Писмо 2.
Опростите ми што одмах нисам одговорио на Ваше писмо; не налазим неко посебно оправдање за то, осим своје слабости и лењости која је са њом повезана.
Мислим да се поштовани Н. Н. сада већ вратио са пута; дај Боже да у кругу Ваше породице завладају спокојство, међусобна сагласност и љубав, који ће вам на попришту овог тешког живота послужити као олакшање и утеха.
Ви, најуваженија Н. Н., молите за допуштење да не прекидате своју преписку са мном. Ја не само Вама, него никоме не смем да забраним да ми пишете, мада сам и слаб и скудоуман, и често крив за спор или незадовољавајући одговор. Изволите, пишите како вам је угодно, али немојте се љутити због мојих неразумних одговора; за себе сматрам да то дело превазилази моју меру и знање, и уздам се само у то да је Бог у стању да ме уразуми шта да напишем, по вери оних који траже одговор. Када неко са вером прима макар и просту реч, која није украшена красноречивошћу, уз помоћ Божију имаће користи од тога: Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме подај славу (Пс. 113,9).
Ви желите да да се постарате о спасењу своје душе, што очигледно испуњавате и на делу: кажете да се у вама одвија непрекидна борба, и да се сваки дан показују ваши нови недостаци. Али и то је неопходно у подвигу хришћанина: ми се боримо против духова злобе, који нас нападају нашим страстима. Понекад доживимо пораз, понекад победу, падамо и устајемо, и по мери нашег смирења добијамо помоћ Божију. Нама је неопходно ово силно оружије против непријатеља. Јер како бисмо се смирили, када кроз недостатке не бисмо упознавали сопствене слабости? Управо они нас смиравају. Прочитајте у првом делу Добротољубља, код светог Григорија Синајског, у глави 117, на њеном крају: «Ако човек не буде побеђен... не може да се смири». Код Вас примећујем да у свету желите да живите животом налик на отшелнички, непоколебљиво, да душа увек буде са Богом, па постављате питање: постоји ли могућност да човек у свету дође до таквог стања да одсече своје жеље, као када живи у усамљености (то јест монашким начином живота)? И како уопште започети са таквим делом? Истовремено, као одговор, наишли сте на снажно противљење вашим добрим намерама; а пошто немате духовне снаге и смирења, не можете да се дуже одржите у таквом расположењу.
Када будете видели своје посртање и слабост, никако немојте да се узбуђујете, него се смиравајте и кајте. Чак и кад бисте непоколебљиво ишли путем извршавања заповести Господњих, требало би да се чувате опасности са друге стране: ђаво неће престати да вас заварава гордошћу и високим мишљењем о своме исправљању, како би Вас на тај начин препредено уловио. Будући да још немате смирење, када бисте видели себе како испуњавате заповести, неприметно бисте могли да скренете у такве помисли. Треба чешће да имате на уму речи Господње: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Тиме можете прогнати умишљеност. Но, пошто смо ми још далеко од испуњавања заповести Божијих, и невољно треба да се смиримо и покајемо, како пише преподобни Марко Подвижник у беседи о покајању. Нама је свагда потребно покајање, а ми бисмо хтели да видимо свој духовни напредак. Свети Јефрем у својој молитви каже: «Да, Господе Царе, даруј ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога»? То не значи да треба намерно да грешимо, него да треба да видимо и грехе који су учињени у прошлости, и у садашње време, и да при томе никако не очајавамо, већ да се кајемо, сматрајући за себе да смо последњи од свих. Свети Петар Дамаскин у трећем делу Добротољубља, након описа седам телесних дела пише: «Тада ум почиње да сагледава своја сагрешења, као песак морски. Ово је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења». Видите, након што учини многа добра дела, он види своје грехе, а не духовни напредак. Прочитајте 55. слово светог Исака Сиријца, где он указује директно на заповести Божије, а не препоручује да се трага за узвишеним виђењима. Саветујем вам да се потрудите око испуњавања заповести, али да се не узнемиравате када вам се догоди да у нечему погрешите, већ да се кајете и смиравате: када у срцу будете имали залог смирења, имаћете помоћ од Бога за добра дела и за удаљавање од противних. А као узрок наших спотицања свети Јован Лествичник наводи гордост: «Где је дошло до греха, претходила је гордост». Потрудимо се око задобијања смиреномудрености кроз наше слабости, јер је она – истребитељ гордости, коју ми код себе чак и не примећујемо. Тугујете због осуђивања ближњих; ако се будемо смиравали, нећемо их осуђивати. Молићемо се са смирењем, попут цариника, па ће Господ примити нашу молитву, јер прима молитву смирених и слуша мољење њихово. Ми сами не можемо правилно да оценимо своју молитву – да ли се молимо усрдно – али Богу је позната њена вредност. Треба да се чувамо да наша молитва не буде попут фарисејске.
Налазите се у недоумици у погледу поста и питате како да поступите када се налазите код рођака који праве мрсну храну; страхујете да ћете, ако будете захтевали да Вам припремају посну храну, пружити себи повод да се ставите изнад других и да ћете се погордити. Шта да чините у таквој ситуацији? Не обавезујем Вас, него Вам дајем следећи савет: према мом мишљењу, не би требало да се плашите да од рођака затражите да вам спреме посну трпезу. То никако не значи стављати себе изнад других. Ви испуњавате дужност и послушање Цркви – због чега бисте се онда гордили? Гледајући на Вас, наћи ће се и други који ће Вас подражавати. А ако будете јели мрсну храну, и други ће се повести за вашим примером, и неће марити што греше. Тако ћете бити двоструко криви: и за себе и за друге. Шта Вас брига шта ће о Вама говорити – не обраћајте пажњу на то и будите спокојни. Ако Ваши рођаци једу због болести, то се може оправдати, но и они свакако треба да се кају због тога. Ако се пак тако понашају само зато што се плаше да ће им неко приговорити, онда то није у реду. Ви знате шта је Господ одредио за непослушност Цркви?
Себе сте увек сматрали за трпељиву особу, и свакако сте се тешили тиме, али то није било корисно. Сад Вам се показала Ваша слабост, узнемирава Вас оно што Вам се догађа, па постајете свесни своје нетрпељивости и слабости. Потребно је да се смирите. Ви сигурно савесно испуњавате своје обавезе према ближњима, и ту нема никаквог разлога да се узнемиравате или да будете сумњичави.
Поводом тога што мислите да ћете ми постати одвратни након што сте описали своје слабости – нисте у праву. Знам да Вам је било тешко да напишете то писмо. Уосталом, сами то најбоље знате. Ја, међутим, на основу њега могу само још боље да упознам ваше расположење у Господу према мојој убогости, и да састрадавам са Вама у Вашим слабостима, као и да Вас посаветујем колико је у мојој моћи. А када бисте ми писали само о вашем духовном напредовању, онда не бих имао шта да Вам одговорим. Господ нека Вас благослови, уразуми и укрепи у духовном делању и хришћанском животу.
Вама, Вашем супругу и деци желим мир, здравље и спасење. С поштовањем, остајем Ваш недостојни богомолитељ – многогрешни јеромонах Макарије.
8. новембар 1858. године
Мислим да се поштовани Н. Н. сада већ вратио са пута; дај Боже да у кругу Ваше породице завладају спокојство, међусобна сагласност и љубав, који ће вам на попришту овог тешког живота послужити као олакшање и утеха.
Ви, најуваженија Н. Н., молите за допуштење да не прекидате своју преписку са мном. Ја не само Вама, него никоме не смем да забраним да ми пишете, мада сам и слаб и скудоуман, и често крив за спор или незадовољавајући одговор. Изволите, пишите како вам је угодно, али немојте се љутити због мојих неразумних одговора; за себе сматрам да то дело превазилази моју меру и знање, и уздам се само у то да је Бог у стању да ме уразуми шта да напишем, по вери оних који траже одговор. Када неко са вером прима макар и просту реч, која није украшена красноречивошћу, уз помоћ Божију имаће користи од тога: Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме подај славу (Пс. 113,9).
Ви желите да да се постарате о спасењу своје душе, што очигледно испуњавате и на делу: кажете да се у вама одвија непрекидна борба, и да се сваки дан показују ваши нови недостаци. Али и то је неопходно у подвигу хришћанина: ми се боримо против духова злобе, који нас нападају нашим страстима. Понекад доживимо пораз, понекад победу, падамо и устајемо, и по мери нашег смирења добијамо помоћ Божију. Нама је неопходно ово силно оружије против непријатеља. Јер како бисмо се смирили, када кроз недостатке не бисмо упознавали сопствене слабости? Управо они нас смиравају. Прочитајте у првом делу Добротољубља, код светог Григорија Синајског, у глави 117, на њеном крају: «Ако човек не буде побеђен... не може да се смири». Код Вас примећујем да у свету желите да живите животом налик на отшелнички, непоколебљиво, да душа увек буде са Богом, па постављате питање: постоји ли могућност да човек у свету дође до таквог стања да одсече своје жеље, као када живи у усамљености (то јест монашким начином живота)? И како уопште започети са таквим делом? Истовремено, као одговор, наишли сте на снажно противљење вашим добрим намерама; а пошто немате духовне снаге и смирења, не можете да се дуже одржите у таквом расположењу.
Када будете видели своје посртање и слабост, никако немојте да се узбуђујете, него се смиравајте и кајте. Чак и кад бисте непоколебљиво ишли путем извршавања заповести Господњих, требало би да се чувате опасности са друге стране: ђаво неће престати да вас заварава гордошћу и високим мишљењем о своме исправљању, како би Вас на тај начин препредено уловио. Будући да још немате смирење, када бисте видели себе како испуњавате заповести, неприметно бисте могли да скренете у такве помисли. Треба чешће да имате на уму речи Господње: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Тиме можете прогнати умишљеност. Но, пошто смо ми још далеко од испуњавања заповести Божијих, и невољно треба да се смиримо и покајемо, како пише преподобни Марко Подвижник у беседи о покајању. Нама је свагда потребно покајање, а ми бисмо хтели да видимо свој духовни напредак. Свети Јефрем у својој молитви каже: «Да, Господе Царе, даруј ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога»? То не значи да треба намерно да грешимо, него да треба да видимо и грехе који су учињени у прошлости, и у садашње време, и да при томе никако не очајавамо, већ да се кајемо, сматрајући за себе да смо последњи од свих. Свети Петар Дамаскин у трећем делу Добротољубља, након описа седам телесних дела пише: «Тада ум почиње да сагледава своја сагрешења, као песак морски. Ово је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења». Видите, након што учини многа добра дела, он види своје грехе, а не духовни напредак. Прочитајте 55. слово светог Исака Сиријца, где он указује директно на заповести Божије, а не препоручује да се трага за узвишеним виђењима. Саветујем вам да се потрудите око испуњавања заповести, али да се не узнемиравате када вам се догоди да у нечему погрешите, већ да се кајете и смиравате: када у срцу будете имали залог смирења, имаћете помоћ од Бога за добра дела и за удаљавање од противних. А као узрок наших спотицања свети Јован Лествичник наводи гордост: «Где је дошло до греха, претходила је гордост». Потрудимо се око задобијања смиреномудрености кроз наше слабости, јер је она – истребитељ гордости, коју ми код себе чак и не примећујемо. Тугујете због осуђивања ближњих; ако се будемо смиравали, нећемо их осуђивати. Молићемо се са смирењем, попут цариника, па ће Господ примити нашу молитву, јер прима молитву смирених и слуша мољење њихово. Ми сами не можемо правилно да оценимо своју молитву – да ли се молимо усрдно – али Богу је позната њена вредност. Треба да се чувамо да наша молитва не буде попут фарисејске.
Налазите се у недоумици у погледу поста и питате како да поступите када се налазите код рођака који праве мрсну храну; страхујете да ћете, ако будете захтевали да Вам припремају посну храну, пружити себи повод да се ставите изнад других и да ћете се погордити. Шта да чините у таквој ситуацији? Не обавезујем Вас, него Вам дајем следећи савет: према мом мишљењу, не би требало да се плашите да од рођака затражите да вам спреме посну трпезу. То никако не значи стављати себе изнад других. Ви испуњавате дужност и послушање Цркви – због чега бисте се онда гордили? Гледајући на Вас, наћи ће се и други који ће Вас подражавати. А ако будете јели мрсну храну, и други ће се повести за вашим примером, и неће марити што греше. Тако ћете бити двоструко криви: и за себе и за друге. Шта Вас брига шта ће о Вама говорити – не обраћајте пажњу на то и будите спокојни. Ако Ваши рођаци једу због болести, то се може оправдати, но и они свакако треба да се кају због тога. Ако се пак тако понашају само зато што се плаше да ће им неко приговорити, онда то није у реду. Ви знате шта је Господ одредио за непослушност Цркви?
Себе сте увек сматрали за трпељиву особу, и свакако сте се тешили тиме, али то није било корисно. Сад Вам се показала Ваша слабост, узнемирава Вас оно што Вам се догађа, па постајете свесни своје нетрпељивости и слабости. Потребно је да се смирите. Ви сигурно савесно испуњавате своје обавезе према ближњима, и ту нема никаквог разлога да се узнемиравате или да будете сумњичави.
Поводом тога што мислите да ћете ми постати одвратни након што сте описали своје слабости – нисте у праву. Знам да Вам је било тешко да напишете то писмо. Уосталом, сами то најбоље знате. Ја, међутим, на основу њега могу само још боље да упознам ваше расположење у Господу према мојој убогости, и да састрадавам са Вама у Вашим слабостима, као и да Вас посаветујем колико је у мојој моћи. А када бисте ми писали само о вашем духовном напредовању, онда не бих имао шта да Вам одговорим. Господ нека Вас благослови, уразуми и укрепи у духовном делању и хришћанском животу.
Вама, Вашем супругу и деци желим мир, здравље и спасење. С поштовањем, остајем Ваш недостојни богомолитељ – многогрешни јеромонах Макарије.
8. новембар 1858. године
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар