петак, 05. март 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




НАШ ЖИВОТ

# Пророк је земљу назвао местом свога боравишта (Пс. 110,54), а себе дошљаком и пролазником на њој. Јер сам ја дошљак код Тебе – рекао је он у својој молитви Богу – и пролазник, као сви оци моји (Пс. 38,13). Очигледна, опипљива истина! Истина коју људи заборављају, без обзира на њену очигледност! Ја сам пролазник на земљи: дошао сам на њу рођењем, отићи ћу са ње смрћу. Ја сам дошљак на земљи: дошао сам из раја, где сам се оскврнуо и обезличио грехом. Одселићу се и са земље, из тог привременог места мога изгнанства, где ме је Бог мој сместио како бих променио начин свога размишљања, како бих се очистио од греховности и изнова постао способан за живот у рају. А због своје упорне и коначне непоправљивости, треба заувек да будем бачен у адску тамницу. Ја сам луталица на земљи, са лутањем почињем од колевке, а окончавам га у гробу, лутам од детињства до старости, лутам у различитим земаљским околностима и ситуацијама. Ја сам дошљак и пролазник, као сви оци моји. Оци моји били су дошљаци и пролазници на земљи: ступивши на њу рођењем, удаљили су се са ње смрћу. Изузетака није било: нико од људи не остаје за векове на земљи. Отићи ћу и ја. Већ полако одлазим, понестаје ми снаге, стиже ме старост. Одлазим, одлазим одавде, по непромењивом закону и моћној одредби Творца и Бога мога.
Схватимо да смо на земљи – странци. Само ако пођемо од тог убеђења, моћи ћемо да направимо непогрешиви рачун и план за наш земаљски живот; само полазећи од тог убеђења, моћи ћемо да земаљском животу дамо исправно усмерење и да га употребимо за задобијање блажене вечности, а не за испразне и сујетне ствари и за своје погубљење. Заслепио нас је и заслепљује нас – наш пад! Стога смо принуђени да на силу, током дугог времена, убеђујемо себе у најјасније истине, за које, због њихове јасноће, убеђивање није ни потребно.
Када се путник заустави у гостионици, он не обраћа много пажње на њу. Зашто би и обраћао, када се ту склонио на сасвим кратко време? Он се задовољава само оним најнеопходнијим; труди се да не потроши новац који му је потребан за продужетак пута и за издржавање у великом граду у који путује; недостатке и неудобност лако ће претрпети, знајући да они представљају случајност којој су изложени сви путници, а да га на месту у које иде очекује ненарушиво спокојство. Он се не везује срцем ни за један предмет у гостионици, колико год му се тај предмет чинио примамљивим. Стално је удубљен у размишљање о велелепној царској престоници у коју се упутио и о значајним препрекама које треба да савлада како би у њу стигао, затим о средствима која би могла да му олакшају пут, па о разбојничким заседама које му успут прете, о несрећној судбини оних којима није пошло за руком да пут окончају како доликује и о највећој срећи оних који су га савршили са жељеним успехом. После извесног времена проведеног у гостионици, он ће заблагодарити домаћину за указано гостопримство и, отишавши одатле, заборавиће на њу, или ће је се сећати тек површно, будући да је његово срце било хладно према њој.
Такав однос према земљи ми треба да стекнемо. Не траћимо безумно способности душе и тела; не приносимо их на жртву сујети и пропадљивости. Чувајмо се привезаности за пролазно и материјално, да нам то не би била препрека за задобијање вечног и небеског. Чувајмо се угађања нашим незадовољивим и незаситим прохтевима, чијим се задовољавањем наш пад само продубљује и достиже страшне размере. Чувајмо се обиља, задовољавајући се само оним што нам је суштински неопходно. Устремимо сву нашу пажњу ка животу који нас очекује после гроба и који нема краја. Спознајмо Бога Који нам је заповедио да Га спознајемо и Који нам је ту спознају даровао Својом речју и Својом благодаћу. Током земаљског живота постанимо своји Богу. Он нам је понудио најтешње сједињење са Собом, оставивши нам као рок за савршавање тог најузвишенијег дела – земаљски живот. Нема другог времена, осим онога које је одређено земаљским животом, током кога би могло да дође до тог чудесног усвојења: ако се не саврши тада, неће се савршити никада. Стекнимо пријатељство небожитеља, светих анђела и других светих људи, како би нас они примили у вечна обитавалишта (Лк. 16,9). Научимо да препознајемо пале духове, те љуте и покварене непријатеље људског рода, како бисмо избегли њихове подвале и заједницу са њима у адском пламену. Светиљка на нашем животном путу нека нам буде Реч Божија. Узнесимо славу и благодарење Богу за обилна блага којима је, ради задовољавања наших потреба, испуњено наше привремено обитавалиште – земља. Чистим умом проникнимо у значење тих блага, која су тек слаба слика вечних блага. Вечна блага су помоћу њих представљена тако слабо и недовољно, као што сенка представља предмете од којих долази. Дарујући нам земаљска блага, Бог тајанствено објављује: «Људи! Ваше привремено обитавалиште снабдевено је различитим и безбројним благом, које плени и задивљује погледе и срце, изобилно задовољавајући ваше потребе; на основу тога судите о благу којим је испуњено ваше вечно обитавалиште. Схватите бесконачну и недокучиву доброту Божију према вама и, поштујући земаљска блага кроз њихово побожно доживљавање и сагледавање, немојте да поступате неразумно: немојте да им се потчините, немојте да њима погубите себе. Користећи их колико је неопходно и потребно, свим силама стремите ка задобијању небеских блага». 1. 91-93
# Заводљив је и варљив пут земаљског живота: за оне који њиме тек крећу, он представља бескрајно поприште испуњено делањем; за оне пак који су га окончали – изгледа веома, веома кратак, испуњен пустим сновиђењима.
И славу, и богатство и све друге пропадљиве добитке и преимућства, за чије се стицање употребљава читав земаљски живот, као и све силе душе и тела, заслепљени грешник мора да остави у тренуцима када се са душе насилно скида њена одећа – тело, и када неумољиви Анђели поведу душу на Суд праведног Бога, Кога она није познавала, Кога је занемаривала.
Људи се труде и журе да се обогате знањима, али само оним неважним, која су подесна једино за пролазни земаљски живот и у стању да задовоље потребе и прохтеве једино тог живота. Познање и дело који су нам суштински потребни, ради којих нам је једино и дарован земаљски живот, јесу – познање Бога и помирење са Њим посредством Искупитеља, а ми их у потпуности презиремо. 1. 96
# Да бисмо стекли љубав према духовним и небеским предметима, треба да се одрекнемо љубави према земаљским предметима; да бисмо заволели отаџбину, неопходно је да се одрекнемо болесне љубави према земљи нашег изгнанства. 1. 511
# Сви смо ми само за кратко време гости на земљи! Као када се неко спрема за далек пут. Георгије Затворник веома добро пореди наш живот са боравком заточеника у тамници, из које се час један, час други позивају на суд ради изрицања коначне пресуде. Припремајмо се за тај суд, како би пресуда била повољна по нас. Праведник ће изнети своју правду, као богату жртву пред престол Судије; а ми грешни принесимо тамо макар покајање и сузе! 6. 170
# Земаљски живот је путовање које се ни зa трен не прекида. Идемо, идемо и изненада се отварају врата вечности, а ми се губимо у њеном незамисливом пространству. Како лепо вели свети Давид: Дошљак сам на земљи: не сакриј од мене заповести Твоје! Тачно: закон Христов је нит коју пратимо како бисмо из мрачног лавиринта земаљског живота изашли у блажену вечност. 6. 343
# Мрачна је област – земља! То је област изгнанства злочинаца који су рај упрљали грехом, кривих за непослушност Богу, оних који су презрели општење са Њим, који су то општење заменили за општење са ђаволом. На земљи према човеку се све односи непријатељски и он сам налази се у непрестаној борби са собом. Земља је долина изгнанства, долина почетних страдања, којима започињу вечна, као оправдана казна за увреду бесконачно Благог. Земља је – наше изгнанство, зато је ту дошао Искупитељ: безмерно сагрешење искупио је безмерном ценом – Својом Крвљу. Земља је – наше изгнанство, зато Искупитељ са земље на небо узводи оне који су прихватили Његово искупљење. Небо је човекова истинска отаџбина: пут онамо треба савршити у самоме себи. У себи треба видети оне који држе свет и обрачунати се са њима, вратити им оно што им припада, а што је човек позајмио од њих. Од њих смо позајмили отров греха, грех у свим најситнијим његовим видовима, у свим најразличитијим његовим облицима. Одвојивши из себе све што је туђе нашој природи, остаћемо сами са собом, са сопственом непорочном природом. То очишћење у нама производи Реч Божија, која нам открива својства новог Адама и ране старог. Свеблаги Дух Свети, видевши нашу белину, сићи ће на нас, осениће нас Својим миром и светлошћу, измениће нас, утврдиће нас, убројаће нас у народ изабрани, у потомство другог Човека, Који је Господ с небеса. Утврђени Духом Светим ми се више нећемо плашити мрачних и злобних господара овога света, него ћемо кроз њихове густе и тамне редове проћи ка светлости Истине, у чијем ћемо наручју наћи предукус будућег блаженства. Ко је у себи савршио тај земаљски пут, ко се ослободио од греховног ропства и добио заручење Духа, тај ће по разлучењу душе од тела без препрека и безбедно проћи митарства ваздушних мучитеља. 6. 414-415
# Наш живот је непрекидни ланац патњи које се окончавају смрћу, том највећом жалошћу за људе, нарочито за оне који заборављају своје истинско назначење у вечности. Овај ланац треба трпљењем да пребирамо, карику по карику, како бисмо окончали уз добру наду. 6. 583

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар