Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 1.

Уважена у Господу Н. Н.!
Од срца Вам благодарим за посету Вас и Вашег супруга Н. Н. нашој обитељи. Радо ћемо се сећати благочестиве наклоности коју сте показали према нама; а по повратку кући, посетили сте моју убогост својим писмом од 7. августа.
То што сте пронашли спокојство и утеху у нашем манастиру, то Вам је даровао Господ, по вашој вери и усрдности у тражењу Царства Божијег и правде Његове. Али на попришту живота и у општењу са људима не можемо увек имати такво духовно расположење. У нама још нису истребљене страсти, него леже скривене и показују се управо онда када нам ближњи, приликом контакта са њима, по допуштењу Божијем причињавају непријатности. Ово нам открива наше старе слабости и то да још нисмо достигли праву меру испуњавања заповести Божијих; стога треба да водимо борбу против својих страсти, и да, спознајући своје слабости, презиремо и прекоревамо себе, да се смиравамо и не узбуђујемо због тога што нисмо достигли жељено, и да ни у ком случају не прекоревамо друге, који нам само показују наше право духовно стање. Смирење на нас привлачи милост Божију и помоћ у нашим делима. Духовна утеха коју сте добили не може дуго да остане неизмењена: јер она се шаље само повремено, како би Вас укрепила у искушењима; они пак који су достигли смирење више се наслађују утехама, иако благодат Божија и њих понекад посећује искушењима, у зависности од њиховог духовног стања, како се због добијених духовних утеха не би погордили. А колико је тек нама немоћнима потребан огањ искушења који спаљује трње наших страсти.Ви се узнемиравате зато што за време молитве не можете да саберете своје мисли, него сте расејани. Сабрана молитва дело је савршених; а ми немоћни, који се још налазимо у борби (са страстима), треба да сабирамо наше мисли које лутају, да се смиравамо када наиђу помисли, и никако не смемо да се узнемиравамо; јер немир даје снагу ђаволу да још силније устане против нас, док га смирење прогони. А када бисмо увек имали чисту молитву, без расејаности, то нам не би било корисно, јер не бисмо могли да избегнемо сујетне и горде помисли које би нам ђаво убацивао. Имајте на уму да Бог прима молитву смирених. Питате – које молитве да читате сваки дан? Будући да ми нису познати ваша ситуација, домаће обавезе и снаге, на ово питање не могу сасвим тачно да Вам одговорим. Али ако Вам је угодно, предлажем следеће: ујутро читајте јутарње молитве, а ако остане времена – једну катизму или славу; увече – молитве пре спавања, а током дана ујутро или увече канон Мајци Божијој и Анђелу Чувару; суботом – Акатист Мајци Божијој, а недељом – Акатист Господу Исусу, затим Апостол и Јеванђеље, по једну главу, и неколико поклона. Све ово обављајте са смирењем, и не помишљајући да «чините добро», како је мислио фарисеј. У случају да нешто не испуните, ако Вас било шта спречи, па чак и лењост, никако се немојте узнемиравати, не падајте у униније и не клоните духом, него се смирите и сматрајте себе за последњу од свих. Господ нека вас укрепи у свим Вашим добрим намерама и делима, као и у борби против невоља које наилазе и сопствених страсти, и нека Вам подари истински духовни разум.
(Ово и наредних осамнаест писама упућено је истој особи. Написана су у периоду од јесени 1858. године, до пролећа 1860. године)