недеља, 29. јун 2014.

Свети Јован Шангајски, Историја Руске Заграничне Цркве

Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.
А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац  Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца. 

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
са­ста­вио Ар­хи­е­пи­скоп Бри­сел­ски и За­пад­но­е­вроп­ски Јо­ван (Мак­си­мо­вич) 

Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је онај део Ру­ске Цр­кве ко­ји се на­ла­зи из­ван гра­ни­ца Ру­ске др­жа­ве и ко­ме да­нас на че­лу сто­је Пр­во­је­рарх и Ар­хи­је­реј­ски Си­нод, иза­бра­ни од Стра­не Са­бо­ра Ру­ских За­гра­нич­них Епи­ско­па.
Ру­ска Цр­ква има свој За­гра­нич­ни део већ око два ве­ка. Про­по­вед хри­шћан­ства не­зна­бо­жач­ким пле­ме­ни­ма Ази­је до­ве­ла је до ства­ра­ња Ми­си­ја ко­је су вре­ме­ном пре­ра­сле у епар­хи­је у Ки­ни и Ја­па­ну. На­ста­вак про­по­ве­ди у Ази­ји до­вео је до ши­ре­ња Пра­во­сла­вља ме­ђу не­зна­бо­жач­ким ста­нов­ни­штвом на Але­ут­ским остр­ви­ма и Аља­сци, и до ства­ра­ња Ми­си­је за Се­вер­ну Аме­ри­ку, а за­тим и епар­хи­је. У За­пад­ној Евро­пи по­чев од XVI­II ве­ка по­ди­за­не су цр­кве ис­пр­ва при ру­ским ам­ба­са­да­ма, а за­тим и одво­је­но од њих, у ме­сти­ма ко­је су Ру­си по­се­ћи­ва­ли при­ли­ком пу­то­ва­ња у ино­стран­ство. За све те цр­кве сма­тра­но је да при­па­да­ју епар­хи­ји Ми­тро­по­ли­та Пе­тро­град­ског, док су се у пе­ри­о­ду пред ре­во­лу­ци­ју на­ла­зи­ле се под не­по­сред­ном упра­вом ње­го­вог ви­ка­ра, Епи­ско­па Крон­штат­ског. Ни­ко од Ис­точ­них Па­три­ја­ра­ха, чи­ји је ауто­ри­тет био ви­со­ко це­њен у ру­ском на­ро­ду, ни­ти ико дру­ги од по­гла­ва­ра Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, ни­ка­да ни­је при­го­ва­рао про­тив та­квог ши­ре­ња Ру­ске Цр­кве. Ако је по цр­кве­ним ка­но­ни­ма три­де­се­то­го­ди­шњи рок до­во­љан да би се за храм или ме­сто сма­тра­ло да при­па­да­ју од­ре­ђе­ној епар­хи­ји ко­ја је у том пе­ри­о­ду њи­ме упра­вља­ла, он­да тим пре тре­ба при­зна­ти не­спор­но пра­во Ру­ске Цр­кве на она ме­ста о ко­ји­ма се она ста­ра­ла то­ком мно­гих де­це­ни­ја. Са­свим си­гур­но се мо­же ре­ћи да то пи­та­ње ни­ка­да не би ни би­ло по­кре­ну­то да су Ру­ско Цар­ство и Ру­ска Цр­ква са њим са­чу­ва­ли пре­ђа­шњу си­лу и сла­ву, и да их ни­је за­де­си­ла не­сре­ћа.