петак, 30. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 10.

Пишеш да ти је тешко када видиш да су други неправедни према теби и да не можеш да се примораш да мислиш како си крива ти, што те лишава спокојства. Управо то показује да си још далеко од онога што нам је Господ заповедио: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5,44). И на многим другим местима у Јеванђељу Господ нас подстиче на трпљење; а шта ћемо да трпимо, ако нас нико не вређа и није неправедан према нама? Ми треба да се научимо управо ту – када се појави прилика да спознамо своју немоћ и несавршенство стања у коме се налазимо. Када се услед тога будемо смирили, пронаћи ћемо спокојство. Искушења нам доносе корист. Речено је: «смиреномудреност је плод разума, а разум – плод искушења».
Питаш због чега си се узнемирила током свеноћног бденија, када си толико желела усрдно да се помолиш? Ту је изгледа у питању самоувереност – желела си да се помолиш и мислила си «помолићу се», али испречило се искушење. Јер сваком добром делу или претходи или за њим следи искушење, и без њега оно неће бити постојано. Што се твога искушења тиче, требало је да се смириш, па до њега не би ни дошло; а кад си се већ узнемирила, онда за то прекори себе, а не друге. Немир потиче од залога који пребива у нашем срцу; и кад мислимо да је неко други крив за то – грешимо: јер тај други нам, по промислу Божијем и ради нашег исправљања, само показује стање у коме се налазимо.
Питаш: да ли да тражиш опроштај од оних којима си учинила некакву непријатност? Јер када затражиш опроштај, то буде пропраћено подсмесима и грубим речима којих се плашиш. Ту треба имати расуђивање, узимати у обзир људе и случајеве – расположење првих и важност последњих. Ако си некога увредила и знаш да ће он са љубављу примити твоје извињење, онда можеш затражити опроштај, посебно ако си га јако увредила. Но, то се не може учинити док претходно не спознаш своју кривицу и не оптужиш себе. А ако знаш да ће она лица која си увредила примити твоје извињење са подсмехом, онда нема ни потребе да им се извињаваш, него окриви себе у срцу, и у мислима затражи њихов опроштај – то би требало да те умири.
Питаш за поклоне, колико треба да их чиниш? Ја то не могу тачно да ти одредим – њих свако треба да чини по својој снази, према могућностима и усрдности. Свакако најмање тридесет поклона, али у случају слабости може и мање од тога. Ако постоји воља и усрдност, можете и више, али треба да избегавате сујету и умишљеност, и да поклоне чините са смирењем.
Изјављујем своје поштовање најуваженијем Н. Н. и молим на вас и на вашу децу благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
15. јул 1859. године

уторак, 27. јануар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан


Буди задовољан оним што имаш

# Сиромаштво уз побожност служи као најпоузданије средство за очување смирења (свети Григорије Богослов).
# Што мање желимо, то више поседујемо.
# Није богат онај ко има много, него онај ко је и малим задовољан.
# Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).
# Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.
# Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (свети Јован Златоуст).
# Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (свети Јован Златоуст).
# Не презири сиромаштво када га срећеш код других; не плаши га се ако тебе хоће да посети; не стиди га се, ако се већ настанило код тебе (свети Филарет митрополит Московски).
# Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (свети Димитрије Ростовски).
# Богатима су потребни војници и слуге, а сиромашноме није потребан ни сам цар (свети Јован Златоуст).
# Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (свети Антоније Велики).
# Са Тобом, Владико, ми смо у немоћи – силни, у сиромаштву – богати, и у свакој невољи се радујемо (свети Симеон Нови Богослов).
# Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.
# Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».
# Благостање може бити опасније од сиромаштва, а сиромаштво спасоносније од благостања. Не завиди благостању и не клони духом у сиромаштву (свети Филарет митрополит Московски).
# Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (свети Тихон Задонски).
# Оставите тугу због онога што немате и научите да благодарите на ономе што имате (свети Василије Велики).
# Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (свети Јован Златоуст).
# Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (свети Јован Златоуст).
# Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (свети Исидор Пелусиот).
# Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (свети Василије Велики).
# Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (свети Исак Сиријац).
# Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (свети Василије Велики).

субота, 24. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




ВОЉА БОЖИЈА

# Наша воља, у свом палом стању, непријатељски је оријентисана према вољи Божијој; у своме слепилу и непријатељству према Богу, она се стално супротставља вољи Божијој. Када њени напори остану безуспешни, она човека доводи до раздражености, негодовања, узнемирености, огорчености, унинија, роптања, хуле и очајања. У одрицању од сопствене воље ради следовања вољи Божијој, састоји се одрицање од себе које је заповедио Спаситељ, а које представља неопходни услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без његовог испуњења немогуће спасење, а тим пре хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој – рекао је пророк (Пс. 29,6).
Воља Божија откривена је људском роду у Закону Божијем, а објавила нам ју је, пре свега, и то са нарочитом тачношћу и подробношћу, оваплоћена Реч Божија. Као недокучива за људски разум, она се прима вером. Изучавање воље Божије – то је напор испуњен радошћу и духовном утехом, но напор који је уједно повезан са великим невољама, патњама и искушењима, као и самоодбацивањем, умртвљавањем пале природе и спасоносним умирањем (за свет). Тај напор је повезан са распињањем старог човека (Гал. 5,24; Кол. 3,9-10). Он захтева да телесно мудровање буде одбачено, погажено, уништено. Преображавајте се обновљењем ума свога – каже апостол – да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,2). 5. 82-83
# Своју вољу не треба претпостављати вољи Божијој, него, учинивши са своје стране све што је потребно, остало препустити Богу. 6. 721.
# Све што не зависи од нас препустимо вољи Божијој, а оно што зависи од нас прилагодимо вољи Божијој, било испуњавањем, било покајањем због неиспуњавања. 6. 581
# Правилно и тачно испуњавање воље Божије немогуће је без познавања судова Божијих. Шта су – заповести Божије? То је – воља Божија, објављена људима да би се њоме руководили у делима која зависе од њихове слободне воље. Шта су – судови Божији? То су – дејства или допуштења воље Божије, на које човекова слободна воља нема никаквог утицаја. Очигледно да је за потпуно испуњење воље Божије од стране човека неопходно да човек заузме правилан однос и према заповестима и према судовима Божијим. 2. 78
# Свети Јован Златоуст и други свети оци, када је требало да говоре било о чему, трудили су се да беседу увек започну следећим речима: “Нека воља Божија буде над свим људима. Слава Богу за све што се догађа, чак и ако је тешко и горко”. Бог је многомилостив како у доброчинствима тако и у казнама Својим. До сваког хришћанина је да призна ту истину. Неретко се догађа да се по промислу Божијем одузме нешто материјално и пролазно, а у замену се даје духовно и вечно. Људи везани за материјално и за пролазни живот тугују не схватајући да се на тај начин узводе ка драгоценом, вечном благу. Препуштање себе вољи Божијој доноси умирење и утеху срцу у свакој невољи. 6.797-798

четвртак, 22. јануар 2009.

Дневник уредника



Смисао предањских студија

У редакцију у Светогорској понекад сврати чика Жарко Видовић од кога се увек може чути лепо и здраво расуђивање и нешто научити. Јуче је тако дошао у посету па смо причали о разним стварима, нпр. о проблему непостојања живих парохијских заједница Београду и Србији, и о томе како немамо кључ за разумевање веома измењених околности у свету које је донео крај XX и почетак XXI века. Овај разговор навео ме је на размишљање и подстакао да се запитам – ако је у прошлости поменути кључ могло да пружи свето Предање, може ли оно то и данас? Може ли? Али најпре, шта је Предање? "Предање је оно што је теби поверено – каже архиеп. Аверкије – а не оно што си пронашао; предање је оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај ко је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени". Како је Црква успела да сачува неповређено свето Предање? Тако што су се њени Оци клонили духа овог света и што се нису усуђивали да богословствују без преке потребе. "Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго"...
Младен Станковић

Из дела светог Теофана Затворника




Богоустановљеност пастирства

Ко видљиво управља Црквом? Пастири. А ко њих поставља? Бог Отац (1. Кор. 12,28), Бог Син (Еф. 4,11) и Бог Дух Свети (Дап. 20,28). Сходно томе, Црквом преко пастира не управља само једно Лице искључиво, него Један Троипостасни Бог. Стога се она и назива Црквом Божијом (1. Кор. 10,32; 11,16; 15,9), или Црквом Бога живога (2. Кор. 6,16; 1. Тим. 3,15) (7, п. 1182, стр. 204).

...У сваком месту они (Апостоли) су установили посебну парохију са посебним свештеником. То је управо оно што се код нас и данас ради. Сада се поставља питање – да ли су ти свештеници, које су рукоположили Апостоли, носили само име свештеника, или су и дејствовали као свештеници? О чему се ту ради? Они су верне сабирали на молитву, понављали су им апостолско учење, причешћивали су их Светим Тајнама Тела и Крви: ако би се ко нов обраћао, или би се коме деца рађала, крштавали су их и миропомазивали; кад би се ко разболео – помазивали су га маслом (освећеним јелејем – уљем); ако би ко умро – предавали су га земљи уз молитву, и тако даље. Да су свештеници постављени од стране апостола чинили све то, може се видети из многих места Посланица и Дела Апостолских... Начин својих свештенодејстава, нарочито савршавања Светих Тајни, верни су чували у тајности, преносећи га само усмено на делу; нису га посебно записивали, да не би постао познат неверујућима, те да се они сами не би нашли кривима против заповести Господње: Не бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7,6) (5, п. 789, стр. 56-57).

Епископство и пастирство у Цркви потичу од пастирства Христа Спаситеља и представљају његов продужетак у Цркви (6, п. 962, стр. 70).

Апостоли су све изнова преуредили утемељивши ново свештенство, које верне храни речју живота (6, п. 966, стр. 70).

Светлости сина учини ме служитељем. Светлост Сина – то је спасење које је устројио Господ и које се свима нама даје по вери и животу заснованом на вери. Служитељ те светлости је онај ко свеусрдно служи Господу, вером и сваким добрим делом. Силу да се буде такав даје Господ, у Кога се облачимо на крштењу и са Којим се најприсније сједињујемо у Светом причешћу. Светлости сина учини ме служитељем, биће: кроз Свето причешће испуни ме силом да верујем и живим како је узаконио Господ и Спаситељ, да бих се удостојио спасења... (2, п. 337, стр. 207).

Пастири и учитељи после Апостола, само су чувари апостолских предања и установа. Сваки апостол имао је по неколико најближих ученика, који су били нераздвојни са њим и који су усвојили апостолску премудрост у сваком детаљу. Ти најближи ученици били су њихови наследници (прејемници) у управљању Црквом и у чувању свега онога што су Апостоли предали (6, п. 974, стр. 95).

Мада промена свештеника није увек пријатна, то није превелика несрећа. Господ управља Црквом и свиме што је у њој. Свештеници су – Његова оруђа. Шта је коме потребно, Господ ће дати преко свештеника, ма какав он био – уколико онај ко тражи, тражи са пуном вером и усрдно... (8, п. 1391, стр. 134).

среда, 21. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке






ВРЛИНЕ

# 1. Уздржање. Уздржање од претеране употребе хране и пића и нарочито од сувишне употребе вина. Тачно држање постова које је Црква установила. Обуздавање тела умереном и стално једнаком употребом хране, од чега почињу да слабе све страсти уопште, а нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према телу, према његовом животу и спокојству.
2. Целомудреност. Клонити се сваке врсте блудних дела, Клонити се сладострасних разговора и читања, изговарања прљавих, сладострасних и двосмислених речи. Чување чула, нарочито вида и слуха, а још више додира. Одбацивање блудних помисли и маштања. Ћутање. Молитвено тиховање. Служење старима и болеснима. Сећање на смрт и ад. Почетак целомудрености је – ум кога не могу поколебати блудне помисли и маштања; савршенство целомудрености је – чистота која види Бога.
3. Нестицање. Бити задовољан само оним што је неопходно. Мрзети раскош и благостање. Бити милосрдан према сиромасима. Волети јеванђелско сиромаштво. Уздати се у промисао Божији. Следити Христове заповести. Имати спокојство и слободу духа. Немати бриге. Имати меко срце.
4. Кротост. Избегавање гневних помисли и помућења срца јарошћу. Трпљење. Следовање за Христом Који свога ученика позива на ношење крста. Мир срца. Тишина ума. Хришћанска чврстина и храброст. Неосетљивост на увреде. Незлобивост.
5. Блажени плач. Осећај пада, заједничког свим људима, и сопственог духовног сиромаштва. Туговање због њих. Плач ума. Болна скрушеност срца. Као последица тога појављује се спокојство савести, благодатна утеха и радост. Нада на милосрђе Божије, благодарење Богу у невољама, њихово покорно подношење услед сагледавања мноштва својих грехова. Спремност на трпљење. Очишћење ума. Олакшање од страсти. Умирање за свет. Жеља за молитвом, усамљеношћу, послушањем, смирењем и исповедањем својих грехова.
6. Трезвеност. Усрдност за свако добро дело. Савршавање црквеног и келијског правила без лењости. Пажња приликом молитве. Брижљиво пажење на сва своја дела и помисли. Крајње неповерење према себи. Непрестано пребивање у молитви и Речи Божијој. Побожност. Стално бдење над собом. Уздржавање од дугог сна, самосажаљења, празнословља, шала и грубих речи. Љубав према ноћним бдењима, чињењу поклона и другим подвизима који пружају бодрост души. По могућство ретко излажење из келије. Сећање на вечна добра, жеља и очекивање тих добара.
7. Смирење. Страх Божији. Осећај тог страха приликом молитве. Овај страх се рађа код посебно чисте молитве, када се нарочито јасно осећа присуство и узвишеност Божија. Дубока свест о сопственој ништавности. Измена погледа на ближње, при чему ономе ко се смирио они делују бољи од њега у сваком погледу. Појава простодушности услед живе вере. Мржња према похвалама од људи. Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и искреност. Непристрасност. Умирање за све (светско). Умиљење. Спознаја тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди, или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непотребне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а гадост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размишљања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђивању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна послушност Цркви у свему.
8. Љубав. Промена страха Божијег за време молитве у љубав Божију. Верност Господу која се доказује постојаним одбацивањем сваке греховне помисли и осећаја. Неисказива и сладосна занесеност читавог човека љубављу према Господу Исусу Христу и Светој Тројици којој се клања. Гледање образа Божијег и Христовог у ближњима. Стављање свих ближњих изнад себе и њихово поштовање у Господу које одатле потиче. Љубав према ближњима – братска, чиста, иста према свима, непристрасна, радосна, једнако пламтећа и према пријатељима и према непријатељима. Одушевљење молитвом и љубав ума, срца и читавог тела према њој. Неописива наслада тела духовном радошћу. Духовна опијеност. Опуштање тела приликом духовне утехе. Мировање телесних осећаја током молитве. Ослобађање језика срца од занемелости. Прекид молитве услед духовне сладости. Ћутање ума. Просвећивање ума и срца. Молитвена сила која побеђује грех. Мир Христов. Одступање свих страсти. Апсорбовање сваког познања познањем Христовим. Богословље. Познање бестелесних бића. Слабост греховних помисли које не могу да се представе у уму. Сладост и обиље утеха у невољама. Сагледавање људских поредака. Дубина смирења и најскромније мишљење о себи. 1. 171-173

понедељак, 19. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу




Писмо 9.

Слава Богу Који те је уразумио, најпоштованија Н. Н., и даровао ти спокојство уз свест о твојим слабостима, како би се смиравала због њих! Уз одлучност да извршавамо вољу Божију, нама је потребна и Његова помоћ; при томе не треба да заборављамо следећу заповест: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). То је смирење. Ако нешто због слабости или лењости и не испунимо, опет треба да прибегнемо смирењу и покајању. А да стојимо непоколебљиво и постојано – то је немогуће. Ти живиш окружена светом, у коме има много ситуација када долази до сукобљавања и спотицања, но када се то догоди не треба да клонеш духом, него да се смириш и покајеш. Познато је да наш непријатељ не спава, него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8); ако не успе да нас увуче у некакве грубе пороке, онда у нама буди умишљеност и подстиче нас да осуђујемо друге, стога се кроз наше мале погрешке које Бог допушта задржавамо у границама смирења. Мислим да би то требало да ти буде јасно, и нека ти Господ помогне да идеш средњим путем, путем смирења.
На твоје питање о откривању својих поступака када је неопходно дотаћи се туђих дела – како се плашиш да кроз то не паднеш у осуђивање ближњих, па зато и не пишеш о томе – одговорићу ти следеће: када је неопходно, не треба се тога плашити; ти не пишеш са намером да осудиш друге, него желиш решење своје недоумице, које ће ти Господ по твојој вери и послати.
На све вас молим благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.

среда, 14. јануар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан


Живот будућег века

# Заборављање будућег живота води ка заборављању свих врлина и обавеза, и претвара човека у стоку или звер (свети Филарет митрополит Московски).
# Између садашње и будуће славе иста је разлика као између сновиђења и стварности (свети Јован Златоуст).
# Тело је творевина Божија, а труљење и смрт су уведени грехом; ако благодат укине труљење и смрт, дарује нам се тело небеско, вечно (свети Јован Златоуст).
# Колико је сунчана светлост боља од светлости светиљке, толико је, или још много више, будуће боље од садашњег (свети Јован Златоуст).
# Овде немојмо тражити спокојство, како бисмо га пронашли тамо, на небу (свети Јован Златоуст).
# Пред вечношћу су једнако неприметни и један тренутак, и читав ток времена. Шта значи тренутак лишавања, за којим следи вечно поседовање блага; тренутак страдања, који је припрема за вечну сладост; тренутак подвига ради врлине, коју очекују вечне награде и слава? (свети Филарет митрополит Московски).
# У дворовима праведних нема плача ни уздисања, него непрестано појање, хвале и вечна радост (свети Јефрем Сиријац).
# У пристаништу смрти праведници налазе мир од исцрпљујућих страдања, а смрт их узводи ка обећањима вишњег Царства (свети Јефрем Сиријац).
# Праведнима Творац дарује бесконачни живот и вечну слободу (свети Јефрем Сиријац).
# На земљи тела светих служе као извор исцељења и чудеса; а колико ће пута већа бити она слава у коју ће се они обући у дан Васкрсења (свети Јефрем Сиријац).
# Блаженство праведних је неисцрпно (свети Јефрем Сиријац).
# Блажени праведни који су себи на небесима припремили вечно благо (свети Јефрем Сиријац).
# Савршени ће се обрадовати у Царству небеском, придружиће се зборовима анђела, чуће радосни глас трубе и уз победне песме обориће смрт (свети Јефрем Сиријац).
# Рајске двери ће се саме од себе отворити за праведнике, чим им се приближе; Херувим који их чува дочекаће праведнике са почастима, ударајући у струне инструмента (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници ће угледати Женика, Који ће се појавити и доћи са истока; Он ће им дати крила, како би могли брзо да лете ваздухом и да му се поклоне (свети Јефрем Сиријац).
# Проћи ће праведници кроз огњену реку и огањ ће бити миран (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници ће о Васкрсењу откривена лица стати пред Сина Благога. И као што су они исповедали име Његово, тако ће Он исповедити њих пред Оцем Својим (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници умрли са надом на Христа наследиће живот и Царство, у Едему ће се прославити због напора својих (свети Јефрем Сиријац).
# Христос ће сабрати праведнике у пристаниште Живота и вечну радост, како би се тамо обрадовали и насладили највећим блаженством са бесмртним Жеником у рају сладости, у двору небеском (свети Јефрем Сиријац).
# Радују се праведници што су њихова страдања прошла, што су њихове патње биле привремене и пост као сан, после кога као да се буде и проналазе рај и трпезу Царства припремљену пред њима (свети Јефрем Сиријац).
# Обитавалиште светих, то је светла, славна и величанствена висина. Свето Писмо је назива Едемом, јер је на њој врх сваког блаженства (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се удостоји раја, по праведности или по благости, по напорима или по милосрђу (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се подвизавају у бдењу и посту, насладиће се утехом, напасаће се на рајским пашњацима радости (свети Јефрем Сиријац).
# Рајска красота је незамислива, тим пре одушевљава лепота духа (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се удостоји да види светлу ризу светих (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се труди да има удео са светима (свети Јефрем Сиријац).
# Ко љуби свете, тај је у Едему (свети Јефрем Сиријац).
# Међу становницима раја нема гнева, јер су слободни од раздражљивости; не повређују један другог и не гаје непријатељство у себи, јер су слободни од сваке зависти (свети Јефрем Сиријац).
# Пред оним ко је пружао руку да би давао сиромасима, само од себе нагињаће се плодови рајског дрвећа (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници постају сити без хране и напојени без пића (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници (у рају) не осећају оптерећеност окружени радостима, него се непрестано без презасићености напајају њима (свети Јефрем Сиријац).
# На збор оних који сазерцавају, изливају се потоци блаженства и благодат од Оца преко Јединородног Његовог Сина, и стално се наслађују сазерцањем (свети Јефрем Сиријац).
# Ризе праведних су – светлост; њихова су лица – сијање. У устима је њиховим – источник мудрости, у мислима – мир, у познању – истина, у истраживањима – страх, у славословљима – љубав (свети Јефрем Сиријац).
# Не може се једним оком гледати на небо, а другим на земљу.
# Не надај се узалуд да ћеш задобити небо, ако не живиш достојно неба.
# Земља је расадник и школа за небо; зато треба да се обучавамо макар неким зачецима онога што чине на небу, како нас оно после земаљског живота не би одбацило као неспособне (свети Филарет митрополит Московски).
# Умом стално живи у Царству Небеском и брзо ћеш наследити то Царство (авва Иперехије).
# Ко не тугује и не уздише као страник на земљи, тај неће бити грађанин неба (блажени Августин).
# Ходи по земљи, а живот нека ти буде на небесима.
# У ад се може доспети, или пасти, чак и ако то не желиш, или не размишљаш о томе, док се на небо не може узићи када то нећеш и када не мислиш о томе (свети Филарет митрополит Московски).
# Сећај се Царства Небеског, да би те сећање на њега мало-помало надахњивало (да га задобијаш) (авва Исаија).
# Чешће помишљај на лепоту небеских блага, па у тебе неће ући никаква љубав према земљи и земаљским насладама (свети Нил Синајски).
# Ко жели велико, тај не мари за мало, и ко тражи вечно блаженство, тај не брине ни о чему пролазном (свети Тихон Задонски).
# Сам је себи убица, онај ко себе чини недостојним вечног живота.
# Они који верују у Васкрсење из мртвих не треба да тугују због упокојених.
# У будућем веку очекује нас живот анђеоски и слободан од сваке потребе (свети Василије Велики).

понедељак, 12. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


ДЕЦА – Васпитање

# У мојој и вашој младости било је много саблазни за младе, но данас су се саблазни до бесконачности умножиле, обузетост њима постала је готово свеопшта и скоро да им се не види супротстављање. Стога савремена омладина мање пада под осуду и заслужује велико сажаљење и снисхођење. 6. 105
# Наручи себи књигу “Поуке преподобног аве Доротеја”, који се са изузетних успехом бавио васпитањем младих монаха. Та књига ће ти бити најбољи наставник, како за тебе саму, тако и за васпитање ћерки. Читај је и проучавај. Знај да ће најважнија поука за ћерке, важнија од сваког усменог савета, бити твој живот. 6. 915
# Данас је за сваког младог човека неопходно да добије одговарајуће образовање, како би могао да буде заиста користан отаџбини и да добије добар положај. Кад погледаш нашу омладину, не можеш да се не сажалиш на њу! Како је лакомислена! Како не мисли ни о чему, осим о задовољствима која нарушавају морал и здравље, и припремају јој најжалоснију будућност. Мени се чини да је узрок свему томе - неправилно васпитање, које младим људима даје неправилан поглед на себе и на живот. Наравно, од глупог детета или детета са лошим карактером и уз најбрижљивије васпитање не може се очекивати ништа нарочито: где је људска природа, тамо је и зло – без њега људско друштво не може да прође; ипак, правилно васпитање може да доносе, уз доста изузетака, и много прекрасних резултата. 6. 675
# Често размишљам: како ће неописива туга обузети на Страшном суду Христовом оне родитеље које нелицемерни Судија гневно и страшно разобличи и осуди због тога што су своју децу принели на жртву свету и његовом кнезу! А каква ће неупоредива радост обузети оне родитеље које тај Судија благослови и похвали зато што су своју децу принели на жртву Богу, зато што су их припремили за житеље светлога раја! 6. 193
# Велики преподобни отац Исак Сиријац каже да је Бог послао Свога Сина у свет у време када су људи били нарочито огрезли у грехе, када су се испунили нарочитим непријатељством према Богу. Из тога преподобни изводи закључак да је много узвишенија добродетељ – очување љубави према људима онда када они падају у грехе, него када воде праведан живот. Теби сада предстоји извршење управо те добродетељи у односу на твоју децу. Ми живимо у страшно време. Земљу је захватило неверовање и све више је обузима; саблазни су се умножиле без броја и све се више умножавају. Па како да се млади људи не поколебају? Погледај их са милосрђем и од срца се помоли Богу за њих, поверавајући их Богу и Његовој светој вољи. 6. 671
# Децу у молитвама треба поверити Богу, а затим бити спокојне савести, не препуштајући се узнемирењу душе. Бог је свемоћан: по усрдној и смиреној молитви родитеља Он може деци да дарује хришћанско усмерење. Ти си се много потрудила око васпитања своје деце, али непромењива Реч Божија каже: Ако Господ не сазида дом (нерукотворени, словесни дом Божији је човек, нарочито – хришћанин), узалуд се труди онај ко зида. Прибегни Богу, Који је у стању да твој напор око васпитања деце крунише успехом, пошто га претходно очисти тешкоћама. На многим људима приметио сам да су неко време били обузети (грехом), но потом је семе побожности и пристојности, посејано у њих васпитањем, дало своје плодове. 6. 673

четвртак, 8. јануар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника


Епископ

Дух Свети је на Апостоле сишао непосредно, док су га њихови прејемници (наследници) добијали и добијају кроз рукоположење (48, стр. 511).

Црква као заједница верујућих је дом Божији. Епископ се поставља да надгледа тај дом и пази на потребан ред у њему (49, стр. 53).

Апостолска власт и сила остали су у Цркви, само што не припадају појединачним лицима, него целокупном корпусу епископа, који, када делује саборно, и јесте законодавац и управитељ Цркве (38, стр. 291-292).

Светитељ – то је епископ који је угодио Богу и прослављен је. Понекад тако називају и живе архијереје, који су заслужили уважавање (6, п. 945, стр. 16).

Као што уредна одећа добро лежи на читавом телу, тако да је код ње све по мери и на месту и одговарајуће, тако и лик епископа достојанствено треба да украшавају разборито вођени послови (47, стр. 283).

Свештеници су очи, ноге и руке епископа. Епископ и свештеници – то је једно и нераздељиво пастирско служење (38, стр. 291).

...Ако је он (архијереј) истински строг по Богу, онда не може да не буде уједно и благ... (6, п. 997, стр. 132).

понедељак, 5. јануар 2009.

У припреми

Свети Оци о молитви
друго издање
Прво издање:
Србски Образ - издавачка установа Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, Библиотека "Образ Светачки", књига 3. Бг. 1997.

Зборник "Свети Оци о молитви" препоручујемо пажњи свих који ревнују на спасењу; он има задатак да нам помогне да нађемо одговоре на следећа питања: шта је молитва, у чему је њена суштина, какви су њени степени, који су услови нужни да би се задобио истински молитвени дух, какви су плодови молитве - те, по речима Светих Отаца, "уметности над уметностима" и "вештине над вештинама". Књига садржи поуке светих Василија Великог, Макарија Великог, Јована Златоуста, Јефрема Сирина, Јована Лествичника, Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског, Исака Сирина, Серафима Саровског, Теофана Затворника и Игњатија Брајнчанинова.
Наслов оригинала:
Сборник о молитве Иисусовой
Издальство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, Москва, 1994.
Излази у 3. колу библиотеке Филокалија до краја 2011. године.

субота, 3. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 8.

Питаш: постоји ли средство да се у потпуности искорени осећај раздражљивости? Уместо да се гневимо на ближње, требало би да имамо ревност против греха; када се пак гневимо на ближње, то чинимо против природе. Раздражљивост у нама добија снагу од гордости. Господ нам је заповедио да се научимо од Њега, јер је Он кротак и смирен срцем, па ћемо пронаћи мир душама нашим (види: Мт. 11,29). Како се супротставити гневу и раздражљивости, о томе прочитајте код светог Јована Лествичника, у поукама 8 и 24, код светог Касијана у четвртом делу Добротољубља о осам страсних помисли, као и код преподобног Нила Сорског, и супротстављајте им се колико можете, а када их будете побеђивали смиравајте се.
Неодлучност у делима сведочи о нашем лицемерју. Ти поступаш исправно када се молиш Богу да те поучи шта да радиш, и то по наговору своје савести. А ако не испадне онако како би хтела, прекори себе и почни да размишљаш на смиренији начин, па тако више нећеш претрпети штету. Мишљење «једног благочестивог човека» о томе како није добро да се навикнеш да износиш све што ти оптерећује срце, него да срце треба научити да прерађује у себи оно што га оптерећује, није у сагласности са поукама Светих Отаца који саветују да се не верује своме разуму, него онима који су узнапредовали. Такав начин живота неопходан је онима који живе у подвигу; али када стекну навику и узнапредују у делању са тражењем савета, онда могу и сами у себи да савладавају оно што их оптерећује, поготово када немају коме то да открију. Ипак, и такви прибегавају одређеним отачким учењима о предмету поводом кога имају недоумицу. А овако, да још необучени у духовном делању сами у себи превазилазите оно што вас оптерећује, то је блиско самоуверености и умишљености. Можда и има таквих подвижника и тако смирених људи, али они су ретки; а оно што је ретко свакако не може да представља општи пут.
У другом писму питаш зашто ти се догађа то да у време када читаш отачке књиге твоје срце гори од жеље да идеш напред, а када чујеш да и међу људима у свету има оних који живе духовним животом, обузима те тешка туга и као да губиш наду да ћеш постати боља. Изгледа зато што сматраш да је твој живот нижи од монашког, а виши од живота људи у свету; тебе заправо узнемирава фино самољубље. Како да у свету не буде богоугодних људи, када град не може да стоји без њих? Ово нам доказује и одговор Господа Аврааму да град неће бити уништен ако се у њему нађе десет праведника; а када је извео Лота и његову породицу из Содома, град је био уништен.
Још питаш шта да се ради када се појави страх који подсећа на грижу савести, а није ти познат разлог за то? Иако имаш добру намеру да пазиш на себе и да се исправљаш у свему, ипак, фина сујета те подстиче да се прихваташ онога што надилази твоје снаге, па зато не можеш да избегнеш узнемирење. То дакле треба да презреш и да се трудиш да видиш своје грехе и слабости, о чему сам ти већ писао; јер када увидимо колико смо лоши, то нас и невољно чини смиренима, а смирење нам доноси спокојство. Уосталом, Богу је угоднији смирени грешник који се каје, него горди праведник који се не каје. Кад неко живи спокојно са својом побожношћу и не узнемирава се, то је зато што не тежи ка узвишеним стварима, него живи једноставно; а ти се трудиш да пазиш на себе, али не на смирен начин, па те ђаво напада немиром. Тако можеш и у прелест да паднеш. Веома је опасно то што на сваком кораку наилазиш на недоумицу и немир, мада избегаваш све светско. У питању је демонско лукавство и ђавољи напад који те лишава спокојства. Свети Петар Дамаскин пише да када видимо своја сагрешења као песак морски – то је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења. Од тога душа постаје смирена и срце скрушено, а одатле се рађа спокојство.
Опет питање: идеш ли ка правом циљу? Наш циљ треба да буде: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест треба да испуњавамо заповести Божије, које очишћују наше страсти и дарују нам спокојство и наду на спасење, по неизрецивом човекољубљу Божијем, а не по нашим делима, јер ми, чак и када извршимо све што нам је заповеђено, за себе треба да сматрамо да смо непотребне слуге (види: Лк. 17,10). Док год смо испуњени страстима, неопходан је напор како бисмо очистили тај коров из нашег срца. Али не треба стремити ка томе да брзо достигнемо бестрашће и спокојство; јер за ово су потребни време, труд и помоћ Божија; а све што се брзо достиже, брзо и пропада. Не клони духом и не узнемируј се, већ се препусти вољи Божијој. Када је реч о помоћи ближњима, и ту се мора поступати са расуђивањем: треба давати према могућностима и саосећати са њима. Но, чак и када би дала сву своју имовину, да ли би могла да задовољиш све њихове потребе? Ти имаш породицу и треба да живиш, не раскошно, него како доликује. Ту се такође види ђавоље лукавство, које на тебе наводи узнемирење; али чак и када би дала много, то лукавство би опет навело узнемирење на узнемирење, јер би тиме породицу лишила онога што јој је потребно. Зато је боље да се смиримо, па ћемо тако пронаћи спокојство.
Молећи за вас и за вашу децу мир и благослов Божији, остајем желатељ вашег здравља и спасења, недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
13. јун 1859. године

петак, 2. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


ГОРДОСТ

# Кнез овога света се на сваки начин труди да човека задржи унутар његове пале природе – што је довољно, и без тешких падова у грех, да се човек отуђи од Бога. Према тачном прорачуну ловца, тешки падови у грех у потпуности бивају замењени гордим мишљењем хришћанина о себи, јер он се задовољава добродетељима своје пале природе и предаје самообмани, отуђујући се тиме од Христа. 1.394
# Страст гордости делује другачије него блудна или гневна страст. Ове две страсти делују очигледно, а јаснија су и сама њихова оправдања и лукавство у оправдањима. Гордост се пак прикрада неприметно. Њу посеју даровитост, раскош и пре свега људске похвале. Мада ми те похвале наоко не примамо и у себи се не саглашавамо са онима који нас хвале, тајни печат похвала ипак остаје у уму и срцу, и када дође до неког понижења, оно се тешко подноси – тим теже, што смо више били засићени похвалама. На тај начин се доказује постојање печата гордости и то да се она тајно уселила у нас. Тешко нама! Сами благодатни дарови били су људима повод за гордост и њене плодове – падове! Главна обележја гордости су захлађење у односу према ближњима и остављање исповести. 6. 225-226
# Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљом. 6. 227-228