субота, 12. јун 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ИЗЛАГАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА ВЕРЕ

Књиге символа вере

Изложења православне вере, одобрена од стране Сабора помесних цркава ближих нама по времену, називају се књигама православног символа вере, пошто представљају својеврсна опширна тумачења символа вере. Њихова је намена – да са православне тачке гледишта осветле првенствено оне истине хришћанства, које су искривљено представљене у неправославним исповедањима познијих времена, нарочито у протестантизму. Такво је «Исповедање Православне Вере» које је саставио јерусалимски Патријарх Доситеј, а које је било прочитано и одобрено на Јерусалимском Сабору 1672. године.(1) Педесет година након тога, на тражење Англиканске цркве, ово исповедање јој је послато у име свих источних Патријараха, па је стога познатије под насловом «Посланица Источних Патријараха о Православној Вери».(2) Овде спада и «Православно исповедање» Кијевског митрополита Петра Могиле(3), које је размотрено и исправљено на два помесна Сабора (Кијевском 1640. и Јаском 1643), а затим одобрено од четири Васељенска Патријарха и руских Патријараха (Јоакима и Адријана).Сличан значај код нас има и «Православни Хришћански Катихизис» светитеља Филарета Московског(4), у делу који садржи објашњење Символа вере.
Овај «Катихизис» био је «испитан и одобрен од стране Светог Синода, и објављен као школски уџбеник и за потребе свих православних хришћана».(5)  

Догматски системи

Покушај свестраног излагања целокупног хришћанског учења назива се «систем догматског богословља». Целовит и за православно богословље веома драгоцен догматски систем саставио је у осмом веку свети Јован Дамаскин, под насловом «Тачно изложење Православне Вере».(6) У овом свом раду Јован Дамаскин је, може се рећи, дао резиме, или направио пресек целокупне богословске мисли источних Отаца и учитеља Цркве све до осмог века.
Од руских богослова најпотпуније радове у области догматског богословља дали су у деветнаестом веку Московски митрополит Макарије («Православно-догматско Богословље» у два тома), Филарет архиепископ Черниговски («Православно догматско Богословље» у два дела), епископ Силвестар, ректор Кијевске Духовне академије («Опит Православног догматског Богословља, са историјским излагањем догмата» у пет томова), протојереј Н. Малиновски («Православно догматско Богословље у четири тома, и «Студија Православног догматског Богословља» у два дела) и протојереј А. Свјетлов («Хришћанско учење о вери: апологетско излагање).(7)

ЗАДАТАК ДОГМАТСКОГ БОГОСЛОВЉА

Догматски рад Цркве одувек је био усмерен на то да се у свести верујућих утврде истине вере које је Црква од почетка исповедала. Он се састојао у указивању на то који пут мишљења представља следовање васељенском Предању. Догматски рад Цркве састојао се у томе да се у борби против јереси а) пронађе тачна форма изражавања истина вере које су нам предате од старине и б) да се потврди исправност црквеног учења, његовим образлагањем на основу Светог Писма и Светог Предања. Догматска мисао светих апостола била је и остаје образац пуноће и целовитости хришћанског погледа на свет: хришћанин двадесетог века не може да истине вере развије или продуби потпуније од апостола. Стога су сасвим неумесни покушаји откривања нових хришћанских истина, или нових аспеката догмата који су нам дати, или њиховог новог разумевања, како од стране појединих лица, тако и у име саме науке догматског богословља. Задатак науке догматског богословља јесте да уверљиво и доказано изложи предано православно хришћанско учење.
Неки целовити радови из догматског богословља излажу мисли отаца Цркве историјским редоледом. Таква је на пример структура поменутог «Опита Православног Догматског Богословља» епископа Силвестра. Треба знати да такав начин излагања у православној богословској науци нема задатак да истражи «постепени развитак хришћанских догмата». Његов циљ је другачији: историјски доследно и потпуно излагање мисли светих Отаца Цркве о сваком питању вере очигледно потврђује да су сви они, кроз све векове, једнодушно мислили о истинама вере; али пошто су једни од њих предмет разматрали са једне стране, а други са друге, пошто су једни наводили аргументе једне врсте, а други – друге, историјско истраживање учења Отаца Цркве показује пуноћу разматрања догмата вере и пуноћу доказа њихове истинитости.
Ово не значи да научно-богословско излагање догмата мора да добије ненарушив облик. Свака епоха истиче своје сопствене погледе, схватања, питања, јереси и приговоре против хришћанске истине, или пак понавља већ заборављене старе. Природно је да богословље обраћа пажњу на ове захтеве времена, да одговара на њих и да у складу са њима излаже догматске истине. У том смислу може се говорити о развитку догматског богословља као науке. Али нема довољног основа да се говори о развитку самог хришћанског учења.

Догматика и вера

Догматско богословље је намењено верујућем хришћанину. Оно само по себи не доноси веру, него претпоставља њено постојање у срцу. Веровах, зато и говорих – речи су старозаветног праведника (Пс. 115,1). И Господ Исус Христос је откривао тајне Царства Божијег ученицима тек након што су поверовали у њега: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога. И ми смо поверовали и познали да си Ти Христос Син Бога живога (Јн. 6,68-69). Вера, тачније вера у Сина Божијег, Који је дошао у свет, представља крајеугаони камен Светог Писма; она је темељ личног спасења; она је темељ богословске науке. А ова су (знамења) записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово – пише апостол Јован на крају свога Јеванђеља (Јн. 20,31), понављајући исту мисао и много пута у својим посланицама. Ове његове речи изражавају главну идеју свих апостолских књига. «Верујем» - ово исповедање треба да представља почетак сваког хришћанског богословља. Тако оно неће бити апострактно умовање, нити мисаона дијалектика, него пребивање мислима у божанским истинама, усмереност ума и срца ка Богу, спознаја љубави Божије. За неверујуће оно је неделотворно, јер је за њих и Сам Христос Камен спотицања и Стена саблазни (1. Пет. 2,7-8; Мт. 21,44).

Богословље и наука, Богословље и философија

Из тога што се догматско богословље заснива на живој и светој вери, јасна је разлика између богословља и природних наука, које су засноване на посматрању и искуству. Полазни прницип овде је вера, а тамо искуство. Ипак, сами методи изучавања, методи мишљења су и овде и тамо једни те исти: изучавање чињеница и закључивање. Само што се тамо закључци изводе из чињеница добијених посматрањем природе, а овде су закључци довбијени изучаваењем Светог Писма и Свртог Предања; оне науке су емпиријске и техничке, а ова је – богословска.
Одатле је јасна разлика између богословља и философије. Философија учење је засновано на разумским основама и на закључцима опитних наука, у мери у којој су ове последње способне да се приближе вишим питањима живота; а богословље је засновано на Божанском Откривењу. Њих не треба мешати. Богословље не представља философију чак ни онда када нашу мисао погужава у тешко разумљиве, дубоке и узвишене појмове хришћанске вере.
Богословље не одбацује ни опитне науке, ни философију. Свети Григорије Богослов је светог Василија Великог хвалио због тога што је овај у потпуности владао дијалектиком, помоћу које је оповргавао философске конструкције противника хришћанства. Уопште, свети Григорије није имао разумевања за оне који су показивали непоштовање према спољашњој учености. Пошто је у чувеним «Беседама о Светој Тројици» изложио дубоко мисаоно («созерцатељно», контемплативно) учење учење о Тројичности, он овако запажа о себи: «Дакле, што је могуће краће излажем вам нашу философију – догматски, а не теоретски, на начин рибара, а не Аристотела, духовно, а не лукаво сплетено, према законима Цркве, а не тржнице».
Подела предмета: Курс догматског богословља дели са на два основна дела, на учење:
1) О Богу у Самом Себи
2) О Богу у Његовом пројављивању Себе као Творца, Промислитеља, Спаситеља света и Извршиоца суда над светом.


(1)Такође познатом као Витлејемски сабор.
(2)Ову «Посланицу», која садржи исповедање патријарха Доситеја из XVII века, не треба мешати са «Посланицом (или Одговором) источних патријараха Папи Пију IX» из 1848. године.
(3)Митрополит кијевски Петар Могила (1597-1646) канонизован је као светитељ 1996. године од стране Украјинске Православне Цркве (Московска патријаршија). Спомен се слави 31. децембра.
(4)Митрополит Филарет Московски (1782-1867) канонизован је као светитељ 1994. године од стране Руске Православне Цркве (Московска патријаршија). Спомен се слави 19. новембра. Његов «Катихизис» објављен је и на српском: Свети Филарет Московски. «Основе православне вере» (превод: Младен Станковић). Светигора. Цетиње, 2000.
(5)Године 1830.
(6)На српском: Свети Јован Дамаскин. «Источник знања. Тачно изложење Православне Вере» (превод: С. Јакшић). Јасен. Никшић, 1997.
(7)Ови руски богословски «системи» из деветнаестог века у новије време више «нису у моди» међу православним академским богословима, а неки неки су их и критиковали због наводно «западних утицаја» које показују. Та критика, иако у одређеној мери оправдана, углавном је била једнострана и некоректна, усмерена ка стварању слепог поверења у савремене православне богослове, као оне који нису искварени «западним утицајем». Заправо, подела на «категорије» или «систематизација» јесте прилично савремен изум позајмљен са Запада, али искључиво као спољашња организација богословског предмета. Отац Михаил на другим местима и сам брани ове богословске системе од крајње некоректних оптужби за «схоластицизам», сматрајући да су они корисни за учење богословља у школама. Ови системи представљају само покушај да се у деветнаестом веку уради оно што је свети Јован Дамаскин учинио у осомом, и нико не може да порекне да је основни садржај тих дела православан.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар