Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЛИЦЕМЕРЈЕ

# Лицемерје је она врста греха која је нарочито противна познању Христа и хришћанству. Почетак обраћења Христу састоји се у спознаји сопствене греховности, сопственог пада: од таквог погледа на себе човек увиђа неопходност Искупитеља, и посредством смирења, вере и покајања приступа Христу. Али лицемер, који болује од људима слабо приметних страсти – сујете, гордости, среброљубља, зависти, лукавства, злобе – и прикрива их лицемерјем и притворношћу, неспособан је, као што је и сатана неспособан, да призна себи да је грешник. Силом навике и добродетељи и страсти постају некако природне, па тако и лицемерје услед навике постаје готово природна особина. Онај ко је обузет лицемерјем, у њему више не види порок погубан по душу, већ дела лицемерја савршава као дела правде. Душа лицемера болује од слепила: зато је Господ фарисеје и назвао безумнима и слепима (Мт. 23). Лицемер је онај несрећник, који је, по своме мишљењу, праведник кога је Бог одбацио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13). Овде су праведницима названи фарисеји, не зато што су они заиста били праведници, него зато што су сами себе сматрали за праведнике, до танчина испуњавајући обредне установе закона Божијег и газећи његову суштину, која се састоји у усмеравању ума и срца – читавог људског бића – према вољи Божијој.

Да би људе помирио са Богом, Господ им је даровао добродетељ – покајање. Како су тај духовни дар могли да приме они што су били потпуно задовољни собом, они што су у обећаном Месији очекивали првенствено војсковођу који обилним телесним даровима треба да овенча њихову ружну праведност, испуњену гордошћу и злобом? У своме помрачењу и гневу фарисеји су се чак хвалили неспособношћу за познање и прихватање Искупитеља: Верова ли ко у Њега од главара или од фарисеја (Јн. 7,48).

На ту неспособност за истинско Богопознање указао је и Господ: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице пре вас ући у Царство Божије (Мт. 21,31). Јавни грешник, грешник који је пао у смртне грехе, грешник који је на себе навукао презир и мржњу људи, способнији је за покајање од тог умишљеног праведника, који је беспрекоран по свом спољашњем понашању, али је у дубини душе задовољан самим собом. Фарисејство је страшна болест људског духа, налик болести од које болује пали анђео, којом тај анђео чува свој пад за себе као какво благо. Чувајте се – заповедио је Господ ученицима својим – квасца фарисејскога, а то је лицемерје (Лк. 12,1). Лицемерје је названо квасцем зато што оно, када се увуче у душу, продире у све мисли, у сва осећања, у сва дела људска, и постаје његов карактер, као његова душа.

Онај ко жели да се сачува од лицемерја треба, као прво, по заповести Господњој, да сва добра дела савршава у тајности (Мт. 6); потом треба да се одрекне осуђивања ближњег. Осуђивање ближњег је, према свесветом указивању Јеванђеља (Мт. 7,5), обележје лицемерја. Да не бисмо осуђивали ближњег, треба да се одрекнемо суђења о њему; зато је у јеванђелској заповести којом је забрањено осуђивање ближњег претходно забрањено суђење о њему. Не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени (Лк. 6,37). Људи себи најпре допуштају суђење о делима ближњих, а потом и нехотице падају у осуђивање. Немојмо посејати семе – па коров неће да никне; забранимо себи непотребно суђење о ближњима – и неће бити осуде. Овде ће се неко запитати: каква је веза између осуђивања ближњег и лицемерја? Та веза је очигледна. Онај ко осуђује и понижава ближњега и невољно себе истиче као праведника, мада то можда изричито не каже или чак и не разуме. Сви смо ми грешници; и свако истицање себе као праведника, непосредно или посредно, јесте лицемерје.

Када се састајемо ради пријатељског разговора, често, ако не и увек, већи део разговора састоји се у просуђивањима о ближњем, у исмевању ближњег, у клеветању, понижавању и оцрњивању ближњег. Оштре речи теку као река; а као знаци одобравања, разлежу се смех и кикотање; у тим несрећним тренуцима самозаборава и самообмане наше душе се присаједињују особинама демона и опијају се отровом лицемерја. 4. 280-283