уторак, 1. новембар 2011.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СМИРЕЊЕ

О, смирење! Ти си одећа Божанства
– каже свети Исак Сирин.

Христос – учитељ смирења
Питате како и одакле се научити смирењу? Сам Господ наш Исус Христос је рекао: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). То је основа нашег учења – смирење. Свети оци, подражавајући то учење, и поред све своје светости сматрали су себе за горе од свих и ниже од сваког створења, томе они уче и нас. И јасно су показали, да где год се догодио пад, тамо је претходила гордост…
Тражите од мене савет: како савладати страсти и стећи смирење? Ваша жеља је добра, али треба уложити труд ради стицања смирења, треба одбацити и уништити гордост у себи и у сваком делу и речи смиравати се и сматрати себе за горег од свих. Када бисмо и могли нешто добро да учинимо, то не чинимо нашом силом, него помоћу Божијом. Господ нас је научио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10), и још је заповедио: научите се од Мене… (Мт. 11,29). Ето од Кога да се учите смирењу; оно вам дарује мир, а са њим лако можете савладати страсти, јер је самољубље и гордост основа свих страсти и њихов узрок. Њеним уништењем све страсти нестају, јер за сваку ћете страст наћи заповест Божију и, трудећи се да ту заповест испуните, лако ћете је, уз помоћ Божију, савладати.

уторак, 4. октобар 2011.

Представљање нове књиге

Позивамо вас на промоцију књиге
Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства
која ће бити одржана у Парохијском дому храма Св. Саве у Београду
у понедељак 10. октобра 2011. године у 19 часова

На промоцији ће учествовати:
свештеник мр Александар Средојевић, парох храма Св. Саве
Драгослав Бокан, уредник часописа "Водич за живот"
Дивна Љубојевић и студијски ансамбл хора "Мелóди"
Младен Станковић, преводилац и приређивач књиге
Водитељ: Јања Тодоровић

четвртак, 28. јул 2011.

Царски пут

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је
(Скра­ће­на вер­зи­ја овог тек­ста у пре­во­ду на срп­ски је­зик об­ја­вље­на је у ча­со­пи­су „Цр­кве­ни жи­вот”, из­да­вач: Вер­ско до­бро­твор­но ста­ра­тељ­ство Ар­хи­е­пи­ско­пи­је Бе­о­град­ско-Кар­ло­вач­ке, бр. 4/2003)

"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не... Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на" (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на.
Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји? 

уторак, 12. јул 2011.

Са Светим Оцима из дана у дан


Време и вечност

# Ако неко изгуби злато или сребро, он уместо њега може да нађе друго; ако пак губимо време, живећи у доконости и лењости, нећемо моћи да нађемо друго уместо изгубљеног (авва Доротеј).
# Време лети и вечност се приближава.
# Када ме не питају шта је то време, ја знам шта је; а када хоћу да га објасним, више ми није познато (блажени Августин).
# Вечност је увек и никад, то јест, увек ће бити и никад се неће завршити (свети Тихон Задонски).
# Увек имај на уму вечност и ништа у свету нећеш пожелети (свети Тихон Задонски).
# Живи мислећи на то да ће се твој живот окончати, па нећеш бити привезан за овај живот. Живи мислећи на вечност, која следи после пролазног живота, па ћеш живети хришћански.
# Цени време. Оно је скупље од злата: њиме се купује блажена вечност.
# Не губи ни један тренутак, а да не сабереш нешто за вечност.
# Гледај корисно, слушај корисно, говори корисно, одговарај корисно (свети Василије Велики).
# Када вам исцури вино ви се растужите, а када губите време весели сте?! (блажени Августин).
# Нема времена које би се безбедно могло потценити; јер се у свако време може спасити, или погинути (свети Филарет митрополит Московски).
# Тешко лењивцу! Тражиће оно време које је лоше употребио и више га неће наћи (свети Нил Синајски).

четвртак, 16. јун 2011.

International Convention: The Religious Underground in the USSR




Call for Papers
The Religious Underground in the USSR
November 18 to 19, 2011
Chernigov, Ukraine
The Shevchenko University of Chernigov
with the participation of members of the Keston Institute (Oxford, U.K.) 

Dear Colleagues: 
We invite you to participate in Ukraine's first international convention examining «The Religious Underground in the USSR», organized by a group of Ukrainian educational and cultural organizations under the leadership of the Shevchenko University of Chernigov. The conference will be held in Chernigov, Ukraine, on the 18th and 19th of November 2011. The organizing committee is being advised by members of the Keston Institute (Oxford, U.K.).
   
Although religious resistance to the totalitarian regime in the USSR has been studied in the West for over fifty years, it lacks attention of a similar scope from native scholars. Such attention is critically important now, because of the dangerous trend in Russian and Ukrainian scholarship that many Western scholars have noted, of rewriting recent Russian and Ukrainian history to reflect the politics and concerns of current regimes. This is especially true in matters concerning the Church.

петак, 10. јун 2011.

Годишњица пада Константинопоља 29. мај / 11. јун



Последња беседа Константина XI Драгаша Палеолога
(на данашњи дан пре 558 година последњи Ромејски василевс одржао је својим ратницима беседу, храбрећи их пред одлучујући бој са Турцима. Сутрадан у подне Константинов Град био је у рукама турских освајача. Цариград је пао 29. маја по старом или 11. јуна по новом календару, након што је 57 дана одолевао неупоредиво јачем непријатељу. Беседа која следи наћи ће се у нашој новој књизи: "Георгије Сфранцес: ХРОНИКА - Пад Византијског царства". Промоција књиге и њено појављивање у књижарама биће у понедељак 26. септембра 2011)

"...Исто је тако и цар те тужне вечери у понедељак сабрао без изузетка све архонте и старешине, димархе, војне заповеднике и друге изабране ратнике, па им је рекао следеће: 'Најблагороднији архонти, најсјајнији димарси, војводе и најодважнији моји ратници, сав верни и уважени народе! Ви добро знате да је наступио час: непријатељ наше вере хоће да нас свим својим машинама и вештином још више притисне, и да свим својим силама, са копна и мора, уз велику борбу, крене у одлучујући напад, како би, ако може, попут змије излио у нас свој отров, или да нас прогута као свирепи лав. Зато вам кажем и молим вас, да храбро и јуначки стојите против непријатеља наше вере, као што сте увек до сада и чинили. Вама ћу поверити овај најблиставији и преславни Град, царицу свих градова (βασιλεύουσαν τῶν πόλεων) и нашу отаџбину. Добро вам је познато, браћо, да смо у четири случаја сви ми заједно обавезни да смрт претпоставимо животу: прво, ради наше вере и побожности, друго, ради отаџбине, треће, ради цара – помазаника Господњег, и четврто, ради наших ближњих и пријатеља.
Дакле, браћо, ако смо обавезни да се боримо до смрти за једно од ова четири, онда јасно видите да смо тим пре обавезни да се боримо за сва четири заједно, јер све је угрожено.

понедељак, 30. мај 2011.

Катакомбна Црква


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.
Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу.
Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”.

недеља, 1. мај 2011.

Свештеномученик Григорије, К Светлости Јеванђеља Христовог

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ
К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ
(Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку)


Епископ Григорије Лебедев (1878-1937), ученик Митрополита Антонија Храповицког, професор омилитике и литургике, након што га је свети патријарх Тихон посветио за епископа три пута је био хапшен, да би му се у лето 1937. године изгубио сваки траг у лавиринтима Гулага. Епископ Григорије припада лику новомученика и исповедника Христових, који су показали велику славу Православне Цркве у тешким временима гоњења и искушења.

Овде можете да прочитате читаву књигу
Свештеномученик Григорије, К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ


© за превод на српски језик: "Светигора" и Младен Станковић, 2000.
Сва права задржана.

недеља, 10. април 2011.

Красная площадь

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Красная площадь

Шта је Сергијанство?


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 

Шта је сергијанство?
Ше­сна­е­стог/два­де­сет де­ве­тог ју­ла 1927. го­ди­не ми­тро­полит Ни­же­го­род­ски Сер­ги­је, ко­ји је у то вре­ме оба­вљао ду­жност Чу­ва­ра па­три­јар­шиј­ског тро­на, об­ја­вио је сво­ју не­слав­ну „Де­кла­ра­ци­ју” о ода­но­сти Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве со­вјет­ској вла­сти и со­ли­дар­но­сти са ње­ним „ра­до­сти­ма” и „пат­ња­ма”.
Овај до­ку­мент био је од­штам­пан у зва­нич­ном со­вјет­ском ча­со­пи­су „Из­ве­сти­ја” 6/19. ав­гу­ста исте го­ди­не, по­став­ши по­вод за фун­да­мен­тал­ну по­де­лу ко­ја се по­ја­ви­ла у Ру­ској Цр­кви и тра­је до на­ших да­на. По ре­чи­ма јед­ног ис­тра­жи­ва­ча исто­ри­је Цр­кве у том пе­ри­о­ду (ко­ји се лич­но др­жи „сер­ги­јан­ства”), го­ди­на у ко­јој се по­ја­ви­ла „Де­кла­ра­ци­ја” за­и­ста пред­ста­вља „пре­крет­ни­цу”: „До да­на да­на­шњег, сав жи­вот Цр­кве проитче у зна­ку те го­ди­не”.(1)
По­ме­ну­та по­де­ла не пред­ста­вља про­сто ме­ђу­соб­но одва­ја­ње пот­пу­но не­за­ви­сних цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја (ма­да и та стра­на не­спор­но по­сто­ји). У су­шти­ни, она пред­ста­вља су­прот­ста­вља­ње две пот­пу­но раз­ли­чи­те тач­ке гле­ди­шта на пи­та­ње шта је Цр­ква Хри­сто­ва и ка­ко она тре­ба да де­лу­је у овом гре­шном све­ту, као пу­те­во­ди­те­љи­ца сво­је де­це ка оба­ла­ма веч­ног жи­во­та у Цар­ству Не­бе­ском.
Јед­на тач­ка гле­ди­шта, ко­ја при­па­да да­на­шњој Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, Цр­кву пред­ста­вља пре све­га као ор­га­ни­за­ци­ју чи­ји спо­ља­шњи из­глед тре­ба са­чу­ва­ти по сва­ку це­ну; не­по­слу­шност или одва­ја­ње од ове ор­га­ни­за­ци­је до­жи­вља­ва се као „рас­кол” или чак „сек­та­штво”. Апо­ло­ге­ти сер­ги­јан­ства, ка­ко уну­тар та­ко и из­ван Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу да је по­ли­ти­ка ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја са­чу­ва­ла је­рар­хи­ју, цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, бо­го­слу­же­ње, при­ступ све­тим Тај­на­ма, и да је то глав­на ду­жност Цр­кве, или чак уоп­ште раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Та­ква оправ­да­ња... са­ма по се­би већ пред­ста­вља­ју симп­то­ме сер­ги­јан­ства као оп­ште­цр­кве­не бо­ле­сти – гу­бит­ка ве­зе са ду­хов­ним из­во­ри­ма Пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства и за­ме­не жи­вог и це­ло­ви­тог Пра­во­сла­вља ка­нон­ским фор­ма­ма. Ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња по свој при­ли­ци пред­ста­вља и глав­ни раз­лог ши­ре­ња про­те­стант­ских сек­ти у да­на­шњој Ру­си­ји: та­мо где се чи­ни да ду­хов­ни жи­вот сто­ји на пр­вом ме­сту (чак и ако не­ма истин­ског хри­шћан­ског ве­ро­у­че­ња), то већ би­ва до­вољ­но да се рас­ки­не са­мо по­вр­шна при­ве­за­ност за спо­ља­шње про­ја­ве ве­ре код мно­гих ми­ли­о­на Ру­са, ко­ји су по­гре­шно убе­ђе­ни у то, да сер­ги­јан­ска цр­ква – је­ди­на ко­ја је у њи­хо­вом ви­до­кру­гу – пред­ста­вља оли­че­ње Пра­во­сла­вља.

среда, 6. април 2011.

недеља, 13. март 2011.

Богослужбени типик


Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Бо­го­слу­жбе­ни Ти­пик (1)

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и сла­ви­мо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам на­у­чио да га сла­ви­мо, ка­жи­те ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли не­у­по­ре­ди­вој ле­по­ти и уз­ви­ше­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко за­ди­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Ве­ли­ког Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и ра­зно­ли­ко­сти бо­го­слу­же­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном да­ре­жљи­во­шћу и не­ис­црп­но­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се до­слов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­ме­њи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме пра­во­слав­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно по­кло­ње­ње Бо­гу?
Ка­ко је ту­жно што има та­ко ма­ло пра­во­слав­них хри­шћа­на ко­ји у пу­ној ме­ри по­зна­ју Бо­го­слу­же­ње и про­же­ти су ње­го­вим ду­хом. Јер Бо­го­слу­же­ња за нас пред­ста­вља­ју стал­ни из­вор на­дах­ну­ћа, и, по ми­шље­њу Све­тих Ота­ца, ко­ји су их уз Бо­жи­ју по­моћ и ство­ри­ли, она тре­ба да у на­ма са­чу­ва­ју искру спа­со­но­сне пра­во­слав­не ве­ре, те да из ње рас­плам­са­ју ве­ли­ки пла­мен љу­ба­ви. Ма­ло ко да­нас по­зна­је и во­ли цр­кве­ни Устав - Ти­пик, ко­ји ука­зу­је на пра­ви­ла и по­ре­дак цр­кве­них слу­жби, ко­ји до­во­ди у ред, ако уме­мо да га схва­ти­мо, и са­ма на­ша ср­ца, ука­зу­ју­ћи сви­ше на пут ка Ис­то­ку, пре­ма ко­ме нас по­зи­ва Цр­ква!
Још ту­жни­је је то, што има оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма, а кри­ви­цу за са­да­шње јад­но ста­ње Пра­во­слав­не ве­ре не при­пи­су­ју мла­ким вер­ни­ма ко­ји од­ба­цу­ју зах­те­ве Ти­пи­ка, не­го са­мом Ти­пи­ку, ко­ји, по њи­хо­вом ми­шље­њу, тре­ба „пре­и­спи­та­ти” и „об­но­ви­ти”.

субота, 26. фебруар 2011.

Георгије Сфранцес, Хроника

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)
Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.

уторак, 8. фебруар 2011.

недеља, 6. фебруар 2011.

О заједничкој молитви са инославнима

Циркуларно Бр. 889/1974.

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(13/26. септембра 1974. г.)

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.


субота, 5. фебруар 2011.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА




СМРТ
Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања
Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

четвртак, 3. фебруар 2011.

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Дивна Љубојевић и Хор "Мелόди" до сада су објавили осам музичких дискова од којих је сваки имао по неколико домаћих и иностраних издања.

среда, 2. фебруар 2011.

Из дела светог Теофана Затворника



Ревност за Бога и спасење

То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).

Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).

Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).

Ревност је дело благодати и сведочанство да је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр. 24-25).

субота, 29. јануар 2011.

Литија

Васкршња литија у Курској губернији (Иља Јефимович Рјепин, уље на платну, 1883)

четвртак, 27. јануар 2011.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА




СПАСЕЊЕ
Почетак је спасења у свести о сопственој грешности
…Почетак је нашега спасења у најискренијој свести о сопственој грешности и самопрекору и смирењу себе пред Богом и људима које одатле проистиче. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,17). И при томе треба имати самоодрицање; тј. одрећи се своје воље и разума и покоравати се старешинама и учитељима, као што поучавају Свети Оци…

Покај се због сагрешења која исповедаш и отпочни поправљање. А почетак је свега добра смирење и самопрекор, коме се не можемо научити само кроз говоре; него треба, најпре, читати књиге Светих Отаца, које поучавају монашком животу и борби са страстима и наговорима непријатеља и, читајући, подвизавати се колико је у нашој моћи на вршење заповести Божијих са самопрекором, тражећи помоћ Божију.

Пут је ка спасењу извршавање заповести Божијих
Свима који траже спасење Господ је показао пут – извршавање заповести Његових, које су нам дате у светоме Еванђељу, а то су љубав према Богу и ближњему: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21 и даље). Свети Оци, који су делатно овај пут прошли, оставили су нам учење, како да и ми тим путем идемо, и показали су нам различите методе против свакога настројења нашега, које могу допринети нашем спасењу. И као што је гордост одговорна за сва наша сагрешења, недаће и немире, тако је, насупрот томе, смирење погубно за све страсти и грехове и доноси спокојство, по речи Господњој: научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11, 29).

уторак, 25. јануар 2011.

Двадесетогодишњица хора Мелόди


Хор "Мелόди" са Дивном Љубојевић као диригентом и солистом од 1991. године пева у београдском манастиру Ваведење на Сењаку.

Старац

Раб Божији Аврамије (Михаил Несторов, уље на платну, 1915)

недеља, 23. јануар 2011.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке



МИЛОСРЂЕ
# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.
Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.

субота, 15. јануар 2011.

Философи

П. Флоренски и С. Булгаков (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА



СПОКОЈСТВО 

Спокојство се даје смирености и кротости 
Ако хоћеш да добијеш истинско душевно спокојство, послушај Господа који Који нам је заповедио: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29). Видиш чему, према заповести Господњој, понајвише треба да се научимо: смирењу и кротости, јер једино они могу да нам донесу спокојство; али то није наука која се савладава одједном, нити за дан, нити за годину, него је потребно много времена, самоприморавања и помоћи Божије.

...Када се смириш, добићеш спокојство...

Мислиш да ћеш, ако одеш у други манастир, пронаћи спокојство? Спокојство се проналази у смирењу; тако нас је научио Господ (Мт. 11,29). Не гледај на туђе слабости, него пази на себе и противи се страстима, па ће Господ да те уразуми и утврди на путу истине.

...Немогуће је да немамо никакве невоље и да одједном задобијемо смирење. Када победимо све страсти, уништимо гордост и задобијемо смирење – тек тада проналазимо и спокојство. Јер и Господ је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, како бисмо пронашли спокојство.

Осуђујући друге, ми за себе мислимо да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства; вама су познате Господње речи: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29); дакле, ако немамо душевно спокојство, значи да немамо смирење и кротост.

петак, 7. јануар 2011.

Христос се роди!


Христос се роди! Драги пријатељи, поштовани читаоци, желимо вам срећне Божићне празнике и наступајућу годину!
На почетку 2011. године хтели бисмо да вас упознамо са нашим издавачким планом за наредни период.
Током ове године у библиотеци "Филокалија" требало би да се појаве нова издања неколико књига које су одавно распродате али и даље изазивају велико интересовање. Реч је пре свега о књизи "Духовник царске породице – Житије и дела светитеља Теофана Полтавског, Новог Затворника" која би требало да изађе у тврдом повезу.
Но, главно дело на коме тренутно радимо и које би требало да се појави до лета или јесени је "Хроника" Георгија Сфранцеса (1401-1477), достојанственика и дипломате у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота Сфранцес се замонашио и саставио ово историјско-мемоарско дело у коме описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. Наше издање овог дела имаће 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре, што ће га чинити несвакидашњим подухватом за српске прилике.
До краја 2011. године требало би да изађе, као четврта књига у библиотеци "Котва", први том "Библиотеке" ("Мириовивлон") светог Фотија Цариградског (IX век), дело од огромног значаја за историју византијске књижевности. Реч је о најдрагоценијој књизи византијске учене прозе и уједно примеру Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – богословља, историје, реторике, философије, медицине, природних наука и поезије. Од ових дела 56 припада хришћанским ауторима, док су остало писци хеленске књижевности. Фотијеви прикази су сажети али увек веродостојни. Осим основне схеме у њима нема никакве једнообразности. Нарочито су важни подаци о делима историчара који су писали пре IX века. Фотијева "Библиотека" није писана с намером да буде историја књижевности, но свакако представља прворазредни извор за историју хеленске књижевности и световне књижевности Византије, као и старохришћанске и рановизантијске богословске литературе. Будући да су неке од ових књига касније изгубљене, Фотијев опис представља једино сведочанство о њиховом садржају. Реч је дакле о још једном капиталном делу чије превођење и објављивање несумњиво има шири значај за домаћу културу.
Овакав издавачки план подразумева прилично велик буџет који свакако превазилази наше могућности. Ми ћемо се као и до сада ослонити пре свега на вас – наше читаоце – јер управо ви, куповином наших књига, омогућујете да се најављени наслови појаве. Стога вам још једном благодаримо на поверењу: трудићемо се да ваша очекивања не изневеримо.
Нека вам 2011. година буде благословена и спокојна, нек буде успешна, нек вам се све лепе жеље остваре!