четвртак, 20. новембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника




О Богу

Прва тачка догмата о Пресветој Тројици јесте да сваком Њеном лицу припада искључиво Његово лично својство – нерођеност, рођеност и исхођење. Све остало је једно и заједничко за све. Заједничка су Божанска имена, заједничке су Божанске особине и Божанска дејства: стварање, промишљање, уређење домостроја оваплоћења, помагање спасењу појединца, уређење и чување Цркве, као и све друго што само од Бога може да потиче.
Онима који читају Свето Писмо познато је да се Творцем, на пример, назива и Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети; такође назива се и Промислитељем, и Сведржитељем, и Спаситељем и друго. Заједничко им је Царство, заједничка им је воља, заједничко им је свезнање, заједничка им је свемоћ, заједничка им је свеприсутност, као што им је заједничко и једно све ште се приписује, или што се можда приписивало Богу... И то не у смислу да им је све ово једнако, него да им је – једно. Сетите се символа Атанасија Великог. Кратко ћу га цитирати: «Вечан је Отац, вечан Син, вечан Дух Свети, али нису три вечна, него један вечан, исто као што нису три нестворена и три недокучива, него један нестворени и један недокучиви. Исто тако – Сведржитељ Отац, Сведржитељ Син, Сведржитељ Дух Свети, али нису три Сведржитеља, него један Сведржитељ. Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети, али нису три Бога, него је један Бог...» Пазите: каже – један Бог, а не једно Божанство, мада се понекад и тако каже, али треба схватити суштину – Бог је један. Иначе, ако је једно Божанство, замишљаће се као три одвојена. Онај ко буде тако говорио и схватао – раздвајаће Божанску природу и уводити три одвојена Бога. А ко има три Бога, тај Бога нема, јер је истински Бог један, док неистински богови – нису богови.
Исто тако и онај ко дејства Божија дели према лицима Свете Тројице и једно приписује једном, а друго другом лицу, дели природу и уводи три бога, те услед тога нема ни једног (7, писмо 1182, стр. 202-204).

Бог нема облик и невидљив је. Бог Син се види у људској природи, пошто је ту природу примио у Своје лице... Зато се Он може замишљати у облику човека, у свим случајевима који се описују у Светом Јеванђељу... То ће бити историјска представа... Његова Божанска природа је невидљива и нема лик. Света Тројица је изван граница творевине и за нас је немогуће да замислимо на који начин Она јесте. Молећи се Богу, боље је да га никако не замишљамо, већ да само верујемо да Он постоји, да је близу, да све види и чује... За то га треба молити (3, п. 500, стр. 179-180).

«Како замишљати Господа» - да седи на Престолу, или Распетога? Господа можете да замислите како доликује само онда када размишљате о Божанском. Но, за време молитве не треба држати никакве слике. Господ је свуда присутан. Стојте у том убеђењу да је Он свуда, па сходно томе и у вама, а не само око вас, и да све види и чује. Њему, Свеприсутном и Свевидећем, Који жели наше спасење, обраћајте се молитвом без икакве слике, не замишљајући га ни на који начин. У убеђењу да је Господ свуда присутан треба да се утврдите постојаним размишљањем о Божанском. И појавиће се (2, п. 315, стр. 182).

...Бог види унапред, јер види ваше слободне одлуке. Те одлуке чине предмет свезнања, и то у оном облику у коме се јављају – управо као слободне одлуке. Бог не одлучује (да се оствари) све оно што предвиди. Богослови у Богу разликују – одлуку и допуштење. Што Бог одлучи, то и бива онако како Он одлучи. А што допусти, то може и да не буде онако како бива, мада је Бог предвидео шта ће бити (1, п. 140, стр. 165).

Вама се изгледа чини, да чим је негде Бог и истина Његова, све мора да буде блиставо – да јарко бије у очи и свима громко саопштава: ево шта је Божанско! Зар не примећујете да таквим размишљањем ви Богу одређујете како треба да води Своја дела. А и сами ћете се сложити да то није у реду. Дела Божија сама по себи јесу управо таква; али споља су прикривена, да се тако изразим, неугледношћу. Чему то?! На ово се не може одговорити ништа друго, него: тако је Богу угодно. Но, управо под овом неугледношћу скривена је лепота, и под примраком – светлост; у то нема сумње. Само што сведочанство о томе не треба тражити код неверујућих, него код верујућих, и не само код верујућих, него код оних који и живе по вери. Разбиј орах и наћи ћеш језгро – укусно и хранљиво. Бог бисер не ставља било где. О Своме Царству Спаситељ је народу говорио прикривено, у причама. Они који су у себи имали клицу духовног разума, брзо су проницали унутра и разумевали истину (1, п. 135, стр. 147)

...Сви људи траже Бога. Сходно томе, бити са Богом – то је норма живота наше душе. Ово је тако опипљиво, да се ништа не може приговорити. Створења Божија објављују Бога. Ако постоји разборитост у начину на који су ствари уређене, онда постоји и разумно биће које их је довело у ред. То је неоспоран закључак, чију силу испитује сваки ум, не искључујући ни оне који се размећу својим неверовањем... Преостаје разјашњење како да ступите у општење са Богом и да будете са Њим. Ту је Христос Господ, Који је рекао: «Ја Сам у Оцу, ви сте у Мени, и Ја Сам у вама». Ето карике која нас повезује са Богом. То је сав систем вере (1, п. 140, стр. 161).

Размишљање о Богу представљаће врата кроз која ће душа да улази у делатни живот. Сав труд сада треба да буде усмерен ка томе да непрестано мислите на Бога или (да свагда пребивате) у присуству Божијем (2, п. 240, стр. 55).

Размишљајући о Богу, потребно је својски се потрудити и мислити о Њему као о најчистијем Духу, који нема никакав облик и лик. Али то да се има овакво размишљање, даје само благодат, када се у срцу образује наклоност према Богу. Све дотле наша мисао о Богу је несавршена, помешана са некаквим обликом (5, п. 898, стр. 167).

Бог управља свима. Он је Мудри, Свеблаги и Свемоћни Управитељ. И ми припадамо Његовом Царству... Он неће дати да се Његови вређају. О једноме треба да се постарате – да га не не увредите и да вас Он не избрише из броја Својих (5, п. 843, стр. 122).

Бог је свуда и чим наиђе на срце које му се не противи, Он улази у њега и развесељава га. Оно се радује, прилепљује се уз Бога и неће да се одвоји од Њега (2, п. 256, стр. 87).

Нормалан однос према Богу је – потпуно и скрушено клањање пред Њим у срцу, уз дозивање: «Спаси ме!» Треба се предати у руке Господње, да чини са нама што год је угодно Његовој светој вољи, само да нас спасе... (2, п. 256, стр. 88).

Бог је свуда, све види и Његове очи светлије су од сунца. Сећање на то треба да испуни срце и да се слије са свешћу. Када пак душа буде имала свест о томе, она неће моћи да буде без страха Божијег и побожности пред Њим, него ће се трудити да му на сваки начин угоди – и речју, и мишљу, и покретом, и делом (2, п. 256, стр. 89).

Господ је свуда и све види – шта ко чини ради Њега. Он је увек спреман да помогне свакоме ко му се обраћа за помоћ. Тако, уколико од срца одредите да увек пазите на Господа Који је са вама и у вама, уколико све усмерите на угађање Њему Јединоме и потом се Њему обраћате за сваку недоумицу и духовну потребу – уз веру и потпуну преданост Његовој вољи – онда будите уверени да ће сва ваша дела, како унутрашња тако и спољашња, почети да се одвијају на најбољи могући начин. Велика је ствар схватити да без Њега не можемо ништа, а још већа – да само Њему прибегавамо, са вером, очекујући несумњиву помоћ (8, п. 1219, стр. 3).

Тешко вам је да гледате нарушавање заповести Божијих. А како Пречисти, Свеприсутни и Свевидећи Бог подноси наше грехе? Споља још и личимо на нешто... а унутра – авај! Господ то ипак трпи, очекујући да ћемо се једном пренути и почети да исправљамо своју душу (8, п. 1237, стр. 17).

У Старом Завету израз «Који долази» односио се на Месију, Избавитеља који је требало да дође. «Благословен Који долази», то је Син Божији, Који се оваплотио ради нашег спасења, а «у име Господње» значи – у име и у славу Троипостасног Бога. Код нас, хришћана, ове речи указују на Други долазак и на свако благодатно приближавање Господа нама, као у Тајни Светог причешћа (6, п. 966, стр. 78).

...За Бога се не може рећи да се развија... Бог који се развија није Бог. Ако се Света Тројица објашњава полазећи од схватања о развијању суштине Божанства, онда се мора допустити да се најпре појавио Син, а потом Дух Свети... И у односе лица Пресвете Тројице ући ће моменат времена... чиме се православно учење уништава... Јер по томе учењу Бог увек јесте Отац, Син и Дух Свети. Ни Син, ни Дух нису почели да постоје, него су сабеспочетни Оцу... како се и у Цркви поје: «Сабеспочетно Слово Оцу и Духу...» и остало (7, п. 1112, стр. 100-101).

...Бог-Света Тројица је невидљив, скривен и нема лик. У свести треба имати свеприсутност Божију, а ликове не треба стварати (5, п. 902, стр. 176).

Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (5, п. 872, стр. 145).

Главно је – да Бог неће стално да траћи Своја неуобичајена средства, па нас је окружио обичним, која су такође Његова. На неуобичајена средства Он прелази онда када исцрпи обична. Али ни то није закон: јер Бог делује независно, онако како је угодно Његовој светој вољи (8, п. 1239, стр. 18).

Онима који не знају Бога много шта може да се опрости, док они који су га спознали, а осећања свога срца не држе у потребном реду, немају на чему да заснују своје оправдање (5, п. 1239, стр. 8).

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар