Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Човек – круна стварања

На лествици земаљских створења човек је постављен на највиши степеник и у односу на сва земаљска бића заузима владајуће место. Као земаљско биће, он се по својим даровима приближава небеским бићима, јер није много чиме умањен пред Анђелима (Пс. 8,6). Пророк Мојсије овако описује човеково порекло. Након што су саздана сва земаљска створења рече Бог: да начинимо човека по образу Нашем и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских... и од целе земље... И створи Бог човека, по образу Божијему створи га... (Пост. 1,26-27). Већ и само Божанско саветовање, на које се не указује приликом стварања осталих земаљских створења, јасно говори о томе да човек треба да буде нарочито створење, које се разликује од других, најузвишеније, најсавршеније на земљи, које има и највишу улогу у свету. Ова мисао о човековој високој улози и његовом нарочитом значају још је више истакнута тиме што је на саветовању Божијем одлучено да буде створен по образу и подобију Божијем, и што је такав заиста створен. Сваки образ нужно претпоставља сличност са својим првообразом. Сходно томе, присуство образа Божијег у човеку сведочи о одражавању и самих својстава Божијих у човековој духовној природи.

На крају, извесни детаљи који се у вези са стварањем човека дају у другој глави Књиге Постања, још једном истичу нарочита преимућства човекове природе. Управо ту је речено: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост. 2,7). Овде се уочава разлика између два дејства, или две стране дејства које се могу сматрати за истовремене: стварање тела и његово оживотворење. Свети Јован Дамаскин примећује: «Тело и душа су створени у исто време, а не онако како је празнословио Ориген – да је једно (створено) пре, а друго после». Према опису књиге Постања Бог човека ствара од већ постојећих земаљских елемената; при томе, ствара га на сасвим посебан начин, не само Својом заповешћу или речју, као што је био случај приликом саздавања других створења, него Својим директним дејством. Ово показује да је човек и по телесној организацији од самог почетка свог постојања биће које превазилази свако друго створење. Бог му, како се даље каже, дуну у нос дух животни, и поста човек душа жива (Пост. 2,7). Као онај ко је добио дух животни – и то, како је сликовито предстваљено, из уста Самог Бога – човек је нарочито биће, органско сједињење земаљског и небеског, материјалног и духовног.

Одатле потиче узвишени поглед на значај људског тела, својствен Светом Писму уопште. Тело треба да служи као сапутник, орган и сарадник душе. Од саме душе зависи хоће ли се унизити дотле да постане слушкиња тела, или ће, руководећи се просвећеним духом, учинити тело својим послушним извршиоцем и помоћником. У зависности од душе, тело од себе може да начини сасуд греховне нечистоте и прљавштине, али може да постане и храм Божији, и да заједно са душом учествује у прослављању Бога. Тако учи Свето Писмо (Рим. 12,14; Гал. 3,3; 1. Кор. 9,7; Гал. 5,24; Јуд. 1,7-8; 1. Кор. 3,16-17; 1. Кор. 6,20). Веза душе са телом не прекида се заувек ни човековом телесном смрћу. Настаће час када ће људска тела устати у обновљеном виду и опет се заувек сјединити са својим душама, како би људи примили учешће у вечном блаженству или мукама, сходно ономе што су током земаљског живота у телу учинили, добро или зло (2. Кор. 5,10).

Још је узвишенији поглед који нам реч Божија пружа на природу душе. Приликом стварања душе, Бог за њу није узео ништа од земље, него ју је ставио у човека једним Својим стваралачким дахом. Ово јасно показује да, по идеји речи Божије, људска душа представља биће које се у потпуности разликује од тела и од свега материјалног и стихијног, те да нема земаљску природу, него надсветску, небеску. Узвишеност људске душе у односу на све земаљско изразио је Господ Исус Христос речима: Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју (Мт. 16,26). Господ је поучавао ученике: И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10,28).

О овом високом достојанству душе свети Григорије Богослов се изражава на следећи начин: «Душа је дах Божији, и, будући небеска, она трпи услед мешања са земаљским. То је светлост затворена у пећини, али ипак Божанска и неугасива... Логос је узео део новостворене земље и Својим бесмртним рукама начинио мој лик, уделивши му Свој живот; јер је послао у њега дух, који је струја невидљивог Божанства».

Ипак, на овим узвишеним, сликовитим изразима светих Отаца не може се заснивати учење о томе да је душа «божанска» у пуном смислу речи и да је, сходно томе, имала вечно битије пре свог овапоћења у земаљском човеку, Адаму (такво схватање среће се у једној савременој богословско-философској струји која потиче од В. С. Соловјева). Сам по себи израз: «душа је небеског порекла» не значи да је душа Божанска по природи. Дуну дух животни – то је израз који је прилагођен човеку и нема никаквог основа да се схвати у смислу да му је Господ «дао од Своје Божанске суштине». Јер као што људски дах  не представља издисање елемената који су својствени самом човеку, па макар и као физичком бићу, тако ни на основу поменутог библијског израза не треба изводити закључак да је душа произашла из суштине Божанства, или да представља елемент Божанства. Свети Јован Златоуст пише: «Неки неразумни људи, поводећи се за сопственим представама и ни о чему не размишљајући богодолично, не обраћајући пажњу на прилагођеност израза (Светог Писма), усуђују се да кажу како је душа произашла из суштине Божије. О махнитости! О безумља! Колико је само погибељних путева ђаво показао онима који хоће да му служе?! Да би то схватио, погледај каквим супротним путевима иду ти људи. Неки од њих, хватајући се за израз 'дунуо', говоре како душе потичу из суштине Божије; други, напротив, тврде, да се оне чак претварају у суштину најнижих, бесловесних животиња. Шта може бити горе од таквог безумља?» (свети Јован Златоуст, Тумачење Књиге Постања).

Како схватити антропоморфне изразе о Богу, о томе је било речи у глави о својствима Божијим, о Богу као Духу. Овде ћемо да искористимо расуђивање блаженог Теодорита. «Када у Мојсијевој историји чујемо да је Бог од земље узео прах (Пост. 2,7) и створио човека, па тражимо смисао ове изреке, ми у томе проналазимо нарочиту благонаклоност Божију према људском роду. Јер описујући стварање пророк Мојсије примећује да је сву осталу творевину Бог саздао речју, док је човека створио Сопственим рукама. Али као што под речју не подразумевамо заповест, него само вољу, тако и овде, под образовањем тела не подразумевамо деловање руку, него највећу пажњу према том делу. Јер као што се данас по Његовој вољи зачиње плод у мајчинској утроби, и природа следи законе које јој је Он од самог почетка прописао, тако се и онда људско тело по Његовој вољи саставило од земље, и прах је постао тело». На другом месту блажени Теодорит се изражава у општијем облику: «ми не говоримо да Божанство тобоже има руке...; него тврдимо да сваки такав израз показује само веће старање Божије о човеку него о другим створењима».

Душа као самостална суштина, различита од тела

Древни Оци и учитељи Цркве, строго следећи Свето Писмо у учењу о самосталности душе и њеној самосталној вредности, објашњавали су и откривали разлике између душе и тела, како би оповргли материјалистичко схватање по коме је душа само израз хармоније удова тела, или резултат његове физичке делатности, те да она нема своју засебну духовну суштину или природу. Окрећући се обичном посматрању Оци Цркве указују да:

а) души је својствено да управља телесним стремљењима, а телу – да прима управљање (свети Атинагора и други);

б) тело је као некакво оруђе или инструмент уметника, а душа је – уметник (свети Иринеј, свети Григорије Ниски, свети Кирило Јерусалимски и други);

в) за време сна душа је у стању да се одреши од тела; она као да заборави на тело, настављајући да ради, ствара слике, машта и мисли (Тертулијан);

г) душа се не потчињава безусловно телесним подстицајима, него је чак способна да се упусти у борбу са стремљењима тела, као са нечим што јој је туђе и непријатељско, да их победи, сведочећи тиме да није исто што и тело, него да представља невидљиво биће, другачије суштине, која је изнад сваке телесне природе (Ориген);

д) она је неопазива и неухватљива, није ни крв, ни ваздух, ни огањ, него самопокретно начело (Лактанције);

е) душа представља нарочиту силу која доводи у потпуну сагласност и потпуно јединство све удове организма (свети Атанасије Велики, свети Василије Велики).

ж) души припада разум, она поседује самосвест, она има слободну вољу (Ориген и други).

з) човек се телом налази на земљи, а умом мисли о небеском и сазерцава га; будући смртан телом, он расуђује о бесмртности и неретко из љубави према врлини сам на себе навлачи страдања и смрт; имајући привремено тело, умом представља себи вечно и стреми ка вечном, занемарујући оно што му је под ногама: само тело не би помислилио о себи ништа слично (свети Атанасије Велики).

Када говоре о самој природи душе, Оци и учитељи Цркве указују на њену једноставност и нематеријалност, насупрот сложености и материјалној грубости тела, на њену безобличност и потпуно одсуство форме, и уопште на то, да она не подлеже свим оним димензијама (простора, тежине итд.) којима подлеже тело (Ориген и други).

Поводом чињенице да се стања тела одражавају на душевну делатност, коју могу да ослабе или чак изопаче, на пример у старости, болести или пијанству, Оци Цркве често користе поређење тела са оруђем којим се управља. Различит степен пројављивања душе у телу сведочи само о непостојаности оруђа – тела. Стања тела која нису погодна за пројављивање душе могу се упоредити са изненадном буром на мору, која смета кормилару да покаже своју вештину, али не доказује њено одсуство; као пример такође може да послужи раштимована лира, из које чак ни највештији музичар неће извући складне звуке (Лактанције); тако ни лоши коњи не пружају јахачу могућност да покаже своје умеће (блажени Теодорит).

Неки од древних (свети Амвросије, свети папа Григорије Велики, свети Јован Дамаскин), који су признавали духовност душе за разлику од тела, истовремено су јој приписивали некакву релативну телесност или материјалност. Овим претпостављеним својством душе они су хтели да направе разлику између духовности људске душе, као и духовности Анђела, и најчистије духовности Божије, у поређењу са којом све друго мора да изгледа материјално и грубо.

О пореклу душа појединачних људи

Порекло душе сваког појединачног човека није у потпуности откривено у речи Божијој, као «тајна, позната једино Богу» (свети Кирило Александријски); Црква нам не даје строго одређено учење о том предмету. Она је одлучно одбацила само Оригенов став, наслеђен из Платонове философије, о претпостојању душа, према коме душе долазе на земљу из горњег света. Ово учење Оригена и оригениста осуђено је на Петом Васељенском сабору.

Ипак, дата саборска одредба не одређује да ли душа настаје од душа човекових родитеља, и само у том општем смислу представља ново створење Божије, или пак сваку душу непосредно и посебно ствара Бог, сједињујући је затим у одређеном тренутку са телом које настаје или је већ настало? Према схватању неких Отаца Цркве (свети Климент Александријски, свети Јован Златоуст, свети Јефрем Сиријац, свети Теодорит), Бог посебно ствара сваку душу, при чему неки њено сједињење са телом везују за четрдесети дан по образовању тела. (Римо-католичко богословље је одлучно заузело гледиште по коме Бог сваку душу посебно ствара; оно се догматски уводи и у неким папским булама; папа Александар VII је са тим гледиштем повезао и учење о непорочном зачећу Пресвете Дјеве Марије). Према схватању других учитеља и Отаца Цркве (Тертулијана, светог Григорија Богослова, светог Григорија Ниског, светог Макарија, Анастасија Презвитера), обе суштине, душа и тело, настају истовремено и усавршавају се: душа настаје од душа родитеља, као што и тело настаје од тела родитеља. На тај начин «стварање» се овде схвата у ширем смислу, као учешће стваралачке силе Божије, која је присутна и неопходна свуда, за сваки живот. Основ за ово гледиште представља то, што је у лицу праоца Адама Бог створио људски род: и створио је од једне крви сваки народ човечанства (Дап. 17,26). Одатле следи да су у Адаму потенциално дати душа и тело сваког човека. Но, Божија одлука остварује се тако што и тело и душу ствара, саздава Бог, јер Он све држи у Својој руци, и Сам даје свима живот и дисање и све (Дап. 17,25). Створивши, Бог саздава.

Свети Григорије Богослов каже: «Као што је тело, које нам је  првобитно створено од праха земаљског, касније постало потомак људских тела, и не прекида се од првоствореног корена, садржећи у једном човеку друге, тако и душа, удахнута од Бога, од тог тренутка улази у образовани састав човека, рађајући се поново из првобитног семена (очигледно, по мишљењу светог Григорија Богослова, духовног семена), и удељује се многима, чувајући у смртним удовима свагда постојани лик... Као што дување у музичарску трубу производи звуке у зависности од дебљине трубе, тако се и душа, која је у исцрпљеном телу изгледала слаба, појављује у ојачалом телу и тада открива сав свој ум» (свети Григорије Богослов, слово 7, «О души»). Исти такав став има и свети Григорије Ниски.

Свети Јован Кронштатски у свом «Дневнику» расуђује овако: «Шта су то људске душе? То је једна те иста душа, или један те исти дах Божији, који је Бог удахнуо у Адама, и који се од Адама до данас шири на сав људски род. Сви људи су зато исто што и један човек, или једно дрво човечанства. Одатле најприроднија заповест, заснована на јединству наше природе: Љуби Господа Бога својега (Праобраз твој, Оца твога) свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Љуби ближњега свога (јер ко ми је ближи од мени сличног човека, који је од једне крви са мном) као самога себе (Мт. 22,37-39). Испуњавање ових заповести представља природну нужност» (свети Јован Кронштатски, «Мој живот у Христу»).

Бесмртност душе

Вера у бесмртност душе је нераздељива од религије уопште и тим пре чини један од основних предмета хришћанске вере.

Она није могла да буде страна ни Старом Завету. Њу изражавају Проповедникове речи: И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к Богу, Који га је дао (Проп. 12,7). Читава повест треће главе Књиге Постања – заједно са речима упозорења Божијег: ако окусите с дрвета познања добра и зла, умрећете – одговор је на питање о појави смрти у свету, те на тај начин сама по себи представља израз идеје бесмртности. Мисао да је човеку била намењена бесмртност и да је бесмртност могућа, садржана је у Евиним речима: само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете (Пост. 3,3). Исту мисао изражава и псалмопојац речима Господа: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви. А ви ћете као људи умрети и као један од кнезова пашћете (Пс. 81,6-7). Несумњивост идеје о бесмртности у Старом Завету мора посебно да се доказује, зато што постоји гледиште које пориче постојање вере у бесмртност душе код јевреја. У Мојсијевим књигама указује се на веру у бесмртност душе. За Еноха Мојсије примећује да га нестаде, јер га узе Бог (Пост. 5,24), то јест он се преселио код Бога не окусивши смрт. Библијске изрази о смрти Авраама (Пост. 25,8), Арона и Мојсија (Понз. 32,50): прибрао се к народу својему – није логично схватити у смислу полагања у једну гробницу или место, па чак ни у исту земљу са својим народом, јер ни један од ових старозаветних праведника није умро у земљи својих предака, него у новој области у којој су се населили (Авраам) или лутали (Арон, Мојсије). Патријарх Јаков, добивши вест да су његовог сина расргле звери, каже: с тугом ћу сићи за сином својим у подземље (Пост. 37,35) – ад, очигледно не у смислу гробнице, него у смислу пребивања душе. Ово стање душе после смрти представљено је у Старом Завету као силазак у подземље, то јест као невесело стање у области где се чак не чују хвале Господу, као што је то изражено на низу места из књиге о Јову и у псалмима.

Но, већ се и у Старом Завету, посебно у време ближе Спаситељевом доласку, чује нада у то да ће праведни људи избећи ово невесело стање. На пример, у књизи Премудрости Соломонових: душе праведника су у руци Божијој, и мучење их неће дотаћи...; праведници живе у векове, и награда је њихова у Господу (Прем. 3,1; 5,15). Нада у будуће избављење душа праведника из ада још јасније и разговетније изражена је у речима псалма: А још и тело моје починуће у нади, јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац Твој види труљења. Бог ће избавити душу моју из руке адове, када ме прихвати (Пс. 15,9-10; такође Пс. 48,16).

Ослобађање из ада, које је било предмет наде у Старом Завету, постигнуто је у Новом Завету. Син Божији сиђе у најдоња места земље... и заплени плен (Еф. 4,8-9). У опроштајној беседи са ученицима Господ им је рекао да Он иде да им припреми место, како би били тамо где ће бити и Он Сам (Јн. 14,2-3); и разбојнику је рекао: Данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23,43).

У Новом Завету бесмртност душе представља предмет савршенијег откривења и чини један од основних елемената праве хришћанске вере, одушевљавајући хришћанина и испуњавајући његову душу радосном надом на вечни живот у царству Сина Божијег. Јер је мени живот Христос и смрт добитак... имам жељу умрети и са Христом бити (Фил. 1,21-23). Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан (2. Кор. 5,1-2) – пише апостол Павле.

Само по себи се разуме да су свети Оци и учитељи Цркве једногласно проповедали бесмртност душе(1), с том разликом да су је једни сматрали бесмртном по природи, а други – већина – бесмртном по благодати Божијој: «Бог хоће, да она (душа) живи» (свети Јустин Мученик); «душа је бесмртна по благодати Бога, Који је чини бесмртном» (свети Кирило Јерусалимски и други). Оци Цркве овим истичу разлику између бесмртности човека и бесмртности Бога, Који је бесмртан по суштини Своје природе, те стога, по Светом Писму, једини има бесмртност (1. Тим. 6,16).(2)

Проучавање показује да је вера у бесмртност душе увек унутрашње нераздвојна од вере у Бога, у тој мери да се степен прве одређује степеном последње. Што је код некога живља вера у Бога, то је тврђа и несумњивија његова вера у бесмртност душе. И обратно, што слабије и беживотније неко верује у Бога, то са већим колебаљњем и сумњом прилази истини о бесмртности душе. А ко сасвим изгуби или угуши у себи веру у Бога, тај обично потпуно престаје да верује у бесмртност душе или у будући живот. Ово је и разумљиво. Силу вере човек добија од Самог Источника живота. Ако прекине везу са Источником, онда губи тај ток живе силе, и више никакви разумни докази и уверавања нису у стању да му улију силу вере.

Може се извести и обрнут закључак: код оних исповедања и погледа на свет, макар и хришћанских, где бледи сила вере у живо загробно постојање душе, где нема молитвеног спомињања умрлих, и сама хришћанска вера налази се у стању опадања. Онај ко верује у Бога и ко је свестан љубави Божије не допушта мисао да би његов Небески Отац могао пожелети да потпуно пресече његов живот и да га лиши везе са Собом, као што ни дете, које љуби мајку и кога мајка љуби, неће поверовати да мајка не жели његов живот.

С правом треба рећи да у Православној Источној Цркви свест о бесмртности душе заузима потребно, централно место у систему учења и у животу Цркве. Дух Црквеног Устава, садржај богослужења и појединих молитвословља подржава и оживљује код верујућих ту свест, веру у загробни живот душа наших блискох покојника и у нашу личну бесмртност. Ова вера као светли зрак обасјава свако дело у животу православног хришћанина.

Душа и дух

У Светом Писму духовно начело у човеку, насупрот телесном, означава се са два термина, која имају готово истоветно значење: «дух» и «душа». Употреба речи «дух» уместо «душа», или оба термина у истом значењу, среће се посебно код апостола Павла. То се види, на пример, из поређења следећих текстова: Прославите, дакле, Бога телом својим и душом својом, јер су Божији (1. Кор. 6,20) и – очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа (2. Кор. 7,1). Ми нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење дупе (Јевр. 10,39).

Међутим, у делима овог апостола постоје два места, где се упоредо са душом спомиње и дух; ово пружа повод да се постави питање: не указује ли можда апостол у људској природи осим душе још и на дух, као саставни део те природе? Такође, у делима неких светих Отаца, посебно аскетским, постоји разлика између између душе и духа. Прво такво место код апостола Павла налази се у посланици Јеврејима и гласи овако: Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклог мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр. 4,12). Друго место код истог апостола у Посланици Солуњанима: Васцели дух ваш и душа и тело да се сачува (1. Сол. 5,23). Ипак, није тешко видети да се на првом месту под духом не подразумева посебна и од душе независна суштина, него само унутрашња, најскривенија страна душе. Овде се однос душе и духа пореди са односом зглобова и сржи, али пошто ово последње представља унутрашњи део истог телесног бића, или садржано у односу на оно што садржи – онда је очигледно да апостол и дух схвата као скривени део душевног бића човековог.(3)

Што се пак тиче другог места, ту се под духом очигледно подразумева оно узвишено устројство скривеног дела душе које настаје под утицајем благодати Духа Светога у хришћанину – онај дух за који апостол на другим местима каже: Духа не гасите (1. Сол. 5,19), будите духом ватрени (Рим. 12,11). На тај начин апостол овде има у виду само хришћане, верне, а не све људе уопште. У том смислу код апостола наилазимо на супротстављање «духовног» човека «душевном» или телесном (на пример, 1. Кор. 2,14-15). Духовни човек поседује душу, али пошто је препорођен, негујући у себи семе благодати, он узраста и доноси плодове духа. Кроз немар према своме духовном животу и духовни човек може да сиђе на степен телесног, или душевног човека (Зар сте толико неразумни? Почевши Духом, сад телом завршавате, Гал. 3,3). Стога нема основа за схватање да мисли апостола Павла нису у сагласности са учењем о дводелној природи човека.

Исту мисао о духу као вишем, благодатном облику душевног живота човековог имали су очигледно они хришћански учитељи и Оци Цркве из првих векова, који су у човеку осим душе разликовали још и дух (такво разликовање налазимо код светог Јустина мученика, светог Татијана, светог Иринеја, Тертулијана, светог Климента Александријског, светог Григорија Ниског, светог Јефрема Сиријца, као и код каснијих писаца-подсвижника); но, значајна већина Отаца и учитеља Цркве дриктно прихвата дводелност човекове природе – тело и душу (свети Кирило Јерусалимски, свети Василије Велики, свети Григорије Богослов, свети Јован Златоуст, блажени Августин, свети Јован Дамаскин). Блажени Теодорит пише: «Према Аполинаријевом (јеретичком) учењу, у човеку постоје три саставна дела: тело, анимална душа и разумна душа, коју он назива умом. Али Божанско Писмо признаје само једну душу, а не две, што јасно показује историја стварања првог човека. Образовавши тело из праха земаљског и удахнувши му душу, Бог је тиме показао да су у човеку две природе, а не три».(4)

Образ Божији у човеку

Свештени писац приповеда о стварању човека:  Рече Бог: да начинимо човека по образу Нашем и подобију... И створи Бог човека по образу Своме, по образу Божијему створи га; мушко и женско створи их... (Пост. 1,26-27).

У чему се састоји образ Божији у нама? Црквено учење нам само каже да је човек створен уопште «по образу»; али који тачно део наше природе показује у себи тај образ, то не каже. Оци и учитељи Цркве су различито одговарали на ово питање: једни га виде у разуму, други у слободној вољи, трећи у бесмртности. Ако се њихове мисли сједине, добија се целовита представа о томе шта је образ Божији у човеку, према учењу светих отаца.

Пре свега, образ Божији треба видети само у души, а не у телу. Бог је по Својој природи најчистији Дух, Он није обучен ни у какво тело, нити учествује у било чему материјалном. Стога многи Оци Цркве сматрају за потребно да упозоре како се појам образа Божијег може односити само на нематеријалну душу.(5)

Човек носи обаз Божији у највишим својствима душе, нарочито у бесмртности, у слободној вољи, у разуму и у способности за чисту, некористољубиву љубав.

а) Вечни Бог је човека обдарио бесмртношћу његове душе, иако душа није бесмртна по самој својој природи, већ по доброти Божијој.

б) Бог је потпуно слободан у Својим дејствима. Он је и човеку дао слободну вољу и способност за слободно деловање у одређеним оквирима.

в) Бог је премудар. И човек је обдарен разумом који је способан да прониче у дубину ствари, да спознаје и објашњава њихов унутрашњи смисао, а не само да се ограничава на земаљске, животне потребе и на видљиву страну ствари. Разум је у стању да се уздигне до невидљивог и да се својим мислима устреми ка Самом урочнику свега постојећег – Богу. Човеков разум чини његову вољу свесном и истински слободном, јер он за себе може да изабере оно што одговара његовом узвишеном достојанству, уместо онога ка чему га вуче његова нижа природа.

г) Бог је човека створио по Својој доброти и никада га није оставио, нити га оставља Својом љубављу. А човек, пошто је добио душу од даха Божијег, стреми ка Богу, као ка своме врховном Начелу и нечему себи сродном, тражећи јединство са Њим и жудећи за тим јединством, на шта донекле указују и човеково високо и право држање, положај његовог тела и његов поглед усмерен на горе, ка небу. Тако стремљење и љубав према Богу изражавају образ Божији у човеку.

Уопштено се може рећи да сва добра и благородна својства и способности људске душе представљају такав израз образа Божијег.

Постоји ли разлика између образа и подобија Божијег? Већина светих Отаца и учитеља Цркве одговара да постоји. Они образ Божији виде у самој природи душе, а подобије – у човековом моралном усавршавању, у врлини и светости, у достизању дарова Духа Светог. Сходно томе, образ Божији добијамо од Бога заједно са постојањем, док подобије треба да стекнемо сами, пошто смо од Бога добили само могућност за то.(6)

Постати «по подобију», то зависи од наше воље, а постиже се нашим одговарајућим делањем. Зато је на «саветовању» Божијем и речено: да начинимо човека по образу Нашем и подобију, док је за само дело стварања речено: по образу Божијему створи га... (Пост. 1,26-27). Свети Григорије Ниски сматра да нам је Божански «савет» пружио могућност да будемо «по подобију».

Назначење човека

Уздигавши човека изнад читавог земаљског света, подаривши му разум и слободу, украсивши га Својим образом, Творац му је самим тим указао и на његово нарочито узвишено назначење. Пред духовним погледом човековим су – Бог и духовни свет. Пред телесним погледом – материјални свет.

а) Прво назначење човека је – слава Божија. Човек је призван да остане веран савезу са Богом, да душом стреми ка Њему, да спознаје свога Саздатеља, да Га прославља, да се радује јединству са Њим, да живи у Њему. Премудри син Сирахов овако говори о даровима које Бог даје људима: Испунио их је проницљивошћу разума и положио је око Своје на срца њихова, како би им показао узвишеност дела Својих (Сир. 17,6-10). Јер ако је сва творевина призвана да, према својој способности, прославља Творца, као што о томе говори, на пример, псалам 148, онда је човек, као круна творевине, одређен да свесно, разумно и постојано буде најсавршеније оруђе славе Божије на земљи.

б) Због тога он треба да буде достојан свог Првообраза. Друкчије речено, призван је да се усавршава, да чува своју сличност (подобије) са Богом, да је обнавља и јача; призван је да развија и усавршава своје духовне силе путем чињења добрих дела. Ово захтева човекова брига о сопственом добру. Његово истинско добро састоји се у блаженству у Богу. Стога треба рећи да блаженство у Богу представља циљ човековог постојања.(7)

в) Човеков непосредни физички поглед усмерен је на свет. Он је постављен да буде круна земаљских створења и цар природе, како је показано у првој глави књиге Постања. У чему ово треба да се пројављује? Митрополит Макарије у «Православном Догматском Богословљу» о томе говори овако: «Као образ Божији, као син и наследник у дому Небеског Оца, човек је постављен да буде некакав посредник између Творца и земаљске творевине: заправо, намењено му је да буде као њен пророк, како би речју и делом објављивао у њој вољу Божију; да буде њен првосвештеник, како би у име свих земљородних узносио жртву хвале и благодарења Богу и спуштао на земљу небеске благослове; да буде глава и цар, како би, усредсређујући у себи циљеве битија свих видљивих ствари могао да кроз себе све сједини са Богом(8) и да, на тај начин, сву сврху земаљских створења држи у складном савезу и поретку».

Први човек је и био створен такав: способан да испуњава своје назначење, и то слободно, добровољно, радосно – по склоности душе, а не по принуди.

Размишљање о царском положају човековом на земљи наводи псалмопојца да одушевљено славослови Творца: Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! Јер се уздиже величанственост Твоја изнад небеса. Када погледам небеса, дела прстију Твојих, месец и звезде, које Ти основа. Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове...Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! (Пс. 8,1-10)

Од величанствености творевине – ка неупоредивој величанствености Творца

Апостол поучава: Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и Божанство (Рим. 1,20). За све време живота човечанства, његови најбољи умови, удубљујући се у спознају света, са дивљењем су се заустављали пред величанственошћу, складом, лепотом и разумношћу устројства света, да би од одатле своје побожне мисли узносили ка доброти, узвишености и премудрости Творца. Свети Василије Велики у својим «Беседама на Шестоднев», разматрајући прве речи књиге Постања: У почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1,1), упућује слушаошцима позив: «Прославимо најбољег Уметника, Који је премудро и вешто створио свет, и на основу лепоте видљивог, спознајмо Онога Који све превазилази лепотом; из величанствености тих чулних и ограничених тела изведимо закључак о Бесконачном, Који је изнад сваког величанства, и због величине Своје силе превазилази свако разумевање». Затим, прелазећи на другу беседу, светитељ као да се зауставља пред безнадежношћу даљег проницања у дубину стварања, па каже: «Ако је улаз у Светињу такав, ако је предворје храма тако вредно и величанствено... каква је тек Светиња над Светињама? И ко је достојан да смело уђе у светилиште? Ко ће усмерити поглед ка тајанственом?»

---

(1)На пример, свети Атанасије Велики пише: «Бесмртност душе представља следећу тачку црквеног учења коју морате да знате... Јер ако је као сједињена са телом живела живот изван тела, њен живот ће се много интензивније наставити после смрти тела» («Против незнабожаца», 3).

(2)Свети Јован Дамаскин истиче да су «Анђели бесмртни, не по својој природи, него по благодати; јер, наравно, све што има почетак, има и крај» («Тачно изложење Православне вере». 2,3)

(3)У том смислу «дух» одговара грчкој речи νους (дух или ум), што представља највиши део људске душе, и способност којом човек спознаје Бога и улази у општење са Њим. По речима светог Јована Дамаскина, «Душа нема νους који би био нешто друго у односу на њу саму, него νους представља њен најчистији део; као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је νους у души» («Тачно изложење Православне вере». 2,12).

(4)Сагласно мишљење светих Отаца по овом питању јесте да се човек састоји од тела и душе, а да дух (νους) представља највиши и најчистији део душе. Човеков дух (νους) је створен, и никако се не сме мешати са Духом Светим, Који је наестворен. Нестворена благодат Божија, коју је човек изгубио падом у грех, на крштењу се још једном сједињује са духом. Тако на пример свети Дијадох Фотички пише: «Благодат Божија пребива у најдубљим деловима душе, односно у духу (νους)» («Филокалија», т. 1).

(5)Неки свети Оци – свети Јустин Мученик («О васкрсењу», гл. 7), свети Иринеј Лионски («Против јереси», 5-6) и Епифаније Кипарски («Панарион» или «Сандуче са лековима», 70,3) – тврде да се «образ Божији» огледа у човеку као целини. Међутим, огромна већина светих Отаца сматра да «образ Божији» припада само човековој души, или тачније најузвишенијој способности душе – духу, уму (νους). Многи од њих категорички поричу да се «Образ» односи на тело. Тако на пример Никита Ститат пише: «Само у незнању неко може да тврди да је човек створен по образу Божијем у погледу органске структуре свога тела. Он је 'по образу' врлином духовне природе свога ума (νους)» («Добротољубље», т. 4). Свети Григорије Палама такође тврди: «Свест о томе да смо створени по образу Божијем штити нас и од обоготворавања духовног света. 'Образ' овде не указује на тело, него на природу духа (νους)» («Добротољубље», т. 4).   

(6)Свети Јован Дамаскин: «Бог је саздао човека обликујући тело од земље, и Својим дахом подарио му је словесну и умну душу; а тога човека, као што је познато, називамо божанском иконом; јер израз 'по образу' открива што је умно (νους) и самовласно (тј. слободне воље), док израз 'по подобију' открива могућност уподобљавања врлини» («Тачно изложење Православне вере», 2,12).

(7)Заправо, то значи сједињење са Богом или обожење (theosis) кроз учешће у нествореним енергијама.

(8)Ово светоотачко учење свој најпотпунији израз проналази у делима светог Максима Исповедника. Владимир Лоски пише: «Богом дана функција првог човека, према светом Максиму, била је да уједини у себи сва створена бића, и истовремено да оствари своје савршено јединство са Богом, те да тако омогући стање обожења свему створеном... Пошто Адам није испунио овај задатак који је био дат човеку, у делу Христа, као другог Адама, ми можемо да видимо како је то требало да буде испуњено» («Мистичко богословље»).