Писмо 3.
Добио сам два Ваша писма, од 7. и од 17. новембра. У последњем пишете да сте примили моје писмо од 8. новембра и да вам је оно пружило велику утеху. Слава Богу! Благодарите Њему, Који ми је подарио реч Вама за утеху, а ја сам, сам по себи, ништа. Хвала Богу што се Н. Н. срећно вратио са пута.
У свом духовном расположењу ви наилазите на два супротна дејства: полет и очајање. Наравно, схватате да је то од ђавола, али нисте у стању да се супротставите своме противнику у борби, па тако оба поменута дејства оптерећују Вашу душу. Да ли Вам је познат њихов узрок? Како пишу Свети Оци, поменута дејства потичу од духовне гордости, и услед недостатка смирења тешко је супротставити им се. И у једном и у другом случају треба се смиравати.
У првом случају (очајање) – све своје немоћи и грехе баците у бездан милосрђа Божијег, скрушите се и покајте због њих, али се уједно надајте помиловању; јер Господ је због грешника пролио Своју пречисту крв. Чак и да смо сав закон испунили, немојмо се уздати у то да ћемо се спасити сопственим делима, него, по речи Господњој, за себе сматрајмо да смо недостојне слуге. Прочитајте код светог Марка Подвижника беседу о онима који мисле да ће се оправдати својим делима; ту ћете пронаћи много глава у којима он каже како се не треба ослањати на своја дела, него их треба обављати као дужност.
А у другом случају (тј. у случају полетног расположења) сећањем на своје слабости и грехе одбијајте хвалисаве помисли које вас нападају. Борећи се против њих, Ви нисте имали снаге да их одагнате, јер нисте поступали смирено, него сте хтели сами да одбијете. А требало је да се са смирењем обратите Господу: «Помилуј ме, јер сам слаба» – и да се не узнемиравате. Тако ће се оне повући. Ако се пак будете узнемиравали, непријатељи ће још силније да насрну на Вас.
Иако сте свесни да нисте у праву, Ви се пред другима трудите да се оправдате, и тако доспевате у стање раздражљивости. И сами налазите да ово потиче од недостатка смирења; стога и треба да се потрудите око задобијања овог великог блага (смирења), које ће вам увек донети спокојство.
То што се трудите да код себе уочите духовне недостатке, пружа вам помоћ у задобијању смирења и подстиче вас да се убудуће боље чувате. Милостињу карактерише срце које изгара љубављу према сваком створењу и жели му добро. Милостиња се не састоји само у давању, него и у састрадавању: када видимо ближњега како пати, помогнемо му некако ако можемо. Милостиња је представљена кроз шест заповести из двадесет пете главе Јеванђеља по Матеју. Сам чин давања представља тек један сегмент милостиње као такве; милостињу треба давати према могућности, без узнемиравања и без много размишљања о томе – са добром вољом и надом, по речи Господњој: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40).
Немојте се узбуђивати због тога што се на молитви понекад појави расејаност; о томе сам Вам већ писао. Смиравајте се, па ће се помисли временом утишати. То је такође ђавољи напад. Када се прихватимо оружја (молитве), он (ђаво) се супротставља, али смирењем се прогони. А ако се будете узнемиравали, он ће још силније да устане против вас. Први наш циљ треба да буде тражење Царства Небеског: но, пошто живите са породицом у свету, можете да тражите и оно што је потребно за живот, или, како Црква свакодневно и моли: «даруј нам оно што је добро и корисно душама нашим» итд. Господ је рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7,7). Али Он даје оно што нам је корисно и потребно. Пошто живите у свету и имате децу, Ви не можете да се поставите тако да све разделите и будете без ичега; зато је свакако потребно да пронађете благоразумну средину – да не одбацујете свет, али и да се не везујете за њега. Ако су ствари потребне за децу, онда можете да их чувате, а ако нису, треба их дати онима којима су потребне.
Нека Господ благослови Вашу драгу децу; њихово детиње осећање за побожност нека узраста са њима и нека донесе плод за спасење. Прихватам њихову усрдност и љубав према мојој убогости, и шаљем им мој недостојни благослов.
Молећи за Вас и читаву вашу породицу мир и благослов Божији, остајем Ваш недостојни богомолитељ – многогрешни јеромонах Макарије, који Вас истински уважава.
29. новембар 1858. године
У свом духовном расположењу ви наилазите на два супротна дејства: полет и очајање. Наравно, схватате да је то од ђавола, али нисте у стању да се супротставите своме противнику у борби, па тако оба поменута дејства оптерећују Вашу душу. Да ли Вам је познат њихов узрок? Како пишу Свети Оци, поменута дејства потичу од духовне гордости, и услед недостатка смирења тешко је супротставити им се. И у једном и у другом случају треба се смиравати.
У првом случају (очајање) – све своје немоћи и грехе баците у бездан милосрђа Божијег, скрушите се и покајте због њих, али се уједно надајте помиловању; јер Господ је због грешника пролио Своју пречисту крв. Чак и да смо сав закон испунили, немојмо се уздати у то да ћемо се спасити сопственим делима, него, по речи Господњој, за себе сматрајмо да смо недостојне слуге. Прочитајте код светог Марка Подвижника беседу о онима који мисле да ће се оправдати својим делима; ту ћете пронаћи много глава у којима он каже како се не треба ослањати на своја дела, него их треба обављати као дужност.
А у другом случају (тј. у случају полетног расположења) сећањем на своје слабости и грехе одбијајте хвалисаве помисли које вас нападају. Борећи се против њих, Ви нисте имали снаге да их одагнате, јер нисте поступали смирено, него сте хтели сами да одбијете. А требало је да се са смирењем обратите Господу: «Помилуј ме, јер сам слаба» – и да се не узнемиравате. Тако ће се оне повући. Ако се пак будете узнемиравали, непријатељи ће још силније да насрну на Вас.
Иако сте свесни да нисте у праву, Ви се пред другима трудите да се оправдате, и тако доспевате у стање раздражљивости. И сами налазите да ово потиче од недостатка смирења; стога и треба да се потрудите око задобијања овог великог блага (смирења), које ће вам увек донети спокојство.
То што се трудите да код себе уочите духовне недостатке, пружа вам помоћ у задобијању смирења и подстиче вас да се убудуће боље чувате. Милостињу карактерише срце које изгара љубављу према сваком створењу и жели му добро. Милостиња се не састоји само у давању, него и у састрадавању: када видимо ближњега како пати, помогнемо му некако ако можемо. Милостиња је представљена кроз шест заповести из двадесет пете главе Јеванђеља по Матеју. Сам чин давања представља тек један сегмент милостиње као такве; милостињу треба давати према могућности, без узнемиравања и без много размишљања о томе – са добром вољом и надом, по речи Господњој: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40).
Немојте се узбуђивати због тога што се на молитви понекад појави расејаност; о томе сам Вам већ писао. Смиравајте се, па ће се помисли временом утишати. То је такође ђавољи напад. Када се прихватимо оружја (молитве), он (ђаво) се супротставља, али смирењем се прогони. А ако се будете узнемиравали, он ће још силније да устане против вас. Први наш циљ треба да буде тражење Царства Небеског: но, пошто живите са породицом у свету, можете да тражите и оно што је потребно за живот, или, како Црква свакодневно и моли: «даруј нам оно што је добро и корисно душама нашим» итд. Господ је рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7,7). Али Он даје оно што нам је корисно и потребно. Пошто живите у свету и имате децу, Ви не можете да се поставите тако да све разделите и будете без ичега; зато је свакако потребно да пронађете благоразумну средину – да не одбацујете свет, али и да се не везујете за њега. Ако су ствари потребне за децу, онда можете да их чувате, а ако нису, треба их дати онима којима су потребне.
Нека Господ благослови Вашу драгу децу; њихово детиње осећање за побожност нека узраста са њима и нека донесе плод за спасење. Прихватам њихову усрдност и љубав према мојој убогости, и шаљем им мој недостојни благослов.
Молећи за Вас и читаву вашу породицу мир и благослов Божији, остајем Ваш недостојни богомолитељ – многогрешни јеромонах Макарије, који Вас истински уважава.
29. новембар 1858. године
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар