петак, 28. новембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника





Пост

...Нека вам пост који почиње буде на спасење душе. Ово време представља велико благо. Бог га је преко свете Цркве благотворно установио за нас немоћне, који не можемо и не умемо добро да постимо све време свога живота, иако знамо да сав наш живот, без трена изузетка, треба да припада Господу и да буде посвећен у славу Његову, због самог нашег стварања, и тим пре због Искупљења, када смо купљени по непроцењивој цени, због чега и не треба да припадамо себи, него Ономе Који нас је купио и тако постао наш Господар, те стога законито захтева да се посветимо Њему, а не да узимамо друге господаре, којима ни броја нема (2, п. 341, стр. 211).

Више се потрудите око довођења мисли и осећања у ред. За тело је довољно да се држи у уздржању. Пост за децу, ако здравље то не дозвољава, није обавезан. Али штета је, јер ако не посте од малена, касније неће имати навику на пост (3, п. 488, стр. 156).

Неизоставно држите постове средом и петком (3, п. 488, стр. 156).

Тамо где се говори о духовном посту, није речено да се телесни може занемарити, него се каже да се не треба ограничавати само на телесни пост. Велики пост и Успенски пост су значајни, али из тога не треба да се изводи закључак како се други постови могу претварати у непостове. Црквеног устава се треба држати у потпуности, без изговора (4, п. 583, стр. 58).

Пост је – не јести до ситости, него остати још мало гладан, како ни мисао ни срце не би били преоптерећени (4, п. 589, стр. 67-68).

Недостатак поста сада, надокнадите постом касније, а нарочито унутрашњим осећањима скрушености и жудње за Господом (4, п. 662, стр. 126).

Пост и испоснички живот уопште су најбоље средство за чување здравља и његов процват (4, п. 694, стр. 154).

Нигде не пише да без нарочите потребе треба на себе преузимати претеран пост. Пост је – спољашње дело. Њега се треба прихватати сходно захтевима унутрашњег живота (4, п. 721, стр. 205).

Ко је против поста? Пост је једно од првих дела монаха и хришћанина. Али против неумереног поста треба устајати. Такав пост је погубан. Јер споља изазива само испразна говоркања, а унутра сујету (4, п. 722, стр. 207).

Што се поста тиче, поступајте сасвим слободно, усмеравајући све ка главном циљу. Понекад га можете појачати, понекад олакшати, у зависности од потребе. Пост није циљ него средство. Боље је не везивати се у том погледу непромењивим правилом, као оковима, него некад овако, а некад онако, само без попуштања и самосажаљења, али и без претеривања које доводи до изнемоглости (4, п. 738, стр. 228).

Ево, отпочеле су припремне недеље за пост, и на самом почетку Сретење, које на сасвим посебан начин указује на то, да они који желе да сретну Господа, не могу ово да постигну другачије, него кроз подвиге који прате пост – цариникову смиреномудреност, искрено покајање по узору на блудног сина, сећање на Страшни Суд, плач због пада у Адаму и свих сопствених падова, и вапаје: помилуј ме, Боже, помилуј ме!.. (8, п. 1345, стр. 99-100).

«Кличи громко – говори Господ светом пророку Илији – не устручавај се, разобличуј безакоња народа Мога». Шта су људи учинили? «Они траже Мене, желе да се приближе Богу». Па зар је то грех? То и треба да чине. Да, али ради се о томе да они ово не чине онако како треба. Очекују да ће у своме тражењу успети само постом, не трудећи се око дела правде и љубави. И пост је Мени угодан, вели Господ, али такав, када, смирујући своје тело, праштају увреде, остављају дугове, хране гладне, скитнице уводе у кућу, одевају наге. Ако је пост праћен свим поменутим, онда ће и тражење Мене и приближавање Мени бити успешно; «тада ће се, као зора, показати светлост твоја... и слава Господња ће те пратити. Тада ћеш повикати, и Господ ће те услишити; завапићеш, и Он ће ти рећи: Ево Ме!.. И биће Господ вожд твој заувек» (Ис. 58, 1-11) (43, стр. 42).

Ево и поста: «постимо браћо постом пријатним». Жалосно је када пост није пријатан ни нама, ни Богу. Колико смо слаби постали!.. А све одатле што смо (тобоже) праведни... Грешник неће жалити себе; и кад осети греховност – држ' се грешно тело! (56, стр. 20).

Сутра почиње пост. Хоће ли Бог помоћи да се пости како треба? Да сте у манастиру, то би било друго... Видите, и манастири су потребни, а понекад и монаси (56, стр. 20).

...Као што брижни домаћини путнику-намернику спремају конак да предахне, окрепљујућу трпезу и купатило да се умије, тако је многобрижна доброта Божија у мајчинским недрима Цркве установила постове... (58, стр. 105-106).

Сироти пост! Колико само прекора, клевета и гоњења трпи! Но, по милости Божијој, ипак опстаје. А како би и било другачије? Јер ослонац му је чврст! Господ је постио, Апостоли су постили, и при томе не мало, него, како о себи вели апостол Павле, у постовима многим; и сви свети Божији држали су строг пост, тако да, кад би нам било дато да видимо рајске обитељи, ми тамо не бисмо нашли никога коме би пост био стран. То је и природно. Нарушавањем поста изгубљен је рај – строго држање поста треба да буде једно од средстава за повратак изгубљеног раја. Мајка наша, Света Црква, пуна саосећања, зар нам је маћеха? Зар би нам она стављала такво бреме без потребе? А ево, ставља га! Другачије сигурно не може да буде. Покоримо се дакле... Да, и сви који хоће да се спасу, покоравају се... Погледајте около. Чим се неко прихвати бриге о души, одмах почне да пости; и што је брига силнија, то је пост строжи. Зашто то? Зато што се уз пост то дело успешније одвија и са душом се лакше излази на крај. Ко се пак одриче поста, њему спасење сигурно није значајно. Јер где законе пише стомак, тамо је стомак – бог. Коме је бог – стомак, тај је непријатељ Крста Христовог. Ко је непријатељ Крста, тај је непријатељ Христа, Спаситеља нашег и Бога (56, стр. 124).

Темељ страсти је у телу; када је тело измождено, онда су страсти буквално као поткопане и њихова тврђава се руши. Савладати страсти без поста било би чудо, налик томе да се буде у огњу и не изгори. Како ће онај ко своје тело обилно задовољава храном, сном и спокојством, да пази на било шта духовно, или како ће у његовим намерама да буде нечег таквог? Њему је одвајање од земље и улазак у сазерцавање невидљивих ствари једнако лако, као очерупаној птици да полети (43, стр. 93).

Измери колико је једноставне и здраве хране потребно телу, одреди њену количину, квалитет и време узимања, и задовољи се тиме. Исто чини и са сном (68, стр. 249).

Закон поста је следећи: пребивати умом и срцем у Богу, уз одрешеност од свега, уз одсецање сваке удобности, не само у телесном, него и у духовном погледу, све чинећи у славу Божију и на добро ближњих, подносећи радо и са љубављу напоре и лишавања поста – у храни, сну, одмору и утехама општења са другима (46, стр. 369-370).

А овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Ако се тај род изгони молитвом и постом другог лица, онда тим пре не може да уђе у онога ко има сопствени пост и молитву. Ето утехе! Иако је демона страшно много, и читав ваздух је набијен њима, они ништа не могу да учине ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је – најсвестраније уздржање, а молитва – најсвестраније Богоопштење; он штити споља, док она изнутра усмерава огњено свеоружије на непријатеље. Испосника и молитвеника демони чују издалека и беже што даље од њега, како не би задобили болне ударце. Може ли се сматрати, да је тамо где нема поста и молитве, демон већ присутан? Може. Усељавајући се у човека, демони не показују увек своје усељавање, него се притаје и подмукло истиха уче свога домаћина на свако зло, удаљавајући га од сваког добра; он је тако уверен да све чини слободно, док заправо само исуњава вољу свога непријатеља. Довољно је да се прихватиш молитве и поста – и не пријатељ ће одмах отићи, па ће са стране чекати прилику да се опет врати, и заиста се враћа, чим молитва и пост буду остављени (43, стр. 106).

...Милостиви Господ нам је дао пост који је с једне стране посматрање или истраживање где је каква мањкавост, а са друге стране бања за умивање свега старог, неугледног, прљавог, како бисмо се, након што прођемо и једно и друго, показали као нови и чисти, пријатни и Богу и људима, као дрвце у пролеће, када се изнова покрије лишћшем и цветовима. Све то вам од срца желим (4, п. 561, стр. 24-25).

четвртак, 27. новембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан


Борба са помислима

# Безбедније је не пуштати непријатеља у кућу, него пустити га, па се онда борити против њега (свети Тихон Задонски).
# Кад се твоје срце ћутке слаже са злом, ћутање ти се узима као грех пред Богом (авва Исаија).
# Бежите од злих помисли као од самих дела; многоговорљивост сматрајте за грех, смех за блудочинство, преједање за робовање похоти; мисли нека вам буду горе, а очи – доле; будите чисти телом и душом... не везујте се ни за шта на земљи, бојте се једино Бога (свети Теодор Студит).
# Ако се нека помисао насилно пробије, треба је угушити унутра и не допустити јој да се покаже кроз дела и речи (свети Јован Златоуст).
# Живи са пажњом ума, па те искушења неће исцрпљивати. А када од ње одступиш, трпи што наиђе (свети Исихије Јерусалимски).
# Треба знати да постоје три полазишне тачке наших помисли: од Бога, од ђавола и од нас (свети Јован Касијан).
# Имај у виду да те Бог види при свакој твојој помисли. Свуда имај на уму да те Бог посматра (авва Исаија).
# Као што облак заклања сунце, тако и лукаве помисли помрачавају и погубљују ум (свети Јован Лествичник).
# Целомудрен није онај у коме се током борбе, напора и подвига прекидају срамне помисли, него онај ко праведношћу свога срца уцеломудрује своје умно посматрање, не допуштајући му да се простире на сувишне помисли (свети Исак Сиријац).
# Са световњацима демони воде борбу више посредством самих ствари, а са монасима углавном посредством помисли (авва Евагрије).
# Зле помисли воде ка злим делима (свети Филотеј Синајски).
# Искушења нико не може да избегне, али могу се избећи падови (свети Теофан Затворник). # Ако некога нападне похотна помисао, нека се не збуни и не узнемири, него нека је молитвом, уздасима и проливањем суза окрене натраг и одбије од себе, сећајући се вечног огња и тога да ватра коју у своме телу распаљујемо данас, служи као узрок паљења и оног вечног пламена (свети Теодор Студит).
# Телољубивих помисли треба крајње да се гнушамо, јер оне, развраћајући тело, оскврњују и душу (свети Нил Синајски).
# Ако се приликом појања, молитве и читања појављују зле помисли, не расправљај се са њима, не упуштај се у разговор, него пажњом примај силу од молитве, а ако се борба појача, у својој немоћи призивај помоћ Божију (свети Варсануфије и Јован).
# Скривање помисли представља радост за демоне. Ако се у помисли примети макар и најмање узнемирење, не треба поступати по њеном наговору (свети Варсануфије и Јован).
# Не треба да очајавамо због борбе коју нам доноси наилазак помисли. Ако се ревносно противимо помислима, борба са њима исплешће нам најсветлије венце (Древни патерик).
# Никада не допуштај да у твоје срце уђе помисао која разгневљује Бога (старац Силуан).
# Сваку греховну помисао што пре истеруј из срца, као што отресаш са одеће и најмању мрвицу која на њу падне.
# Једнако је лоше допуштати лукавој помисли да порасте у души, као трави у башти са поврћем (свети Јефрем Сиријац).
# Ако будемо одсецали помисли, одсећи ћемо и грех (свети Тихон Задонски).
# Ум често подижи на молитву, па ћеш истребити помисли које се приближавају срцу (авва Таласије).
# Греси помисли код хришћанина нису неважна ствар, јер се сво наше угађање Богу, по сведочанству Макарија Египатског, састоји у помислима: јер помисли су почетак, од њих потичу речи и делање (свети Јован Кронштатски).
# Не храни много своје тело, па ће прљаве помисли понестати у теби (авва Евагрије).
# Као што је посматрање бакрене змије, коју је Мојсије подигао у пустињи и која је имала силу крста Христовог, чију је праслику представљала, брзо исцељивало људе рањене уједима змија отровница, тако и посматрање распетог Исуса са покајањем, вером и молитвом исцељује душу рањену отровним утисцима похотне помисли (свети Филарет митрополит Московски).
# Ти пазиш на уздржање у јелу, а не уздржаваш се од лукавих и сујетних помисли. Треба избегавати лукаве помисли и чистити свог унутрашњег човека од њих, као и од лажи и лицемерја, од зависти и свадљивости, настањујући у њему љубав.
# Као што змија извучена из мрачне рупе на светлост покушава да побегне и да се сакрије, тако се и зле помисли, кад буду откривене отвореним признањем и исповешћу, труде да побегну од човека (авва Мојсије).

среда, 26. новембар 2008.

Дневник уредника (са приказима нових књига)


13/26. новембар
Спомен Св. Јована Златоуста
У Београду синоћ први снег. Јутрос око 7, када сам ишао до Пекаре Аца, било је сунчано. Сад ваљда пада киша. Или је снег са кровова почео да се топи. Листао сам часописе и припремао приказе нових књига. Јуче ми је у књижари "Ризница" у Земуну запала за око књига "Увод у светоотачко богословље" о. Јована Мајендорфа у издању "Пролога" из Врњачке Бање. Следећи пут ћу је погледати пажљивије. У актуелном броју часописа "Теолошки погледи" објављен приказ књиге "Свети Марко Ефески. Житије, Дела, Служба" (Библиотека "Котва", књ. 2), заједно са приказом књиге "Свети Марко Ефески и Фирентинска Унија" архим. А. Погодина (Издање Жичке епархије). Обе књиге се се појавиле на прошлом Сајму књига. Аутор приказа о. Радомир Поповић. О томе више други пут.
Сајт "Светосавље.орг" доноси још занимљивих текстова. Да ли је то најбољи православни сајт на српском?
На столу ми је нова књига у издању Епархије Далматинске: "Свети Григорије Ниски, Житија". Књига садржи Житије св. Макрине, сестре св. Василија Великог и Григорија Ниског. Дело је значајно по томе што у њему налазимо обиље података о животу самог Григорија и његовог брата Василија Великог. Ево два одломка која могу да илуструју о чему се ради:
"...Кад је мајка успела добро да поудаје остале сестре, Макринин брат, велики Василије, као већ искусан беседник, вратио се кући након дугогодишњег школовања. Он је већ тада био веома цењен као беседник, и заиста му у томе није било равнога. Без обзира на његов угледан живот, Макрина га прихвати и невероватном брзином привуче на пут мудрољубља, тако да се он потпуно одрече славе овог света и презре углед задобијен даром беседништве, те се посвети животу у подвигу..."
"...Заседао је Свети Архијерејски Сабор у Антиохији на коме и ми учествовасмо. И када се разиђосмо, како би сваки отишао своме дому пре краја године, тада ја, Григорије, осетих жељу да посетим Макрину..." Посетивши сестру, свету Макрину, која је у то време била игуманија женског манастира на реци Ирис у Понту, Григорије је са њом разговарао о смрти њиховог брата Василија. И сама Макрина је у то време била већ болесна, па се исте године упокојила.
Иза Житија свете Макрине следе Похвално слово Василију Великом, а затим беседе о животу светог Григорија Чудотворца, о св. првомученику Стефану, о светих Четрдесет мученика и о св. Теодору Тирону.
И поред моје три начелне (ситне) замерке техничке природе, које сам уредништву "Истине" саопштавао и лично, а односе се на следеће: 1) нема наслова на рикни, баш као ни на часопису "Истина", па се на полици не види о којој је књизи реч, 2) нисам успео да пронађем наслов изворника, 3) име преводиоца (преводилаца) не налази се на месту где је то уобичајено (унутрашња насловна страна, испод имена аутора и наслова) - књигу препоручујем као веома интересантну.
Младен Станковић

Из дела светог Теофана Затворника


Анђели

Анђели поју на небесима и не могу да не поју. Као што зраци излазе из сунца, и миомирис из крина, тако песма излази из уста Анђела. Силе њиховог бића налазе се у савршеном складу, попут струна добро наштимованог псалтира. Живећи они их покрећу, живећи они певају (51, стр. 148).

Планови Премудрости Божије у управљању светом и искупљењу у Богу скривени су од Анђела и откривају им се само уколико је то неопходно за испуњење заповести које им се дају (38, стр. 221).

Та погруженост у Бога, та Богопокретаност и Богоблаженство, и јесте истински живот чистог духа. Такво је стање бестелесних сила (51, стр. 195).

Још у купељи крштења Он (Бог) нам је поставио Анђела-Чувара, који ће нас пратити током читавог пута нашег живота, док нас после гроба не изведе на Суд Господу (60, стр. 106).

Непријатељ је лукав, али Анђео Божији је силнији од њега: он замахне мачем, и све сплетке вражије разлете се попут паучине и развеју као прашина на ветру (4, п. 582, стр. 55-56).
А сопствене добре мисли, зар се не појављују?... Појављују се код свих... Њих доноси Анђео-Чувар и треба их записивати... (3, п. 538, стр. 237).

уторак, 25. новембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан






Чување језика

# Чувај се човече, преузми власт над својим језиком и не умножавај речи, да не би умножио грехове (свети Антоније Велики).
# Безмолвије је одсецање сваког зла (свети Макарије Велики).
# Обуздавање језика показује мудрог човека. Ко попушта узду језика, показује да је далеко од врлине (авва Исаија).
# Језик треба свезати. Јер то је точак који углавном покрећу адска испарења (Јак. 3,6) (свети Теофан Затворник).
# Избегавај много приче, правдајући се пословима (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ко хоће да свагда буде са Господом, нека се на сваки начин чува од повода за грехе (авва Исаија).
# Истински слуга Божији се чува не само грешних дела, него – и речи (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Онај ко разумно ћути, мисли да је недостојан да говори (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Чување језика не само да тера ум да се подигне ка Господу, него и јавним делима, која се чине помоћу тела, тајно пружа велику снагу за њихово обављање, а просвећује такође и у тајном делању, као што су говорили оци, јер чување уста тера савест да се подигне ка Богу, уколико неко сачува ћутање уз познање (свети Исак Сиријац).
# Кратак пут ка задобијању врлина за почетнике је ћутање уста, и затварањем очију и ушију (свети Никита Ститат).
# Не раслабљуј се беседама, јер оне ти не допуштају да узнапредујеш у Богу (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Пази на језик; јер он често износи напоље оно што би боље било да се прећути (свети Нил Синајски).
# Ништа тако не чини срце скрушеним и душу смиреном као разумна усамљеност и ћутање (свети Григорије Синаит).
# Чувајте своја уста чистима, говорећи увек само оно што је угодно Богу. Не допуштајте ни ласкања, ни неправедне прекоре. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4,29) (свети Теодор Студит).
# Када се врата купатила често отварају, топлота брзо излази напоље. Тако и душа, кад неко много прича, макар и говори све добро, испушта своје сећање на врата речи (блажени Дијадох).
# Зла реч и добре чини злима, а реч добра и зле чини добрима (свети Макарије Велики).
# Нема ничег разорнијег од празнословља и штетнијег од неуздржаног језика, и ништа тако силно не квари и не уништава душевно богатство (свети Филотеј Синајски).
# Ако почнеш разговор па схватиш да је грешан, пресеци га речима: не, о томе нећемо разговарати, или мало поћути па реци: заборавио сам о чему смо причали – па пређи на другу тему... (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Безмолвије је узрок и помагач целомудрености; пост гаси распаљеност тела; а скрушеност срца је непријатељ лукавих и хладних помисли (свети Јован Лествичник).
# Безмолвије љуби онај, ко није привезан за свет. Све људе љуби онај, ко не љуби ништа сујетно. Љубав и уздржање чувају ум бестрасним и у односу на ствари и у односу на помисли о њима... (свети Максим Исповедник).
# Боље је непромишљено бацити камен, него реч. Према свима буди онакав, каквима би друге желео да видиш према себи (свети Нил Синајски).
# Од много спавања срце огрубљује, док бдења изоштравају ум. Но, боље је спавати него проводити време у празнословљу (авва Евагрије).
# Разумно ћути, разумно говори (авва Исаија).
# Пре но што почнеш да говориш, размисли о ономе што ћеш рећи (авва Исаија).
# Не хвали се својим разумом. Више од свих других зна онај ко говори: ништа не знам (авва Исаија).
# Мудрост није у томе да се говори, него у томе да се зна време када треба говорити (авва Исаија).
# Многоговорљивост је капија оговарања (свети Јован Лествичник).
# Коме је срце испуњено страстима, њему страсти покрећу и језик. Чак и ако почне да говори о духовним стварима, расуђиваће под утицајем страсти. Мудар примећује таквог човека приликом првог сусрет, и чист осећа његов смрад (свети Исак Сиријац).
# Многоговорљивост је престо таштине (свети Јован Лествичник).
# Ко је спознао сопствена прегрешења, тај уздржава свој језик (свети Јован Лествичник).
# Чуо си нешто – не препричавај другоме. А ако сачуваш уши, твој језик неће погрешити (авва Исаија).
# Не спорите се ни о чему (авва Исаија).
# Многоговорљивост рађа униније и отупелост ума (авва Исаија).
# Нека се твој ум непрестано труди у богомислију, а језик уздржавај од греха и сазерцавај (свети Григорије Богослов).
# Док је душа узнемирена, ћути; најпре укроти њене покрете, па онда говори и делуј (свети Теофан Затворник).
# Тело се храни јелима, а душа – речју (свети Григорије Богослов).
# Ми смо дужни да речи штедимо више него новац и да не верујемо свима без размишљања. Ако обуздаш језик и научиш га да ходи исправно, он ће бити као царски коњ, кога јаше цар; а ако га оставиш необузданим, носиће ђавола и демоне (свети Јован Златоуст).
# Неки су веома пробирљиви када се ради о храни, и одређена јела неће ни да окусе, али нису тако пробирљиви и опрезни када су у питању речи које излазе из њихових уста (блажени Августин).
# Изговорена реч не може да се повуче: ти си њен господар док је не изговориш, а после тога, она је твој господар.
# Где је много речи, тамо је, обично, много грехова.
# Од стомакоугађања се рађа метеж помисли, а од многоговорљивости и непристојних разговора – одсуство мисли и помраченост ума (свети Исак Сиријац).
# Немој много да говориш: мудри не говоре много. Ако говориш много, не можеш да не сагрешиш. Треба да се трудимо да говоримо кратко, и то само онда, када приметимо да је ћутање бескорисно. Али ни тада не говори оно што не знаш.
# Боље је учити се, него не знајући учити (свети Григорије Богослов).
# Ако неко себе исцрпљује подвизима и постом, а језик не обуздава, неће се избавити од страсти (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Када на један тас ваге ставиш сва дела свога живота, а на други ћутање, наћи ћеш да оно претеже (свети Исак Сиријац).
# Не оклевај када треба да чујеш добар савет и корисну поуку, али не жури да сам дајеш савете и поуке. Буди брз да слушаш, а спор да одговориш (Сир. 5,13).
# Сине мој, клони се празнословља, да се Дух Божији не удаљи од тебе. Више ћути (свети Антоније Велики).
# Ћутање помаже безмолвију, а у безмолвију се чула покоравају души (свети Исак Сиријац).
# Ћутање је тајна будућег века, а речи оруђе овог света (свети Исак Сиријац).
# Нека твоје речи буду одморене, како би биле корисне онима који их чују (свети Антоније Велики).
# Свети људи и говоре најчешће о светим предметима.
# Када су чула закључана безмолвијем, онда познајеш природне помисли душе, и какве ризнице она има скривене у себи (свети Исак Сиријац).
# Речи неразумног човека су таласи који бучно запљускују морске обале, али не напајају биље које тамо расте (свети Григорије Богослов).
# У ћутању се угледај на Господа, када није одговарао Ироду (свети Антоније Велики).
# Кад паметан човек хоће нешто да каже, он најпре поразмисли о томе у себи, па тек онда прозбори; а глуп човек напротив прво прича, па тек после размишља о ономе што је рекао.
# Мудар човек много размишља пре но што говори, тачније: шта, коме, где и када треба да каже! (свети Амвросије Медиолански)
# Уздржавање језика обележје је мудрог човека (авва Исаија).
# Бој се празнословља, као што се бојиш грабљивих звери и птица грабљивица: попут њих, оно уништава напоре светог живота.# Врт без ограде бива изгажен и опустошен: и ко не чува своја уста, погубиће плодове (подвига) (свети Јефрем Сиријац).
# Облак заклања сунце; а многоговорљивост помрачује душу која је почела да се просвећује молитвеним сазерцањем (свети Исак Сиријац).
# Једнако су лоши – и рђав живот и рђаве речи. Ако имаш једно, имаћеш и друго (свети Григорије Богослов).
# Да говори о добру, то је прикладно и за онога ко не чини добро, како би, постидевши се речи, почео да дела (свети Нил Синајски).
# Боље је сто пута пасти ногама, него једном језиком (свети Тихон Задонски).
# Авва Арсеније је за себе причао: «После разговора често сам се кајао, а после ћутања никада».
# Ако се будеш држао ћутања, свуда ћеш пронаћи спокојство, ма где живео (авва Пимен).
# Молитвено тиховање је почетак очишћења душе (свети Василије Велики).
# Да би човек научио да добро и непогрешиво говори, најпре треба да се научи ћутању (схимонах Зосима).
# Ко не уме да ћути, тај не уме ни да говори.
# Учи се да говориш мало са људима, а много са собом и са Богом.

понедељак, 24. новембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 3.
Добио сам два Ваша писма, од 7. и од 17. новембра. У последњем пишете да сте примили моје писмо од 8. новембра и да вам је оно пружило велику утеху. Слава Богу! Благодарите Њему, Који ми је подарио реч Вама за утеху, а ја сам, сам по себи, ништа. Хвала Богу што се Н. Н. срећно вратио са пута.
У свом духовном расположењу ви наилазите на два супротна дејства: полет и очајање. Наравно, схватате да је то од ђавола, али нисте у стању да се супротставите своме противнику у борби, па тако оба поменута дејства оптерећују Вашу душу. Да ли Вам је познат њихов узрок? Како пишу Свети Оци, поменута дејства потичу од духовне гордости, и услед недостатка смирења тешко је супротставити им се. И у једном и у другом случају треба се смиравати.
У првом случају (очајање) – све своје немоћи и грехе баците у бездан милосрђа Божијег, скрушите се и покајте због њих, али се уједно надајте помиловању; јер Господ је због грешника пролио Своју пречисту крв. Чак и да смо сав закон испунили, немојмо се уздати у то да ћемо се спасити сопственим делима, него, по речи Господњој, за себе сматрајмо да смо недостојне слуге. Прочитајте код светог Марка Подвижника беседу о онима који мисле да ће се оправдати својим делима; ту ћете пронаћи много глава у којима он каже како се не треба ослањати на своја дела, него их треба обављати као дужност.
А у другом случају (тј. у случају полетног расположења) сећањем на своје слабости и грехе одбијајте хвалисаве помисли које вас нападају. Борећи се против њих, Ви нисте имали снаге да их одагнате, јер нисте поступали смирено, него сте хтели сами да одбијете. А требало је да се са смирењем обратите Господу: «Помилуј ме, јер сам слаба» – и да се не узнемиравате. Тако ће се оне повући. Ако се пак будете узнемиравали, непријатељи ће још силније да насрну на Вас.
Иако сте свесни да нисте у праву, Ви се пред другима трудите да се оправдате, и тако доспевате у стање раздражљивости. И сами налазите да ово потиче од недостатка смирења; стога и треба да се потрудите око задобијања овог великог блага (смирења), које ће вам увек донети спокојство.
То што се трудите да код себе уочите духовне недостатке, пружа вам помоћ у задобијању смирења и подстиче вас да се убудуће боље чувате. Милостињу карактерише срце које изгара љубављу према сваком створењу и жели му добро. Милостиња се не састоји само у давању, него и у састрадавању: када видимо ближњега како пати, помогнемо му некако ако можемо. Милостиња је представљена кроз шест заповести из двадесет пете главе Јеванђеља по Матеју. Сам чин давања представља тек један сегмент милостиње као такве; милостињу треба давати према могућности, без узнемиравања и без много размишљања о томе – са добром вољом и надом, по речи Господњој: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40).
Немојте се узбуђивати због тога што се на молитви понекад појави расејаност; о томе сам Вам већ писао. Смиравајте се, па ће се помисли временом утишати. То је такође ђавољи напад. Када се прихватимо оружја (молитве), он (ђаво) се супротставља, али смирењем се прогони. А ако се будете узнемиравали, он ће још силније да устане против вас. Први наш циљ треба да буде тражење Царства Небеског: но, пошто живите са породицом у свету, можете да тражите и оно што је потребно за живот, или, како Црква свакодневно и моли: «даруј нам оно што је добро и корисно душама нашим» итд. Господ је рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7,7). Али Он даје оно што нам је корисно и потребно. Пошто живите у свету и имате децу, Ви не можете да се поставите тако да све разделите и будете без ичега; зато је свакако потребно да пронађете благоразумну средину – да не одбацујете свет, али и да се не везујете за њега. Ако су ствари потребне за децу, онда можете да их чувате, а ако нису, треба их дати онима којима су потребне.
Нека Господ благослови Вашу драгу децу; њихово детиње осећање за побожност нека узраста са њима и нека донесе плод за спасење. Прихватам њихову усрдност и љубав према мојој убогости, и шаљем им мој недостојни благослов.
Молећи за Вас и читаву вашу породицу мир и благослов Божији, остајем Ваш недостојни богомолитељ – многогрешни јеромонах Макарије, који Вас истински уважава.
29. новембар 1858. године

У припреми

Св. Димитрије Ростовски
ЛЕТОПИС
Историја света од постања
до рођења Христовог




Предговор

Нека зна свако ко буде имао прилике да види ово моје убого летописно дело зна, да оно што је ту изложено није писано са циљем да се објави као посебно издање, нити да би ученим људима било понуђено оно што је свима добро познато – делом из свете Библије, а делом из списа разних историчара – јер на страним језицима има доста штампаних историјских списа, а и на нашем словенском има рукописа са опширним историјским приказима. И није било потребе да пуним житницама додајем још које мало зрно, да у набујале реке доливам још шаку воде, нити да опширним хронографијама придодајем још један кратак летопис. Такође, нисам имао потребу да учим оне који већ знају, нити да уразумљујем разумне. Писања ове књиге прихватио сам се с Божијом помоћу ради свога сопственог знања и читања у келији. Нисам је састављао за друге на основу онога што знам, него сам само сабирао из многих књига оно најбоље како бих сам могао да учим. Ако пак ова моја књиге допадне у руке и других читалаца и ако неко њоме буде задовољан, нека због тога прослави Име Господње.
Нека читаоца не изненади околност да оно што је овде написано није изложено на начин како се то обично чини у хронографијама и историјским описима који говоре о догађајима из прошлости неких царстава или народа. Овде су опису тих догађаја, већ према случају, на неким местима додата и многа друга разматрања духовног карактера, било да је реч о тумачењима или истраживању или духовним поукама. Ово стога што сам књигу, како рекох, писао за себе, и ако сам негде у тумачењу Божанског Писма својим незнањем наишао на нешто необично или корисно за моју душу, ја сам то овде и прибележио. Као што неки људи у једном ковчежићу чувају злато, сребро, бисере или било шта друго од драгоцености, тако сам и ја, сабирајући на различитим местима, у једној књизи укратко изложио све што сам успео да саберем за оно време које ми је стајало на располагању за бављење тим послом, с обзиром на друге обавезе које су ми поврене и на управаљање црквом.
Да би била јасна разлика између историје и других излагања, сама историја написана је крупнијим словима, док је оно што је историји додато писано мањим (тј. обичним) словима. Бог ће онима који читају и слушају дати усрдност како би стекли духовну корист.
П и т а њ е: Зашто је свакоме неопходно да чита и познаје Божанско Писмо и историју која је у њему изложена, као и друге поучне и историјске књиге?
О д г о в о р: Постоје три разлога: први, ради познања Бога; други, да би управљао сам собом; и трећи, ради поучавања ближњег.
П р в о, р а д и п о з н а њ а Б о г а. Господ наш Исус Христос у светом Јеванђељу каже: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о Мени (Јн. 5,39). Кроз познавање Божанских књига стиже се до вечног живота. Јер у чему се може састојати вечни живот, ако не у познању истинитог и вечног Бога? О томе говори и Сам Христос: А ово је вечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа (Јн. 17,3).
Одакле човеку ово познавање истинског Бога, ако не из Светог Писма? Зато је Христос, желећи да га ученици познају и да кроз њихову проповед за Њега сазна читав свет, пре свега отворио њихов ум да разумеју писмо: за апостолство је изабрао просте и необразоване људе, а послао их је на проповед образованима и мудрима (Лк. 9).
Д р у г о, д а б и у п р а в љ а о с а м с о б о м. Свети Павле у Посланици Тимотеју пише следеће: Из детињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса (2. Тим. 3,15). Одавде је јасно да управо познавање Божанског писма управља човеком, учи га и руководи ка спасењу. Зато нам свети Јован Златоуст и саветује: “Ако са великом усрдношћу узмете у руке свете књиге, имаћете користи од онога што те књиге садрже. Јер од њих се много шта добија: пре свега језик се кроз читање учи речитости, а такође душа добија духовна крила и узноси се горе, просвећујући се сијањем Сунца правде. Затим, као што материјални хлеб умножава телесне силе, тако и читање даје снагу души, јер оно представља духовну храну која душу чини јаком, постојаном и мудром, не допуштајући јој да буде захваћена телесним страстима; напротив, дајући души крила, читање је узноси ка небу”.
Други учитељ, свети Јован Дамаскин, дотичући се исте те духовне користи која долази од читања књига, каже следеће: “Као дрво посађено поред извора воде, тако и душа која се напаја Божанским Писмом напредује и доноси зрео плод, тј. веру православну, и стално се украшава зеленим листовима, тј. богоугодним делима; јер кроз Свето Писмо душа се утврђује у врлинским делима и чистом сазерцању, будући да у њему (Светом Писму) налази призив на сваку добродетељ и одвраћање од сваког зла” (Тачно изложење, ИВ. О вери). Наговарајући нас да у читању будемо усрдни, исти писац каже још и ово: “Покуцајмо на врата прекрасног раја Светог Писма, раја миомирисног, преслатког, предивног, који слади наше уши појањем свакојаких духовних богоносних птица, који се дотиче нашег срца, теши га у жалости, успокојава у јарости и испуњава вечном радошћу”.
Какав губитак представља нечитање и непознавање књига, то објашњава свети Анастасије Никејски када каже: “Као што је немогуће да роди класје на земљи коју не напаја киша, макар и хиљаду пута била засејана, тако ни ум који није напојен Божанским Писмом не може да донесе никакав духовни плод, макар му неко саопштио и хиљаду речи. Велико је зло не познавати Свето Писмо и бити налик неразумним животињама, јер се из непознавања Писма рађа безбројно мноштво зала. Одатле долазе велике несреће јереси, одатле немаран живот, бескорисни подвизи, душевно слепило, ђавоља обмана. Као што они чије су телесне очи слепе не могу да ходе правим путем, тако се и они који не познају Божанско Писмо и не виде његову светлост често спотичу и стално бивају наведени на чињење греха”.
Добром и богоугодном животу човек се учи из примера оних који су раније провели свој живот у добродетељима; те примере не може да нађе нигде другде него у историјама Божанског Писма, било грађанским, било црквеним. Зато побожни византијски цар Василије Македонац, саветујући свога сина Лава Премудрог, каже: “Не буди лењ да стално читаш описе древних деогађаја, јер ћеш у њима без муке наћи оно што су други налазили уз велик труд, разумећеш добра дела добрих и зла дела злих. Управо тако схватићеш најразличитије промене у људском животу, непостојаност овога света и како лако падају царства. Да кажем краће: видећеш каква казна стиже за зла дела, а каква је награда за добра. Зла дела ћеш избегавати, да и тебе не би стигла Божија казна, док ћеш добра заволети. На тај начин успећеш да исправиш све у себи, како би могао да се удостојиш добре награде”. Такво је било Василијево завештање сину.
Т р е ћ е, р а д и п о у ч а в а њ а б л и ж њ е г. Свети апостол Павле пише светом Тимотеју: Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности (2. Тим. 3,16). Према заповести Божијој хришћанин треба да љуби свога ближњега као самог себе. А ако треба да љуби ближњег као самог себе, онда и за њега треба да тражи и да му жели спасење, као и самом себи. Јер опште прихваћено обележје истинске љубави није то да се чини добро телу ближњега, него пре свега да се незналица научи, да се исправи онај који греши и да се покаже брига за душу онога ко пропада, како би био приведен спасењу. Онај ко не мари за спасење ближњега - не воли ближњега као самог себе и нема истинску љубав према Богу.
Неко ће можда рећи: мени је доста што пазим на себе, нећу још и на друге; довољно ми је да водим рачуна о своме спасењу, а не још да бринем и о спасењу других.
Ономе ко тако размишља одговара свети Златоуст: “Ипак, нећеш моћи да задобијеш спасење, ако будеш лењ да се постараш и за свога брата”. И још: “Ако све сачувамо, а ближњем не донесемо корист, нећемо ући у царство небеско”. И још: “Ни једно поправљање не може да буде велико, ако се оно што се стекне не преда и другима, то јест доброме човеку за спасење није довољно сопствено поправљање, ако не поправља и друге и не доноси им корист”. Зато он каже и ово: “Свако нека тражи спасење ближњих; тражити спасење ближњих значи доносити корист један другоме, како учи свети апостол Павле: Сваки нека угађа ближњем, тј. нека му буде од користи. Корист бива и од добродетељног живота, и од речи, када човек не само да сам живи богоугодно, него и друге томе учи добрим речима, саветујући их и опомињући да се клоне зла и да чине добро” (Златоуст. Поука 25. на 1. Кор. и Поука 4. на Еф.).
Још може неко да каже: ја нисам учитељ, нисам свештеник, нисам духовник и пастир душа, и зато не треба никога да учим. Таквоме одговара Теофилакт: “Не говори: ја нисам учитељ ни наставник, и не треба друге да учим шта је корисно; лажеш, јер учитељи немају могућности да поучавају свакога понаособ, него Бог хоће да свако поучава и подиже другога”. А у Старом Завету, зар се свети Давид, који је био цар, није старао о користи ближњих? Зар он није учио и поучавао грешнике да чине добра дела? Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити к Теби (Пс. 50,15). Тим пре ово треба радимо ми, синови нове благодати.
Ако пак међусобно поучавање и усмеравање ка спасењу представља дуг хришћана, како неко може да учи другога ако сам није упућен у Свето Писмо и не познаје догађаје из прошлости? Како ће такав да поучава другога, када не зна ни свој пут? На таквоме се остварује јеванђелска прича: Слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14).
Услед поменута три разлога свакоме је неопходно да чита и познаје Божанско Писмо, а такође и друге корисне књиге.
Ј о ш ј е д н о п и т а њ е: Зашто је Бог изволео да створи сву твар горе на небу и доле на земљи?
О д г о в о р? Бог Који је беспочетан и бесконачан, Цар свих векова, бесмртан, моћан, премудар, савршен у Својој Божанској сили и господству, Он Који нема никакав недостатак и Чијем савршенству ништа не може да се дода, него је Себи сасвим довољан, пун, изобилан, велик, прехвалан и преславан, Он, дакле, није имао никакву неопходну потребу да створи овај видљиви и невидљиви свет, горње и доње, небеско и земаљско, анђеле и људе и уопште свако створење; али све је то Он благоизволео да створи по преизобилној доброти и премудрости у Њему, пројавујући кроз то Своју свемогућу силу, неописиву премудрост и неисцрпну благост чиме је преиспуњен као препуна чаша; као набујала река која се прелива преко својих обала и напаја низине земље, тако се и Он, преблаги Бог, од преизобилне пуноће излио на творевину, а да се Сам тиме уопште није умањио. Свети Василије Велики каже: “Као грнчар који је својом вештином створио безбројно мноштво посуда, а да није изгубио ни умеће ни снагу, тако је и Творац свега привео у биће сав величанствени свет, имајући силу не само да га у једном тренутку створи, него силу која ово бесконачно превазилази”.
Све је пак створио ни због чега другог, него само зато да би имао коме непрестано да чини добро, удељујући Своју доброту и дајући Својој творевини дарове из непотрошивих и неисцрпних ризница Божанског милосрђа. Добро не може да се препозна као добро, ако није даровано од другога; у којој је мери даровано, у тој се мери више и препознаје као добро. Чинећи познатом своју Своју бескрајну доброту, милост и благост, Господ је саздао разумна створења, како би и њима била дата Његова доброчинства. Размишљајући о томе свети Григорије Богослов каже: “За доброту Божију није било довољно да се сама себи показује, него је требало да се излије напоље, да би се чинило добро многима” (Григорије Богослов, Беседа на Рождество Христово).
Нека Његова разумна творевина, ту мислим на анђеоску и на људску природу, која се стално наслађује Његовим неизрецивим доброчинствима, познаје Њега, Свога Творца и добротвора, нека га љуби и прославља, нека му благодари, нека му се клања и верно служи.Али пре свега нека Свога Творца познаје и нека у Њега верује нестална људска природа, на коју се Творчева благост кроз оваплоћење Логоса излила више него на анђеле, и нека се свом својом љубављу приљуби уз Њега. Нека човек, пошто Њему има да захвали за тако велике и неописиве милости, благоугађа Богу у све дане живота свога, надајући се да ће од благости Његове добити вечно блаженство и заједницу са светим анђелима у Царству Његове Божанске славе.

("Летопис" би требало да изађе до краја 2011. године, као 5. књига у библиотеци КОТВА)

Из дела светог Теофана Затворника


Мајка Божија

Мене је давно упитала једна душица: «Зашто се Мајка Божија тако високо поштује, не само више од светих људи, него и од Анђела и Арханђела?» Одговорио сам: «Зато што ни Анђели и Арханђели, ни Херувими, ни Серафими нису имали тако блиско и битно учешће у уређењу нашег спасења, као Она». Уређење нашег спасења назива се домостројем оваплоћења. Било је потребно да Син Божији и Бог прими у Своју ипостас људску природу, јер без тога наше спасење није могло да се уреди... Ова природа узета је из Свагдадјеве, кроз наилазак Духа Светога и осењивање силом Вишњега. Анђели и Арханђели приликом оваплоћења служе на спољашњи начин, не улазећи у суштину дела оваплоћења, док Мајка Божија улази. Због тога се Она поштује више од сваког створења... Силом овог суштинског учешћа у оваплоћењу, и Њено заступање нас, јаче је од сваког другог (4, п. 583, стр. 57).

субота, 22. новембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 2.
Опростите ми што одмах нисам одговорио на Ваше писмо; не налазим неко посебно оправдање за то, осим своје слабости и лењости која је са њом повезана.
Мислим да се поштовани Н. Н. сада већ вратио са пута; дај Боже да у кругу Ваше породице завладају спокојство, међусобна сагласност и љубав, који ће вам на попришту овог тешког живота послужити као олакшање и утеха.
Ви, најуваженија Н. Н., молите за допуштење да не прекидате своју преписку са мном. Ја не само Вама, него никоме не смем да забраним да ми пишете, мада сам и слаб и скудоуман, и често крив за спор или незадовољавајући одговор. Изволите, пишите како вам је угодно, али немојте се љутити због мојих неразумних одговора; за себе сматрам да то дело превазилази моју меру и знање, и уздам се само у то да је Бог у стању да ме уразуми шта да напишем, по вери оних који траже одговор. Када неко са вером прима макар и просту реч, која није украшена красноречивошћу, уз помоћ Божију имаће користи од тога: Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме подај славу (Пс. 113,9).
Ви желите да да се постарате о спасењу своје душе, што очигледно испуњавате и на делу: кажете да се у вама одвија непрекидна борба, и да се сваки дан показују ваши нови недостаци. Али и то је неопходно у подвигу хришћанина: ми се боримо против духова злобе, који нас нападају нашим страстима. Понекад доживимо пораз, понекад победу, падамо и устајемо, и по мери нашег смирења добијамо помоћ Божију. Нама је неопходно ово силно оружије против непријатеља. Јер како бисмо се смирили, када кроз недостатке не бисмо упознавали сопствене слабости? Управо они нас смиравају. Прочитајте у првом делу Добротољубља, код светог Григорија Синајског, у глави 117, на њеном крају: «Ако човек не буде побеђен... не може да се смири». Код Вас примећујем да у свету желите да живите животом налик на отшелнички, непоколебљиво, да душа увек буде са Богом, па постављате питање: постоји ли могућност да човек у свету дође до таквог стања да одсече своје жеље, као када живи у усамљености (то јест монашким начином живота)? И како уопште започети са таквим делом? Истовремено, као одговор, наишли сте на снажно противљење вашим добрим намерама; а пошто немате духовне снаге и смирења, не можете да се дуже одржите у таквом расположењу.
Када будете видели своје посртање и слабост, никако немојте да се узбуђујете, него се смиравајте и кајте. Чак и кад бисте непоколебљиво ишли путем извршавања заповести Господњих, требало би да се чувате опасности са друге стране: ђаво неће престати да вас заварава гордошћу и високим мишљењем о своме исправљању, како би Вас на тај начин препредено уловио. Будући да још немате смирење, када бисте видели себе како испуњавате заповести, неприметно бисте могли да скренете у такве помисли. Треба чешће да имате на уму речи Господње: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Тиме можете прогнати умишљеност. Но, пошто смо ми још далеко од испуњавања заповести Божијих, и невољно треба да се смиримо и покајемо, како пише преподобни Марко Подвижник у беседи о покајању. Нама је свагда потребно покајање, а ми бисмо хтели да видимо свој духовни напредак. Свети Јефрем у својој молитви каже: «Да, Господе Царе, даруј ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога»? То не значи да треба намерно да грешимо, него да треба да видимо и грехе који су учињени у прошлости, и у садашње време, и да при томе никако не очајавамо, већ да се кајемо, сматрајући за себе да смо последњи од свих. Свети Петар Дамаскин у трећем делу Добротољубља, након описа седам телесних дела пише: «Тада ум почиње да сагледава своја сагрешења, као песак морски. Ово је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења». Видите, након што учини многа добра дела, он види своје грехе, а не духовни напредак. Прочитајте 55. слово светог Исака Сиријца, где он указује директно на заповести Божије, а не препоручује да се трага за узвишеним виђењима. Саветујем вам да се потрудите око испуњавања заповести, али да се не узнемиравате када вам се догоди да у нечему погрешите, већ да се кајете и смиравате: када у срцу будете имали залог смирења, имаћете помоћ од Бога за добра дела и за удаљавање од противних. А као узрок наших спотицања свети Јован Лествичник наводи гордост: «Где је дошло до греха, претходила је гордост». Потрудимо се око задобијања смиреномудрености кроз наше слабости, јер је она – истребитељ гордости, коју ми код себе чак и не примећујемо. Тугујете због осуђивања ближњих; ако се будемо смиравали, нећемо их осуђивати. Молићемо се са смирењем, попут цариника, па ће Господ примити нашу молитву, јер прима молитву смирених и слуша мољење њихово. Ми сами не можемо правилно да оценимо своју молитву – да ли се молимо усрдно – али Богу је позната њена вредност. Треба да се чувамо да наша молитва не буде попут фарисејске.
Налазите се у недоумици у погледу поста и питате како да поступите када се налазите код рођака који праве мрсну храну; страхујете да ћете, ако будете захтевали да Вам припремају посну храну, пружити себи повод да се ставите изнад других и да ћете се погордити. Шта да чините у таквој ситуацији? Не обавезујем Вас, него Вам дајем следећи савет: према мом мишљењу, не би требало да се плашите да од рођака затражите да вам спреме посну трпезу. То никако не значи стављати себе изнад других. Ви испуњавате дужност и послушање Цркви – због чега бисте се онда гордили? Гледајући на Вас, наћи ће се и други који ће Вас подражавати. А ако будете јели мрсну храну, и други ће се повести за вашим примером, и неће марити што греше. Тако ћете бити двоструко криви: и за себе и за друге. Шта Вас брига шта ће о Вама говорити – не обраћајте пажњу на то и будите спокојни. Ако Ваши рођаци једу због болести, то се може оправдати, но и они свакако треба да се кају због тога. Ако се пак тако понашају само зато што се плаше да ће им неко приговорити, онда то није у реду. Ви знате шта је Господ одредио за непослушност Цркви?
Себе сте увек сматрали за трпељиву особу, и свакако сте се тешили тиме, али то није било корисно. Сад Вам се показала Ваша слабост, узнемирава Вас оно што Вам се догађа, па постајете свесни своје нетрпељивости и слабости. Потребно је да се смирите. Ви сигурно савесно испуњавате своје обавезе према ближњима, и ту нема никаквог разлога да се узнемиравате или да будете сумњичави.
Поводом тога што мислите да ћете ми постати одвратни након што сте описали своје слабости – нисте у праву. Знам да Вам је било тешко да напишете то писмо. Уосталом, сами то најбоље знате. Ја, међутим, на основу њега могу само још боље да упознам ваше расположење у Господу према мојој убогости, и да састрадавам са Вама у Вашим слабостима, као и да Вас посаветујем колико је у мојој моћи. А када бисте ми писали само о вашем духовном напредовању, онда не бих имао шта да Вам одговорим. Господ нека Вас благослови, уразуми и укрепи у духовном делању и хришћанском животу.
Вама, Вашем супругу и деци желим мир, здравље и спасење. С поштовањем, остајем Ваш недостојни богомолитељ – многогрешни јеромонах Макарије.
8. новембар 1858. године

Са Светим Оцима из дана у дан



Душа и тело

# Ко се умиљава лаву, често успева да га укроти; а ко угађа телу, само појачава његову свирепост (св. Јован Лествичник).
# Како можеш знати да имаш људску душу, када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас (свети Јован Златоуст).
# Зашто смо постали слуге људима? Зато што смо претходно постали слуге стомака, новца, славе – продали смо слободу коју нам је дао Христос; и мада је у Очевом дому много станова, слуга тамо не може да живи (свети Јован Златоуст).
# У души делује ум, а у телу природа. Ум обожује душу, а природа доводи до распадања тела. Природа делује у сваком телу, али ум није присутан у свакој души, зато се свака душа и не спасава... (свети Антоније Велики).
# Овај живот је живот не само душе, него и тела; јер она (душа) кроз васкрсење бесмртним чини и њега (тело), избављајући га не само од смртности, него и од непрестане смрти – будуће адске муке (свети Григорије Палама).
# Света душа је светла светиљка (авва Исаија).
# Удаљавање од света је бежање од тела (непопуштање телу) и помишљање на смрт (авва Исаија).
# Шта је људска лепота? Кожа која стари, мења се и изумире, кости, жиле и смрад, земља и пепео (свети Макарије Велики).
# Потребно је да се тело смири пред душом, а душа покори уму (свети Макарије Велики).
# Лепота душе има ту особину, да је и у старости многи воле, јер никада не вене и стално цвета (свети Јован Златоуст).
# Не марећи за душу, ми пропаст припремамо и телу. Ко не указује част највреднијем, да би уздигао мање вредно, тај наноси штету како једном тако и другом. Напротив, ко се на потребан начин стара о души, тај ће, чувајући душу, сачувати и читаво тело (свети Јован Златоуст).
# Старај се о своме телу као о храму Божијем (авва Исаија).
# Као гусле музичару, као чамац кормилару, тако је тело потчињено души (свети Григорије Богослов).
# Украшавање тела постоји и код блудница, јер оне се одевају у најдрагоценије, сјајне хаљине, али украшавање душе постоји само код добродетељних (свети Јован Златоуст).
# Ако човек не презре своје тело, неће видети светлост Божанства (авва Исаија).
# Ако тело не покориш души, оно покорава душу ђаволу.
# Двери душе су – чула. Дар Духа даје се по мери, уз напор и уз љубав према Богу, када су чула душе извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14) (свети Макарије Велики).
# Душа је сама по себи много вреднија од целог света и светског царства (свети Макарије Велики).
# Живот је рађање душе од Духа (свети Макарије Велики).
# Тело без душе је мртво, и душа без Духа мртва је за Царство Божије (свети Макарије Велики).
# Земљорадник најпре земљу очисти од трња, а потом сади семе; тако се и душа најпре очишћује од духовне прљавштине, и прима плод (свети Макарије Велики).
# Душа може да се противи злу, али без Бога не може да га победи или искорени (свети Макарије Велики).
# Не веруј читав свој живот овом пролазном телу, и не уздај се у њега, док не станеш пред Христа (свети Јован Лествичник).
# Ко сажаљева тело, у њему не може живети Дух Божији (свети Теофан Затворник).
# У мери у којој се гоји тело, душа усахњује (авва Данило).
# Не примај семе похоте, које баца сејач ђаво, да не би пожњео балчаке пропасти и погибељи (Древни монашки устави).
# Као што је Бог слободан и ствара шта чини шта хоће, тако је слободна и душа (свети Григорије Богослов).
# Тело, ако јача, јача на рачун духа; и дух, ако зри, не зри другачије него на рачун истањивања тела. Ни код једнога светога не наилазимо на лагодан живот: сви су живели сурово, ограничавајући, исушујући и кињећи тело (свети Теофан Затворник).
# Ко се обмањује надом да ће достићи савршенство у духу без суровог опхођења са телом, тај је налик на онога ко би хтео да носи воду у решету, или да ветар хвата рукама, или да пише слова по води (свети Теофан Затворник).
# Неукроћени коњ је веома опасан за јахача; тако је и тело опасно за твоју душу, када није обуздано разумом и уздржањем (свети Димитрије Ростовски).
# И у свему другом, не треба излазити изван граница неопходног – о телу се треба старати онолико колико то захтева корист душе, јер неговати и волети своје тело, то представља страст и непознавање узвишене мудрости да човека не чини његов видљиви део (свети Василије Велики).
# Као што показујеш велику бригу за тело, тако се постарај и за душу, и одени је (свети Јован Златоуст).
# Код животиња сва врлина састоји се у добром стању тела, а код човека – у благородству душе (свети Јован Златоуст).
# Људи имају разумну душу, а животиње чулну (свети Јован Златоуст).

петак, 21. новембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника



Исус Христос

...Небо и земља – све што постоји – складно се сједињује у Христу Исусу. Затим, све што тече у времену, усредоточује се у Њему. Он је стога кључ за разумевање тајне постојања света и његовог управљања (38, стр. 80).

Одлука да спасење буде кроз искупљење у Христу била је првобитна и потпуно слободна одлука воље Божије. Првоизабраник је Христос. Но, пошто Он није Себе ради, него ради спасаваних, онда су у Његовој изабраности и ови изабрани. Божији благослов дакле почива на Христу, а ради Њега и на свима онима који верују у Њега. Код њих је све од Бога кроз Христа (38, стр. 53).

Не трпећи да човек као Његово љубљено створење гине у своме несрећном положају, Господ је, покретан љубављу, благоволео да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, страдањем и смрћу задовољи правду Божију, по Васкрсењу се узнесе на небо и, пошто је сео сдесна Богу и Оцу, изнова човеку човеку отвори слободан приступ ка живом Богоопштењу (44, стр. 15).

Јединородни Син Божији и Бог се оваплотио зато што је Премудрост Божија нашла да је то најлакши начин за наше спасење (44, стр. 26).

Бог реч прима људску природу како би је опет сјединио са Богом (38, стр. 123).

Господ је крајеугаони камен здања спасења; тако је и вера у натприродно крајеугаони камен целокупног здања богонадахнуте истине. Сам Спаситељ, у Својој личности, круна је натприродног, а у Цркви – њен непресушни Источник. Онај ко дира у ову тачку, дира зеницу ока Божијег (43, стр. 65).

Као што познаваоци ствари у семену виде читаво дрво, тако су и сви они који су свој умни вид изоштрили пророчком светлошћу, посматрајући Младенца Исуса у Њему одмах препознали Господа (51, стр. 309).

Читава историја пре Христа Господа имала је педагошки карактер. Све је било усмерено ка припреми људског рода за најузвишеније дело Божије, пројављено у Христу (38, стр. 75).

Човек је пао и погинуо у своме паду. Ради његовог спасења на земљу је дошао Јединородни Син Божији и указао пут (спасења)... (51, стр. 155-156).

...Према току уређења нашег спасења, дошло је време када је требало да се духовно у синовство уведу јудејци и незнабошци – тада је дошао Син Божији, учинио је све што је у Савету Божијем претходно било одређено за наше спасење и, узневши се на небо, ниспослао Духа Светога од Оца. Овај Дух је потом синотворио (чинио синовима) све који су веровали (31, стр. 295).

...Бог прима људску природу у Своју личност и, обукавши се у њу, предаје јој свагдаживу неисцрпну пуноћу (56, стр. 24).

...Господ Исус Христос... у Својој личности, показао је нашу природу као безгрешну, чисту и савршену (46, стр. 150).

После тридесетогодишњег периода живота, Господ се показује свету и током три и по године «Божански дејствује међу људима, показујући у Себи Бога оваплоћеног – Божанском мудрошћу у учењу, Божанском силом у знамењима и чудесима, Божанском премудрошћу, благошћу и светошћу у животу и начину деловања, и Божанским свезнањем у помислима срца и познавању будућих ствари» (55, стр. 3).

Крсна смрт Господа заменила је све старозаветне жртве и све оправдавајуће радње (52, стр. 403).

Христос Господ нас је искупио из ропства кнезу овог света, ропства у коме смо били држани због прародитељског греха, а цена коју је за откуп дао јесте Крв Његова (38, стр. 67)

Све је у Господу Спаситељу. Он умилостивљује Оца и шаље Духа Светога. Савршивши домострој спасења, Он је постао наш Владика, а ми слуге Његове, купљене Крвљу Његовом (46, стр. 436).

Једно је заступништво без кога сва друга немају снагу – заступништво Господа Спаситеља. А споредних заступништава може бити много, као и проводника тога заступништва и оних који га умножавају... Ту је и Мајка Божија Заступница, која делује по основу заступништва Сина Њеног...
Но, ако смо разгневили Самог Спаситеља, ко ће нас заступати пред Њим? А ми га разгневљујемо, јер гресима газимо Крв Његову. Ту је Мајка Божија, којој говоримо: «Материнску Твоју смелост употребљавајући, умоли...» (6, п. 942, стр. 3).

...Христос Господ је изворни Заступник, као Помиритељ човечанства са Божанством. Он нас је Својом смрћу помирио са Богом и преко ње нам отворио приступ ка свим милостима Божијим. Он је Савршитељ спасоносног домостроја оваплоћења (6, п, 943, стр. 5).

Господ телом спава у гробу, а душом је сишао у ад и онима који су тамо у духу је проповедао спасење (43, с. 81).

Господ је са Крста сишао у ад и разрушио га, изводећи оне који су били унутра... (41, стр. 130).

Пошто је васкрсао, Господ се вазнео и седи са десне стране Оцу, заступајући нас и уверавајући да ће нам са Њим све бити даровано, и да ће Његов слуга заиста бити тамо где је и Он (48, стр. 531).

Ми тајанствено постајемо причасници овог Васкрсења кроз крштење, свлачећи у њему стари живот и облачећи нови. Али у томе је само залог, почетак и основ за будуће васкрсење у слави – васкрсење слично Васкрсењу Господњем (37, стр. 174-175).

Сила Васкрсења Христовог је неописиво велика! Ми треба да задобијемо не само јасно поимање о њему – него и да га осетимо: јер није ради Себе васкрсао Господ, него ради нас. Даруј нам Господе да вером сагледамо ово Васкрсење и да се од тога испунимо радошћу (8, п. 1346, стр. 100).

Васкрсавши, Он је (Исус Христос) устао као почетак оних који треба да васкрсну, то јест као прворођени из мртвих (Кол. 1,18), за Којим ће се и сви други родити из мртвих у бесконачни живот (33, стр. 547).

Ако Васкрсли јесте Бог, и људска природа, васкрснута у Њему, јесте центар свега створеног, онда сила Васкрсења Христовог, спуштајући се најнепосредније на људску природу, треба на тај начин да силази на све области битија (52, стр. 4040).

...Христос Господ је једини посредник, преко кога на нас силази сваки Божији благослов; сваки дар духовни даје нам се кроз Христа и ради Христа (38, стр. 50).

Знамо да Утешитељ не би сишао, да се Господ није узнео (51, стр. 176).

Тешећи Своје ученике, Господ им је говорио како је за њих боље да Он узиђе на небо, јер ће им тада уместо Себе послати Утешитеља – Духа (Светога) (43, стр. 128).

...Треба сматрати да је Вазнесење Господње било праћено неком нарочитом славом, коју људи нису могли да виде, али коју су Анђели видели и опевали својим славословљем (47, стр. 316-317).

Када се Вазнео, Господ је без сумње по Својој људској природи примио Божанску част и славу: јер Његова Божанска природа одувек је сијала неизмењивом Божанском славом (51, стр. 174).

Планете су окренуте ка сунцу и њиме се управљају у своме кретању. И сав духовни свет – Анђели и свети на небу, и људи који духовно живе на земљи, окренути су ка Господу Спаситељу и њиме се руководе. Он је – центар, око кога се све окреће. Глава онога што је на небу и што је на земљи... (Еф. 1,10) (12, стр. 111-112).

Људска природа у лицу Исуса Христа прошла је небеса и стала пред Самог Бога... Тиме се открио истински пут светих, који је био скривен за оне из старине... (51, стр. 278).
Нараштај за нараштајем смењиваће се током времена, пролазиће век за веком, али то велико дело Божије које је савршено у Христу Исусу, а представљено и садржано у Цркви, остаће неизмењиво, обогаћујући наш род све већим и већим небеским даровима, и увек ће покретати уста на славословље (38, стр. 252).

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу




Писмо 1.

Уважена у Господу Н. Н.!
Од срца Вам благодарим за посету Вас и Вашег супруга Н. Н. нашој обитељи. Радо ћемо се сећати благочестиве наклоности коју сте показали према нама; а по повратку кући, посетили сте моју убогост својим писмом од 7. августа.
То што сте пронашли спокојство и утеху у нашем манастиру, то Вам је даровао Господ, по вашој вери и усрдности у тражењу Царства Божијег и правде Његове. Али на попришту живота и у општењу са људима не можемо увек имати такво духовно расположење. У нама још нису истребљене страсти, него леже скривене и показују се управо онда када нам ближњи, приликом контакта са њима, по допуштењу Божијем причињавају непријатности. Ово нам открива наше старе слабости и то да још нисмо достигли праву меру испуњавања заповести Божијих; стога треба да водимо борбу против својих страсти, и да, спознајући своје слабости, презиремо и прекоревамо себе, да се смиравамо и не узбуђујемо због тога што нисмо достигли жељено, и да ни у ком случају не прекоревамо друге, који нам само показују наше право духовно стање. Смирење на нас привлачи милост Божију и помоћ у нашим делима. Духовна утеха коју сте добили не може дуго да остане неизмењена: јер она се шаље само повремено, како би Вас укрепила у искушењима; они пак који су достигли смирење више се наслађују утехама, иако благодат Божија и њих понекад посећује искушењима, у зависности од њиховог духовног стања, како се због добијених духовних утеха не би погордили. А колико је тек нама немоћнима потребан огањ искушења који спаљује трње наших страсти.Ви се узнемиравате зато што за време молитве не можете да саберете своје мисли, него сте расејани. Сабрана молитва дело је савршених; а ми немоћни, који се још налазимо у борби (са страстима), треба да сабирамо наше мисли које лутају, да се смиравамо када наиђу помисли, и никако не смемо да се узнемиравамо; јер немир даје снагу ђаволу да још силније устане против нас, док га смирење прогони. А када бисмо увек имали чисту молитву, без расејаности, то нам не би било корисно, јер не бисмо могли да избегнемо сујетне и горде помисли које би нам ђаво убацивао. Имајте на уму да Бог прима молитву смирених. Питате – које молитве да читате сваки дан? Будући да ми нису познати ваша ситуација, домаће обавезе и снаге, на ово питање не могу сасвим тачно да Вам одговорим. Али ако Вам је угодно, предлажем следеће: ујутро читајте јутарње молитве, а ако остане времена – једну катизму или славу; увече – молитве пре спавања, а током дана ујутро или увече канон Мајци Божијој и Анђелу Чувару; суботом – Акатист Мајци Божијој, а недељом – Акатист Господу Исусу, затим Апостол и Јеванђеље, по једну главу, и неколико поклона. Све ово обављајте са смирењем, и не помишљајући да «чините добро», како је мислио фарисеј. У случају да нешто не испуните, ако Вас било шта спречи, па чак и лењост, никако се немојте узнемиравати, не падајте у униније и не клоните духом, него се смирите и сматрајте себе за последњу од свих. Господ нека вас укрепи у свим Вашим добрим намерама и делима, као и у борби против невоља које наилазе и сопствених страсти, и нека Вам подари истински духовни разум.
(Ово и наредних осамнаест писама упућено је истој особи. Написана су у периоду од јесени 1858. године, до пролећа 1860. године)

Са Светим Оцима из дана у дан




Уздржање

# Пост је некаква жртва Богу од нашег тела (свети Јован Шангајски).
# Немогуће је да огањ гори у води, немогуће је и покајање без поста (свети Јован Златоуст).
# Наш пост је стајање душе на стражи (свети Јован Шангајски).
# Не постити – значи бити налик на бесловесне, који не знају за пост.
# Љубав и уздржање ослобађају душу од страсти. Читање и богомислије избављају ум од незнања, док стајање на молитви изводи онога ко се моли пред лице Бога (свети Максим Исповедник).
# Уздржање је мајка здравља; а мајка уздржања је помишљање на смрт и непоколебљиво сећање на жуч помешану са оцатом који је окусио наш Господ, Владика и Бог (свети Јован Лествичник).
# Истински пост састоји се не само у изнуривању тела, него и у томе да онај део хлеба који си сам хтео да поједеш, подаш гладноме (свети Серафим Саровски).
# Пост је помна пажња да ништа не повреди нашу душу. Пост је надгледање својих мисли, чување свога погледа од штетних призора, свога слуха од разговора погубних по душу, свога језика од прљавих и испразних речи, својих уста од неодговарајуће хране (свети Јован Шангајски).
# Као што се у високој згради подижу степенице, да би се по њима лако могло подићи на врх зграде, тако и различити дани у години представљају степенице нашег духовног подизања и усхођења (свети Јован Шангајски).
# Ако неко не победи непријатеље, не може да живи у миру (свети Исак Сиријац).
# Веруј у Господа и љуби га; чувај се нечистих помисли и телесних задовољстава, не обмањуј се ситошћу стомака (свети Антоније Велики).
# Немогуће је, потпуно је немогуће да са Богом пребивају они који се претходно нису потрудили да се исцеле постом (свети Јован Златоуст).
# Пост постаје жртва пријатна Богу онда када буде украшен плодовима љубави (свети Јован Касијан).
# Своме стомаку дај одмерену и лако сварљиву храну, како би га умереном ситошћу одвојио од халапљивости, а кроз брзо варење избавио од разбуктавања пожуде као од бича (свети Јован Лествичник).
# Ти брижно храниш и негујеш своје тело, а оно те, покварено, награђује лењошћу за молитву и свако добро дело, равнодушношћу према Богу, ниским помислима и жељама, стремљењима ка пролазном и пропадљивом, и немаром за вечно и небеско. Распињи га – лењо, слепо и отупело (свети Јован Кронштатски).
# Многи посте телом, али не посте душом. Многи држе пост у храни и пићу, али не посте када је реч о злим помислима, делима и речима. Каква им је корист од тога? (свети Тихон Задонски).
# Пост, напор и бдење не дају похоти да нарасте, а усамљеност, сазерцање, молитва и љубав према Богу умањују је и доводе до њеног ишчезавања (свети Максим Исповедник).
# Загосподари над стомаком, док он не загосподари над тобом, иначе ће се и уздржање срамно окончати (свети Јован Лествичник).
# Писано је да вино весели срце човека (Пс. 103,15). Али ти, пошто си дао савет да ћеш плакати и ридати, отклони од себе такво весеље, па ћеш бити обрадован духовним даровима. Будеш ли се веселио вином, живот ћеш проводити у друштву срамних помисли и доживећеш многе жалости (свети Теодор Едески).
# Слушао сам од опитних стараца, да се греховне помисли рађају у души од гиздања у одећи, презасићења стомака и штетних разговора (свети Теодор Едески).
# У посно време пости, али знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање стомака, него пре свега уздржање ушију, очију, језика, а такође и срца од служења страстима.
# Самољубље, сластољубље и славољубље изгоне из душе сећање на Бога. А када се пресече сећање на Бога, тада се у нас усељава метеж страсти (свети Теодор Едески).
# Празнике немој проводити у пијењу вина, него у обнављању ума и духовној чистоти. Пунећи стомак јелима и вином, разгневићеш онога коме је празник посвећен (свети Теодор Едески).
# Пост, као што доноси корист онима који му разумно приступају, тако и штети онима који га неразумно започињу (свети Марко Подвижник).
# Не храни обилно своје тело и прљаве помисли понестаће у теби (авва Евагрије).
# Вина пиј што је могуће мање; што се више умањи његова мера, то благотворније бива за оне који га пију (свети Нил Синајски).
# Ситост је мати блуда, а ограничавање стомака – узрочник чистоте (свети Јован Лествичник).
# Јести и пити треба достојанствено, спасоносно за душу и окрепљујуће за тело како би могло да обавља потребне послове (свети Теодор Студит).
# Начин исхране треба ускладити са снагом и здравственим стањем тела. Када је здраво, ограничити га колико је потребно, а када је слабо, мало му попустити (блажени Дијадох).
# Нека постоји мера и за храну и за вино. Вино нека се прима као мала утеха и то у дане празника, код крајње напорних послова, у болестима и када предстоји далеки пут. У друго време треба се задовољити једном чашом или највише двема (свети Теодор Студит).
# Ако је човек болестан и не може да пости, може ли се без поста избавити од ђавола и страсти? Да, јер се лоши покрети и онај који их подстиче могу истребљивати и прогонити не само уздржањем од хране, него и вапајем Богу од срца (свети Јован Карпатски).
# Дај телу само оно што му је потребно, а не оно што жели због похоте (свети Нил Синајски).
# «У свакој храни постоји природна сласт: не наноси ли она штету ономе ко је узима?» Владика Бог је свакој врсти хране даровао сласт и онај ко је прима са благодарењем, нема од тога штету (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Дај телу толико (хране) колико му је потребно; и нећеш имати штету, чак и ако би јео три пута дневно. Ако пак човек једе једном дневно, али неразумно, каква му је корист од тога? За преједањем следи борба против блуда, те ђаво после јела оптерећује тело сном, како би га оскврнуо (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Омрзни насладе тела; јер оне са телом и душу чине нечистом (свети Нил Синајски).
# Чиме истерати демона пијанства? Молитвом и постом. Ђаво улази зато што се људи препуштају телесном начину живота, стомакоугађању и не моле се; природно је да може изаћи из њих услед супротних разлога: поста и молитве (свети Јован Кронштатски).
# Као што змија не може да скине са себе стару кожу ако не прође кроз узак отвор, тако ни ми не можемо да одбацимо пређашње зле навике и оронулост душе и ризу старог човека, ако не прођемо тесним путем поста и понижења (свети Јован Лествичник).
# Док једеш сећај се суда, и смрти, и оцта, и жучи Владике твога (свети Јован Лествичник).
# Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако сразмерно снази, стању тела и узрасту, једе онолико хране колико је потребно за одржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за ситошћу (свети Јован Касијан).
# У мери у којој тело онога ко пости постаје танко и лако, духовни живот доспева до савршенства и открива се кроз чудесне појаве. Дух тада врши своја дејства као у бестелесном телу. Спољашњи осећаји као да се затварају, и ум, одрешујући се од земље, узноси се ка небу и у потпуности се погружава у сазерцање духовног (свети Серафим Саровски).
# Ђаво варалица многе клевете саопштава људима током гозби, при чему као оружје против њих употребљава њихову сопствену опијеност и преједеност, неумерени смех и расејаност духа. Зато је пре и после трпезе нарочито потребно ограђивати се од његових клевета псалмима, а по устајању од стола, заједно са женама и децом, певати свештене песме Богу (свети Јован Златоуст).
# Употребљавај «горко зеље» - принуду и напор (свети Јован Лествичник).
# Ум онога ко пости моли се трезвено (свети Јован Лествичник).
# Ако постимо и уједно хранимо гордост у себи, ако ближњег мучимо клеветом, онда не само да не добијамо корист, него напротив, наносимо себи штету. Немој да уздишеш тражећи од Бога да те не казни, него зато што си увредио кротког и човекољубивог Бога, Који се стара о твоме спасењу, Који је и Сина Свог предао за тебе. Ето због чега треба да уздишеш и шта непрекидно треба да чиниш! (свети Јован Златоуст).
# Пост се не састоји само у томе да се једе ретко, него и у томе да се једе мало (свети Серафим Саровски).
# Када се стомак обуздава, онда се смирује и срце; а ако је стомак умирен храном, онда се срце узноси помислима (свети Јован Лествичник).
# И молитва и пост су бескорисни за тебе, када ниси украшен вером, надом и љубављу (свети Јован Златоуст).
# Примај на себе онолико поста колико можеш да понесеш (свети Јован Златоуст).
# Гледај ако постиш да се не гордиш, него боље мисли какву си злу наклоност исправио (свети Јован Златоуст).
# Жеђ и бдење производе тугу у срцу, а из срца које тугује истичу воде (свети Јован Лествичник).
# Ако те рука, или нога, или око саблажњава – одсеци; ту се подразумевају и страсти, и окружење, и сродници (свети Теофан Затворник).
# Нарушавањем поста раскинуто је општење са Богом и Адам је изгнан из раја. Пост смирује тело (свети Теофан Затворник).
# Ко нарушава пост средом и петком, за њега се сматра да има удела са Јудом, који је издао Христа (Древни монашки устави).
# Не поводи се за задовољствима овога света (свети Антоније Велики).
# Уздржање је слава врлина, када се уздржавају у свему (свети Антоније Велики).
# Умивај се, учествуј у обедима, умерено употребљавај вино. Ако хоћеш да једеш месо, нико ти не брани. Користи све, само се уздржавај од греха. Видиш ли како је тај пост лак за све? Код њега се не може позивати на телесну слабост. То је – чисто дело душе (свети Јован Златоуст).
# Храну треба употребљавати сваки дан само у тој мери да тело има снаге да буде друг и помоћник души у чињењу добрих дела; иначе може да се догоди и то, да са изнемоглошћу тела ослаби и душа (свети Серафим Саровски).
# Посна храна погодује дуговечности (свети Теофан Затворник). # Пост и испоснички живот су најбоље средство за очување здравља (свети Теофан Затворник).
# Здравље зависи и од хране и од душевног спокојства (свети Теофан Затворник).
# Средом и петком, нарочито током четири поста, храну, по узору на оце, употребљавај једном дневно – и Анђео Господњи ће се приљубити уз тебе (свети Серафим Саровски).
# Ко се подвизава и живот проводи како заповеда свето Јеванђеље, тај може стално да се храни и да живи само на хлебу и води, и да при томе још буде бољег здравља од оних који једну много различитих јела (свети Симеон Нови Богослов).
# Обавеза тела је да спроводи у дело оно што је изабрала душа (Древни монашки устави).
# Обуздавање стомака је гушење страсти, одатле мир и тишина у души, а тишина у души – најобилнији извор добродетељи (Древни монашки устави).
# Сан треба да буде лак, из кога се лако може пробудити, а какав, природно, следи после употребе мале количине хране (Древни монашки устави).
# Ти пазиш да се уздржаваш од хране, а не уздржаваш се од лукавих и сујетних помисли. Треба избегавати стицање и унутрашњег човека чистити од лукавих помисли, лажи и лицемерја, зависти, свадљивости, настањујући у њему љубав (свети Василије Велики).
# Биће срамота ако умемо да одбацимо храну штетну за тело, а немамо расуђивање и знање које чува душу, па допуштамо да јој се приближава и добро и зло (свети Василије Велики).
# Телу треба пружати храну, али не одвећ укусну, не ону која тражи највештије куваре, узимајући данак за желудац, као за најсуровијег господара (свети Василије Велики).
# Пошто нисмо постили, избачени смо из раја! Зато ћемо постити, како бисмо поново ушли у рај (свети Василије Велики).
# Олакшање поста за слабе допустиво је према црквеном правилу (Апостолско правило 69). Оно је и сасвим оправдано, јер слабост сама по себи пружа то што се помоћу поста тражи, то јест кроћење чулности и мировање телесних страсти; сходно томе, за слабога није неопходно да смирује тело постом, него да тело лечи, како оно не би постало сасвим неспособно да служи души (свети Филарет митрополит Московски).
# Колико одузмеш од тела, толико ћеш снаге додати души (свети Василије Велики).
# Душа се ничим тако не смирује, као кад је неко уздржан у храни (авва Пимен).
# Блажени уздржани, јер их очекују рајске радости (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко је сачувао уздржање, јер је уздржање – велика врлина (свети Јефрем Сиријац).
# Уздржање се не ограничава само на храну и пиће, оно се простире на сва наша осећања (свети Јефрем Сиријац).
# Ко је заиста уздржан, тај се уздржава и од свих сластољубивих помисли и жеља (свети Јефрем Сиријац).
# Ко није уздржан, тај лако бива уловљен у сваку недоличност и распаљује се пред призором сујетног задовољства (свети Јефрем Сиријац).
# Неуздржан човек налази насладу у празнословљу и лако попушта пред нечистим помислима (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се утврдио у уздржању и постарао се да засија делима праведних (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко не пристаје на сваку помисао која предлаже нешто сујетно (свети Јефрем Сиријац).
# Не обмањуј се преједањем стомака и не опијај се вином, јер ни у чему нема користи, осим у испуњавању воље Господње (свети Јефрем Сиријац).
# Пијанство нас удаљава од Духа Светога (свети Јефрем Сиријац).
# Неумерена жеља је препрека за узношење духа (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко љуби уздржање и не подвргава се осуди као сластољубац због свога стомака; јер ће бити прослављен у Господу (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се не опија вином као развратник, него се свагда радује сећајући се Господа (свети Јефрем Сиријац).
# Храну јести како доликује, пити опрезно, спавати у време које нам је дозвољено самим Промислом; али никако нам није допуштено да се предајемо било каквој нечистоти (свети Јефрем Сиријац).
# Немој желети да једеш месо до ситости, или да пијеш вино док се не опијеш, иначе ће твој ум огрубети и светским помислима неће бити краја (свети Јефрем Сиријац).
# Уздржавање од хране и пића обележје је доброг живота (свети Јефрем Сиријац).
# Не пиј вино док не изгубиш свест, ма колико те другови молили; јер када те вино савлада, они који су те молили први ће почети да те исмевају (свети Јефрем Сиријац).
# Стомакоугађач се брине само о томе како ће свој стомак да напуни јелима, а када поједе, мучи се током варења хране; уздржање је пак праћено здрављем (свети Јефрем Сиријац).
# Уздржање је срж трпљења (свети Јефрем Сиријац).
# Ако желиш да ти стомак буде задовољан малим, онда прослави Бога који ти је дао снагу за то (свети Јефрем Сиријац).
# Као што онај ко баци камен у чисти извор помути његову воду, тако и неуздржани потамни своју душу (свети Јефрем Сиријац).
# Пост – то су кола која узносе на небо (свети Јефрем Сиријац).
# Пост – то је оружје одважних и добро осигурање за душу (свети Јефрем Сиријац).
# Пост одбија искушења и надахњује на подвиг побожности (свети Јефрем Сиријац).
# Пост је наставник младости, украс стараца, поуздани пријатељ будности (свети Јефрем Сиријац).
# Пост је узрочник суза и пут ка покајању (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се спремају да униште жалости у своме сећању, а при томе посте само споља, налик су људима који захватају воду и сипају је у разбијену боцу (свети Јефрем Сиријац).
# Ревносно постећи, победићемо злога и имаћемо удео у Царству Божијем (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко је бодар у молитвама, читању и добрим делима; он ће се просветити и неће уснути у смрт (свети Јефрем Сиријац).
# Блажени су они који изнурују своје тело бдењем и подвизима, јер им је припремљено рајско весеље (свети Јефрем Сиријац).
# Блажени Августин пореди тело са дивљим коњем који вуче душу за собом и чију је необузданост неопходно укротити смањивањем оброка: пост је углавном и установљен са тим циљем.
# Ко је од животиња тако снажан као лав? Али због свога стомака и он пада у замке, и тад бива угушена сва његова снага (свети Јован Колов).
# Угојен стомак неће дати проницљиво разумевање (свети Јован Златоуст).
# Када се Давид борио против лава, ухватио га је за гушу. Ако савладамо гушу и стомак, и ми ћемо са Богом победити невидљивог лава (авва Пимен).
# Загосподари над стомаком, док није он загосподарио над тобом (свети Јован Лествичник).
# Учи се да стомак држиш чврсто на узди; он сам није захвалан за доброчинства која му се учине.
# Стомак је у договорима најнепоузданији савезник. То је остава у којој се ништа не може сачувати. Ако се много стави у њега, имаће штету, а то што је стављено неће сачувати (свети Василије Велики).
# Ако те привлачи укусна и обилна храна, сети се смрада који који потиче од ње – и умирићеш се (авва Исаија).
# Од јела пости повремено, а од неуздржаности стално.
# Чувајте се тога, да пост мерите просто уздржавањем од хране. Они који се уздржавају од хране, а рђаво се понашају, налик су ђаволу који мада ништа не једе, ипак не престаје да греши.
# Уз обилну храну и раскош нико није добио духовне дарове. Раскош, преједање и пијанство прате сви облици животињске неуздржаности, и људи постају као «похотљиви коњи». Истински пост је уздржавање од злих дела: они који тако посте немају бестидну зајапуреност и неуздржани смех, него им је боја лица пристојна, поглед кротак, приступ благ, реч одмерена, а у срцу им влада чистота (свети Василије Велики).
# Као циљ јела немој да постављаш пријатност, него потребу за храном, јер и сам Господ када је чудесно нахранио уморни народ, да не малакшу на путу (Мт. 15,32), није то учинио пробраним јелима, него обичним јечменим хлебовима и рибом.
# Мојсије и Илија су постили четрдесет дана ништа не једући и не пијући, узводећи ум ка сазерцању Бога...
# Живот Јована Крститеља био је само пост. Он није имао ни кревет, ни сто, ни земљу, ни вола, ни кувара, нити ишта од земаљског блага.
# Илија је, видећи неуздржаност и зло међу људима, наметнуо принудни пост – глад три године и шест месеци.
# Пост је озакоњен у рају, јер речи не једите од дрвета указују на уздржање и пост. Да је Ева постила и да није окусила са дрвета, ми не бисмо имали потребе за постом (свети Василије Велики).

четвртак, 20. новембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника




О Богу

Прва тачка догмата о Пресветој Тројици јесте да сваком Њеном лицу припада искључиво Његово лично својство – нерођеност, рођеност и исхођење. Све остало је једно и заједничко за све. Заједничка су Божанска имена, заједничке су Божанске особине и Божанска дејства: стварање, промишљање, уређење домостроја оваплоћења, помагање спасењу појединца, уређење и чување Цркве, као и све друго што само од Бога може да потиче.
Онима који читају Свето Писмо познато је да се Творцем, на пример, назива и Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети; такође назива се и Промислитељем, и Сведржитељем, и Спаситељем и друго. Заједничко им је Царство, заједничка им је воља, заједничко им је свезнање, заједничка им је свемоћ, заједничка им је свеприсутност, као што им је заједничко и једно све ште се приписује, или што се можда приписивало Богу... И то не у смислу да им је све ово једнако, него да им је – једно. Сетите се символа Атанасија Великог. Кратко ћу га цитирати: «Вечан је Отац, вечан Син, вечан Дух Свети, али нису три вечна, него један вечан, исто као што нису три нестворена и три недокучива, него један нестворени и један недокучиви. Исто тако – Сведржитељ Отац, Сведржитељ Син, Сведржитељ Дух Свети, али нису три Сведржитеља, него један Сведржитељ. Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети, али нису три Бога, него је један Бог...» Пазите: каже – један Бог, а не једно Божанство, мада се понекад и тако каже, али треба схватити суштину – Бог је један. Иначе, ако је једно Божанство, замишљаће се као три одвојена. Онај ко буде тако говорио и схватао – раздвајаће Божанску природу и уводити три одвојена Бога. А ко има три Бога, тај Бога нема, јер је истински Бог један, док неистински богови – нису богови.
Исто тако и онај ко дејства Божија дели према лицима Свете Тројице и једно приписује једном, а друго другом лицу, дели природу и уводи три бога, те услед тога нема ни једног (7, писмо 1182, стр. 202-204).

Бог нема облик и невидљив је. Бог Син се види у људској природи, пошто је ту природу примио у Своје лице... Зато се Он може замишљати у облику човека, у свим случајевима који се описују у Светом Јеванђељу... То ће бити историјска представа... Његова Божанска природа је невидљива и нема лик. Света Тројица је изван граница творевине и за нас је немогуће да замислимо на који начин Она јесте. Молећи се Богу, боље је да га никако не замишљамо, већ да само верујемо да Он постоји, да је близу, да све види и чује... За то га треба молити (3, п. 500, стр. 179-180).

«Како замишљати Господа» - да седи на Престолу, или Распетога? Господа можете да замислите како доликује само онда када размишљате о Божанском. Но, за време молитве не треба држати никакве слике. Господ је свуда присутан. Стојте у том убеђењу да је Он свуда, па сходно томе и у вама, а не само око вас, и да све види и чује. Њему, Свеприсутном и Свевидећем, Који жели наше спасење, обраћајте се молитвом без икакве слике, не замишљајући га ни на који начин. У убеђењу да је Господ свуда присутан треба да се утврдите постојаним размишљањем о Божанском. И појавиће се (2, п. 315, стр. 182).

...Бог види унапред, јер види ваше слободне одлуке. Те одлуке чине предмет свезнања, и то у оном облику у коме се јављају – управо као слободне одлуке. Бог не одлучује (да се оствари) све оно што предвиди. Богослови у Богу разликују – одлуку и допуштење. Што Бог одлучи, то и бива онако како Он одлучи. А што допусти, то може и да не буде онако како бива, мада је Бог предвидео шта ће бити (1, п. 140, стр. 165).

Вама се изгледа чини, да чим је негде Бог и истина Његова, све мора да буде блиставо – да јарко бије у очи и свима громко саопштава: ево шта је Божанско! Зар не примећујете да таквим размишљањем ви Богу одређујете како треба да води Своја дела. А и сами ћете се сложити да то није у реду. Дела Божија сама по себи јесу управо таква; али споља су прикривена, да се тако изразим, неугледношћу. Чему то?! На ово се не може одговорити ништа друго, него: тако је Богу угодно. Но, управо под овом неугледношћу скривена је лепота, и под примраком – светлост; у то нема сумње. Само што сведочанство о томе не треба тражити код неверујућих, него код верујућих, и не само код верујућих, него код оних који и живе по вери. Разбиј орах и наћи ћеш језгро – укусно и хранљиво. Бог бисер не ставља било где. О Своме Царству Спаситељ је народу говорио прикривено, у причама. Они који су у себи имали клицу духовног разума, брзо су проницали унутра и разумевали истину (1, п. 135, стр. 147)

...Сви људи траже Бога. Сходно томе, бити са Богом – то је норма живота наше душе. Ово је тако опипљиво, да се ништа не може приговорити. Створења Божија објављују Бога. Ако постоји разборитост у начину на који су ствари уређене, онда постоји и разумно биће које их је довело у ред. То је неоспоран закључак, чију силу испитује сваки ум, не искључујући ни оне који се размећу својим неверовањем... Преостаје разјашњење како да ступите у општење са Богом и да будете са Њим. Ту је Христос Господ, Који је рекао: «Ја Сам у Оцу, ви сте у Мени, и Ја Сам у вама». Ето карике која нас повезује са Богом. То је сав систем вере (1, п. 140, стр. 161).

Размишљање о Богу представљаће врата кроз која ће душа да улази у делатни живот. Сав труд сада треба да буде усмерен ка томе да непрестано мислите на Бога или (да свагда пребивате) у присуству Божијем (2, п. 240, стр. 55).

Размишљајући о Богу, потребно је својски се потрудити и мислити о Њему као о најчистијем Духу, који нема никакав облик и лик. Али то да се има овакво размишљање, даје само благодат, када се у срцу образује наклоност према Богу. Све дотле наша мисао о Богу је несавршена, помешана са некаквим обликом (5, п. 898, стр. 167).

Бог управља свима. Он је Мудри, Свеблаги и Свемоћни Управитељ. И ми припадамо Његовом Царству... Он неће дати да се Његови вређају. О једноме треба да се постарате – да га не не увредите и да вас Он не избрише из броја Својих (5, п. 843, стр. 122).

Бог је свуда и чим наиђе на срце које му се не противи, Он улази у њега и развесељава га. Оно се радује, прилепљује се уз Бога и неће да се одвоји од Њега (2, п. 256, стр. 87).

Нормалан однос према Богу је – потпуно и скрушено клањање пред Њим у срцу, уз дозивање: «Спаси ме!» Треба се предати у руке Господње, да чини са нама што год је угодно Његовој светој вољи, само да нас спасе... (2, п. 256, стр. 88).

Бог је свуда, све види и Његове очи светлије су од сунца. Сећање на то треба да испуни срце и да се слије са свешћу. Када пак душа буде имала свест о томе, она неће моћи да буде без страха Божијег и побожности пред Њим, него ће се трудити да му на сваки начин угоди – и речју, и мишљу, и покретом, и делом (2, п. 256, стр. 89).

Господ је свуда и све види – шта ко чини ради Њега. Он је увек спреман да помогне свакоме ко му се обраћа за помоћ. Тако, уколико од срца одредите да увек пазите на Господа Који је са вама и у вама, уколико све усмерите на угађање Њему Јединоме и потом се Њему обраћате за сваку недоумицу и духовну потребу – уз веру и потпуну преданост Његовој вољи – онда будите уверени да ће сва ваша дела, како унутрашња тако и спољашња, почети да се одвијају на најбољи могући начин. Велика је ствар схватити да без Њега не можемо ништа, а још већа – да само Њему прибегавамо, са вером, очекујући несумњиву помоћ (8, п. 1219, стр. 3).

Тешко вам је да гледате нарушавање заповести Божијих. А како Пречисти, Свеприсутни и Свевидећи Бог подноси наше грехе? Споља још и личимо на нешто... а унутра – авај! Господ то ипак трпи, очекујући да ћемо се једном пренути и почети да исправљамо своју душу (8, п. 1237, стр. 17).

У Старом Завету израз «Који долази» односио се на Месију, Избавитеља који је требало да дође. «Благословен Који долази», то је Син Божији, Који се оваплотио ради нашег спасења, а «у име Господње» значи – у име и у славу Троипостасног Бога. Код нас, хришћана, ове речи указују на Други долазак и на свако благодатно приближавање Господа нама, као у Тајни Светог причешћа (6, п. 966, стр. 78).

...За Бога се не може рећи да се развија... Бог који се развија није Бог. Ако се Света Тројица објашњава полазећи од схватања о развијању суштине Божанства, онда се мора допустити да се најпре појавио Син, а потом Дух Свети... И у односе лица Пресвете Тројице ући ће моменат времена... чиме се православно учење уништава... Јер по томе учењу Бог увек јесте Отац, Син и Дух Свети. Ни Син, ни Дух нису почели да постоје, него су сабеспочетни Оцу... како се и у Цркви поје: «Сабеспочетно Слово Оцу и Духу...» и остало (7, п. 1112, стр. 100-101).

...Бог-Света Тројица је невидљив, скривен и нема лик. У свести треба имати свеприсутност Божију, а ликове не треба стварати (5, п. 902, стр. 176).

Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (5, п. 872, стр. 145).

Главно је – да Бог неће стално да траћи Своја неуобичајена средства, па нас је окружио обичним, која су такође Његова. На неуобичајена средства Он прелази онда када исцрпи обична. Али ни то није закон: јер Бог делује независно, онако како је угодно Његовој светој вољи (8, п. 1239, стр. 18).

Онима који не знају Бога много шта може да се опрости, док они који су га спознали, а осећања свога срца не држе у потребном реду, немају на чему да заснују своје оправдање (5, п. 1239, стр. 8).