У припреми

Св. Димитрије Ростовски
ЛЕТОПИС
Историја света од постања
до рођења Христовог



Предговор

Нека зна свако ко буде имао прилике да види ово моје убого летописно дело зна, да оно што је ту изложено није писано са циљем да се објави као посебно издање, нити да би ученим људима било понуђено оно што је свима добро познато – делом из свете Библије, а делом из списа разних историчара – јер на страним језицима има доста штампаних историјских списа, а и на нашем словенском има рукописа са опширним историјским приказима. И није било потребе да пуним житницама додајем још које мало зрно, да у набујале реке доливам још шаку воде, нити да опширним хронографијама придодајем још један кратак летопис. Такође, нисам имао потребу да учим оне који већ знају, нити да уразумљујем разумне. Писања ове књиге прихватио сам се с Божијом помоћу ради свога сопственог знања и читања у келији. Нисам је састављао за друге на основу онога што знам, него сам само сабирао из многих књига оно најбоље како бих сам могао да учим. Ако пак ова моја књиге допадне у руке и других читалаца и ако неко њоме буде задовољан, нека због тога прослави Име Господње.
Нека читаоца не изненади околност да оно што је овде написано није изложено на начин како се то обично чини у хронографијама и историјским описима који говоре о догађајима из прошлости неких царстава или народа. Овде су опису тих догађаја, већ према случају, на неким местима додата и многа друга разматрања духовног карактера, било да је реч о тумачењима или истраживању или духовним поукама. Ово стога што сам књигу, како рекох, писао за себе, и ако сам негде у тумачењу Божанског Писма својим незнањем наишао на нешто необично или корисно за моју душу, ја сам то овде и прибележио. Као што неки људи у једном ковчежићу чувају злато, сребро, бисере или било шта друго од драгоцености, тако сам и ја, сабирајући на различитим местима, у једној књизи укратко изложио све што сам успео да саберем за оно време које ми је стајало на располагању за бављење тим послом, с обзиром на друге обавезе које су ми поврене и на управаљање црквом.
Да би била јасна разлика између историје и других излагања, сама историја написана је крупнијим словима, док је оно што је историји додато писано мањим (тј. обичним) словима. Бог ће онима који читају и слушају дати усрдност како би стекли духовну корист.
П и т а њ е: Зашто је свакоме неопходно да чита и познаје Божанско Писмо и историју која је у њему изложена, као и друге поучне и историјске књиге?
О д г о в о р: Постоје три разлога: први, ради познања Бога; други, да би управљао сам собом; и трећи, ради поучавања ближњег.
П р в о, р а д и п о з н а њ а Б о г а. Господ наш Исус Христос у светом Јеванђељу каже: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о Мени (Јн. 5,39). Кроз познавање Божанских књига стиже се до вечног живота. Јер у чему се може састојати вечни живот, ако не у познању истинитог и вечног Бога? О томе говори и Сам Христос: А ово је вечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа (Јн. 17,3).
Одакле човеку ово познавање истинског Бога, ако не из Светог Писма? Зато је Христос, желећи да га ученици познају и да кроз њихову проповед за Њега сазна читав свет, пре свега отворио њихов ум да разумеју писмо: за апостолство је изабрао просте и необразоване људе, а послао их је на проповед образованима и мудрима (Лк. 9).
Д р у г о, д а б и у п р а в љ а о с а м с о б о м. Свети Павле у Посланици Тимотеју пише следеће: Из детињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса (2. Тим. 3,15). Одавде је јасно да управо познавање Божанског писма управља човеком, учи га и руководи ка спасењу. Зато нам свети Јован Златоуст и саветује: “Ако са великом усрдношћу узмете у руке свете књиге, имаћете користи од онога што те књиге садрже. Јер од њих се много шта добија: пре свега језик се кроз читање учи речитости, а такође душа добија духовна крила и узноси се горе, просвећујући се сијањем Сунца правде. Затим, као што материјални хлеб умножава телесне силе, тако и читање даје снагу души, јер оно представља духовну храну која душу чини јаком, постојаном и мудром, не допуштајући јој да буде захваћена телесним страстима; напротив, дајући души крила, читање је узноси ка небу”.
Други учитељ, свети Јован Дамаскин, дотичући се исте те духовне користи која долази од читања књига, каже следеће: “Као дрво посађено поред извора воде, тако и душа која се напаја Божанским Писмом напредује и доноси зрео плод, тј. веру православну, и стално се украшава зеленим листовима, тј. богоугодним делима; јер кроз Свето Писмо душа се утврђује у врлинским делима и чистом сазерцању, будући да у њему (Светом Писму) налази призив на сваку добродетељ и одвраћање од сваког зла” (Тачно изложење, ИВ. О вери). Наговарајући нас да у читању будемо усрдни, исти писац каже још и ово: “Покуцајмо на врата прекрасног раја Светог Писма, раја миомирисног, преслатког, предивног, који слади наше уши појањем свакојаких духовних богоносних птица, који се дотиче нашег срца, теши га у жалости, успокојава у јарости и испуњава вечном радошћу”.
Какав губитак представља нечитање и непознавање књига, то објашњава свети Анастасије Никејски када каже: “Као што је немогуће да роди класје на земљи коју не напаја киша, макар и хиљаду пута била засејана, тако ни ум који није напојен Божанским Писмом не може да донесе никакав духовни плод, макар му неко саопштио и хиљаду речи. Велико је зло не познавати Свето Писмо и бити налик неразумним животињама, јер се из непознавања Писма рађа безбројно мноштво зала. Одатле долазе велике несреће јереси, одатле немаран живот, бескорисни подвизи, душевно слепило, ђавоља обмана. Као што они чије су телесне очи слепе не могу да ходе правим путем, тако се и они који не познају Божанско Писмо и не виде његову светлост често спотичу и стално бивају наведени на чињење греха”.
Добром и богоугодном животу човек се учи из примера оних који су раније провели свој живот у добродетељима; те примере не може да нађе нигде другде него у историјама Божанског Писма, било грађанским, било црквеним. Зато побожни византијски цар Василије Македонац, саветујући свога сина Лава Премудрог, каже: “Не буди лењ да стално читаш описе древних деогађаја, јер ћеш у њима без муке наћи оно што су други налазили уз велик труд, разумећеш добра дела добрих и зла дела злих. Управо тако схватићеш најразличитије промене у људском животу, непостојаност овога света и како лако падају царства. Да кажем краће: видећеш каква казна стиже за зла дела, а каква је награда за добра. Зла дела ћеш избегавати, да и тебе не би стигла Божија казна, док ћеш добра заволети. На тај начин успећеш да исправиш све у себи, како би могао да се удостојиш добре награде”. Такво је било Василијево завештање сину.
Т р е ћ е, р а д и п о у ч а в а њ а б л и ж њ е г. Свети апостол Павле пише светом Тимотеју: Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности (2. Тим. 3,16). Према заповести Божијој хришћанин треба да љуби свога ближњега као самог себе. А ако треба да љуби ближњег као самог себе, онда и за њега треба да тражи и да му жели спасење, као и самом себи. Јер опште прихваћено обележје истинске љубави није то да се чини добро телу ближњега, него пре свега да се незналица научи, да се исправи онај који греши и да се покаже брига за душу онога ко пропада, како би био приведен спасењу. Онај ко не мари за спасење ближњега - не воли ближњега као самог себе и нема истинску љубав према Богу.
Неко ће можда рећи: мени је доста што пазим на себе, нећу још и на друге; довољно ми је да водим рачуна о своме спасењу, а не још да бринем и о спасењу других.
Ономе ко тако размишља одговара свети Златоуст: “Ипак, нећеш моћи да задобијеш спасење, ако будеш лењ да се постараш и за свога брата”. И још: “Ако све сачувамо, а ближњем не донесемо корист, нећемо ући у царство небеско”. И још: “Ни једно поправљање не може да буде велико, ако се оно што се стекне не преда и другима, то јест доброме човеку за спасење није довољно сопствено поправљање, ако не поправља и друге и не доноси им корист”. Зато он каже и ово: “Свако нека тражи спасење ближњих; тражити спасење ближњих значи доносити корист један другоме, како учи свети апостол Павле: Сваки нека угађа ближњем, тј. нека му буде од користи. Корист бива и од добродетељног живота, и од речи, када човек не само да сам живи богоугодно, него и друге томе учи добрим речима, саветујући их и опомињући да се клоне зла и да чине добро” (Златоуст. Поука 25. на 1. Кор. и Поука 4. на Еф.).
Још може неко да каже: ја нисам учитељ, нисам свештеник, нисам духовник и пастир душа, и зато не треба никога да учим. Таквоме одговара Теофилакт: “Не говори: ја нисам учитељ ни наставник, и не треба друге да учим шта је корисно; лажеш, јер учитељи немају могућности да поучавају свакога понаособ, него Бог хоће да свако поучава и подиже другога”. А у Старом Завету, зар се свети Давид, који је био цар, није старао о користи ближњих? Зар он није учио и поучавао грешнике да чине добра дела? Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити к Теби (Пс. 50,15). Тим пре ово треба радимо ми, синови нове благодати.
Ако пак међусобно поучавање и усмеравање ка спасењу представља дуг хришћана, како неко може да учи другога ако сам није упућен у Свето Писмо и не познаје догађаје из прошлости? Како ће такав да поучава другога, када не зна ни свој пут? На таквоме се остварује јеванђелска прича: Слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15,14).
Услед поменута три разлога свакоме је неопходно да чита и познаје Божанско Писмо, а такође и друге корисне књиге.
Ј о ш ј е д н о п и т а њ е: Зашто је Бог изволео да створи сву твар горе на небу и доле на земљи?
О д г о в о р? Бог Који је беспочетан и бесконачан, Цар свих векова, бесмртан, моћан, премудар, савршен у Својој Божанској сили и господству, Он Који нема никакав недостатак и Чијем савршенству ништа не може да се дода, него је Себи сасвим довољан, пун, изобилан, велик, прехвалан и преславан, Он, дакле, није имао никакву неопходну потребу да створи овај видљиви и невидљиви свет, горње и доње, небеско и земаљско, анђеле и људе и уопште свако створење; али све је то Он благоизволео да створи по преизобилној доброти и премудрости у Њему, пројавујући кроз то Своју свемогућу силу, неописиву премудрост и неисцрпну благост чиме је преиспуњен као препуна чаша; као набујала река која се прелива преко својих обала и напаја низине земље, тако се и Он, преблаги Бог, од преизобилне пуноће излио на творевину, а да се Сам тиме уопште није умањио. Свети Василије Велики каже: “Као грнчар који је својом вештином створио безбројно мноштво посуда, а да није изгубио ни умеће ни снагу, тако је и Творац свега привео у биће сав величанствени свет, имајући силу не само да га у једном тренутку створи, него силу која ово бесконачно превазилази”.
Све је пак створио ни због чега другог, него само зато да би имао коме непрестано да чини добро, удељујући Своју доброту и дајући Својој творевини дарове из непотрошивих и неисцрпних ризница Божанског милосрђа. Добро не може да се препозна као добро, ако није даровано од другога; у којој је мери даровано, у тој се мери више и препознаје као добро. Чинећи познатом своју Своју бескрајну доброту, милост и благост, Господ је саздао разумна створења, како би и њима била дата Његова доброчинства. Размишљајући о томе свети Григорије Богослов каже: “За доброту Божију није било довољно да се сама себи показује, него је требало да се излије напоље, да би се чинило добро многима” (Григорије Богослов, Беседа на Рождество Христово).
Нека Његова разумна творевина, ту мислим на анђеоску и на људску природу, која се стално наслађује Његовим неизрецивим доброчинствима, познаје Њега, Свога Творца и добротвора, нека га љуби и прославља, нека му благодари, нека му се клања и верно служи.Али пре свега нека Свога Творца познаје и нека у Њега верује нестална људска природа, на коју се Творчева благост кроз оваплоћење Логоса излила више него на анђеле, и нека се свом својом љубављу приљуби уз Њега. Нека човек, пошто Њему има да захвали за тако велике и неописиве милости, благоугађа Богу у све дане живота свога, надајући се да ће од благости Његове добити вечно блаженство и заједницу са светим анђелима у Царству Његове Божанске славе.

("Летопис" би требало да изађе до краја 2011. године, као 5. књига у библиотеци КОТВА)