Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.
А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца.
саставио Архиепископ Бриселски и Западноевропски Јован (Максимович)
Руска Загранична Црква је онај део Руске Цркве који се налази изван граница Руске државе и коме данас на челу стоје Првојерарх и Архијерејски Синод, изабрани од Стране Сабора Руских Заграничних Епископа.
Руска Црква има свој Загранични део већ око два века. Проповед хришћанства незнабожачким племенима Азије довела је до стварања Мисија које су временом прерасле у епархије у Кини и Јапану. Наставак проповеди у Азији довео је до ширења Православља међу незнабожачким становништвом на Алеутским острвима и Аљасци, и до стварања Мисије за Северну Америку, а затим и епархије. У Западној Европи почев од XVIII века подизане су цркве испрва при руским амбасадама, а затим и одвојено од њих, у местима које су Руси посећивали приликом путовања у иностранство. За све те цркве сматрано је да припадају епархији Митрополита Петроградског, док су се у периоду пред револуцију налазиле се под непосредном управом његовог викара, Епископа Кронштатског. Нико од Источних Патријараха, чији је ауторитет био високо цењен у руском народу, нити ико други од поглавара Православних Цркава, никада није приговарао против таквог ширења Руске Цркве. Ако је по црквеним канонима тридесетогодишњи рок довољан да би се за храм или место сматрало да припадају одређеној епархији која је у том периоду њиме управљала, онда тим пре треба признати неспорно право Руске Цркве на она места о којима се она старала током многих деценија. Сасвим сигурно се може рећи да то питање никада не би ни било покренуто да су Руско Царство и Руска Црква са њим сачували пређашњу силу и славу, и да их није задесила несрећа.