среда, 10. март 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈЕ

# Онај ко жели да разуме Истину – да Њоме буде очишћен и ослобођен – треба да изучава јеванђелске заповести разумом и на делу, чак и када је то повезано са насиљем над срцем, које је падом у грех добило богопротивне склоности и нагоне. У заповестима је – Истина; у заповестима је – смирење; у заповестима је – љубав; у заповестима је – Дух Свети. Све је то посведочено Светим Писмом. Све су заповести Твоје Истина – певао је богонадахнути Давид. Ко има заповести Моје и држи их – рекао је Господ – то је онај који ме љуби (Јн. 14,21). Останите у љубави Мојој. Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави Мојој (Јн. 15,9-10). Речи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6,63).
На онога ко је исправљен и очишћен Истином, неочекивано долази Дух Свети; као Дух Истине, Он на несхватљив начин продире у ум, душу и тело, обнављајући и препорађајући човека за духовни живот. Привукох Дух, јер заповести Твоје зажелех (Пс. 118,131).
Нека јеванђелске заповести буду предмет твога учења, размишљања, деловања и читавог твог живота. Ко остаје у Мени и Ја у њему кроз чување јеванђелских заповести – рекао је Господ – тај доноси многи плод. Напротив, без Мене не можете чинити ништа, тј. никакву духовну добродетељ. А добродетељи својствене читавом палом људском роду су ништа – оне немају никакву вредност пред Богом и подлежу адском огњу. Ко у Мени не остане, чувањем јеванђелских заповести, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,5-6), без обзира на све добродетељи пале природе. 6. 266
# Ако водиш грехован живот и удовољаваш страстима, а уједно мислиш да љубиш Господа Исуса Христа, онда љубљени ученик Господњи, који се за време Тајне Вечере наслонио на прса Његова, и тебе оптужује за самообмањивање. Он вели: Онај који говори: познао сам га, а заповести Његове не држи, лажа је, и у њему истине нема. А који држи реч Његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство (1. Јн. 2,4-5).
Ако испуњаваш своју огреховљену вољу и тиме нарушаваш јеванђелске заповести, онда те Господ Исус Христос убраја међу оне који га не љубе. Ко Мене не љуби – каже Он – речи Моје не држи (Јн. 14,24). 1. 103
# Потпуно је недовољно са задовољством прочитати заповести Јеванђеља и задивити се узвишеном моралу који оне у себи садрже. Но, нажалост, многи се задовољавају само тиме.
Када приступиш испуњавању јеванђелских заповести, господари твога срца ће се томе из све снаге успротивити. Ти господари су: твоје сопствено стање телесности, у коме си потчињен телу и крви, и пали духови, којима је подређено човеково стање телесности.
Телесно мудровање, његова истина и истина палих духова захтевају од тебе да не угрозиш своју част и друге пропадљиве вредности, него да их штитиш. Али ти храбро издржи невидљиву борбу, вођен Јеванђељем, вођен Самим Господом.
Ради испуњавања јеванђелских заповести жртвуј све. Без таквог жртвовања, нећеш моћи да их испуњаваш. Господ је Својим ученицима рекао: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16,24). 1. 123
# Тек што почне да испуњава (заповести), подвижник увиђа да то чини сасвим недовољно и нечисто, и да својим страстима, тј. повређеном вољом, сваки час бива привучен на дела која су заповестима забрањена. Затим јасно види да је пала природа непријатељски расположена према Јеванђељу. Деловање према Јеванђељу све јасније и јасније му открива недовољност његових добрих дела, многа одступања и поразе, као и несрећно стање пале природе која се отуђила од Бога и постала непријатељски оријентисана према Њему. Посматрајући свој протекли живот, он види да је то непрекидни ланац прегрешења, падова и дела која разгневљују Бога, те искрена срца признаје за себе да је највећи грешник, који заслужује и пролазне и вечне казне, и коме је крајње неопходан Искупитељ, јер у Њему има природну наду на спасење. Такво мишљење о себи код њега се на неприметан начин образује услед извршавања заповести. Поуздано се може тврдити да онај ко се у животу руководи Јеванђељем, неће оклевати да покаже доказ да не зна ни за једно своје добро дело. 1. 306-307
# Страдање и смрт због јеванђелских заповести – такође су дело живе вере у Христа, такође су мучеништво. 1. 503
# Испуњавање заповести или, правилније, труд око испуњавања заповести, нужно ће разобличити грех који живи у нама и покренуће жестоку унутрашњу борбу, у којој духови злобе узимају најактивније учешће. 2. 369-370
# Повратак из стања које припада палој природи у стање које припада обновљеној природи, догађа се путем одлучног и потпуног одбацивања деловања по разуму и вољи палога човека, као и одлучног и потпуног прихватања деловања према учењу и завештању Богочовека. При томе у човеку започиње духовна борба, јер се животом који је претходио покајању човек свесно лишио духовне слободе и предао у ропство греху и ђаволу. Покајник се труди да поступа по јеванђелским заповестима, а грех и ђаво, добивши власт која им је добровољно дата претходним животом, труде се да заробљеника задрже у ропству, у оковима, у тамници! Опитно познање тога ропства, кроз осећај потлачености и присиле, опитно познање душевне смрти кроз осећај умирања, појачавају и утврђују плач покајника. «Та борба је духовна – каже преподобни Марко Подвижник – она се не води споља, ми не треба да се боримо против наше браће. Она је унутра у нама и нико од људи не може у њој да нам помогне. Имамо само једног помоћника: Христа, Који је крштењем тајанствено скривен у нама, Њега, непобедивог и неуништивог. Он ће нам давати снагу, ако према својим моћима будемо испуњавали Његове заповести». 2. 397
# Онај ко себи у животу за циљ постави испуњавање воље Божије, труди се да детаљно и са највећом тачношћу сазна ту свесвету вољу посредством брижљивог изучавања Светог Писма, нарочито Новог Завета, посредством читања светоотачких дела, као и посредством испуњавања јеванђелских заповести својим спољашњим понашањем, и умом, и срцем. «Закон слободе –рекао је преподобни Марко Подвижник – чита се истинским разумевањем, разумева се чињењем заповести, а испуњава се дарежљивошћу Христовом». Када хришћанин почне да живи по вољи Божијој, доброј и угодној (Рим. 12,2), или по заповестима Новога Завета, онда му се изненада открива палост и слабост људске природе. Слабост му не дозвољава да чисто и свето извршава заповести Божије, како то захтева Бог, док се пад, често и на најокрутнији начин, противи испуњавању тих заповести. Он хоће и тражи да се испуњава пала воља и захтеви палог људског разума. Тежње те воље и представе тога разума скривају се иза различитих облика најузвишеније правде и добродетељи. Познавање ове унутрашње борбе, разобличавање и показивање греха који живи унутар човека, познавање његове насилне власти над човековим добрим поступцима и стремљењима, омогућују хришћанину да правилно доживљава себе и људе уопште. Он у себи види пад људског рода, а на основу личног опита увиђа немогућност да из тог палог стања изађе само сопственим напорима; тако задобија истинско смирење и почиње да приноси Богу најтоплије молитве за помоћ, из свог скрушеног срца, на које Бог увек пази. Научи ме да творим вољу Твоју! (Пс. 142,10). Научи ме законима Твојим! (Пс. 118,12). Не сакриј од мене заповести Твоје! (Пс. 118,19) Утврди ме у речима Твојим! (Пс. 118,29) Пут неправде удаљи од мене и законом Твојим помилуј ме! (Пс. 118,29). Опитно спознавши да се заповести Божије испуњавају само уз обилно садејство благодати Божије, и непрестано тражећи у молитвама то садејство за себе, хришћанин не може да не приписује сва своја добра дела благодати Божијој. Уједно, он не може да себе не сматра грешником. С једне стране, он је опитно постао свестан својих падова и неспособности за испуњавање воље Божије само сопственом снагом, а са друге, и у самом испуњавању заповести Божијих уз помоћ благодати он види непрестане погрешке које изазива људска немоћ и пад. То се сасвим јасно види из мишљења светог апостола Павла о себи. У једној од посланица он каже: Потрудих се више од свију њих (апостола), али не ја, него благодат Божија Која је са мном (1. Кор. 15,10); а у другој: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1,13). Каква богољубљена праведност! Она се јавља у човеку осењеном Божанском благодаћу, који благоугађа Богу делима праведности Њему посвећеним! Богоугодни праведник не престаје да себе сматра за грешника, не само због својих очигледних грехова, него и због оне своје праведности која је природна, те се налази у жалосном стању пада и помешана је са злом, тј. оскврњена примесом греха. Блажен је онај ко је праведан праведношћу Божијом и чија је нада усредсређена на Христа, Који је извор његове праведности. Несрећан је онај ко је задовољан праведношћу својственом људима: њему није потребан Христос Који је о Себи објавио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13). Преподобни Пимен Велики је говорио: «Мени је бољи човек који греши и каје се, него онај ко не греши и не каје се; први исправно мисли кад себе сматра за грешника, а други лажно, кад себе сматра за праведника». Усвојена лажна мисао чини сав живот који је на њој заснован недоличним. То је доказао опит: јавни грешници, цариници и блуднице поверовали су у Христа, а фарисеји су га одбацили. Умишљеност и гордост се у суштини састоје у одбацивању Бога и поклоњењу самоме себи. Оне представљају лукаво скривено и тешко препознатљиво идолопоклонство, које је тешко одбацити. Фарисеји су споља били најближи и најупућенији служитељи и ревнитељи истинског богопоштовања, док су се у суштини сасвим отуђили од Бога и постали Његови непријатељи, деца сатане (Јн. 8,44). 4. 23-25
# Услед наше небриге око чувања драгоценог Дара који смо добили Крштењем, услед деловања по безаконом закону пале природе, власт греха увлачи се у нас и ми неприметно губимо духовну слободу. Најтеже ропство многима остаје невидљиво и сматра се за највећу могућу слободу. Наше стање потчињености и ропства постаје нам видљиво тек онда када приступимо испуњавању јеванђелских заповести: тада наш разум бесно устаје против разума Христовог, а срце дивље и непријатељски гледа на испуњавање воље Христове, као на своје убиство и смрт; тада опитно спознајемо жалосни губитак слободе и свој страшни пад; тада увиђамо сву дубину тог пада, која сеже све до адских понора. Пред таквим призором не смемо да паднемо у униније: треба храбро и одлучно да се посветимо покајању, као свемоћном лекару који има заповест и власт од Бога да лечи и исцељује све грехе, ма колико да су велики и многобројни, ма колико да је навикнутост на њих стара и утврђена у нама. Христос нам је дао Себе, ушао је у нас посредством светог Крштења, а потом се скрио од нас – онда када нисмо показали вољу да Он у нама обитава и управља; Христос ће се свакако јавити у нама, ако истинским покајањем докажемо одлучну вољу да Он ту обитава. 2. 400-401

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар