Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.
А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца.
саставио Архиепископ Бриселски и Западноевропски Јован (Максимович)
Руска Загранична Црква је онај део Руске Цркве који се налази изван граница Руске државе и коме данас на челу стоје Првојерарх и Архијерејски Синод, изабрани од Стране Сабора Руских Заграничних Епископа.
Руска Црква има свој Загранични део већ око два века. Проповед хришћанства незнабожачким племенима Азије довела је до стварања Мисија које су временом прерасле у епархије у Кини и Јапану. Наставак проповеди у Азији довео је до ширења Православља међу незнабожачким становништвом на Алеутским острвима и Аљасци, и до стварања Мисије за Северну Америку, а затим и епархије. У Западној Европи почев од XVIII века подизане су цркве испрва при руским амбасадама, а затим и одвојено од њих, у местима које су Руси посећивали приликом путовања у иностранство. За све те цркве сматрано је да припадају епархији Митрополита Петроградског, док су се у периоду пред револуцију налазиле се под непосредном управом његовог викара, Епископа Кронштатског. Нико од Источних Патријараха, чији је ауторитет био високо цењен у руском народу, нити ико други од поглавара Православних Цркава, никада није приговарао против таквог ширења Руске Цркве. Ако је по црквеним канонима тридесетогодишњи рок довољан да би се за храм или место сматрало да припадају одређеној епархији која је у том периоду њиме управљала, онда тим пре треба признати неспорно право Руске Цркве на она места о којима се она старала током многих деценија. Сасвим сигурно се може рећи да то питање никада не би ни било покренуто да су Руско Царство и Руска Црква са њим сачували пређашњу силу и славу, и да их није задесила несрећа.
После рушења монархије, Руска Црква је и унутар и изван Русије наставила да користи пређашња права. Али такво стање није дуго потрајало. Ускоро је почело гоњење. Комунистичка влада која је преузела власт, поставила је себи за циљ искорењивање сваке религије, која по марксистичком учењу представља предрасуду и сујеверје. Главни ударац био је усмерен на Православну Цркву, којој је припадала већина руског народа и која је га је надахњивала вековима, још од времена крштења Русије. Почела су затварања цркава, прогони и убиства свештенослужитеља, што је затим прерасло у систематску борбу против Цркве, са циљем да она буде уништена.
Предвиђајући могућност да ће највиша власт Руске Цркве бити лишена слободе и да ће бити онемогућен контакт удаљених делова Руске Цркве са њом, Патријарх Тихон, који јој је у то време био на челу, донео је одлуку да се у деловима Цркве који буду одвојени од Централне Управе створе привремене Црквене Управе под председавањем најстаријег међу јерарсима који се налазе у дотичним областима. У то време, унутар саме Русије већ су биле створене Црквене Управе у местима која током грађанског рата нису имала контакт са Москвом. А када је уследио Велики Егзодус Руса из своје Отаџбине, након пораза армија које су се бориле против комунистичке власти, изван граница Русије обрела се и Виша Црквена Управа Југа Русије, коју је предводио у читавом православном свету познати Митрополит Анотоније (Храповицки).
По доласку у Константинопољ јерарси су се одмах обратили Чувару трона Васељенског Патријарха, блаженој успомени Митрополиту Пруском Доротеју, са молбом за допуштење да продуже да се старају о својој руској пастви. Допуштење им је дато актом од 29. децембра 1920. године. Почетком следеће 1921. године, на позив Српског Патријарха Димитрија, Митрополит Антоније је прешао у Србију, а за њим је тамо прешла Виша Управа Руске Цркве у иностранству. Око њега су се тада објединили сви руски архијереји и сви делови Руске Цркве који су се налазили изван граница Руске државе. Оне цркве које су се налазиле под управом Викара Петроградског Митрополита Привремена Виша Црквена Управа поверила је Архиепископу Евлогију. Ову постављење потом је признао и Патријарх Тихон. Духовне Мисије на Далеком Истоку (Кина и Јапан), као и епископи који су прешли из Русије у Манџурију, такође су прихватили власт Заграничне Црквене Управе. Сходно жељи Патријарха Тихона та иста Управа је за Америку поставила једнога од епископа који су са Југа Русије стигли у Константинопољ (митрополита Платона). Осим тога, Вишој Црквеној Управи потчинила се и наша Духовна Мисија у Јерусалиму, и протопрезвитер у Аргентини.
Тако је Виша Црквена Управа – поникла на Југу Русије у областима које су тада још биле слободне од совјетске власти, формирана у складу са указом Патријарха Тихона од 7/20. новембра 1920. године, коју је потврдио Чувар трона Васељенског Патријарха Митрополит Доротеј, а затим братски примио Патријарх Српски Димитрије – постала заиста највиша црквена власт за све руске цркве које су се налазиле изван граница Русије.
У почетку су у састав Више Црквене Управе осим архијереја улазили и представници клира и световњака. Она је за свог првојерарха признавала Патријарха Московског Тихона, а своју принудну одвојеност од њега доживљавала је као привремену. Себе је сматрала одговорном будућем Сверуском Сабору који ће бити сазван након ослобођења Русије од безбожне власти. Патријарх Московски Тихон је признао постављења која је извршила Загранична Виша Црквена Управа. Чак јој је давао упутства, на пример о постављању Митрополита Платона на место епархијског архијереја у Северној Америци, или о истрази у случају Епископа Антонија, настојатеља цркве у Копенхагену, који је био посвећен у Београду.
У новембру 1921. у Сремским Карловцима у Југославији састао се Први Свезагранични Сабор, у чијем су раду, поред 24 архијереја, учешће узели и представници клира и верног народа.
Будући да је представљао глас свих Руса који су успели да се склоне пред совјетском влашћу, Сабор је сматрао за своју обавезу да се изјасни о ситуацији у Отаџбини, где се под јармом безбожника мучило све остало становништво Русије. Сабор се обратио Женевској конференцији са молбом да не подржи бољшевичку власт и да помогне руском народу да се од ње ослободи.
Видећи у томе претњу за себе, бољшевичка власт је решила да преко црквене администрације ућутка Русе који су се налазили у иностранству. Под великим притиском совјетских власти Патријарх Тихон је потписао указ о укидању Више Црквене Управе, при чему је Митрополиту Евлогију поверио задатак да се постара око формирања нове Управе. Убрзо након тога Патријарх Тихон је и ухапшен.
Руководећи се његовом претходном одлуком од 7/20. новембра 1920. године, загранични архијереји су се сабрали 31. августа 1922. године и донели одлуку о затварању Више Црквене Управе и о томе да се уместо ње изабере Архијерејски Синод. За председника Синода изабран је Митрополит Кијевски Антоније, најстарији архијереј по чину, који се налазио на најстаријој руској катедри и, осим Патријарха, био једини стални члан Руског Синода.
Све руске цркве у иностранству потчиниле су се Архијерејском Синоду, баш као раније Вишој Црквеној Управи, па је новоформирани Архијерејски Синод постао призната црквена власт у иностранству. Архијерејски Синод и Сабор наставили су да себе и своје подручне парохије сматрају нераскидивим делом Руске Цркве. По обичају, у свим руским храмовима у иностранству на богослужењима је помињано име Патријарха Тихона, а после њега име поглавара Заграничне Цркве Митрополита Антонија.
Председник заграничног Архијерејског Синода Митрополит Антоније, који је након хапшења Патријарха Тихона остао најстарији руски јерарх на слободи, устао је у заштиту прогоњене Руске Цркве. У својим посланицама најсветијим патријарсима, као и неправославним утицајним круговима, објашњавао је право стање у коме се налазила Руска Црква, али оне су до њих често стизале у искривљеном облику. Његово обраћање Кентерберијском Надбискупу имало је за последицу то да се енглеска влада умешала у случај Патријарха Тихона и он је пуштен из затвора у тренутку када му је већ било заказано суђење и када је састављена окривљујућа пресуда са циљем да буде осуђен на смрт.
После упокојења Патријарха Тихона 1925. године Руска Загранична Црква је за Чувара Патријаршијског трона признала Митрополита Крутицког Петра, мада је и он ускоро ухапшен и прогнан од стране совјетске власти због своје чврстине и одбијања да учини уступке безбожницима. Црква у Русији и у иностранству наставила је да га сматра за свог поглавара и његово име произношено на богослужењима у свим храмовима. А онда је заменик постао Митрополит Сергије. У то време међу заграничним руским јерарсима појавиле су се извесне несугласице па се Митрополит Евлогије обратио митрополиту Сергију са молбом да помогне у отклањању неспоразума. То је Митрополиту Сергију пружило прилику да изнесе своје погледе на положај заграничног дела Руске Цркве. Обраћајући се 26. септембра 1926. године заједничким писмом епископима који су се налазили у иностранству он пише: "Драги моји архијереји. Молите ме да будем судија у ствари која ми је сасвим непозната... Може ли уопште Московски Патријарх да руководи црквеним животом православне емиграције?.. За само црквено дело било би корисно када бисте ви заједничком сагласношћу створили за себе централни орган црквене управе који би имао довољно ауторитета да разреши сваку недоумицу или неслагање, и који би имао снагу да пресече сваку непослушност, а да при томе не прибегава нашој подршци..." У писму испуњеном љубављу према својој сабраћи у иностранству он даље каже: "Тешко да ћу вас још видети у овом животу, али се надам да ћемо се, милошћу Божијом, срести у животу који долази".
Ово је било последње писмо митрополита Сергија где је он слободно писао оно што је у себи сматрао за истинито. Заточење, претње упућене не само њему него и читавој Руској Цркви и лажљива обећања совјетске власти на крају су га сломили: неколико месеци након овог писма пуног љубави које је послао заграничним архијерејима, и које као да је представљало завештање уочи губитка унутрашње слободе, Митрополит Сергије је издао Декларацију у којој је признао совјетску власт за истинску и закониту руску власт, која се стара о народном добру, "чије су радости – наше радости, и њене туге – наше туге" (Декларација од 16/29. јула 1927. године). Истовремено, према обећању које је дао совјетима, Митрополит Сергије је од заграничног свештенства захтевао да потпишу изјаве лојалности совјетској власти.
Овај указ је потпуно противречио девет месеци раније изнетом гледишту по коме Московска Патријаршија не може да руководи црквеним животом емиграната. Ако је за оне који су се налазили у Русији и подносили тешка страдања могло да буде олакшавајућих околности за њихову моралну капитулацију пред окрутном влашћу, јер су и црквени канони за време гоњења ублажавали епитимије онима који су се после тешких страдања одрекли Христа, за оне који су се налазили на слободи и у релативној сигурности није било никаквих олакшавајућих околности, па чак ни разумног оправдања за такав потпис. Тешко да је и сам Митрополит Сергије очекивао да ће се било ко у иностранству потчинити његовом указу. Он је ово учинио очигледно зато да би испунио захтев совјетске власти и самим тим скинуо одговорност са себе. Ипак, Митрополит Евлогије је са својим викарима и епископом Севастопољским Венијамином пристао да се потчини указу Митрополита Сергија. Међутим, у самој Русији појавили су се храбри исповедници међу епископима који су се налазили у заточењу или на слободи, који су Митрополиту Сергију изјавили како не пристају да се сложе са безбожном влашћу која прогони Цркву. Многи од њих су чак прекинули општење са Митрополитом Сергијем као са "палим", јер је ступио у савез са безбожницима, а за таквим епископима пошао је и део свештенства и верних у Русији. Безбожна совјетска власт жестоко је прогонила ове непоколебљиве јерархе и њихове следбенике. Не испунивши своја обећања дата Митрополиту Сергију, која су га и подстакла да пристане на погодбу са њом, она је у исто време лишавала слободе, слала у прогонство и кажњавала све који нису прихватили Декларацију Митрополита Сергија.
Међу онима који су одбацили Декларацију о верности совјетској власти налазили су се и Чувар Патријаршијског трона Митрополит Петар, коме је Митрополит Сергије заправо био заменик, затим Митрополити Агатангел Јарославски и Кирил Казански на које је Патријарх Тихон указао као на могуће Чуваре трона (уколико Митрополит Петар не би преузео ту дужност), Митрополит Јосиф Петроградски и многи други познати јерарси. Уосталом, и сам Митрополит Сергије је из горе наведених разлога недуго пре потписивања Декларације делио њихово мишљење.
Декларација Митрополита Сергија није донела користи Цркви. Гоњења не само да нису престала, него су значајно појачана. Оптужбама које је совјетска власт иначе износила против свештенослужитеља и верних, сада је придодата још једна: непризнавање Декларације. Истовремено, целом Русијом протутњао је талас затварања храмова. Током неколико година готово сви храмови били су уништени или преузети за различите потребе. Читаве области остале су без и једне цркве. У концентрационим логорима и на принудном раду налазиле су се хиљаде свештенослужитеља, од којих значајан део никада није изашао на слободу пошто су тамо погубљени или умрли услед исцрпљености тешким радом и гладовањем. Прогоњена су чак и деца свештеника и сви верујући хришћани.
Руска Загранична Црква је духовно била са онима који су прогоњени. Осим неколицине већ поменутих јерараха, сви остали, на челу са митрополитом Антонијем, одлучно су одбили да потпишу лојалност совјетској власти, иступивши са оштром критиком усмереном против таквог захтева. Поред тога, Митрополит Антоније, који је веома волео Сергија и туговао због свог драгог ученика и пријатеља, написао је овоме једно опомињуће писмо, које до њега вероватно није ни стигло, односно, у сваком случају, није више могло да утиче на његове поступке.
Јерарси и паства који нису признали Декларацију Митрополита Сергија никада нису иступили из Руске Цркве, како у Русији тако и у иностранству. Сви су они као и раније остајали у духовном јединству са Чуваром Патријаршијског трона Митрополитом Петром који је страдао негде у пустим областима на крајњем северу земље. Његово име произношено је на богослужењима у свим храмовима Руске Заграничне Цркве. У свим њеним храмовима произношене су молитве за браћу која страдају у Отаџбини, за избављење од безбожне власти, и за упокојење оних које је она погубила.
Међутим, Митрополит Евлогије, који је на захтев Митрополита Сергија потписао лојалност совјетској држави, позван је у Енглеску на молебан за страдалну Руску Цркву и узео је учешће на њему. Будући да је то сматрано за иступање против совјетске власти, Митрополит Сергије је и њему забранио свештенослужење. Не желећи да се повинује тој одлуци, али истовремено не желећи да призна своју кривицу пред Заграничним Руским Синодом, Митрополит Евлогије је тада замолио Константинопољског Патријарха да привремено прими њега и његову паству у јурисдикцију Васељенске Патријаршије, на шта је Цариград одговорио позитивно.
Но, без обзира на одлазак Митрополита Евлогија и Митрополита Платона са њиховим следбеницима из састава Заграничне Цркве и, може се рећи, из Руске Цркве уопште – Руска Загранична Црква и даље представља слободни део Руске Цркве. Она је уживала наклоност Најсветијих Патријараха и других јерараха братских Православних Цркава. Нарочиту пажњу и бригу посветио јој је Српски патријарх Варнава, који се трудио да у Руску Заграничну Цркву врати Епископе који су се од ње одвојили (Митрополите Евлогија и Платона са њиховим викарима). Он је такође био посредник између ње и Митрополита Сергија, кога је поштовао и волео као свог ректора са Академије. Међутим, убрзо се уверио да се Митрополит Сергије налази у рукама непријатеља Цркве и да су његова дела штетна по њу, што му је у писму директно и саопштио.
Русима у егзилу Патријарх Варнава се обратио 9/22. јула 1930. године, за време службе у руској Тројицкој цркви, беседом у којој је рекао: "Знајте да неверници који гоне Цркву, не само да је муче, него се труде и да направе раскол, да је разједине, и на свакојаке начине пружају своје злочиначке руке ка вама који се налазите изван граница своје Отаџбине. Ви, верни синови Русије, треба да имате на уму да представљате једини ослонац великог Руског народа... Црквени раздори које су посејали непријатељи ваше Домовине треба по сваку цену да престану. Међу вама се налази велики јерарх Митрополит Антоније, који представља украс васељенске Православне Цркве. То је узвишен и уман човек, налик првим јерарсима Цркве Христове, на почетку хришћанства. Он је ризница црквене истине, и они који су се одвојили, к њему треба да се врате. Сви ви, не само они који живе код нас у Југославији, него и они који се налазе у Америци, у Азији, у свим земљама света, треба да чините једну неуништиву целину, на челу са вашим великим Архипастиром Митрополитом Антонијем, и да не поклекнете пред нападима и провокацијама непријатеља Цркве. Ја као Српски Патријарх и сада ваш рођени брат, ватрено се молим Богу да он сједини све Русе који се налазе у иностранству у једну целину, како би Русија устала онаква каква је била, предвођена Православним Саморджавним Императором. У име Господа Исуса Христа и свих светих Његових, благосиљам вас благословом патријарха".
Патријарх Варнава је узимао живог учешћа у делима Руске Заграничне Цркве, сазивајући под својим председавањем саветовања представника различитих заграничних Црквених области у циљу изглађивања несугласица, прекида раскола и повратка у Руску Заграничну Цркву оних који су изашли из ње. Уз његово учешће и под његовим председавањем сачињена је "Одлука (Положеније) о Руској Православној Православној Заграничној Цркви" коју су потписали и он и руски јерарси, и која је представљала основ за управљање Руском Заграничном Црквом.
Исти такав љубављу испуњен однос према Руској Заграничној Цркви показивао је и Антиохијски Патријарх Григорије, који јој је увек пружао подршку. Он је између осталог приложио средства за штампање Православног Катихизиса који је саставио Митрополит Антоније. У општењу са Руском Православном Заграничном Црквом увек је пребивао и најсветији Александријски Патријарх, пружајући јој братску подршку и обраћајући се њеним првојерарсима као законитим црквеним предводницима. Блажени Патријарх Јерусалимски такође – не само да је допуштао деловање Руске Цркве у областима своје Патријаршије, него ју је и позивао на учешће у патријаршијским пословима. Тако, када је имао потребу за рукополагањем нових епископа, он је ради саслуживања позвао Архиепископа Анастасија, потоњег Митрополита и Првојерарха Руске заграничне Цркве који се у то време налазио у Јерусалиму. Његово блаженство патријарх Тимотеј био је један од епископа које су заједно рукоположили Патријарх Дамјан и Митрополит Анастасије. У општењу са Руском Заграничном црвом увек је био и Архиепископ Синајске Горе. У братском јединству са њом била је и Бугарска Црква. У областима Помесних Цркава Руска Загранична Црква се о својим духовним чедима старала уз сагласност јерархије тих цркава и у границама одобрења деловала је потпуно самостално, настављајући да остварује права Руске Цркве која су јој претходно дата.
Године 1935. обележен је јубилеј педесетогодишњице свештенослужења првојерарха Руске Заграничне Цркве Митрополита Антонија. Празновање овог јубилеја добило је карактер великог славља Православне Цркве. У њему је живо учешће узела не само Српска Православна Црква, у чијим је областима он живео, него су у Београд допутовали и представници разних других цркава. У име Антиохијске Цркве присутан је био Митрополит Илија Ливански. Стигли су и други представници, из разних крајева земаљског шара.
Следеће, 1936. године, Првојерарх Руске Заграничне Цркве Митрополит Антоније се упокојио.(1) Његов наследник постао је митрополит Анастасије, који је преднаречен још раније, и убрзо је изабран од стране Сабора Руских Заграничних Архијереја. Руска Загранична Црква је наставила да постоји и да делује као и раније, руководећи се "Положенијем" усвојеним под председавањем Патријарха Варнаве, свуда уживајући своја пређашња права. Године 1937. у прогонству се упокојио Чувар трона Московског Патријараха, Митрополит Крутицки Петар, а мало пре њега, или убрзо након њега, такође у прогонству, упокојио се митрополит Кирил Казански, који је требало да постане Чувар трона после Митрополита Петра. Синод Московске Патријаршије, састављен од архијереја које је сазвао Митрополит Сергије, поставио је овог последњег за Чувара Патријаршијског трона. У то време Руска Црква унутар Русије налазила се у стању крајње опустошености. На слободи је било само 20 архијереја, већина цркава била је затворена, уништена, или су пак коришћене у безбожне сврхе. Огромна пространства нису имала ни један храм. Мошти и чудотворне иконе пренете су у музеје. Већина преосталог свештенства налазила се у прогонству, на принудним радовима, или су пак живели скривајући свој чин: корицу хлеба зарађивали су радећи било какав посао, и само су у најстрожој тајности обављали богослужења код верних хришћана.
Истовремено, митрополит Сергије је настављао да тврди како у Русији нема гоњења Цркве... Руска Загранична Црква која више није била потчињена Митрополиту Сергију и његовом Синоду, остала је према њима у пређашњем односу, односно није их признавала. Ипак, она је за осећала да је једно са Мајком Црквом која страда, па је као и пре узносила мољења за њу и за браћу која страдају.
Године 1939. почео је Други Светски рат у који је увучена и Русија предвођена совјетском влашћу. Народ је очекивао да ће рат донети ослобођење од совјетске власти, па су се у почетку читаве јединице предавале, не желећи да бране своје угњетаче. Ипак, када су Руси схватили да се борба води против саме Русије коју Немци желе да покоре, подигли су се у заштиту своје Отаџбине. Совјетска власт је искористила народни полет. Видећи да је вера, коју је народ дотле тајио, у рату почела незадрживо да се манифестује и да је немогуће спутати је, јер она као и у прошлости представља главну унутрашњу силу милиона Руса, совјетска власт је решила да привремено пристане на уступке и изађе у сусрет Цркви, како би народ учинила својим савезником у тешкој борби у којој би без народне подршке лако могла да буде уништена. Тако су отворени неки храмови и део моштију враћен је из музеја. Ово је био само мали део светиња и црквене имовине коју су совјети присвојили, но ипак многи су чак и у томе видели промену односа совјетске власти према Цркви.
Совјетска власт је допустила изборе за патријарха и Цркви је дала привидну слободу, мада у суштини ни мало није олакшала њен положај. Патријарх и његов Синод били су под строгим надзором власти и ништа нису могли да учине без знања представника совјетског режима, то јест без председника Совјета за послове Православне Цркве, јер су имали обавезу да следе његова упутства. У томе нема никакве сличности са положајем Најсветијег Синода за време Царске Русије. Цар и његова влада били су православни и стремили су ка добру Цркве, а ако је у то време и било случајева да обер-прокуратори као представници власти погрешно схвате интересе Цркве и ако су њихова дела била штетна за Цркву, то су ипак биле само усамљене епизоде, које јесу наносиле штету, али нису представљале систематско разарање Цркве.
С друге стране, совјетска власт је комунистичка, безбожна у својој основи и идеји. Она је себи поставила за циљ уништење сваке религије као сујеверја, и успостављање атеизма. Може бити привремених уступака, могу бити примењени различити тактички методи, али основни циљ остаје непромењен. Користећи црквену власт и Цркву за постизање својих политичких циљева, совјетска власт је унапред припремала ударац који ће задати Цркви када буде нашла да то може лако да изведе. Доказе и примере такве прилагодљивости совјетске политике ми видимо у свим областима. Совјетска власт, када јој је било потребно, искористила је патриотизам руског народа и представила се као одиста руска власт, али рат се још није ни завршио, а руске патриотске пароле биле су одбачене, и влада је у први план истакла интернационалну политику и циљеве комунизма, иако се у први мах није у потпуности одрекла руских историјских циљева који су јој тренутно били од користи. Пошто је у време рата допустила јачање утицаја армије и и високих официра, совјетска влада се после обрачунала са војним старешинама које су стекле популарност, па је многе истакнуте војнике послала у прогонство, објавивши да све ратне успехе треба приписати комунистичкој партији. Пошто су успоставиле пријатељске односе са разним страним владама, совјетске вође су након рата оштро промениле свој став, па су почеле да блате оне са којима су се до тада грлили. Совјетска влада је за време рата позивала да се подржи целовитост и слава Отаџбине, да би после отерала у смрт многе истакнуте руске патриоте.
Тако и у погледу Цркве, комунистичка влада је, противно основама свог погледа на свет, у одређеном тренутку подржала Цркву, имајући у виду да ће онда када јој она више не буде потребна поништити све што јој је допустила, и њу саму уништити.
Због чега совјетска власт у данашње време понекад показује привидну благонаклоност према Цркви? Као прво, због тога што се још не осећа довољно јаком да би у свакој прилици могла да ступи у отворену борбу против верујућег народа у Русији и да се отворено сукоби са њим, пред очима читавог света, поготово због могућих међународних компликација. Као друго, њој је потребно да за неко време прикрије своје праве циљеве и да искористи свештенство за стварање позитивног мишљења о себи међу слободним народима. Као треће, преко свештенства које јој је потчињено совјетска власт жели да ограничи религиозно буђење, да утиче на руско расејање и држи у својим рукама руску емиграцију. Знајући да се Руси окупљају првенствено око Цркве, она, пошто сада још нема снаге да је уништи, хоће да преко ње макар оствари утицај на оне који јој нису потчињени: држећи у својим рукама свештенство, она самим тим рачуна да ће моћи да утиче и на паству. Одатле захтев, преко поглавара Цркве који јој се покорава, да сви свештенослужитељи потпишу изјаву лојалности совјетској власти. Да ли је такав захтев законит и може ли се испунити?
Руси изван граница Русије нису поданици совјетске власти. Остајући верни својој Отаџбини, ми не признајемо као закониту ону власт која иде против хиљадугодишњег погледа на свет нашег народа, па смо и у иностранство отишли како јој се не бисмо потчинили. Зашто архијереји и други клирици треба да јој обећају лојалност? Тражи ли Архиепископ Константинопоља, Васељенски Патријарх, од своје грчке и друге пастве која се налази у Америци и другим деловима света лојалност турској власти?
Тражи ли Антиохијски Патријарх, чија патријаршија обухвата Сирију и Либан, лојалност једној или другој влади од оних који нису њихови држављани?
Да ли је Руски Свети синод захтевао лојалност Руској влади, или чак самом Најблагочестивијем Императору, од православних грађана Америке или од оних који су били поданици других држава?
У време Руско-Јапанског сукоба, руски Архиепископ Николај, просветитељ Јапана, остао је у тој земљи и давао благослов православним јапанским војницима који су кретали у рат како би се борили за своју отаџбину. Мада он сам није обављао таква богослужења, јер није могао да се моли за победу над својом отаџбином Русијом, допустио је то јапанском свештенству које се налазило под његовом јурисдикцијом. По завршетку рата због доброг обављања своје пастирске дужности био је награђен од стране Руског Светог Синода, па и самог Руског Цара. Ако су тако поступали Најблагочестивији Цар и Најсветији Правитељствујушчи Синод, има ли било ко право, и је ли то уопште морално, да од људи који се боре против безбожне власти, преко њихових духовних пастира, тражи да се тој власти покоравају?
Када су Српски Патријарх Арсеније III и после њега Арсеније IV са својом паством напустили Отаџбину, која се од XIV века налазила под влашћу Турака, и када су се преселили у другу земљу, архипастири и пастири пресељених Срба нису се више потчињавали новим патријарсима у Србији поробљеној од стране Турака, како би били слободни.
Није ли се нешто слично догодило и у Грчкој? Зашто се Грчка црква појавила и постоји као аутокефална, ако је њена област од искона чинила део Константинопољске (Васељенске) Патријаршије? Када је 1819-1820. подигнут устанак против Турака, Турска влада је од Патријаршије захтевала да одлучи од Цркве грчке устанике, и Патријарх је то учинио. Мада су Грци добро знали да је он само формално испунио оно што су Турци од њега захтевали, остајући душом и срцем са њима, ипак су његове забране прогласили за неважеће, и почели су независно од њега да управљају Црквом, а приликом образовања независне Грчке државе основана је и независна Грчка Црква. Око 30 година Архиепископ Константинопољски и Грчки Синод нису били у међусобном општењу, док коначно између Патријаршије и Грчке Цркве нису успостављени односи као између независних цркава. Све до недавно о Грцима који су живели у другим земљама духовно се старало свештенство Грчке Цркве, а тек после Првог Светског рата, када је Турска била разорена и ослабљена, Грци у дијаспори поново су постали духовна паства Васељенског Патријарха. Ипак, Грчка Црква и данас остаје аутокефална, чак су у њу, после Балканског и два светска рата, ушле и нове области присаједињене Грчкој, које су од давнина припадале Константинопољској Патријаршији, док је Архиепископ Атински добио титулу Најблаженијег. Очигледно, тек када Константинопољ поново постане престоница Грчког царства – ако се то по милости Божијој догоди – те две грчке Цркве ће опет да се слију у једну, као што су се ујединили сви раздвојени делови Српске Цркве онда када су све српске области биле ослобођене и уједињене у једну државу.
Ако је узрок спољашњег одвајања делова Цркве од Мајке-Цркве било стремљење да се духовна слобода сачува и огради од сваког утицаја власти које нису хришћанске али ипак на свој начин поштују Бога и које ограничавају слободу хришћана али су отворен прогон допуштале само повремено – онда је тим пре оправдано, допустиво и неопходно да се верујући сачувају од сваког притиска власти која је себи као циљ отворено поставила борбу против религије као против сујеверја, и систематски тежи њеном уништењу.
"Врата ада неће одолети Цркви" – Црква је доживела страшна гоњења и претрпела их, овенчавши се збором нових мученика. Али Црква никада није желела гоњења, него се молила за избављење од њих и од саблазни. Молила се за неуспех гонитеља и познато је како је Јулијан Одступник погинуо када се свети Василије Велики помолио да Црква буде сачувана од њега.
Коме је потребно уништење Руске Заграничне Цркве?
Да ли руским избеглицама, руској емиграцији? Па њима управо Загранична Црква даје снагу, уједињује их и штити од потпуног ишчезавања повезаног са губитком Православне вере, а истовремено чува и целокупну руску културу коју је подигло Православље.
То дакле могу да желе само непријатељи руског народа.
Да ли је за Руску Цркву унутар Русије корисно уништење Заграничне Цркве и њено присаједињење Патријаршији?
Руска Загранична Црква се духовно не одваја од своје Мајке која страда. Она за њу узноси молитве, чува њено духовно и материјално богатство и сјединиће се са њом онда када ишчезну узроци њиховог раздвајања.
Нема сумње да су и унутар Русије многи јерарси, клирици и световњаци са нама, те да би и сами радо поступили као ми, када би то било могуће.
Престанак одвојеног постојања Заграничне Цркве потребан је и користан само Совјетској власти. Преко свештенства она жели да има контролу над емиграцијом и утицај на њу. Пошто емигранти не би хтели да буду под духовним руководством пастира који зависе од совјета, они се више не би окупљали око Цркве и тако би престали да буду опасни по Совјетску власт. Свештенство у Русији, нарочито јерархија, представљали би таоце за емиграцију. Ако је патријарх Тихон окривљаван због деловања заграничне јерархије и у време када није било никаквог основа за тако нешто, онда би патријарх у условима потчињености заграничних архијереја сносио потпуну одговорност за њих. Приликом иступања руских емиграната против совјетске власти, она се тада не би устручавала да Патријарха обеси на вратима Кремља, баш као што су Турци обесили Патријарха Григорија V на вратима Патријаршије.
Иако нема видљиве односе са својом Мајком-Црквом у Отаџбини, Руска Загранична Црква је у духовном општењу са свима који тамо страдају и који су прогоњени, који пате у оковима и изгнанству.
Ми верујемо и знамо да у Русији постоји силна Православна вера.
Господ Бог, који је у време пророка Илије сачувао седам хиљада мужева да не преклоне колена пред Ваалом, и данас има много својих слугу који Му тајно служе и моле се широм руске земље. И међу архијерејима који су наоко покорни совјетској власти, многе због тога мучи савест; а када се појави могућност, поступиће попут оних који су на Халкидонском Сабору са сузама изјавили да су своје потписе на Разбојничком Сабору дали под принудом. Или по узору на светог патријарха Павла кога је мучила савест и који је примио схиму свестан своје слабости под иконоборцима. О томе сведочи и мноштво оних који су напустили Отаџбину у време Другог светског рата. То знају и совјети, па их све држе под јавним и тајним надзором, а поготово када их привремено пусте у иностранство.
Но, упоредо са тим постоје и супротне појаве. Недавно се са страшном хулом на Бога и веру Христову својим чланком обрушио професор Духовне Академије протојереј Осипов, који је само неколико дана пре тога заузимао истакнуто место у клиру. Сагласност са њим изјавило је још неколико свештенослужитеља који су одлуком Синода Московске Патријаршије од 30. децембра 1959. године рашчињени и лишени сваког црквеног општења. Од нас изиђоше, али не беху од нас (1. Јн. 2,19). Несумњиво је да осим ових који су се већ открили, постоје и други тајни непријатељи Цркве, који се сада још претварају да су њени верни синови, да би је касније осрамотили. Под влашћу безбожника је духовна зима, током које се дрвеће не може распознати јер је остало без свога лишћа ("Пастир" Јермин). Тамо се у потпуности испуњавају речи пророка Михеја: Не верујте пријатељу, не ослањајте се на вођа... Непријатељи су човеку домаћи његови (Мих. 7,5-6).
Године 1964. Митрополит Анастасије се због старости и болести повукао у мировину, а на његово место изабран је епископ Филарет (Вознесенски), који је стао на чело Заграничне Цркве и води је истим оним путем којим су црквени живот усмерили његови претходници.
Руске избеглице, расејане по читавом свету, живећи често у врло тешким условима, само чекају онај светли дан када ће се Отаџбина ослободити од власти безбожника који муче душе и тела њихове браће, па да могу да се уједине. Руска Загранична Црква заједно са њима подноси тешки терет изгнанства. Будући да ни у чему није издала Православље, него чува предања и обичаје Руске Цркве, као и њене поседе који се налазе у иностранству, она се по својим могућностима стара о пастви која јој је поверена, чува је у Православљу, васпитава у њој нова поколења и шири православну веру код оних народима међу којима се налази. У заграничним храмовима свагда се узносе молитве за страдалну Отаџбину, за прогоњену Цркву, за мучене и убијене за које тамо не смеју отворено да се моле, за спасење Отаџбине и избављење од свирепе власти, за обнову праве вере и побожности. Сва ова мољења могућа су само независно од оних који се налазе у рукама те власти и покоравају јој се.
Руска Загранична Црква, предвођена Сабором епископа који су сада већ посвећени у иностранству и архијерејском заклетвом обавезани на послушност управо њеној црквеној власти, има осамнаест архијереја у различитим земљама. Она такође има мушке и женске манастире од којих неки постоје још из времена Царства (у Палестини), други су настали у Русији пред револуцију (Леснински у Француској, Богородице Владимирске у Калифорнији и Канади), а остали су створени у данима наших невоља, у недрима Руске Заграничне Цркве (какви су на пример Свето-Тројицки у Џорданвилу, Преподобног Јова Почајевског у Минхену, Ново Дивјејево, Нова Корена Пустиња и други). Центар Руске Заграничне Цркве налази се у Њујорку, у великој згради коју је поклонио један богати Рус. Ту је црква са чудотворном Курско-Кореном иконом Мајке Божије, Митрополитове одаје, Синодска канцеларија коју води секретар Синода, као и седиште других црквених установа. Руска Загранична Црква има своју Богословију (која се према локалним прописима налази у рангу више школе), своје средње школе и школе где нове генерације деце која расту у иностранству долазе како би учили православну веронауку и усвајали руску културу. Парохије и црквене општине Руске Заграничне Цркве разбацане су по читавом свету. Има их и у велеградима светског значаја, и на пустим местима где живи тек шака Руса. О њима се старају свештеници који су често приморани да дуго путују како би посетили своје парохијане јер живе у веома удаљеним местима. Неки од њих при томе још морају да се издржавају радећи и какве друге послове, будући да њихова сиромашна паства не може да им обезбеди средства за живот.
Нарочит значај има Руска Духовна Мисија у Јерусалиму са два женска манастира (на Маслиновој гори и у Гетсиманији). Она се стално бори за очување својих светиња у Светој Земљи и помаже у организовању поклоничких путовања.
Архипастири и пастири Руске Заграничне Цркве деле са својом паством све њене душевне и материјалне тегобе које су неизбежно повезане са избегличким животом, испуњавају свој дуг служења Православној Руској Цркви и слушају глас савести у погледу своје земаљске отаџбине Русије и свога народа. Њих међутим не притиска толико оскудица, колико неразумевање од стране сабраће, представника других православних Цркава. И док Загранична Црква и даље иде истим оним путем који су својевремено благословили Првојерарси читаве Православне Цркве, однос њихових наследника значајно се променио. Заграничној Цркви се постављају ограничења, а њеној јерархији и клиру постављају се захтеви који се по савести и пастирском дугу не могу испунити.
Када је Русија живела у спокојству, она је пружала сваку подршку православној сабраћи која су се налазила у тежим условима, посебно у случају поробљености од стране иноверника. Не само да је Држава деловала у том правцу, него је учешће узимао сав народ. Молитве за њих узношене су у храмовима и кућама. Све вечерње молитве штампане у потпуним молитвеницима завршавале су се прозбом: "Богохулно турско царство обори и православним царевима покори, правоверје утврди и донеси победу православним хришћанима". Ово је било штампано како у црквеним књигама, тако и у молитвеницима за народ – то свако може да провери. Све до недавно, мноштво Руса је ту молитву читало у свим крајевима Русије. Зар не би данас сви још више требало да се моле како би била оборена богохулна и богоборачка власт која се толико окомила не само на Православље, него уопште на веру у Бога. И ако се такве молитве често узносе у храмовима других хришћанских вероисповести, зар то није дужност пре свега православних, нарочито синова поробљене Русије који се налазе изван ње?
Јер када дође време, и они који су у ропству и они на слободи даће одговор Великом Архијереју, Свеправедном Судији. Нека би Он тада рекао: У маломе си био веран... уђи у радост Господара свога.
(1964)
(1) Гроб Митрополита Антонија (Храповицког) налази се у крипти руске Иверске капеле на Новом гробљу у Београду.
Превод: Младен Станковић
© Предањске студије и Младен Станковић, 2014. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима ову књигу у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати је у меморију компјутера или је на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.
Из књиге: Светитељ Јован Шангајски Чудотворац - Житије и Акатист
Предањске стиудије, Београд, Библиотека "Филокалија", књига I
Четврто издање, тврди повез, цена 350 дин.
Списак књижара у којима можете да пронађете књигу потражите при дну левог ступца.
За поруџбину поузећем одобравамо попуст 20% (280 дин) плус цена поштанских трошкова (160 дин).
Из књиге: Светитељ Јован Шангајски Чудотворац - Житије и Акатист
Предањске стиудије, Београд, Библиотека "Филокалија", књига I
Четврто издање, тврди повез, цена 350 дин.
Списак књижара у којима можете да пронађете књигу потражите при дну левог ступца.
За поруџбину поузећем одобравамо попуст 20% (280 дин) плус цена поштанских трошкова (160 дин).
Нема коментара:
Постави коментар