Предање

"Ако нађеш негде нешто из дела светих Отаца а немаш хартије, запиши то на одећи својој" (свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски).
Предање је прича о некоме или нечему која се преноси, предаје, с колена на колено. "Предање је оно што је теби поверено – каже архиеп. Аверкије – а не оно што си пронашао; предање је оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај ко је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени". Како је Црква успела да сачува неповређено свето Предање? Тако што су се њени Оци чували духа овог света и што се нису усуђивали да богословствују без преке потребе. "Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго"... Ево једног примера: критеријум православности у савременом православном богословљу одређује се на два сасвим супротна начина. С једне стране стоје богослови који уче да је основни критеријум православности саборност, док су с друге стране богослови попут протојереја М. Помазанског који у својој Догматици каже: «Истинитост једне Цркве одређује се православношћу њених чланова, а не њиховим бројем у овом или оном тренутку». Очигледно, реч је о две потпуно различите православне еклисиологије. Која је од њих православна? Проучавањем црквеног предања долазимо до закључка да је прва, која је данас у неким "институционалним" срединама преовлађујућа, у најмању руку неправославна, док је православна друга, коју у тим срединама понекад презиру и одбацују као "застарелу". Отуда данас потреба за предањским студијама. Истински хришћани свих времена су се, по речима св. Игњатија Брјанчанинова, најбрижљивије чували од отрова смртоносне јереси и других лажних учења. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су православно веровали у Свету Тројицу, него су и свој живот, своје подвиге и своје држање усмеравали према предању Цркве. Карактеристична црта свих светих Отаца било је непоколебљиво руковођење према предању Цркве. Они су заповедали да само оног духовног наставника треба сматрати за истинског, који у свему следи учење Отаца Источне Цркве и који потврду и сведочанство за своје учење налази у њиховим делима. Ко пак мисли да руководи ближњима на принципима земаљске мудрости и палог разума, ма како то привлачно и сјајно деловало, налази се у стању самообмане и своје следбенике доводи у самообману... По истеку осам векова од Рођења Христовог црквени свети писци почињу да се се жале на оскудицу духовних наставника и појаву многих лажних учитеља. Услед недостатка наставника они људима саветују да читају отачка дела и да се клоне читања књига оних књига које су написане изван недара Православне Цркве. Што је време више протицало од појаве Божанске светлости на земљи, то је више понестајало истинских светих наставника, а појављивало се све више лажних учитеља; временом су ови последњи преплавили земљу као потоп, као горке апокалиптичке воде од којих су многи умрли духовном смрћу. Изићи ће многи лажни пророци – најавио је Господ – и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Ово пророштво се обистинило: испуњава се на наше очи. Постоји и друго предсказање Господње о карактеру времена у које ће се збити Његов Други, страшни долазак на земљу. Али Син Човечији када дође – рекао је Господ указујући на будућу судбину вере – хоће ли наћи веру на земљи? На земљи ће тада владати лажно названи разум, људска мудрост, непријатељски оријентисана према вери и Богу... За онога ко жели да се спасе свети Оци су као непромењиво правило установили – следовање духовном предању Цркве. Зато ономе ко жели да живи побожно и благоугодно они заповедају да се руководи поукама истинског учитеља или отачким делима која одговарају начину живота сваког појединца.
М. С.



Протојереј Михаил Помазански (1888-1988)
Свето Предање
Свето Предање у првобитном тачном смислу те речи јесте предање које потиче од древне Цркве апостолских времена: између другог и четвртог века оно је и називано «Апостолским Предањем».
Треба имати на уму да је древна Црква брижљиво чувала свој духовни живот од непосвећених; њене Свете Тајне заиста су биле «тајне», чуване су од нехришћана; њиховом савршавању – на пример Крштењу или Евхаристији – нису могли да присуствују људи са стране, нити је поредак Светих Тајни записиван, већ се преносио усмено. Међутим, у ономе што је чувано у тајности, била је садржана суштинска страна вере. Ово нам посебно јасно показује свети Кирило Јерусалимски (четврти век). Започињући са хришћанским лекцијама за лица која још нису изразила коначну одлуку да постану хришћани, светитељ даје следећи увод за своје поуке: «Када се произноси поука о вери оглашенима, ако те буду питали: 'шта су говорили учитељи?' – ништа не препричавај ономе ко је напољу. Јер ти предајем тајну и наду будућег века. Сачувај тајну за Даваоца награде. Нека ти не каже ма ко: 'Шта фали ако и ја сазнам?' И болесни траже вина; али ако се оно да у невреме, производи умни поремећај, и наступају две штетне последице: болесник умире, а лекара клевећу» (Прокатихеза, за оне који приступају оглашењу). У једној од даљих беседа-поука о вери, свети Кирило изнова примећује: «...целокупно учење вере похрањујемо у неколико стихова. Желео бих да га запамтите од речи до речи, и да га врло пажљиво понављате између себе, не записујући га на папир, него да га испишете сећањем у срцу и да се чувате како током вашег бављења овим учењем нико од некрштених не би чуо оно што вам је предано...» (Пета катихеза – беседа оглашенима). А у његовим забележеним поукама новопросвећенима, то јест онима који већ приступају Крштењу и крштенима, он даје следеће упозорење: «Када добијеш на читање ову поуку просвећенима – онима који приступају Крштењу и вернима који су Крштење већ примили – никако је не дај ни оглашенима, нити било коме другом, ко још није постао хришћанин, иначе ћеш одговарати пред Господом. И ако запишеш ову поуку, онда као пред Господом запиши и ово (упозорење)» (Уводно слово новопросвећенима).(1)
Јасно схватање Свештеног Апостолског Предања даје нам свети Василије Велики (четврти век) следећим речима:
«Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви, неке имамо у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. И једно и друго има исту силу за побожност, што нико неће оспоравати, чак ни онај ко није много упућен у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и Јеванђеље у ономе што је најважније. И не само то: од апостолске проповеди оставићемо празно слово, без садржаја. На пример, да споменемо пре свега прво и основно: ко је у Светом Писму учио оне што се уздају у име Господње да се осењују крсним знамењем? Која нас је књига Светог Писма учила да се на молитви окрећемо ка Истоку? Ко нам је од светих писмено оставио речи призивања приликом прелагања хлеба Евхаристије, и речи благосиљања Чаше? Јер ми се не ограничавамо на оне речи које спомињу Апостол и Јеванђеље, него и пре и после њих произносимо и друге, као оне које имају велику силу за Свету Тајну, примивши их из неписаног учења. Такође, по којој књизи Светог Писма благосиљамо и воду за крштење, и јелеј за помазивање, па чак и самог оног ко се крштава? Не чинимо ли то сходно прећутаном, тајном предању? И шта још? Која нас је писана реч научила самом помазивању јелејем?(2) Одакле и трикратно погружење човека и друго што се односи на крштење, одрицање од сатане и анђела његових, из које је то књиге Светог Писма узето? Није ли то из овог учења, које није објављивано и саопштавано, и које су оци наши сачували у ћутању недоступном за љубопитљивост и откривање, пошто су с правом научени да ћутањем чувају светињу Тајинстава? Јер каквог би имало смисла писањем објављивати учење о ономе у шта некрштени не смеју ни да привире?»
Из ових речи светог Василија Великог изводимо следећи закључак: као прво, да је Свештено Предање оно чему извор може да се пронађе у почетном периоду Цркве, и као друго, да се оно брижљиво чува и једногласно признаје од стране отаца и учитеља Цркве у епохи њених великих отаца и почетка Васељенских сабора.
Мада свети Василије даје низ примера «усменог» Предања, он овде и сам чини корак ка «записивању» те усмене речи. У епохи слободе и победе Цркве у четвртом веку целокупно Предање се записује и данас се чува у споменицима Цркве, који представљају допуну Светог Писма.
Древно Свештено Предање налазимо:
а) у веома старом црквеном споменику – «Правилима светих апостола»;
б) у символима вере помесних Цркава из старине;
в) у древним литургијама;
г) у најстаријим актима који се тичу хришћанских мученика: ови акти о мученицима нису улазили у употребу међу верујућима без претходног испитивања и одобрења од стране локалног епископа, а читани су на хришћанским сабрањима такође под надзором старешина цркава; у њима видимо исповедање Пресвете Тројице, Божанства Господа Исуса Христа, примере призивања светих на служење, вере у свесни живот оних који су се упокојили у Христу и друго.
д) у древним записима историје Цркве, нарочито у историји Јевсевија Памфила, где је сабрано много врло старих литургијских и догматских предања, на пример о канону свештених књига Старог и Новог Завета;
е) у делима древних отаца и учитеља Цркве;
ж) и коначно, у самом духу живота Цркве, у чувању верности њеним основама, које потичу од светих апостола.
Апостолско предање које Црква чува и штити самим тим постаје Предање Цркве, оно припада њој, посведочено је њоме и, упоредо са Светим Писмом, назива се «Светим Предањем».
Сведочанство Светог Предања неопходно је ради потврде да су нам све књиге Светог Писма предате из апостолског времена, да су се појавиле у апостолско време и да су апостолског порекла. Оно је неопходно ради:
- правилног схватања појединих места Светог Писма и његовог супротстављања искривљеним јеретичким тумачењима;
- установљења догмата хришћанске вере, зато што су једне истине вере у Светом Писму изражене потпуно одређено, а друге не сасвим јасно и тачно, па стога захтевају потврду Светог Апостолског Предања.
Осим свега тога, Свето Предање нам је драгоцено зато што из њега видимо да је читав поредак црквеног устројства, канона, богослужења и обреда укорењен и заснован на начину живота древне Цркве.

(1)Таква строгост у погледу откривања хришћанских Светих Тајни људима изван Цркве није се дуго сачувала у једнаком степену. Истина, позив «оглашени изиђите!» се и даље објављује пре почетка Литургије верних, али тешко да се игде у православном свету од оглашених или неправославних заиста захтева да у том тренутку напусте цркву. Данас се изгубио прави смисао овог чина – све што је «тајно» у хришћанским Светим Тајнама лако је доступно свакоме ко уме да чита, текст «Катихеза» светог Кирила објављен је на многим језицима и у многим издањима. Ипак, они православни хришћани који озбиљно схватају своју веру и данас према хришћанским Светим Тајнама показују велико поштовање, тако својствено древним хришћанима, који су Свете Тајне пажљиво чували од радозналих погледа оних који су се налазили изван Цркве и хришћанства, па су лако могли погрешно да их схвате и да постану подозриви. Чак и данас ми не треба да «бацамо бисере пред свиње» - да нашироко говоримо о Светим Тајнама Православне Вере онима који су само љубопитљиви, али не теже ка томе да уђу у Цркву.
(2)Мисли се на помазивање крштених. С друге стране, у Светом Писму је јасно указано на помазивање у Светој Тајни Јелеоосвећења (Јак. 5,14).
Из књиге:
Протопресвитер Михаил Помазанский
ПРАВОСЛАВНОЕ ДОГМАТИЧЕСКОЕ БОГОСЛОВИЕ
(Поправленное и пополненное автором в 1981. г.)
St. Herman of Alaska Brotherhood Press. Platina, California, 1992. (на руском)


Мт. 6,9-13:
Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као и на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у векове.
Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς, ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου· ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου· γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ τῆς γῆς. τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον· καὶ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφειλήματα ἡμῶν, ὡς καὶ ἡμεῖς ἀφίεμεν τοῖς ὀφειλέταις ἡμῶν· καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ῥῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ. ὅτι σοῦ ἐστιν ἡ βασιλεία καὶ ἡ δύναμις καὶ ἡ δόξα εἰς τοὺς αἰῶνας· (Byzantine text)
Our Father which art in heaven, Hallowed be thy name. Thy kingdom come, Thy will be done in earth, as it is in heaven. Give us this day our daily bread. And forgive us our debts, as we forgive our debtors. And lead us not into temptation, but deliver us from evil: For thine is the kingdom, and the power, and the glory, for ever.

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар