петак, 28. новембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника





Пост

...Нека вам пост који почиње буде на спасење душе. Ово време представља велико благо. Бог га је преко свете Цркве благотворно установио за нас немоћне, који не можемо и не умемо добро да постимо све време свога живота, иако знамо да сав наш живот, без трена изузетка, треба да припада Господу и да буде посвећен у славу Његову, због самог нашег стварања, и тим пре због Искупљења, када смо купљени по непроцењивој цени, због чега и не треба да припадамо себи, него Ономе Који нас је купио и тако постао наш Господар, те стога законито захтева да се посветимо Њему, а не да узимамо друге господаре, којима ни броја нема (2, п. 341, стр. 211).

Више се потрудите око довођења мисли и осећања у ред. За тело је довољно да се држи у уздржању. Пост за децу, ако здравље то не дозвољава, није обавезан. Али штета је, јер ако не посте од малена, касније неће имати навику на пост (3, п. 488, стр. 156).

Неизоставно држите постове средом и петком (3, п. 488, стр. 156).

Тамо где се говори о духовном посту, није речено да се телесни може занемарити, него се каже да се не треба ограничавати само на телесни пост. Велики пост и Успенски пост су значајни, али из тога не треба да се изводи закључак како се други постови могу претварати у непостове. Црквеног устава се треба држати у потпуности, без изговора (4, п. 583, стр. 58).

Пост је – не јести до ситости, него остати још мало гладан, како ни мисао ни срце не би били преоптерећени (4, п. 589, стр. 67-68).

Недостатак поста сада, надокнадите постом касније, а нарочито унутрашњим осећањима скрушености и жудње за Господом (4, п. 662, стр. 126).

Пост и испоснички живот уопште су најбоље средство за чување здравља и његов процват (4, п. 694, стр. 154).

Нигде не пише да без нарочите потребе треба на себе преузимати претеран пост. Пост је – спољашње дело. Њега се треба прихватати сходно захтевима унутрашњег живота (4, п. 721, стр. 205).

Ко је против поста? Пост је једно од првих дела монаха и хришћанина. Али против неумереног поста треба устајати. Такав пост је погубан. Јер споља изазива само испразна говоркања, а унутра сујету (4, п. 722, стр. 207).

Што се поста тиче, поступајте сасвим слободно, усмеравајући све ка главном циљу. Понекад га можете појачати, понекад олакшати, у зависности од потребе. Пост није циљ него средство. Боље је не везивати се у том погледу непромењивим правилом, као оковима, него некад овако, а некад онако, само без попуштања и самосажаљења, али и без претеривања које доводи до изнемоглости (4, п. 738, стр. 228).

Ево, отпочеле су припремне недеље за пост, и на самом почетку Сретење, које на сасвим посебан начин указује на то, да они који желе да сретну Господа, не могу ово да постигну другачије, него кроз подвиге који прате пост – цариникову смиреномудреност, искрено покајање по узору на блудног сина, сећање на Страшни Суд, плач због пада у Адаму и свих сопствених падова, и вапаје: помилуј ме, Боже, помилуј ме!.. (8, п. 1345, стр. 99-100).

«Кличи громко – говори Господ светом пророку Илији – не устручавај се, разобличуј безакоња народа Мога». Шта су људи учинили? «Они траже Мене, желе да се приближе Богу». Па зар је то грех? То и треба да чине. Да, али ради се о томе да они ово не чине онако како треба. Очекују да ће у своме тражењу успети само постом, не трудећи се око дела правде и љубави. И пост је Мени угодан, вели Господ, али такав, када, смирујући своје тело, праштају увреде, остављају дугове, хране гладне, скитнице уводе у кућу, одевају наге. Ако је пост праћен свим поменутим, онда ће и тражење Мене и приближавање Мени бити успешно; «тада ће се, као зора, показати светлост твоја... и слава Господња ће те пратити. Тада ћеш повикати, и Господ ће те услишити; завапићеш, и Он ће ти рећи: Ево Ме!.. И биће Господ вожд твој заувек» (Ис. 58, 1-11) (43, стр. 42).

Ево и поста: «постимо браћо постом пријатним». Жалосно је када пост није пријатан ни нама, ни Богу. Колико смо слаби постали!.. А све одатле што смо (тобоже) праведни... Грешник неће жалити себе; и кад осети греховност – држ' се грешно тело! (56, стр. 20).

Сутра почиње пост. Хоће ли Бог помоћи да се пости како треба? Да сте у манастиру, то би било друго... Видите, и манастири су потребни, а понекад и монаси (56, стр. 20).

...Као што брижни домаћини путнику-намернику спремају конак да предахне, окрепљујућу трпезу и купатило да се умије, тако је многобрижна доброта Божија у мајчинским недрима Цркве установила постове... (58, стр. 105-106).

Сироти пост! Колико само прекора, клевета и гоњења трпи! Но, по милости Божијој, ипак опстаје. А како би и било другачије? Јер ослонац му је чврст! Господ је постио, Апостоли су постили, и при томе не мало, него, како о себи вели апостол Павле, у постовима многим; и сви свети Божији држали су строг пост, тако да, кад би нам било дато да видимо рајске обитељи, ми тамо не бисмо нашли никога коме би пост био стран. То је и природно. Нарушавањем поста изгубљен је рај – строго држање поста треба да буде једно од средстава за повратак изгубљеног раја. Мајка наша, Света Црква, пуна саосећања, зар нам је маћеха? Зар би нам она стављала такво бреме без потребе? А ево, ставља га! Другачије сигурно не може да буде. Покоримо се дакле... Да, и сви који хоће да се спасу, покоравају се... Погледајте около. Чим се неко прихвати бриге о души, одмах почне да пости; и што је брига силнија, то је пост строжи. Зашто то? Зато што се уз пост то дело успешније одвија и са душом се лакше излази на крај. Ко се пак одриче поста, њему спасење сигурно није значајно. Јер где законе пише стомак, тамо је стомак – бог. Коме је бог – стомак, тај је непријатељ Крста Христовог. Ко је непријатељ Крста, тај је непријатељ Христа, Спаситеља нашег и Бога (56, стр. 124).

Темељ страсти је у телу; када је тело измождено, онда су страсти буквално као поткопане и њихова тврђава се руши. Савладати страсти без поста било би чудо, налик томе да се буде у огњу и не изгори. Како ће онај ко своје тело обилно задовољава храном, сном и спокојством, да пази на било шта духовно, или како ће у његовим намерама да буде нечег таквог? Њему је одвајање од земље и улазак у сазерцавање невидљивих ствари једнако лако, као очерупаној птици да полети (43, стр. 93).

Измери колико је једноставне и здраве хране потребно телу, одреди њену количину, квалитет и време узимања, и задовољи се тиме. Исто чини и са сном (68, стр. 249).

Закон поста је следећи: пребивати умом и срцем у Богу, уз одрешеност од свега, уз одсецање сваке удобности, не само у телесном, него и у духовном погледу, све чинећи у славу Божију и на добро ближњих, подносећи радо и са љубављу напоре и лишавања поста – у храни, сну, одмору и утехама општења са другима (46, стр. 369-370).

А овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Ако се тај род изгони молитвом и постом другог лица, онда тим пре не може да уђе у онога ко има сопствени пост и молитву. Ето утехе! Иако је демона страшно много, и читав ваздух је набијен њима, они ништа не могу да учине ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је – најсвестраније уздржање, а молитва – најсвестраније Богоопштење; он штити споља, док она изнутра усмерава огњено свеоружије на непријатеље. Испосника и молитвеника демони чују издалека и беже што даље од њега, како не би задобили болне ударце. Може ли се сматрати, да је тамо где нема поста и молитве, демон већ присутан? Може. Усељавајући се у човека, демони не показују увек своје усељавање, него се притаје и подмукло истиха уче свога домаћина на свако зло, удаљавајући га од сваког добра; он је тако уверен да све чини слободно, док заправо само исуњава вољу свога непријатеља. Довољно је да се прихватиш молитве и поста – и не пријатељ ће одмах отићи, па ће са стране чекати прилику да се опет врати, и заиста се враћа, чим молитва и пост буду остављени (43, стр. 106).

...Милостиви Господ нам је дао пост који је с једне стране посматрање или истраживање где је каква мањкавост, а са друге стране бања за умивање свега старог, неугледног, прљавог, како бисмо се, након што прођемо и једно и друго, показали као нови и чисти, пријатни и Богу и људима, као дрвце у пролеће, када се изнова покрије лишћшем и цветовима. Све то вам од срца желим (4, п. 561, стр. 24-25).

Нема коментара: