Из дела светог Теофана Затворника

Порекло човека

Када је требало да буде створен човек, није земљи дата заповест: «Нека изведе из себе», него је у тајности Пресвете Тројице речено: «Да начинимо!» (64, стр. 108).

Бог нас је створио и указао нам поштовање Својим образом, како бисмо живели у Богу – били у живом савезу са Њим. У рају је тако и било. Пад прародитеља раскинуо је тај савез (1, п. 89, стр. 74).

Тело је најближе оруђе душе и једини начин њеног спољашњег показивања у овом свету. То је његова основна улога. Стога је самим својим устројством оно потпуно прилагођено силама душе (56, стр. 325-326).

Зашто (порекло) човека изводе од животиња – мајмуна? Зато што у човеку не разликују душу од духа (1, п. 106, стр. 100).

...Када инсистирамо на разликовању духа од душе, и када човекову природу сврстамо у «дух», онда целокупна Дарвинова теорија пада сама од себе. Јер у пореклу човека треба да буде објашњено не само то како се одвија његов биолошки живот, него пре свега одакле он потиче као духовна личност у биолошком телу, са његовим биолошким животом и душом (1, п. 106, стр. 100).

О слободи... Ма како силни били подстицаји, оно што је главно у неком делу, то припада лицу које дејствује, и свако је свестан момента када у себи изговара: треба учинити то и то. У томе је суштина слободе. Никаква сила ово не може да истргне из душе (1, п. 137, стр. 152).

...Подстицај не подразумева неопходност делања; он је само предлог делања. Дело се предлаже, а душа просуђује да ли да дела, и доноси одлуку – да или не. Ту одлуку нико не може да изнуди у души. Она сама одлучује. Ни Божанска сила ту не залази, нити било каквим утицајем свезује слободу душе... Подстицаја може бити много, веома снажних и сугестивних, но одлука увек зависи од воље душе (1, п. 140, стр. 164).

Ум је двосекли мач који истину обликује и поткресује (2, п. 209, стр. 8).

Образ Божији налази се у природи душе, а подобије – у богосличним својствима која она слободно задобија (25, стр. 146).

Бог је створио човека ради блаженства управо у Њему, кроз живо општење са Њим. Ради тога, Он је у његово лице дунуо дах Свога живота, то јест дух, као што је већ поменуто. Суштинско својство духа је – свест и слобода, а главни његови покрети – исповедање Бога као Творца, Промислитеља и Дародавца, уз осећај потпуне зависности од Њега, што се изражава кроз љубављу испуњено упирање очију ка Богу, кроз непрестану пажњу у односу на Њега и побожан страх пред Њим, са жељом да се свагда чини оно што је Њему угодно, према указивању законоположнице – савести, и уз удаљавање од свега другога, како би се Богом јединим причешћивали и Њиме Јединим живели и сладили се (36, стр. 72).

Бог се јављао прародитељима и све ово потврдио Својом Божанском речју, наложивши им да Њега Јединог знају, да Њему Једином служе, и да ходе по вољи Њега Јединога (36, стр. 72-73).

Бог љуби свако Своје створење, али првенствено показује љубав према човеку. Приликом стварања само је човека удостојио Свога Образа и поставио га за господара над целокупном творевином (38, стр. 143).