петак, 28. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



БОГ – ПРОМИСЛИТЕЉ СВЕТА

Општи промисао Божији о свету

Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5,17). У овим речима Господа Исуса Христа садржана је истина сталног промишљаљња Божијег о свету. Мада је Бог у седми дан почину од свих дела Својих која учини (Пост. 2,2-3), ипак Он није препустио свет самоме себи. Бог сам даје свима живот и дихање и све, јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17,25-28). Сила Божија држи битије света и учествује у свим дејствима створених сила. Постојаност такозваних «природних закона» је дејство живе воље Божије, а сами по себи они би били немоћни и неделотворни.
Све у свету обухваћено је Промислом Божијим. Бог промишља не само о великом и огромном, него и о малом и наизглед ништавном, не само о небу и земљи, о Анђелу и човеку, него и о најнезнатнијој творевини: птицама, трави, цветовима, дрвећу. Читаво Свето Писмо испуњено је мислима о неуморној промишљајућој делатности Божијој.
Божијом вољом стоји читаво непрегледно пространство света. Бог испуњава небо и земљу (Јер. 23,24). А када лице Твоје окренеш, све се смути и поколеба (Пс. 103,29).
Промислом Божијим живи биљни свет. Бог одева небо облацима, спрема земљи кишу, произниче на горама траву, и зелен на службу људима (Пс. 146,8). Он не оставља без Своје пажње ни кринове у пољу, обдарујући и њих и друге цветове који нас задивљују својом лепотом (Мт. 6,29).

петак, 21. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ЗЛО И ГРЕХ У СВЕТУ
(Уводне главе за део о Богу – Спаситељу света)

Зло и грех у свету

Зло и несреће. Злом се у нашој уобичајеној употреби речи називају две врсте појава. Често под том речју подразумевамо уопште све оно што изазива несреће и причињава страдања. У другом, тачнијем и непосредном смислу, злом се називају негативне појаве моралног карактера, које зависе од лошег усмерења воље и нарушавања Божанских закона.
Што се тиче несрећа у физичком свету, као што су, на пример, земљотреси, буре, поплаве, одрони и слично, јасно је да оне саме по себи не представљају ни добро, ни зло. У општем поретку ствари у свету, оне представљају исто што и сенке на сликама светлих боја, или груби тонови у нежној музици, и слично. Тако нам ове појаве представљају свети Оци, на пример блажени Августин и свети Григорије Богослов. Не треба порицати да стихијне појаве често постају узрок невоља и страдања за осећајна створења и за човека. Ипак, треба се побожно поклонити пред премудрим устројством света, у коме се бескрајно различита, супротстављена и у сваком тренутку сукобљена стремљења слепих стихијних сила и органских твари усаглашавају и доводе у ред, постајући извор нерекидног развитка и обнављања у свету.
Страдања и грех. Непријатне, мрачне стране нашег људског живота чине донекле уочљивијим и вреднијим оне радосне тренутке. Но, сама реч Божија нам саопштава да се тешка страдања и болести не могу сматрати за потпуно законите и нормалне појаве, него да представљају одступање од норми. Страдања су у људском роду отпочела са појавом духовног зла и представљају последицу греха који је ушао у наш живот. О томе сведоче прве странице Библије: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати – речи су упућене Еви после пада у грех; земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до свога века – речено је Адаму (Пост. 3,16-19). Страдања су људима дата као средство кажњавања, уразумљивања и исправљања. Помоћу страдања, па и саме смрти, како каже свети Василије Велики, «пресеца се нарастање греха». Реч Божија нам даје многобројне примере који указују на постојање узрочно-последичне везе између греха и страдања. Примите поучавање, да се не разгневи Господ (Пс. 2,12). Добро ми је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118,71). Пажљиво посматрање показује да су кривци за болести и страдања у већини случајева сами људи, који стварају вештачке, ненормалне услове за свој живот, тако што уводе жестоку међусобну борбу у трци за личном, егоистичком, материјалном коришћу, а понекад се налазе и директно под утицајем демонског расположења, гордости, осветољубивости и злобе.

среда, 19. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



БОГ – СПАСИТЕЉ СВЕТА

Домострој нашег спасења

Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима. Као што нас изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас Себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље Своје, на похвалу славе благодати Своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу Његовом, опроштење грехова по богатству благодати Његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Своме које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу (Еф. 1,3-10).

Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16).

А Бог, Који је богат у милости, због велике љубави Своје којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживи са христом – благодаћу сте спасени (Еф. 2,4-5).

У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Свога, као жртву помирења за грехе наше. Ми љубимо Њега, јер Он први заволе нас (1. Јн. 4,10,19).

Припрема људског рода за примање Спаситеља

А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене и би под Законом, да искупи оне који су под Законом, да примимо усиновљење (Гал. 4,4-5).
Каква је то пуноћа времена, која је била одређена за дело искупљења? У стиховима који претходе поменутим речима из Посланице Галатима, апостол Павле овако говори о времену пре Спаситељевог доласка: (то је време) када бејасмо деца (Гал. 4,3). Он дакле период Старог Завета назива детињством, временом васпитања и руковођења деце под Мојсијевим Законом. Спаситељев долазак је крај детињства.

субота, 15. мај 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



Догмат о искупљењу

Гле, Јагње Божије
Које узима на Се грехе света!
(Јн. 1,29)
Догмат о спасењу је централни догмат хришћанства. Христос је Искупитељ и Спаситељ људског рода. Целокупна претходна историја човечанства, како јасно показује Свето Писмо Старог Завета, представљала је припрему за долазак Сина Божијег на земљу. Сва каснија историја људског рода, након васкрсења и вазнесења Господа, јесте остварење већ изведеног спасења, његово прихватање и усвајање од стране верујућих; а крај, или свршетак великог дела спасења везује се за крај света. Крст и Васкрсење стоје у самом центру историје људског рода.
Ни описом, ни набрајањем не може се обухватити величина, ширина, сила и значај земаљског служења Христовог. Немогуће је измерити неупоредиво богатство љубави Христове која се пројављује кроз милост према палима и грешницима, кроз чудеса и исцељења, и на крају кроз жртву невине смрти, са молитвом за оне који Га распињу. Христос је на Себе узео грехе читавог света, примио је на Себе кривицу свих људи. Он је Јагње заклано за свет. Можемо ли својим мислима обухватити и својим обичним, свакодневним појмовима и речим аизразити сву икономију нашег спасења? Ми немамо одговарајуће речи за Божанске Тајне.

четвртак, 13. мај 2010.

The Monastery of the Mother of God the All-Holy (Pammakaristos)

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ЦРКВА ХРИСТОВА

Појам о Цркви Христовој на земљи

Према буквалном значењу речи, Црква је «сабрање», грчки εκκλησια, од εκκλεω – «сабирам». У том смислу ова реч је употребљавана и у Старом Завету (јеврејски kahal).
У Новом Завету овај назив има неупоредиво дубљи и тајанственији смисао, који је тешко обухватити кратком формулацијом. Карактер Цркве Христове најбоље се види из библијских поређења Цркве.
Новозаветна Црква је нови засад Божији, врт Божији, виноград Божији. Господ Исус Христос је Својим земаљским животом, крсном смрћу и Васкрсењем донео нове благодатне силе и нов живот људском роду, који су у стању да донесу богате плодове. Ове силе ми имамо у Светој Цркви, која је «Тело Његово».
Свето Писмо је пуно изражајних слика Цркве. Ево најважнијих од њих.
а) Слика чокота и његових лоза: Ја Сам истински чокот и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио. Останите у Мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у Мени и речи Моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац Мој, да род многи доносите, и бићете Моји ученици (Јн. 15,1-8).
б) Слика пастира и стада: Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их... Заиста, заиста вам кажем: Ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре Мене лопови су и разбојници; али овце их не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроза Ме спасиће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце... Ја сам патир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје Мене и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир (Јн. 10,1-16).
в) Слика главе и тела: И све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега, за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1,22-23).
г) Слика грађевине које се зида: Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу (Еф. 2,19-22).
д) Слика куће, породице: Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Христос је као Син над домом Његовим; а Његов дом смо ми (Јевр. 3,6).
Овде такође спадају јеванђелске слике: рибарске мреже, засејаног поља, винограда Божијег.
Код Отаца Цркве често се среће поређење Цркве у свету са бродом у мору.

уторак, 11. мај 2010.

Hagia Sophia

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



СВЕТЕ ТАЈНЕ ЦРКВЕ
Живот Цркве у Духу Светом

Нови живот

Црква живи у окружењу грешног, непросвећеног света; ипак, она сама по себи представља нову творевину, која гради нови живот. И сваки њен члан призван је да прими и заснује у себи тај нови живот. Њему треба да претходи раскид будућег члана Цркве са животом «света». Уосталом, када је реч о раскиду са «светом», то не значи удаљити се од живота на земљи, од живота међу другим људима, који често не верују и развраћени су. Јер бисте морали – пише апостол Павле – изићи из овога света (1. Кор. 5,10). За ступање у Цркву потребно је ослободити се власти ђавола и постати као странац и дошљак у овом грешном свету – треба повући оштру границу између себе и «света», отворено и директно се одрећи ђавола. Јер се не може служити двојици господара. Треба очистити из себе стари квасац, да буде ново тесто (1. Кор. 5,7). Стога још из прадавне хришћанске старине тренутку ступања у Цркву претходи нарочито «одрицање од ђавола», за којим већ следи крштење са умивањем греховне прљавштине. О томе детаљно читамо у «Беседама за оглашене» («Катихезама») светог Кирила Јерусалимског. Из тих поука за катихумене видимо да су «запрећујуће молитве» које означавају одагнавање ђавола и налазе се у данашњем православном требнику, па и само «одрицање од сатане» човека који је дошао да се крсти, по садржају веома блиске старохришћанском поретку. После тога отвара се улаз у благодатно царство, рођење водом и Духом за нови живот, о чему је учио Спаситељ у беседи са Никодимом (Јн. 3,5-6). Како после долази до узрастања у овом новом животу, о томе такође знамо из речи Самог Спаситеља: Царство Божије је као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4,26-28). На тај начин, целокупан овај нови живот – ако се само прими на унутрашњи, духован начин, ако човак најискреније жели да живи њиме, ако се са своје стране труди да би га сачувао – делује у њему тајанственом силом Духа Светога, мада он тај невидљиви процес можда готово уопште не осећа.

понедељак, 10. мај 2010.

Hagia Sophia

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



МОЛИТВА

Молитва као израз унутрашњег живота Цркве

Духовна веза чланова Цркве у молитви
Молитва представља пројаву живота Цркве и духовне везе њених чланова са Богом у Светој Тројици и свих међу собом. Она је тако неодвојива од вере, да се може назвати ваздухом Цркве, или дисањем Цркве. Молитве су – нити живе тканине црквеног тела које се простиру у свим правцима. Молитвена повезаност прожима целокупно Тело Цркве, уводећи сваку његову честицу у заједнички живот тела, оживљавајући је и  помажући јој храном, очишћењем и другим облицима узајамног дејства (Еф. 4,16). Она сједињује сваког члана Цркве са Небеским Оцем, чланове земаљске Цркве међу собом, и земаљске са небеским. У Царству Небеском она се не прекида, него још више јача и узвисује се.
Кроз целокупно Свето Писмо Новог Завета провлачи се заповест о непрестаној молитви. Молите се без престанка (1. Сол. 5,17). И сваком молитвом и прозбом молите се Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6,18). Каза им пак и причу о томе како треба свагда да се моле и да не клону (Лк. 18,1).

субота, 8. мај 2010.

Deesis, Hagia Sophia

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ХРИШЋАНСКА ЕСХАТОЛОГИЈА

Будућа судбина света и људског рода

Још једном Ја ћу потрести не само земљу него и небо
(Јевр. 12,26; Аг. 2,6)
Никејско-Цариградски Символ вере у седмом, једанаестом и дванаестом члану садржи православно-хришћанско исповедање вере у будући долазак Сина Божијег на земљу, свеопшти Страшни суд и у будући вечни живот.
7. члан: И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
11. члан: Чекам васкрсење мртвих,
12. члан: и живот будућег века. Амин!
У домостроју Божијем написани су планови будућности до краја векова. Неодвојиви део хришћанског учења представља оно што нам реч Божија говори о догађајима последњих времена, о другом доласку Господа, васкрсењу мртвих и крају света, а затим о почетку царства Славе и вечног живота. Последњи део догматског богословља управо и говори о завршетку тог великог процеса, чији је почетак изложен на првој страници Књиге Постања.

петак, 7. мај 2010.

Hagia Sophia

















Ἁγία Σοφία 



Из дела светог Теофана Затворника




Живот човеков

Пошто је за хришћане узор савршенства Исус Христос и мера тог савршенства што потпуније уподобљење Њему, онда је и обавеза да се стреми ка савршенству исто што и обавеза угледања на Господа Исуса Христа, изображавање Њега у себи и одражавање Његовог савршенства на себи (56, стр. 470).

Бог нам је овај живот дао како бисмо имали времена да се припремимо за онај. Овај је кратак, а онај бесконачан. Но, мада је кратак, током њега се могу спремити залихе за читаву вечност. Свако добро дело одлази онамо као мали улог; а сви такви улози чине општи капитал, од чијих ће процената зависити издржавање улагача за читаву вечност. Ко онамо пошаље више улога, његово ће издржавање бити богатије; ко пошаље мање, његово ће издржавање бити скромније. Господ свакоме даје по његовим делима (36, стр. 61-62).

Гледајте на небо и сваки корак вашег живота тако одмеравајте, да буде ступање онамо (36, стр. 58).

На земљи се рађамо не за радост, него за зној, напоре и патње. Наш живот није овде, него тамо. За «тамо» и треба да се спремамо. А тело и крв ништа тако не смирује као болест... Отићи у неко свето место очекујући исцељење – то је добро. Али не по своме нахођењу, него када на то буде указано. Добро је посетити студенац оца Серафима (Саровског)... али само ако постоји топла вера (1, п. 40, стр. 40-41).

Свакодневне бриге ће стално постојати. Не мора се посебно истицати да треба бринути о души. А ви се, мислим, и бринете. Ако се душа не задовољава оним што чините, онда придодајте. Бог ће бити милостив. То што кажете да немате времена – није тачно. Времена увек остаје, само што се не употребљава како треба... (1, п. 58, стр. 51).

четвртак, 6. мај 2010.

Hagia Sophia
















Ἁγία Σοφία 

Литургика

Архиепископ Џорданвилски АВЕРКИЈЕ (Таушев)
ЛИТУРГИКА
Тумачење свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве
Објављено у зборнику "Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа", у издању Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, библиотека "Образ светачки".
Будући да ове књиге више нема у продаји, сматрали смо да ће до новог издања бити корисно да се текст учини доступним читаоцима путем интернета.

Овде можете да прочитате читаву књигу:
Архиепископ Аверкије, "ЛИТУРГИКА"

Књига је намењена не само свештеницима и вероучитељима, него најширем кругу читалаца, јер сваки православни хришћанин треба да упозна лепоту богослужења своје Цркве.

© за превод на српски језик: "Образ светачки" и Младен Станковић, 2007. Сва права задржана

Симонопетра

понедељак, 3. мај 2010.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке



ЛАЖНО СМИРЕЊЕ

# Сујета и њена чеда – лажне духовне насладе што делују у души која није прожета покајањем – стварају привид смирења. Овај привид души замењује истинско смирење. Привидна истина која је заузела дом душе, заграђује самој Истини све улазе у тај дом.
Умишљено смирење је – најгрознији облик гордости. Гордост се тешко истерује чак и онда када је човек сматра за гордост; али како да је истера онда када му она изгледа као његово смирење? 1. 535-536
# Смирење не види себе као смирење. Напротив, оно у себи види велику гордост и труди се да пронађе све њене изданке; тек када пронађе изданке гордости, оно увиђа колико још много мора да тражи. Лажно смирење себе види као смирење; смешно је и жалосно, како се оно теши тим варљивим и за душу погубним призором. 1. 534-535

Прослављање светих: Јустин Ћелијски и Симеон Дајбабски


Ава Јустин Ћелијски и преподобни Симеон Дајбабски
у диптиху светих Православне Цркве

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном пролећном заседању одржаном крајем априла и почетком маја 2010. године прибројао је реду Христових Светитеља преподобног оца Јустина Ћелијског и преподобног Симеона Дајбабског.
    
Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник. Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.
У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату.