субота, 31. јануар 2015.

Апијан, Римска историја (II век)

Петер Паул Рубенс, "Марс и Реа Силвија" (1617)

Да обрадујемо, још једном, све љубитеље византијске књижевности: ево и трећег одломка из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског – наше нове књиге чији ће први том бити објављен с пролећа. Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када ова књига, која се сматра главним делом византијске учене књижевности, изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Апијан
Римска историја
(57)
Прочитана је Апијанова "Римска историја" у три тома и двадесет четири књиге.[1] Прва обрађује седам краљева – Ромула, Нуму Помпилија, Анкуса Хостилија[2], другог Анкуса Маркија, Нуминог унука, Тарквинија (Приска), Сервија Тулија и Лукија Тарквинија[3], сина Тарквинијевог – о чијим животима и делима садржи извештај.
Први од њих, који је основао и сазидао Рим, мада је његова власт била пре патријархална него тиранска, свеједно је био убијен, или је, према другима, нестао.
Други, који ни по чему није био лошији као владар од свога претходника, можда га је чак и надмашио, умро је природном смрћу. Трећега је ударио гром. Четврти је подлегао болести. Петога су убили пастири, а шести је такође убијен. Седми је свргнут и прогнан из града због своје тираније. Након њега монархија је укинута и власт је пренета на конзуле. То је садржај прве књиге насловљене "Римски краљеви".

четвртак, 1. јануар 2015.

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

Паја Јовановић, "Сеоба Срба" (друга верзија из 1896)
Народни музеј у Панчеву

Младен Станковић
Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

"Павле онда рече, погнуте главе, да се њему ни не живи већ одавно. После свега што су он, и његови братенци, видели, откад су изашли из своје Сервије, они имају још само једну жељу. Да се појаве именом својим и сабљом својом, у росијској армији, кад росијске армије у рат крену. Желе да живот заврше, а не желе да га понова отпочињу. То својој деци и свом национу остављају. За њих је доцкан да опет почну. Они желе још само да своје фамилије населе, тамо, где се и други њихови сународници, у Русији, насељавају – у провинцији зовомаја Нова Сервија. Чују да је за њих земља већ изабрана, на реци, која се зове Донец..." Милош Црњански, "Сеобе"[1]

Садржај:
I Сеобе Срба и Војна крајина
II Ослобађање Новорусије
III Српски колонисти у Новорусији – Српски хусарски пук
IV Погоршање положаја Срба-граничара у Аустрији
V Велика сеоба у Новорусију
VI Стварање Нове Србије и Славјаносербије
VII Унутрашња организација српских колонија
VIII Стварање Новоруске губерније
IX Срби и Новорусија
X Литература