понедељак, 24. децембар 2012.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА


Сећање на смрт
Неочекивана смрт ваше сестре поразила вас је зебњом и страхом. Тај страх би увек требало да имамо, али га помрачење страстима одагнава од нас. Овој философији и сећању на смрт учи нас Сам Спаситељ: стражите, дакле, и молите се, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42); и премудри Сирах нас подстиче: сећај се краја твога, па довека нећеш сагрешити (Сир. 7,39). И на многим другим местима у Светом Писму говори се о томе. Због нашег немара у вези са овим предметом, повремено нас изненаде смрти нама сличних људи, које нас попут звона или трубе опомињу да смо и ми смртни, и да нам нису познати ни дан, ни час када ће наш Господ доћи. Када се тако нешто догоди не треба да се узнемиравамо, него треба да принесемо покајање због својих прегрешења; јер то може да нам буде од користи, а узнемирење ни мало.

четвртак, 15. новембар 2012.

Свећење водице


Зашто се свети водица? Како се и када обавља свећење водице? Чему служи света водица?

Одговарајући на питање једног читаоца нашег блога, рећи ћемо неколико речи о "свећењу водице".
Православна Црква призива на воду благослов Божији како би она добила очишћујућу силу и како би служила на исцељење душе и тела, на прогнање сваке противничке силе, и на духовну корист онима који је са вером употребљавају.
Освећење воде у Цркви практиковано је од првих векова хришћанства, о чему нас обавештавају Апостолске  Установе и дела древних Отаца – Теодорита Кирског, блаженог Јеронима, Епифанија Кипарског и других. Мада у оно време још нису постојала опште прихваћена правила о томе како се и када обавља освећење воде, поменути древни извори сведоче о присуству главних елемената данашњег обреда водоосвећења: 1) читање одређених молитава, 2) призивање Духа Светога, 3) крстолико благосиљање воде, 4) погружење Часног Крста у воду.
У Цркви данас постоје два вида освећења воде: велико и мало.

Велико освећење воде обавља се на Крстовдан (у навечерје Богојављења) и на сам празник Богојављења (19/6. јануар), када се савршава спомен на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. По речима св. Јована Шангајског, "на Богојављење, тј. на дан Крштења Господњег, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, силазећи на воду, мења њена природна својства. Она постаје нетрулежна, тј. не квари се, остаје прозирна и свежа током многих година, добија благодат да исцељује болести, изгони демоне и сваку злу силу, да чува људе и њихове домове од сваке опасности, да освештава различите предмете, како за црквену тако и за домаћу употребу. Због свега тога православни хришћани побожно окушају свету воду, велику Агиазму (Светињу) како је називају Грци".

понедељак, 15. октобар 2012.

Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?

Свештеномученик Дионисије Ареопагит
(мозаик из ман. Св. Лука, XI век)
Архимандрит Рафаил Карелин
Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?

Када је немачка подморница потопила адмиралски брод, понос британске флоте, енглески премијер Черчил је на то одговорио са две речи: „Потопите Бизмарк“. Наредба је извршена. „Бизмарк“ – највећи немачки ратни брод, спуштен је на морско дно, а част Енглеске била је повраћена.
У зору реформације, у теозофским круговима који су свили своје гнездо у самом срцу Италије, зачула се наредба: „Потопите Дионисија“. Први који је преузео да то испуни био је Еразмо Ротердамски, по речима г. Осипова - „протестант пре Лутера“. Зашто теософи и реформатори свих боја гаје тако несавладиву мржњу према Дионисију Ареопагиту? Зашто је око њега створена некаква завера клевета и дезинформација? Зашто се ти људи тако упорно труде да докажу како Дионисије уопште није ни постојао - баш као што су њихова браћа атеисти хтели да докажу да Исус из Назарета није постојао као стварна историјска личност и да Јеванђеље представља клупко митова каснијег порекла? Без сумње само су две особе кроз читаву историју изазвале тако огроман талас протеста и порицања - Исус Назарећанин и Дионисије Ареопагит. Наравно, то су неупоредиве величине, али постоји нешто због чега Арепагит силно смета непријатељима Исусовим.
Дела Дионисија Ареопагита објављена су на једном од унионистичких сабора (VI век) који су безуспешно покушавали да помире диофизитство и монофизитство. Монофизити су учесницима сабора представили Дионисија дела - оно што се назива „Ареопагитским корпусом“. Зашто су то учинили, није познато. Можда као акт пријатељства према православнима и византијским властима, а можда и као сведочанство о томе да су они за Цркву сачували ту непроцењиву духовну ризницу? Само један учесник сабора са Православне стране, епископ Евгеније, изразио је сумњу, и то не у Дионисијево ауторство, него да су рукописи, чувани од стране јеретика, могли да буду подвргнути интерполацијама (уметању које би изопачило текст).

понедељак, 17. септембар 2012.

Православље и хомеопатија



Православна Црква и хомеопатија

Повремено се на црквеним сајтовима поведе расправа о хомеопатској медицини. Најчешће је у питању њено исмевање и ниподаштавање. Ретке присталице хомеопатије ту се обично позивају на лична позитивна искуства са овим видом лечења, док противници у њему виде нешто блиско окултизму и магији.
Ево како отприлике изгледају те дискусије:
"Мој син има 6 година и до пре девет месеци стално је био болестан –  готово непрекидно је имао упале грла, дисајних путева и уха. Веома често пио је антибиотике. Чим би прекинуо терапију антибиотицима и пошао у вртић, болест би се враћала. Његов имунитет је сасвим ослабио, изгледао је лоше и били смо веома забринути. А онда смо га на препоруку пријатеља одвели код хомеопатског лекара. Треба да напоменем да ја нисам био сигуран да ли је у реду да се као православни хришћанин обратим за помоћ хомеопати, а уз то сам сумњичав према свим видовима алтернативне медицине изузев народне, јер ме подсећају на некакво шарлатанство. Одмах након што је мој син почео да узима хомеопатску терапију (која је узгред и јефтинија од лечења антибиотицима) оздравио је, и од тада се већ готово девет месеци ни једном није разболео, а све време иде у вртић и свакодневно је у контакту са другом децом".
"Хомеопатија је веома штетна и изазива трајне последице по духовно здравље. Употребљава се на сопствени ризик. Она у нашем универзуму не може да функционише јер је у супротности са основним законима физике. Сва срећа, па су хомеопатски 'лекови' практично 100% вода. Заправо је алтернативна медицина та од које се згрћу силне паре".

уторак, 28. август 2012.

Са Светим Оцима из дана у дан



Младост

# Многи веле да ће се посветити Богу када дођу у позније године: но, хоће ли доживети те године како се надају? Или, ако их доживе, хоће ли им бити тако лако да се промене, као што мисле?
# Што касније дође покајање, то теже пада.
# Варате се ако мислите да ће страсти утихнути кад младост прође. Колико ћете стараца наћи, заражених срамним страстима из раних година свога живота! Колико је поседелих љубитеља почасти, који се не жале на умор, него незасито јуре за почастима – а оне ће само увећати трошкове око њихових сахрана и додати неколико сувишних речи на њихове надгробне споменике! Колико је напраситих, у којима ни хлађење крви, ни изнуреност снага, нимало нису умањили пређашњу раздражљивост, која их је доводила до беснила! Колико је сластољубаца који, без обзира на позне године, још у костима чувају потајни плам, који ће се угасити тек са њиховим животом! Како су јадне те слуге својих сурових господара!
# У мојој и вашој младости било је много саблазни за младе, но данас су се саблазни до бесконачности умножиле, обузетост њима постала је готово свеопшта и скоро да им се не види супротстављање. Стога савремена омладина мање пада под осуду и заслужује велико сажаљење и снисхођење (свети Игњатије Брјанчанинов).

четвртак, 19. јул 2012.

Библиографија протојереја Михаила Помазанског


Библиографија протојереја Михаила Помазанског:


- "Христос, Церковь и государство" (доклад прочитанный в XIII духовном собрании организованном в Варшаве Братством православных богословов), Варшава: Варшавская синодальная типография, 1938.

- "О Церкви Христовой" (Учение Церкви Христовой в свете веры православной), Джорданвилль, 1953. 76 с.

- "Опасное начинание" (о новом переводе Нового Завета), Джорданвилль, 1954. 27 с.

- "В мире молитвы - Краткие сведения о православном богослужении" (главно дело о. Михаила о литургици и литургијском богословљу), Джорданвилль, 1957. 76 с.

- "О вере. Апологетические заметки", Джорданвилль, 1960.

- "Ветхий Завет в новозаветной Церкви", Джорданвилль, 1961. 38 с.

- "Экуменика на фоне православной литургики", "Православный Путь", с. 117-135, Джорданвилль, 1962.

- "Православное догматическое богословие", Джорданвилль, 1963. 252 с. (преведено на српски: Протопрезвитер Михаил Помазански: "Православно догматско богословље" у зборнику "Ја Сам Пут, Истина и Живот", Образ светачки, Београд 2006).

- "Православие ли?... или неприемлемый для православия модернизм, истинное Православие отвергающий?", Джорданвилль, 1968.

- "О жизни, о вере, о Церкви" (двотомни зборник радова насталих између 1946. и 1976. године), Джорданвилль, 1976.

- "Бог наш на небеси и на земли вся, елика восхощет, сотвори" (апологетические очерки - зборник радова из области апологетике насталих између 1978. и 1982. године), Джорданвилль, 1985.

- "Догмат о вере", Москва: Моск. подворье Св.-Троицкой Сергиевой лавры, 1995. 124 с.

Такође, издат је и зборник чланака о. Михаила Помазанског на енглеском језику под насловом "Selected Essays", Jordanville, 1996.

С времена на време буде објављан још понеки неиздат чланак о. Михаила. Тако је у часопису "Православный путь" објављена његова студија "Митр. Макарий (Булгаков), как составитель старой Русской школы богословия - Догмат Искупления в изложении митр. Макария".

недеља, 24. јун 2012.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА


СЛОБОДА

...Шта можемо да мислимо о себи ако немамо смирења? Пре свега, треба да благодаримо Богу што нас смирава, макар и против наше воље. А ти машташ о умишљеној слободи! Није ли она гора од ропства, ако над нама господаре страсти?

петак, 4. мај 2012.

Из дела светог Теофана Затворника


Воља човекова

Одрицање од своје воље може се чинити на сваком кораку... То је духовно дело. Узмите за правило да не поступате према захтевима тела... ради угађања њему, а не по неопходности... и добићете опит одрицања од своје воље у сваком тренутку... Али, не узнемирујте се због неуспеха... Нека их буде... Само не одустајте од намере да идете насупрот телу, и у великом и у малом (4, п. 591, стр. 70).

Погледајте још пажљивије, па ћете у себи увидети, испод те пометње помисли у уму, да је ваша воља стално заузета бригама о уређењу (спољашњег) живота, да те бриге непрестано нагризају душу као црв и терају напаћеног човека из једног дела у друго, јер не може да га задовољи ништа што постигне, и чим обави једно, он увек смишља стотине других дела, као да су неизбежна (13, стр. 37).

четвртак, 29. март 2012.

Датум празновања Васкрса


Како се израчунава датум празновања Васкрса?

Први Васељенски сабор, одржан у Никеји 325. године, унео је ред у до тада неуједначену праксу одређивања датума празновања Васкрса, и одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто време: прве недеље после пролећног пуног месеца (уштап), то јест пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневице (еквиноција), или непосредно после ње. Васкрс тако може да падне најраније 22. марта (тј. 4. априла по новом календару), а најкасније – 25. априла (тј. 8. маја по новом календару). Ова одлуку потврђују многи црквени канони: «Ако који епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно са Јудејцима, нека се свргне» (7. апостолско правило), «Сви они који се усуде да повреде наредбу светог и великог сабора одржаног у Никеји, у присуству благочестивог и Богу омиљеног цара Константина, о светоме празнику свете и спасоносне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве» (1. правило Антиохијског сабора) итд.
Међутим, папа Григорије је у шеснаестом веку дрско погазио ову одредбу Светих Отаца Цркве, па тако римокатолици до дана данашњег датум прослављања Васкрса одређују противно свештеним канонима Цркве. Светитељ Теофан Полтавски пише: «Први Васељенски сабор (325. године) узео је исконски, првобитни, старохришћански календар за основ како хришћанског рачунања времена, тако и одредбе о празновању Васкрса. Покушај римокатолички цркве у 16. веку, за време папе Григорија, да уведе нови, 'научни' календар, довео је до стварања само псеудонаучног и противканонског календара. Дакле стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињења хришћана».

понедељак, 12. март 2012.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА


ПОСТ

Постове су установили Сабори свете Цркве, садејством Духа Светога, и њихово нарушавање сматра се за грех
Држање постова и посних дана неопходно је потребно. То није људска измишљотина: њих су, садејством Духа Светога, установили и озаконили Црква и Сабори, а темељ и Глава Цркве је Сам Господ наш Исус Христос. Он је Својој Цркви дао такву власт, да ко не послуша Цркву, нека буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17); апостолима, а преко њих и пастирима, рекао је још и ово: ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао (Лк. 10,16). Једино покајање може да избрише овај преступ...

Што се тиче разрешења поста понедељком, ми не можемо да вас умиримо, јер су Свети Оци одредили као обавезно правило за монахе да се понедељак не разрешава на мрсну храну; како бисмо онда ми могли да допустимо употребу такве хране? У овом случају закључак донесите сами. Јер то није врлина, него дужност. За врлину се добија награда, а за неиспуњавање дужности казна.

Пост треба да буде не само телесни него и духовни
Ево нас у предворју светог поста! Тим поводом желим вам све најбоље и саветујем вам да не постите само «постом телесним», него и «постом духовним», као што нас Црква позива овим поздравним речима пред свету Четрдесетницу; а од тога ћете се удостојити да задобијете и плод духовни.

...Приближио се и већ је готово наступио пост. Како да постимо? Телесни пост, тј. уздржавање од хране, не можемо да држимо онако како су држали наши оци и учитељи; али и ако бисмо га држали, каква ће корист бити без духовног поста, на који нас подсећа Црква: «постимо постом духовним, благопријатним Господу» и остало (стихира Триода). Дакле, сећајући се својих грехова, треба да се трудимо, као прво, да имамо срце скрушено и смирено (Пс. 50,19); затим, да не гледамо на туђе недостатке и да им не судимо, и пре свега да пазимо на своје страсти и да им не допуштамо да делују.

субота, 11. фебруар 2012.

Дела Светих Отаца (најважније едиције)

О главним едицијама које садрже дела православних Светих Отаца
(Радио "Глас" Епархије Нишке, "Православна е Мисија", из разговора са Младеном Станковићем

...Када је реч о озбиљним издањима дела православних светих Отаца, много више од Срба учинили су на пример Французи или Белгијанци. Сетимо се само крупних издавачких пројеката у области православне светоотачке литературе као што је Мињова "Патрологија Грека". Током само једне деценије, половином 19-ог века, она је донела преко 160 великих томова са делима хришћанских писаца од другог па све до петнаестог века, који садрже грчки изворник и превод на латински. Интересантно је да, колико је мени познато, ми данас имамо само један читав комплет ове патрологије у јавној библиотеци у Србији, и то оној патријаршијској. Тај комплет на себи носи печате Карловачке богословије, а доспео је у Београд, у зграду Патријаршије, за време Другог светског рата када је пред усташама склоњен из Сремских Карловаца. Замислите ту свест: Србину је глава у опасности али он товари пуна кола књига, Патрологије на грчком, и носи је са собом у бежанију преко Дунава. Но, то није ништа чудно. Наши преци су имали јасну представу о томе какво се благо крије у оваквим књигама, и увек су их, остављајући због њих неке друге драгоцене ствари, носили са собом у сеобе.
После Мињове Патрологије, такође у Француској, појавила се Патрологија Оријенталис која излази од 1904. године, па кроз читав двадесети век, и има неких педесет томова, а садржи дела источних Отаца писана на грчком и латинском језику, али још више на етиопском, коптском, арапском, сиријском, затим старословенском, јерменском или грузијском језику, понекад са преводом на француски језик.
Ту је затим чувена едиција Сурс Кретјен, Хришћански извори, коју је негде у време почетка Другог светског рата покренула група младих католичких богослова у Лиону, са идејом да издају само грчке свете Оце, то јест критичка издања њихових дела на грчком уз превод на француски. Основна покретачка идеја ове групе била је обнова хришћанске културе, заснована на већем и лакшем приступу делима православних светих Отаца који су писали на грчком. Видите, то је време када је Француска била под Хитлеровом окупацијом, можда најгоре време које је та земља преживљавала у читавом двадесетом веку, а они су се прихватили посла да у таквим очајним околностима покрену једну од најзначајнијих светоотачких едиција. То је дух! Ми у Србији увек можемо да се вадимо на кризу и на то како нема средстава. Заправо ради се само о ентузијазму. До данас је у едицији Сурс Кретјен објављено преко четри стотине томова.
Даље, у Белгији излази едиција Корпус Kристијанорум, грчка и латинска серија, за коју се сматра да је на неки начин наставак Мињове Патрологије. Настала је почетком педесетих година двадесетог века и до данас има више од 60 томова са делима источних Светих Отаца.
Отац Јован Георгијевски, парох српске цркве Свети Сава у Паризу, током својих постдипломских студија патристичког богословља на Сорбони говорио је – и његов чланак о томе објављен је у часопису Св. Кнез Лазар – како је време да православни престану да се хвале својом неорганизованошћу и несистематичношћу. Време је да се коначно и на српском језику појаве озбиљна издања дела Светих Отаца, јер је то наша духовна баштина. Њихово проучавање и издавање не би требало да буде само ствар Цркве, богослова и појединих ентузијаста. Јер то је потреба наше културе. Тако велики и скупи пројекти захтевају вишедисциплинарни приступ, где треба да имате класичне филологе, историчаре, богослове, историчаре књижевности. У свету се такви пројекти финансирају из државног буџета и из посебних фондова. Реч је о послу коме не може да се приступа онако како се то ради код нас – да се тиме бави понеки ентузијаста о споственом трошку. Никада нећемо моћи да достигнемо Русе, Грке или Французе ако том послу не будемо приступили много озбиљније и организованије. Место светоотачке књижевности је на Универитету. Катедре за историју хришћанске књижевности, за византијско богословље и философију нису само потреба, него и обавеза наше просвете. Француски пример показује да неговање хришћанске традиције, хришћанског предања, не представља нешто назадно и заостало...
(Март 2011)

четвртак, 26. јануар 2012.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке



МИР БОЖИЈИ
# Мир Божији је – удео светих Божијих; посредством светог мира хришћанин који је прешао стазу покајања мири се са Богом, са свим околностима, са свим ближњима и са самим собом; он постаје син Божији по благодати (Мт. 5,9).
Мир Божији праћен је очигледним присуством Духа Светога у човеку; он је – дејство, плод Духа Светога.
Онај ко је стекао мир Божији у себи, способан је и за друга коначна блаженства: за добродушно трпљење, са радошћу, срамоте, клевета, прогонстава и свих других искушења.
Онај ко је стекао мир Божији не плаши се спољашњих узнемирења: на тасовима његовог срца благодатна утеха уништила је сву вредност онога што је на земљи велико и сладосно, као и сву тежину онога што је на земљи болно и горко. 1. 520-521
# Благодатни мир Христов, којим се подвижник уводи у чисту молитву, у потпуности се разликује од обичног, спокојног и пријатног људског расположења: уселивши се у срце он окива узнемирујуће покрете страсти и уклања страх не удаљавањем онога што је страшно, него блаженим и одважним стајањем у Христу, при чему страшно није страшно, како је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14,27). У миру Христовом скривено живи таква духовна сила, да он њоме гази сваку земаљску патњу и искушење. Ова сила се позајмљује од Самог Христа: У Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет (Јн. 16,33). Призиван срчаном молитвом, Христос шаље у срце духовну силу која се назива миром Христовим, која је умом недокучива, речима се не може описати, а на несхватљив начин схвата се једино блаженим опитом. Мир Божији, – говори апостол хришћанима – који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7). 

понедељак, 2. јануар 2012.

Божићни обичаји



РЕЧНИК БОЖИЋНИХ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА

Божићни пост почиње 28. новембра по новом календару и траје 40 дана. Прва писана сведочанства о овом посту потичу из четвртог века, а у петом веку Лав Велики га назива древном установом и приписује му значење жртве за прикупљене плодове. Трајање овог поста у старини није било једнако у разним црквама. Свој коначни облик Божићни пост је добио на Константинопољском сабору 1166. године. Овим постом се завршни период године освећује обнављањем духовног јединства са Богом, а ми се телесно и духовно припремимо да бисмо Божић дочекали како доликује. "Господ се родио од Пресвете Дјеве - вели митрополит Амфилохије - али Он треба да се роди и у срцу сваког од нас, да га изнутра озари и обасја својом вечном Истином и Светлошћу. Но, како ће се Он у нама родити и срце наше вечном Истином обасјати, ако је стомак постао наше божанство коме служимо и коме се дан и ноћ клањамо, ако нам је срце испуњено похотом плоти, злим жељама и мислима, а ум демонском похлепом, гордошћу и тамом помрачен". Праслика божићног четрдесетодневног поста био је Мојсијев пост, јер он је 40 дана и ноћи постио како би примио речи Божије исписане на каменим таблицама, док ми, постећи 40 дана, примамо живу Реч од Дјеве, записану не на камену, него оваплоћену и рођену.
Током овог поста строго, то јест "на води", пости се у понедељак, среду и петак. Уторком и четвртком допуштена је употреба уља и вина, а суботом и недељом рибе. За одређене празнике разрешавају се уље и вино, док се риба разрешава за Ваведење и Светог Николу. Последњих пет дана пост бива строжи и разрешења на рибу више нема. Најстрожи пост је на Бадњи дан.