уторак, 29. јун 2010.

The church of the Holy Peace (Hagia Eirene)

Најстарија црква у Цариграду...

Из дела светог Теофана Затворника



Вера

Вера није нешто неважно, као вишак преко онога што је неопходно, него насушна и животна потреба, као дисање, храна, сан и друго слично. Познавање вере представља најнеопходније дело, те стога и ревност за њу треба да буде на првом месту (56, стр. 345).

Ја сам у Оцу, ви сте у Мени и Ја у вама. То је ланац који нас повезује са Богом. То је и сав систем вере. Ја не видим  да код вас постоје сумње у то. Сматрам да их и нема... Ви само искушавате себе, када се убрајате у неверујуће људе (1, п. 140, стр. 161).   

...Суштина наше вере је скривена, како услед њене недокучивости, тако и услед скривености њеног дејства у нама. Она се пре свих векова зачела у тајни Троипостасног Бога, доведена је до испуњења на начин сасвим недокучив за сваки створени ум, а усваја се, то јест верујуће чини причаснима себи, такође на тајанствен начин (47, стр. 311).

Вера је – дар, али не безусловни и непосредни. Дару вере претходе лична вера којој се покорава ум, као и жеља и тражење вере (46, стр. 203).

понедељак, 28. јун 2010.

The Monastery of Saint John of the Studion

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА


УТЕХА 

Духовне утехе се шаљу по милости Божијој
…И сама помисао да „Онај Који је неприступан по бићу, постаје ми доступан” – произвела је у твоме срцу духовну утеху. То је дело милости Божије, а не наших снага и напора.

…У цркви си осетила радост – не мисли да си сама од себе могла да имаш такво осећање, него ти је оно дато благодаћу Божијом, за охрабрење и оснажење.

Утеха нам не долази без крста
Прочитао сам писмо А. Ј. Очигледно да она има велику жељу да ступи у манастир, али не са надом на Бога… Боравећи код вас она је окусила умиљење па мисли да ће оно увек неодвојиво пребивати с њом, зато стреми на Тавор; али најпре је потребно пребивати на Голготи, примити крст телесних и душевних страдања. Тада ће нам по мери нашег трпљења и смирења бити дарована и утеха. Кад пострадамо са Христом онда ћемо и да се прославимо са Њим (Рим. 17,8)… Она жели брзо да узлети на небо: нека не жури – тако ће дело бити солидније. А овако, и ако ступи у манастир мир неће пронаћи…

недеља, 27. јун 2010.

The Monastery of Saint John of the Studion

Са Светим Оцима из дана у дан



Истинска слобода човекова

# Слобода је избављење од страсти (авва Исаија).
# Будући да си створен слободан и призван на слободу, не допусти себи да робујеш нечистим страстима (авва Таласије).
# Слободан је онај ко не робује сластима и чулним задовољствима, него душом, у расуђивању и целомудрености, господари над телом (свети Антоније Велики).
# Човек који још није постао прави хришћанин, не чини оно што хоће, него оно што неће – он робује својим страстима.
# Господ је рекао: Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн. 8,36). Ето где је слобода! Ум је везан оковима незнања, заблуде, сујеверја и недоумица; он се бори, али не може да их скине и да се ослободи. Приљуби се уз Господа, Он ће просветити твоју таму и раскинути све окове којима је спутан твој ум. Страсти свезују вољу и не дају јој простора за деловање. Она се отима, као онај коме су везане и руке и ноге, али не може да се ишчупа. Али приљуби се уз Господа и он ће ти дати Самсонову снагу да покидаш све окове неправде који те везују. На срце насрћу непрестани немири, не дајући му предаха; али приљуби се уз Господа и Он ће ти дати спокојство; бићеш миран у себи, и све около видећеш светло, ићи ћеш за Господом без препрека и спотицања, кроз мрак и тмину овога живота, ка свеблагој вечности, пространој и пуној радости (свети Теофан Затворник).
# Демони нас воде у грех увек лажљивим маштањима. Тако су маштањем о богатству и добити безбожног Јуду наговорили да изда Господа и Бога... (свети Исихије Јерусалимски).

субота, 26. јун 2010.

The Monastery of Saint John of the Studion

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



ХРАНА

Код уздржања од хране не треба одмах одсецати свој обичај; Свети Оци су установили три начина узимања хране: уздржање, задовољење потребе и ситост. И нису одредили да сви једнако узимају храну, него свако по својој мери: некоме је потребно више хране, а други ће бити задовољан и мањом количином; треба одбацивати само стомакоугађање и претеривање у количини, поготово када се води борба против тела. У сваком случају, потребни су самоукоревање и благодарност Господу, како пише свети Варсануфије.

уторак, 22. јун 2010.

The Monastery of Christ the Almighty (Pantokrator)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


ЛИЦЕМЕРЈЕ
# Лицемерје је она врста греха која је нарочито противна познању Христа и хришћанству. Почетак обраћења Христу састоји се у спознаји сопствене греховности, сопственог пада: од таквог погледа на себе човек увиђа неопходност Искупитеља, и посредством смирења, вере и покајања приступа Христу. Али лицемер, који болује од људима слабо приметних страсти – сујете, гордости, среброљубља, зависти, лукавства, злобе – и прикрива их лицемерјем и притворношћу, неспособан је, као што је и сатана неспособан, да призна себи да је грешник. Силом навике и добродетељи и страсти постају некако природне, па тако и лицемерје услед навике постаје готово природна особина. Онај ко је обузет лицемерјем, у њему више не види порок погубан по душу, већ дела лицемерја савршава као дела правде. Душа лицемера болује од слепила: зато је Господ фарисеје и назвао безумнима и слепима (Мт. 23). Лицемер је онај несрећник, који је, по своме мишљењу, праведник кога је Бог одбацио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13). Овде су праведницима названи фарисеји, не зато што су они заиста били праведници, него зато што су сами себе сматрали за праведнике, до танчина испуњавајући обредне установе закона Божијег и газећи његову суштину, која се састоји у усмеравању ума и срца – читавог људског бића – према вољи Божијој.
Да би људе помирио са Богом, Господ им је даровао добродетељ – покајање. Како су тај духовни дар могли да приме они што су били потпуно задовољни собом, они што су у обећаном Месији очекивали првенствено војсковођу који обилним телесним даровима треба да овенча њихову ружну праведност, испуњену гордошћу и злобом? У своме помрачењу и гневу фарисеји су се чак хвалили неспособношћу за познање и прихватање Искупитеља: Верова ли ко у Њега од главара или од фарисеја (Јн. 7,48).
На ту неспособност за истинско Богопознање указао је и Господ: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице пре вас ући у Царство Божије (Мт. 21,31). Јавни грешник, грешник који је пао у смртне грехе, грешник који је на себе навукао презир и мржњу људи, способнији је за покајање од тог умишљеног праведника, који је беспрекоран по свом спољашњем понашању, али је у дубини душе задовољан самим собом. Фарисејство је страшна болест људског духа, налик болести од које болује пали анђео, којом тај анђео чува свој пад за себе као какво благо. Чувајте се – заповедио је Господ ученицима својим – квасца фарисејскога, а то је лицемерје (Лк. 12,1). Лицемерје је названо квасцем зато што оно, када се увуче у душу, продире у све мисли, у сва осећања, у сва дела људска, и постаје његов карактер, као његова душа.
Онај ко жели да се сачува од лицемерја треба, као прво, по заповести Господњој, да сва добра дела савршава у тајности (Мт. 6); потом треба да се одрекне осуђивања ближњег. Осуђивање ближњег је, према свесветом указивању Јеванђеља (Мт. 7,5), обележје лицемерја. Да не бисмо осуђивали ближњег, треба да се одрекнемо суђења о њему; зато је у јеванђелској заповести којом је забрањено осуђивање ближњег претходно забрањено суђење о њему. Не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени (Лк. 6,37). Људи себи најпре допуштају суђење о делима ближњих, а потом и нехотице падају у осуђивање. Немојмо посејати семе – па коров неће да никне; забранимо себи непотребно суђење о ближњима – и неће бити осуде. Овде ће се неко запитати: каква је веза између осуђивања ближњег и лицемерја? Та веза је очигледна. Онај ко осуђује и понижава ближњега и невољно себе истиче као праведника, мада то можда изричито не каже или чак и не разуме. Сви смо ми грешници; и свако истицање себе као праведника, непосредно или посредно, јесте лицемерје.
Када се састајемо ради пријатељског разговора, често, ако не и увек, већи део разговора састоји се у просуђивањима о ближњем, у исмевању ближњег, у клеветању, понижавању и оцрњивању ближњег. Оштре речи теку као река; а као знаци одобравања, разлежу се смех и кикотање; у тим несрећним тренуцима самозаборава и самообмане наше душе се присаједињују особинама демона и опијају се отровом лицемерја. 4. 280-283

петак, 18. јун 2010.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



ЦРКВА

О устројству Цркве
…Када се потпуно уверите у исправност православне вере наспрам лутеранске, онда се присаједините Православној Цркви. Видим да ту постоји призив од Бога на познање истине. Ви читате Јеванђеље и видите да је Исус Христос о Себи рекао: Ја сам пут, истина и живот (Јн. 14,6). Он је основао на земљи Свету Саборну и Апостолску Цркву, којој је Сам темељ и глава, и рекао је: ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17); свети апостол Павле пише Тимотеју и каже: Црква је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15); још је Господ заповедао ученицима Својим: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10,16); ово се, преко Апостола, односи на њихове наследнике, пастире Цркве. Црква Православна се стално уређивала по поретку и учењу које је засновано на речи Божанског Писма и на Васељенским саборима, на којима су се повремено окупљали васељенски патријарси, митрополити, архиепископи и епископи, одбацујући новонастале јереси и расколе, супротне учењу речи Божије и утврђујући правила хришћанског живота. Таквих Сабора је било седам Васељенских и десет помесних, на чему је заснована Саборна Апостолска Православна Црква, – а по отпадању Западне Цркве због разлика у догматском учењу, назива се Источном, која и до сада траје у чистоти и светлости јеванђеоског учења. Ето где треба тражити решења ваших недоумица: у учењу Православне Цркве… О истини учења Православне Цркве има много књига, од којих можете да прочитате: Православно исповедање вере, Катихизис, Истина Васељенске Цркве и остале. Господ нека просветли срце ваше ради познања истине.

недеља, 13. јун 2010.

The Monastery of the Myrelaion

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Наслов оригинала:
Протопресвитер Михаил Помазанский
ПРАВОСЛАВНОЕ ДОГМАТИЧЕСКОЕ БОГОСЛОВИЕ
(Поправленное и пополненное автором в 1981. г.)
St. Herman of Alaska Brotherhood Press. Platina, California, 1992.
(на руском)
Коментари јеромонаха Серафима Роуза у фус нотама преузети су из издања:
ORTHODOX DOGMATIC THEOLOGY
By Protopresbyter Michael Pomazansky
Translated and edited by Hieromonk Sraphim Rose
Third edition, St. Herman of Alaska Brotherhood Press, 2005.
(на енглеском)
Превод са руског и енглеског: Младен Станковић
© За превод на српски језик: "Образ светачки" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима овај текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, нити је дозвољено дистрибуирати га на било који начин без писменог одобрења носилаца права.
Дело је објављено у зборнику "Ја сам Пут, Истина и Живот" (издање "Образ светачки", издавачка установа при храму Св. Александра Невског у Београду 2006), на стр. 5-226.



Протопрезвитер Михаил Помазански (1888-1988)
ПРАВОСЛАВНО ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ

О АУТОРУ

Протојереј Михаил Помазански, један од најистакнутијих православних богослова двадесетог века, рођен је 7. новембра 1888. године (навечерје празника Архистратига Михаила) у селу Корисћ у Волинској области на западу Русије. Његови родитељи потицали су из свештеничких породица. Са девет година Михаил је уписао Клеванску духовну школу, а потом Волинску богословију у Житомиру, где је још тада привукао нарочиту пажњу владике Антонија (Храповицког).

субота, 12. јун 2010.

Monastery of the Mother of God of Konstantinos Lips

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ИЗЛАГАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА ВЕРЕ

Књиге символа вере

Изложења православне вере, одобрена од стране Сабора помесних цркава ближих нама по времену, називају се књигама православног символа вере, пошто представљају својеврсна опширна тумачења символа вере. Њихова је намена – да са православне тачке гледишта осветле првенствено оне истине хришћанства, које су искривљено представљене у неправославним исповедањима познијих времена, нарочито у протестантизму. Такво је «Исповедање Православне Вере» које је саставио јерусалимски Патријарх Доситеј, а које је било прочитано и одобрено на Јерусалимском Сабору 1672. године.(1) Педесет година након тога, на тражење Англиканске цркве, ово исповедање јој је послато у име свих источних Патријараха, па је стога познатије под насловом «Посланица Источних Патријараха о Православној Вери».(2) Овде спада и «Православно исповедање» Кијевског митрополита Петра Могиле(3), које је размотрено и исправљено на два помесна Сабора (Кијевском 1640. и Јаском 1643), а затим одобрено од четири Васељенска Патријарха и руских Патријараха (Јоакима и Адријана).Сличан значај код нас има и «Православни Хришћански Катихизис» светитеља Филарета Московског(4), у делу који садржи објашњење Символа вере.

среда, 9. јун 2010.

The Monastery of Saint Saviour in CHORA

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље


Први део

О БОГУ У САМОМ СЕБИ

ВЕРА У БОГА

Учење о Богу у Символу вере почиње речју: «верујем». Бог је први предмет хришћанске вере. На тај начин наше хришћанско прихватање Божијег постојања не почива на разумским основама, не почива на доказима који су узети из разума или добијени из опита наших спољашњих чула, већ на унутрашњем, вишем убеђењу, које има духовни основ.
Веровати у Бога према хришћанском схватању значи не само умом Га прихватати, него и срцем стремити к Њему.
«Верујем» у оно што је недоступно  спољашњем опиту, научном истраживању, перцепцији нашим органима спољашњих чула. У словенском и руском језику појам «верујем» има дубље значење од простог прихватања сведочанства другог лица без провере, без опита. Свети Григорије Богослова и у грчком језику разликује религиозну веру – «верујем у кога, у шта»; и обичну личну веру – «верујем некоме, нечему (имам поверење)». Он пише: «Није једно те исто: 'веровати у нешто' и 'веровати нечему'. Ми верујемо у Божанство, а можемо веровати свему створеном» (свети Григорије Богослов).

уторак, 8. јун 2010.

The Monastery of Saint Saviour in CHORA

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ДОГМАТ О ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ

Бог је један по Суштини и тројичан по Лицима. Догмат Тројичности је – основни догмат хришћанства. Непосредно на њему заснива се низ великих догмата Цркве, пре свега догмат о нашем искупљењу. Услед такве своје нарочите важности, учење о Пресветој Тројици чини садржај свих сивола вере који су се употребљавали или се употребљавају у Православној Цркви, као и појединих исповедања вере, која су у различитим случајевима састављали пастири Цркве.
Као најважнији од свих хришћанских догмата, догмат о Пресветој Тројици уједно је и најтежи за схватање ограниченим људским разумом. Ето због чега у историји древне Цркве ни око једне друге хришћанске истине није вођена тако интензивна борба, као око овог догмата и око истина које су са њим непосредно повезане.

субота, 5. јун 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље


Други део
О БОГУ У ЊЕГОВОМ ЈАВЉАЊУ СВЕТУ

БОГ – ТВОРАЦ СВЕТА

У почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1,1). Богонадахнуто Мојсијево сведочанство о стварању света, исписано на првој страници Библије, величанствено се уздиже над древним митским повестима о пореклу света, над различитим хипотезама о његовом постанку и развитку светског поретка које непрестано смењују једна другу. Ово сведочанство је необично кратко. Али у тој краткоћи обухваћена је сва историја стварања света.(1) Оно је дато помоћу најелементарнијег језика, чији се речник састојао од свега неколико стотина речи, језика који уопште није имао апстрактне појмове, тако неопходне за изражавање религиозних истина, но због те елементарности никако не губи свој вечни значај.

уторак, 1. јун 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



Човек – круна стварања

На лествици земаљских створења човек је постављен на највиши степеник и у односу на сва земаљска бића заузима владајуће место. Као земаљско биће, он се по својим даровима приближава небеским бићима, јер није много чиме умањен пред Анђелима (Пс. 8,6). Пророк Мојсије овако описује човеково порекло. Након што су саздана сва земаљска створења рече Бог: да начинимо човека по образу Нашем и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских... и од целе земље... И створи Бог човека, по образу Божијему створи га... (Пост. 1,26-27). Већ и само Божанско саветовање, на које се не указује приликом стварања осталих земаљских створења, јасно говори о томе да човек треба да буде нарочито створење, које се разликује од других, најузвишеније, најсавршеније на земљи, које има и највишу улогу у свету. Ова мисао о човековој високој улози и његовом нарочитом значају још је више истакнута тиме што је на саветовању Божијем одлучено да буде створен по образу и подобију Божијем, и што је такав заиста створен. Сваки образ нужно претпоставља сличност са својим првообразом. Сходно томе, присуство образа Божијег у човеку сведочи о одражавању и самих својстава Божијих у човековој духовној природи.