исповести, од Светих Тајни, од мајке Цркве, од мог Оца Бога, ја сам син лишен наследства, ја сам живи мученик. Одмах и неизоставно треба то да учиниш. Тако се кидају узе. О, када би те Бог просветио да их покидаш што пре, ако је могуће данас, да не чекаш сутрашњи дан и последњи час. Јер чуо си: ко може да се покаје, али неће, за њега ће доћи време када ће хтети, али неће моћи.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар