Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Други део

О БОГУ У ЊЕГОВОМ ЈАВЉАЊУ СВЕТУ

БОГ – ТВОРАЦ СВЕТА

У почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1,1). Богонадахнуто Мојсијево сведочанство о стварању света, исписано на првој страници Библије, величанствено се уздиже над древним митским повестима о пореклу света, над различитим хипотезама о његовом постанку и развитку светског поретка које непрестано смењују једна другу. Ово сведочанство је необично кратко. Али у тој краткоћи обухваћена је сва историја стварања света.(1) Оно је дато помоћу најелементарнијег језика, чији се речник састојао од свега неколико стотина речи, језика који уопште није имао апстрактне појмове, тако неопходне за изражавање религиозних истина, но због те елементарности никако не губи свој вечни значај.

Прави циљ Боговидца Мојсија био је да кроз казивање о стварању саопшти своме народу, а преко њега и читавом људском роду, основне истине о Богу, о свету и о човеку.(2)

Главна истина – о Богу, као Једном Духовном Бићу, независном од света. Прве речи књиге Постања: У почетку створи Бог... (Пост. 1,1) сугеришу да је Бог једино ванвременско, вечно, самобитно Биће, Источник сваког битија, Надсветски Дух, јер је постојао и пре стварања света, Биће ванпросторно, Које није повезано са небом, јер је небо створено заједно са земљом. Бог је Један. Бог је Лично Разумно Биће.

Представивши сукцесивне етапе стварања света писац књиге Постања закључује своју повест речима: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (Пост. 1,31).

Из вечичанствене схеме постанка света коју је дао Мојсије следи такође низ директних закључака о свету, тачније:

1) о томе како се свет појавио:

а) свет не постоји вечно, него се појавио у времену;

б) није настао сам од себе, него по вољи Божијој;

в) није се појавио у трену, него је постепено саздаван, од једноставног ка сложенијем;

г) он није створен по нужди, него по слободном хтењу Божијем;

д) створен је Речју Божијом, уз учешће животворног Духа;

2) о томе каква је природа света:

а) свет се по суштини разликује од Бога, он није:

-ни део Бића Божијег,

-ни Његова еманација,

-ни Његово тело;

б) није створен из некаквог материјала који је вечно постојао, него је приведен у битије из потпуног небитија;

в) све што је на земљи, створено је од земаљских елемената, «изведено» је од воде и земље, позаповести Божијој, осим човекове душе, која у себи носи образ и подобије Божије;

3) о томе какве су последице стварања:

а) Бог остаје по својој природи различит од света, и свет од Бога;

б) Бог услед стварања света није претрпео никакав губитак, нити је за Себе добио било какву допуну;

в) у свету нема ничег нествореног, осим Самог Бога;

г) све створено је добро веома (Пост. 1), дакле зло се није појавило заједно са стварањем света.

Истинска религија могућа је само на оним основама, које су дате у Мојсијевој повести о постанку света.

Без прихватања Личног Бога ми не бисмо могли да Га љубимо, да Га прослављамо, да Му благодаримо, да тражимо Његову помоћ, да Му се молимо; били бисмо као сирочићи, који не познају ни оца н и мајку.

Да је свет савечан Богу, то би значило да је он на известан начин раван Богу, да је у извесном погледу независтан од Бога, а у том случају и сам би био некакав полубог, уз сву своју непостојаност и зло које у њему постоји, уз распадање и смрт. То би водило ка схватању о ограничености Божанства, то јест ка изопачењу саме идеје Божанства као неограниченог Бића, или би пак водило ка двобоштву.

Да је свет рођен из суштине Божије, по еманацији, он сам био би по достојанству као Бог. Тада над нама не би било вишег Бића; да је свет Божанство, и ми сами бисмо у њему били божанство – и за нас не би било Бога.

Али свет има почетак. Свет је створен у времену. Постоји Виша, Вечна, Премудра, Свемоћна, Добра Сила над нама, Којој се радосно устремљује и приљубљује дух верујућег човека, с љубављу кличући: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје (Пс. 103,24).

Начин стварања света

Свет је створен ни из чега. Боље рећи: из небитија приведен је у битије, како се обично изражавају и Оци, пошто ако кажемо «из», онда очигледно већ подразумевамо грађу, а «ништа» не представља грађу. Ипак, овај израз је због једноставности и краткоће условно прихваћен и његово коришћење је допуштено.

Да је стварање – привођење из потпуног небитија, о томе реч Божија говори на многим местима:

Бог је све створио ни из чега (2. Мак. 7,28),

тако да је видљиво постало из невидљивога (Јевр. 11,3),

и зове непостојеће као постојеће (Рим. 4,17).

Од момента стварања света свој почетак је добило и само време: дотле је била вечност. Свето Писмо каже: кроз Којега (Сина Свога) је и векове створио (Јевр. 1,2). Реч «векови» овде има значење времена, стога се може рећи да је свет створен у истом тренутку кад и време.

О данима стварања блажени Августин у своме делу «О граду Божијем» говори овако:

«Какви су то дани – нама је или крајње тешко да схватимо, или чак сасвим немогуће; тим пре није могуће да о томе говоримо» (књ. 9, гл. 6).

«Ми видимо да наши обични дани имају вече, услед заласка сунца, и јутро, услед изласка сунца: али од тих дана (тј. од дана постања), прва три су прошла без сунца, о чијем се стварању говори тек у четврти дан. Речено је, истина, да је светлост створена речју Божијом на самом почетку, и да је Бог раставио светлост и таму, па је светлост назвао дан, а таму ноћ; но, које је врсте била та светлост, каквим је наизменичним кретањем производила вече и јутро, и какви су били то вече и јутро – све ово је недоступно нашем разумевању, те сходно томе ми не можемо да схватимо каква је она, мада треба да верујемо без колебања...» (књ. 11, гл. 7).

Бог је створио свет Својом мишљу, хтењем, речју или заповешћу («Православно Исповедање Вере»). Јер Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148,5). Рече – означава заповедни знак. Под «речју» Божијом, како примећују Оци Цркве, овде не треба подразумевати некакав јасно артикулисан звук, или реч сличну нашој; не, ова творачка реч означава само покрет или израз свемогуће воље Божије, који је из ништавила произвео васељену.

Свети Јован Дамаскин пише: «Пошто се, дакле, благи и преблаги Бог није задовољио тиме да посматра само Себе, него је из Своје превелике доброте благоизволео да постану нека бића која би примила Његову благодетељ и постала учесници Његове доброте, створио је и превео све из непостојећег у постојање (из не-сущего в бытие); све видљиво и невидљиво, као и човека, који је састављен из онога што је видљиво и онога што је невидљиво. Он ствара промишљајући, а то што је помислио постаје дело које Реч (Логос) извршава, а Дух усавршава» (свети Јован Дамаскин).

На тај начин, мада је свет створен у времену, Бог је од вечности имао мисао о свету (Августин, «Против јереси»). Ипак, избегавамо израз: «створио је из Своје мисли», како не бисмо дали повода за схватање да је створио из Своје суштине.(3) Ако нам реч Божија не даје за право да говоримо о «предвечном битију» читавог света, онда на основу тога треба да сматрамо за неприхватљиву и идеју о «предвечном постојању људске природе», која прети да продре у наше богословље кроз једну савремену философско-богословску струју.

Руководећи се упутствима Светог Писма, света Црква исповеда учешће свих Лица Свете Тројице у стварању. У Символу вере читамо: «Верујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег... кроз Кога је све постало... И у Духа Светога, Господа, Животворног». Свети Иринеј Лионски пише: «Син и Дух Свети су као руке Оца» («Против јереси»). Иста мисао постоји и код светог Јована Кронштатског («Мој живот у Христу»).

  

Подстицај за стварање

О подстицају на стварање у мисли Божијој «Православно Исповедање» и «Детаљни Православни Катихизис» изражавају се овако: Бог је створио свет, «како би и друга бића, прослављајући Га, учествовала у Његовој доброти». Мисао о милости и благости Божијој, која је пројављена кроз стварање света, садржана је у многим псалмима, на пример у псалмима 102 и 103 (Благослови душо моја Господа), који позивају на прослављање Господа и благодарење Њему због свога постојања и целокупног промишљања Божијег. Исте мисли изражене су и код Отаца Цркве. Тако блажени Теодорит пише: «Господ Бог нема потребе за онима који Га хвале; него је само по Својој доброти даровао битије Анђелима, Арханђелима и сваком створењу» – и даље: «Бог ни за чиме нема потребу; али пошто је Он бездан благости, благоизволео је да непостојећима дарује постојање». Свети Јован Дамаскин: «Благи и преблаги Бог се није задовољио тиме да посматра само Себе, него је из Своје превелике доброте благоизволео да постану нека бића која би примила Његову благодетељ и постала учесници Његове доброте».(4)

О савршенству стварања

Реч Божија а за њом и Оци Цркве поучавају да је све што је створио Бог – добро, и указују на хармоничност света, будући да га је створио Добри. Неразумна творевина, која сама по себи нема моралну слободу, у моралном погледу није ни добра, ни зла. Разумна и слободна творевина постаје зла онда када се удаљи од Бога, то јест због своје греховној склоности, а не зато што је таква створена. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (Пост. 1,31).

Бог је створио савршен свет. Ипак, Откривење не садржи у себи схватање по коме је овај свет толико савршен да му даље усавршавање није потребно или да није у стању даље да се усавршава, и то како у време његовог стварања, тако и у његовом каснијем или данашњем стању. Земаљском свету, оличеном у његовим најбољим представницима – људима, намењен је нови, узвишенији облик живота. Божанско Откривење учи да ће ово стање света једном бити замењено бољим и савршенијим, када настану нова небеса и нова земља (2. Пет. 3,13) и када се сама творевина ослободи од робовања пропадљивости (Рим. 8,21).

На питање: како је протицао живот Божији пре стварања света? – блажени Августин одговара: «Најбоље ћу одговорити (ако кажем) – не знам». Свети Григорије Богослов расуђује: «Он је сазерцавао ватрено жељену светлост Своје доброте... Пошто се Богу не могу приписати неактивност и несавршенство, чиме је онда била заузета мисао Божија, пре но што је Свевишњи, царујући у одсуству векова, саздао васељену и украсио је облицима? Мисао Божија сазерцавала је љубљену светлост Своје доброте, сазерцавала је једнаку и једнако савршену светозарност Троипостасног Божанства, која је позната једино Божанству и ономе коме Бог открије. Ум који је породио свет, разматрао је такође у Својим великим представама слике света које је саставио – света који је, истина, произведен касније, али за Бога је већ тада био прави. Богу је све пред очима: и оно што ће бити, и оно што је било, и оно што је сада» (свети Григорије Богослов).

На питање: у чему се изражавала свемоћ Божија, кад није било света? – свети Методије Патарски примећује: «Бог је свемогућ, ван сваке зависности од ствари које је створио».

Стварање, природа и улога Анђелског света

Прво и најузвишеније место на целокупној лествици створеног битија заузимају чисти и бестелесни духови. Они не само да су релативно виша и саљвршенија бића, него имају и важан утицај на живот људи, мада су за нас невидљиви.

Шта нам је откривено за њих? Када и како су они настали? Каква им је природа дарована и да ли свима у истој мери? Какву улогу имају и на који начин постоје?

Анђели у Светом Писму

Назив «анђео» значи «весник». Овом речју углавном је одређено њихово служење људском роду. Од времена свог рајског стања људски род је знао за њихово постојање. Одраз ове чињенице видимо и у другим древним религијама, не само у јудејској.

Након пада у грех људи су изгнани из раја, на чије је двери постављен Херувим са пламеним мачем како би их чувао (Пост. 3,24). Шаљући свог слугу код Нахора, Авраам му је уливао наду уверавајући га да ће Господ послати Анђела Свога пред њим и срећно уредити пут његов (Пост. 24,7). Јаков је видео анђеле у сну (путујући за Месопотамију, приликом виђења тајанствене лествице – Пост. 28,12) и на јави (на путу кући, Исаву, када је видео војску анђела Божијих – Пост. 32,1-2). У Псалтиру се много пута говори о анђелима (на пример, хвалите Га, сви Анђели Његови – Пс. 148,2; јер ће Анђелима Својим заповедити за тебе, да те сачувају на свим путевима твојим – Пс. 90,11). Исто тако о њима читамо у књизи о Јову и код пророка. Пророк Божији Исаија је видео Серафиме који окружују престо Божији; а пророк Језекиљ је видео Херувиме у виђењу дома Божијег (Ис. 6; Јез. 10).

Новозаветно откривење садржи веома много саопштења и спомена о Анђелима. Анђео је Захарији најавио рођење Претече; Анђео је Пресветој Дјеви Марији објавио рођење Спаситеља и јављао се Јосифу у сну; многобројна војска Анђела опевала је славу рођења Христовог; Анђео је благовестио пастирима рођење Спаситеља и спречио мудраце да се врате Ироду; Анђели су служили Исусу након Његовог искушавања у пустињи; Анђео се јавио како би га окрепио у Гетсиманском врту; Анђели су објавили мироносицама о Његовом васкрсењу, а апостолима су, приликом Његовог вазнесења на небо, саопштили о Другом доласку Његовом. Анђео је ослободио из тамнице Петра и друге апостоле (Дап. 5,19), као и само апостола Петра (Дап. 12,7-15). Анђео је објавио апостолу Павлу да мора да изађе пред ћесара (Дап. 27,23-24). Јављање Анђела лежи у основи виђења датих светом Јовану Богослову његовом Откривењу.

Стварање Анђела

У Символу вере читамо: «Верујем у једнога Бога... Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог». Невидљиви, анђеоски свет, Бог је створио пре видљивог света. Господ вели Јову: (Кад оснивах земљу) ...певаху заједно звезде јутарње и сви синови Божији клицаху од радости (Јов. 38,7). Апостол Павле пише: јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, били Престоли или Господства, или Началства или Власти... (Кол. 1,16). Неки оци Цркве у првим речима књиге Постања: У почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1,1) – под небом не подразумевају физичко небо, које је настало касније, него невидљиво небо, или обитавалиште вишњих вишњих сила. Многи учитељи Цркве износе мисао да је Бог Анђеле створио далеко пре видљивог света (свети Амвросије, свети Јероним, свети Григорије Велики, свети Анастасије Синаит) и да су приликом стварања овог последњег они већ стајали пред лицем Творца и служили Му. Свети Григорије Богослов о томе размишља овако: «Пошто доброти Божијој није било довољно да се бави сазерцањем саме себе, него је било потребно да се добро разлива све даље и даље, тако да број оних којима је учињено добро буде што је могуће већи (јер је то својствено најузвишенијој доброти) – Бог је измислио пре свега анђеоске Небеске силе: и мисао је постала дело, које је извршио Логос, а усавршио Дух... Пошто Му је прва творевина била угодна, Он измишља и други свет, материјални и видљиви, односно складан састав неба, земље и онога што је између њих». Мисли светог Григорија Богослова следи и свети Јован Дамаскин.

Природа Анђела

По својој природи Анђели су делатни духови који имају разум, вољу и знање. Они служе Богу, испуњавају Његову промишљајућу вољу и прослављају Га. Они су – бестелесни духови, и пошто припадају невидљивом свету, не могу се видети нашим телесним очима. «Када се Анђели – поучава свети Јован Дамаскин – по вољи Божијој јављају достојним људима, они се не јављају онакви какви су сами по себи, него у оном преображеном виду, у коме телесни људи могу да их виде». У повести књиге о Товији, Анђео који је пратио Товију и његовог сина рекао им је о себи: све дане био сам вам видљив, али нисам јео нити пио, него се то само учинило вашим погледима (Тов. 12,19).

«Међутим Анђео се бестелесним и нематеријалним назива само у поређењу са нама, – вели Јован Дамаскин – јер се у поређењу са Богом, Јединим неупоредивим, све показује као грубо и материјално; само је Божанство апсолутно нематеријално и бестелесно».

Степен савршенства Анђела

Анђели су најсаврешнији духови. Својим духовним силама они превазилазе човека; ипак и они, као материјална бића, носе у себи печат ограничености. Будући бестелесни, они мање него људи зависе од простора и времена, пошто у муњевитом лету  пролазе безгранична пространства и појављују се тамо где је неопходно да делују. Ипак, не може се рећи да они постоје потпуно независно о простора и места, или да су свудаприсутни. Свето Писмо представља Анђеле час како силазе са неба на земљу, час како усходе са земље на небо, при чему се мора претпоставити да у једно исто време не могу да буду и на земљи и на небу.(5)

Анђелима припада бесмртност, како о томе сведочи Свето Писмо, учећи да они не могу да умру (Лк. 20,36). Ипак, њихова бесмртност није божанска бесмртност, то јест није аутохтона и безусловна, него као и бесмртност људских душа у потпуности зависи од воље и милости Божије.

Као бестелесни духови, Анђели су у највишем степену способни за унутрашњи саморазвитак. У поређењу са људским умом, њихов ум је узвишенији. Својом снагом и силом, према објашњењу апостола Петра, они превазилазе све земаљске власти (2. Пет. 2,11). Природа Анђела је изнад човекове природе, како то изражава псалмопојац, када, хвалећи човека, примећује да он није много мањи од Анђела (Пс. 8,6).

Ипак, узвишене особине Анђела имају своје границе. Свето Писмо указује на то да они не познају дубине суштине Божије, које су познате једино Духу Божијем: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијег (1. Кор. 2,11); не знају ни будућност, која је такође позната само Богу: А о дану томе или о часу нико не зна, ни Анђели на небу, ни Син, до једино Отац (Мк. 13,32); њима није у потпуности јасна тајна искупљења те стога желе да проникну у њу: у што Анђели желе завирити (1. Пет. 1,12); не знају чак ни све помисли људске (3. Цар. 8,39); коначно, они не могу да чине чудеса сами од себе, без воље Божије: Благословен Господ Бог, Који једини чини чудеса (Пс. 71,18).

Број Анђела и њихови степени

Анђеоски свет је у Светом Писму представљен као необично велик. Када је пророк Данило у виђењу угледао Старца (Дан. 7,9), његовом погледу се открило да Му хиљаде хиљада сужаху, и десет хиљада по десет хиљада стајаху пред Њим (Дан. 7,10). Мноштво војске небеске хвалило је долазак Сина Божијег на земљу (Лк. 2,13).

«Замисли, – каже свети Кирило Јерусалимски – колико је многобројан римски народ; замисли колико су многобројна друга, варварска племена која данас постоје; замисли колико је људи умрло за сто година; замисли колико их је погребено за хиљаду годину; а замисли све људе, почев од Адама до данашњег дана: велико је мноштво њихово, но, то је још мало у поређењу са Анђелима, којих је више. Они су – деведесет севет оваца, а људски род је само једна овца. Према величини места треба судити и о многобројности оних који на том месту обитавају. Земља коју ми насељавамо је као некаква тачка која се налази у средишту неба: зато небеса која је окружују имају онолико већи број становника, колико је веће пространство које заузимају; Анђела је на небесима неизбројиво много. Ако је написано да су Богу служиле хиљаде хиљада и да је десет хиљада по десет хиљада стајало пред Њим (Дан 7,10) – то је само зато што пророк није био у стању да изрази већи број». Уз такву многобројност Анђела, природно је да се претпостави како у анђеоском свету, једнако као и у материјалном, постоје различити степени савршенства, те стога и различити јерархијски степени небеских сила. Тако, реч Божија једне назива «Анђелима», а друге «Арханђелима» (1. Сол. 4,15; Јуд. 1,9).

Православна Црква, руководећи се погледима древних црквених писаца и Отаца Цркве, посебно делом «О небеској јерархији» које носи име светог Дионисија Ареопагита, дели анђеоски свет на девет зборова, или чинова, и то у три јерархијска степена, по три чина у сваком од њих. У првој јерархији стоје они који се налазе ближе Богу, тачније: Престоли, Херувими, Серафими. У другој, средњој јерархији: Власти, Господства, Силе. У трећој, која је најближа нама: Анђели, Арханђели, Началства (Православно Исповедање).

Девет набројаних анђелских зборова сусрећемо у «Апостолским установама»(6), код светог Игњатија Богоносца, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста, а касније код светог Григорија Двојеслова, светог Јована Дамаскина и других. Ево речи светог Григорија Двојеслова: «Ми прихватамо девет анђеоских чинова, јер из сведочанства речи Божије знамо за Анђеле, Арханђеле, Силе, Власти, Началства, Господства, Престоле, Херувиме и Серафиме. Тако о постојању Анђела и Арханђела сведоче готово све странице Светог Писма; о Херувимима и Серафима, као што је познато, говоре пророчке књиге; називе још четири чина набраја апостол Павле у Посланици Ефесцима, када каже: изнад свакога Началства, и Власти, и Силе, и Господства (Еф. 1,21); он и у Посланици Колошанима вели: били Престоли или Господства, или Началства или Власти – све је Њиме и за Њега створено (Кол. 1,16). Дакле, када на ова четири, о којима говори ефесцима, то јест Началства, Власти, Силе и Господства, придодамо Престоле, јасно се види пет чинова; а када се њима придодају Анђели, Арханђели, Херувими и Серафими, јасно ће се показати девет анђелских чинова».

И заиста, када се окренемо књигама Светог Писма, срећемо називе девет набројаних чинова. Више од девет се не спомиње. Тако назив Херувими можемо да прочитамо у књизи Постања у 3. глави, затим у псалмима 79. и 98, и код Језекиље у главама 1. и 10; Серафими – код Исаије, гл. 6; Силе – у посланицама Ефесцима, гл. 1, и Римљанима, гл. 8; Престоли, Началства, Господства, Власти – Колошанима, гл. 1, Ефесцима, гл. 1. и 3; Арханђели – 1. Сол. гл. 4, и код Јуде, стих 10; Анђели – 1. Пет. гл. 3, Рим. гл. 8. и другде. На основу овога, број анђелских зборова се у учењу Цркве обично ограничава на девет.

Неки Оци Цркве су осим тога износили и своја појединачна благочестива мишљења по којима подела Анђела на девет зборова обухвата само оне називе и зборове који су откривени у речи Божијој, али не обухвата многе друге називе и зборове Анђела, који нам нису откривени у овом животу, него ће нам постати познати тек у будућем. Ову мисао развијају свети Јован Златоуст, блажени Теодорит, свети Теофилакт. «Постоје истина и друге Силе – говори Златоуст – којима чак ни имена не знамо... Анђели, Арханђели, Престоли, Господства, Началства и Власти нису једини житељи небеса, него постоје и друге безбројне врсте и незамисливо многобројне класе, које никакве речи нису у стању да представље. А одакле се види да има више Сила него што је горе споменуто и да постоје Силе којима ни имена не знамо? Апостол Павле саопштивши о једном, спомиње и друго, када сведочи о Христу: Посади (Га) изнад свакога Началства, и Власти, и Силе, и Господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем (Еф. 1,21). Видите ли да постоје некаква имена која ће нам постати позната, али сада су непозната? Зато је и рекао: изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем». Оваква мишљења Црква прихвата као појединачна.

Уопште, древни пастири су учење о небеској јерархији сматрали за тајно. «Колико небеских чинова постоји – расуђује свети Дионисије у 'Небеској јерархији' – какви су они и како се код њих савршавају јерархијске тајне, то тачно зна само Бог, Узрочник њихове јерархије; и они сами знају сопствене силе, своју светлост, свој свештени и надсветски поредак. А ми о томе можемо да кажемо само онолико, колико нам је открио Бог, преко њих самих, као оних који познају себе». На сличан начин размишља и блажени Августин: «Да у небеским обитељима постоје Престоли, Господства, Началства и Власти, у то непоколебљиво верујем; и да се разликују међу собом – тога се без сумње држим; али какви су и по чему се тачно разликују међу собом – не знам».

У Светом Писму се неким вишим Анђелима дају лична имена. Постоје два таква имена у канонским књигама: «Михаило» (Ко је као Бог, Дан. 10,13; 12,1; Јуд. 1,9; Отк. 12,7-8) и «Гаврило» (Посланик Божији, Дан. 8,16; 9,21; Лк. 1,19-26). У неканонским књигама присутна су три имена: «Рафаило» (Помоћ Божија, Тов. 3,16; 12,12-15), «Уријел» (Огањ Божији, 3. Језд. 4,1; 5,20), «Салатил» (Молитва Богу, 3. Језд. 5,16). Осим тога, благочестиво предање прихвата имена за још двојицу Анђела: «Јехудеил» (Хвала Божија) и «Варахил» (Благослов Божији). Ова имена се не срећу у Светом Писму (само се у трећој књизи Јездриној спомиње још «Јеремил» (Висина Божија, 3. Језд. 4,36). На тај начин, имена су добила седморица виших Анђела, у складу са речима апостола Јована Богослова из Откривењу: Благодат вам и мир од Бога, Који јесте и Који беше и Који долази; и од седам духова, Који су пред престолом Његовим (Отк. 1,4).

Служење Анђела

На крају, каква је улога бића духовног света? Очигледно, њима је Бог одредио да буду најсавршенији одрази Његове величине и славе, и да нераздељиво учествују у Његовом блаженству. Ако је за видљива небеса речено: небеса казују славу Божију (Пс. 18,2), онда је ово тим пре циљ духовних небеса. Зато их свети Григорије Богослов назива «Одсјајима Савршене Светлости», или другостепеним светлостима.

Анђели из чинова који су ближи људском роду, у Светом Писму су представљени као весници воље Божије, руководитељи људи и служитељи њиховог спасења. Апостол Павле пише: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење? (Јевр. 1,14)

Анђели не само да песмом прослављају Бога, него Му и служе у делима Његовог Промисла о материјалном и чулном свету. Свети Оци често говоре о таквом њиховом служењу: «Једни од њих стоје пред великим Богом, други својим садејством подржавају читав свет» (свети Григорије Богослов); Анђели су «постављени ради управљања стихијама и небесима, светом и свим оним што је у њему» (Атинагора); «сваки од њих добио је један одређени део васељене или је постављен за нешто конкретно у свету, што је познато Ономе Који је све устројио и распоредио, и сви они иду ка једном циљу, према заповести Створитеља свега» (свети Григорије Богослов). Код неких црквених писаца спомињу се и нарочити Анђели који су постављени над одређеним видовима царства природе – неорганским, органским и животињским (код Оригена и блаженог Августина). Ово последње мишљење за извор има Откривење, где се говори о Анђелима који у складу са вољом Божијом управљају неким земаљским стихијама (Тајновидац пише у Откривењу 16,5: И чух Анђела вода који говори...; у Отк. 7,1: И потом видех четири Анђела где стоје на четири угла земље, и држе четири ветра земаљска, да не дува ветар на земљу, ни на море, нити на икакво дрво...; у Отк. 14,18: И други Анђео изиђе из олтара, који је имао власт над огњем, и повика јаким гласом...). Према виђењу пророка Данила, постоје Анђели којима Бог поверава да пазе на судбину народа и царстава на земљи (Дан. 10,11-12).

Православна Црква верује да сваки човек има свог Анђела Чувара, ако га није удаљио од себе безбожним животом. Господ Исус Христос је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога небескога (Мт. 18,10).

---

(1)Свети Јован Златоуст каже да је Мојсије пророк ствари из прошлости: «Сви остали пророци говоре или о ономе што ће се догодити у далекој будућности, или о ономе што ће се догодити сада, док се он, блажени (Мојсије), који је живео много генерација после (стварања света), удостојио да га руководи десница Вишњег, како би саопштио оно што је Господ учинио пре његовог рођења. Зато започиње управо тим речима: У почетку створи Бог небо и змељу, као да нам свима гласно објављује: 'Не говорим ово према упутству добијеном од људи; Онај Који је позвао (небо и земљу) из небића у биће – јесте Онај Који је покренуо мој језик да говорим о томе'. Стога вас преклињем, хајде да обратимо пажњу на ове речи, као да нам се не обраћа Мојсије, него Сам Господ васељене кроз Мојсијева уста, и да оставимо наша сопствена мишљења».  

(2)За детаљно светоотачко тумачење Књиге Постања види: Fr. Seraphim Rose, Genesis, Creation and Early Man (Platina, Calif.: St. Herman of Alaska Brotherhood, 2000). На српском: «Стварање света и рани човек» (превод: Антонина Пантелић). Образ светачки. Београд, 2002.

(3)Свети Оци уче да акт стварања припада енергијама Божијим, док предвечно рађање Сина и исхођење Духа Светога припада Суштини Божијој. Како истиче свети Григорије Палама, «Ако се акт стварања не разликује од рађања и исхођења, онда се створења ни по чему не разликују од Онога Који се рађа и Онога Који исходи... То је разлог због кога је свети Кирил (Јерусалимски), потврђујући постојање разлике између Божије Суштине и енергија, рекао: 'Акт рађања везује се за Божанску природу, с обзиром на то да се акт стварања везује за Његову Божанску Енергију'. Тиме јасно истиче шта је тврдио када је рекао: 'природа и енергија нису истоветне'» (свети Григорије Палама. «Добротољубље», т. 4). 

(4)Према православном учењу, «учествовање» заправо подразумева обожење (theosis), односно човеково сједињење са Богом и учешће у Божанском животу кроз Божанске, нестворене енергије. Човек је створен да, кроз сопствено обожење, буде веза између видљиве творевине и Бога.

(5)Свети Оци о овоме уче врло јасно. Тако свети Василије Велики пише: «Ми верујемо да је свака (небеска сила) на одређеном месту. Јер Анђео који је стајо пред Корнилија није истовремено био код Филипа (Дап. 10,3; 8,26); ни анђео који се обратио Захарији покрај кадионог жртвеника (Лк. 1,11) није истовремено био на своме месту на небу» («О Духу Светоме», гл. 23). Слично учи и свети Јован Дамаскин: «Анђели су ограничени просторно; јер кад су на небу, нису на земљи, а кад су од Бога послани на земљу, не остају више на небу» («Тачно изложење Православне вере». 2,3).

(6)«Апостолске установе» представљају збирку текстова о хришћанском учењу, побожности и црквеној дисциплини која потиче из IV или V века и пружа многе информације о животу ране Цркве (иако не нужно о апостолском времену). Мада ужива поштовање као врло стар хришћански текст, ова збирка, због неких неправославних додатака који су уношени у различита времена, нема у Цркви онај ауторитет који имају други рани текстови. Њу треба разликовати од «Правила светих апостола», која су прихваћена на Пето-шестом  сабору (692) и тако постала општецрквени ауторитет. Исти тај сабор је «Апостолске установе» у целини одбацио због тога што су «иноверни на штету Цркве унели (у Апостолске установе) неке подметнуте и неблагочестиве ствари, које су нам узвишену лепоту божанских наредаба помрачиле» (2. правило).