недеља, 13. јун 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Наслов оригинала:
Протопресвитер Михаил Помазанский
ПРАВОСЛАВНОЕ ДОГМАТИЧЕСКОЕ БОГОСЛОВИЕ
(Поправленное и пополненное автором в 1981. г.)
St. Herman of Alaska Brotherhood Press. Platina, California, 1992.
(на руском)
Коментари јеромонаха Серафима Роуза у фус нотама преузети су из издања:
ORTHODOX DOGMATIC THEOLOGY
By Protopresbyter Michael Pomazansky
Translated and edited by Hieromonk Sraphim Rose
Third edition, St. Herman of Alaska Brotherhood Press, 2005.
(на енглеском)
Превод са руског и енглеског: Младен Станковић
© За превод на српски језик: "Образ светачки" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима овај текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, нити је дозвољено дистрибуирати га на било који начин без писменог одобрења носилаца права.
Дело је објављено у зборнику "Ја сам Пут, Истина и Живот" (издање "Образ светачки", издавачка установа при храму Св. Александра Невског у Београду 2006), на стр. 5-226.



Протопрезвитер Михаил Помазански (1888-1988)
ПРАВОСЛАВНО ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ

О АУТОРУ

Протојереј Михаил Помазански, један од најистакнутијих православних богослова двадесетог века, рођен је 7. новембра 1888. године (навечерје празника Архистратига Михаила) у селу Корисћ у Волинској области на западу Русије. Његови родитељи потицали су из свештеничких породица. Са девет година Михаил је уписао Клеванску духовну школу, а потом Волинску богословију у Житомиру, где је још тада привукао нарочиту пажњу владике Антонија (Храповицког).
Од 1908. до 1912. студирао је на Кијевској духовној академији, а од 1914. до 1917. предавао је црквенословенски у Калушкој богословији. Револуција и затварање духовних школа које је потом уследило, вратили су га у родни крај, у Волинску област, која је тада ушла у састав Пољске. Године 1918. оженио је Веру Фјодоровну Шумску, свештеничку ћерку која је постала његова верна и нераздвојна сапутница у животу. Од 1920. до 1934. Михаил Помазански је био професор у Ровенској руској гимназији. Тих година он сарађује и са црквеним издавачким установама. Свештенички чин прима 1936. године, када постаје први помоћник протопрезвитера Варшавске саборне цркве. Ову дужност обављао је све до 1944. године. По завршетку рата отац Михаил је четири године живео у Немачкој. Године 1949. стигао је у Америку, где је постављен за професора Светотројицке богословије у Џорданвилу, за предмете грчки језик, црквенословенски језик и догматско богословље.
Перу оца Михаила припада читав низ књига и мноштво чланака објављених у часописима «Православна Русија», «Православни живот» и «Православни пут».  Већи део тих чланака ушао је у зборнике «О животу, о вери, о Цркви» (у два тома, 1976, на руком) и «Бог наш, на Небесима и на земљи...» (1985, на руском). Избор из првог, двотомног зборника појавио се 1996. године и на енглеском језику.(1) Али најпознатије његово дело свако је «Православно догматско богословље» (1968), које је постало основни уџбеник догматике у свим богословијама Америке у другој половини двадесетог века.
Протојереј Михаил Помазански се упокојио 4. новембра 1988. године.


УВОД

БРИГА ЦРКВЕ О ЧИСТОТИ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА

Од првих дана свога постојања, Света Црква Христова се неуморно бринула о томе да њена деца, њени чланови, чврсто стоје у чистоти истине. За мене нема веће радости, него да чујем како моја деца живе у истини – пише свети апостол Јован Богослов (3. Јн. 1,4).
Написах вам ово мало, да посаветујем и посведочим да је то истинита благодат Божија, у којој ви стојите – каже свети апостол Петар, завршавајући своју Саборну посланицу (1. Пет. 5,12).[2]
Свети апостол Павле прича о себи како је након 14 година проведених на проповеди, отишао по откривењу у Јерусалим, заједно са Варнавом и Титом, и тамо изложио, посебно пред угледнима, јеванђеље које је проповедао, како се не би испоставило да трчи или да је трчао узалуд (Гал. 2,2). У псалмима из Псалтира, или у нашим хришћанским молитвама, једно од првих мољења је – «управи нас на пут вере, да бисмо ходили у истини» Божијој.
Истинити пут вере, у историји Цркве свагда пажљиво чуван, одвајкада је називан правим, грчки ορθος, а истинита благодат Божија, о којој говори апостол Петар, називана је «православљем» или «ортодоксијом». У Псалтиру, са којим је Црква, као што је познато из историје хришћанског богослужења, била нераздвојна од првог момента свога постојања, изложени су изрази: нога моја стаде на прави пут, очи моје нека виде правоту, праведним приличи похвала (Пс. 25,12; 16,2; 32,1) и други. Апостол Павле учи Тимотеја да се пред Богом покаже καο ваљан трудбеник, који се нема чега стидети и који право управља (ορθοτομουντα) речју истине (2. Тим. 2,15). У ранохришћанској литератури стално се говори о чувању «правила вере», «правила истине». Сам израз «православље» широко је употребљаван још у епохи пре Васељенских Сабора, у терминологији самих Васељенских Сабора и код отаца Цркве, како источних, тако и западних.
Упоредо са исправним, правим путем вере, увек је било и оних који мисле другачије (
ετεροδοξουντες, по речима светог Игњатија Богоносца) – међу хришћанима је постојало мноштво већих или мањих заблуда, па и читавих неправилних система, који су тежили ка томе да се увуку међу православне. Услед трагања за истином, међу хришћанима су настале поделе.
Упознајући се са историјом Цркве, а и посматрајући садашњост, ми видимо да су се заблуде, непријатељски оријентисане према православној истини, појавиле и појављују: а) под утицајем других религија, б) под утицајем философије, в) по слабости и склоностима пале природе – природе која тражи своја права, као и оправдања за своје слабости и склоности.
Заблуде се укорењују и постају упорне најчешће због гордости људи који их штите, због гордости њихових мисли.
Да би сачувала прави пут вере, Цркви је предстојало да изгради строге форме за изражавање истина вере – морала је да сазида тврђаву истине, како би одбила утицаје са стране. Одређења истине које је објавила Црква, од апостолских дана називају се догматима. У Делима апостолским читамо о апостолима Павлу и Тимотеју: И кад пролажаху по градовима, учаху их да држе правила (δογματα) која утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму (Дап. 16,4). Овде се мисли на одредбе Апостолског Сабора који је описан у петнаестој глави књиге Дела апостослких. Код старих Грка и Римљана, грчком речју «догмат» називане су а) философске поставке и б) одлуке које су се морале тачно извршити. Према хришћанском схватању, «догмати» стоје насупрот «мишљењима» («мњењима») –непоузданим личним расуђивањима.

ИЗВОРИ ДОГМАТА

На чему се заснивају догмати? Јасно је да се догмати не заснивају на разумском расуђивању појединачних лица, па макар то били оци и учитељи Цркве, него на учењу Светог Писма и на апостолском Светом Предању. Истине вере, које се налазе у Светом Писму и апостолском Светом Предању, дају пуноћу учења вере, коју древни оци Цркве називају «Саборном вером» и «католичанским учењем» Цркве (католичански = Саборни).(3) Истине Светог Писма и Светог Предања које се складно сливају у једну целину, чине «Саборну свест» Цркве, којом управља Дух Свети.

Свето Писмо

Под Светим Писмом подразумевају се књиге које су написали свети, пророци и апостоли под дејством Духа Светога, те се стога називају богонадахнутим. Оне се деле на књиге Старог Завета и књиге Новог Завета.
Црква признаје 38 књига Старог Завета. Сједињујући неке од њих у једну, она по узору на старозаветну Цркву(4) њихов број своди на 22, према броју слова јеврејског алфавита.(5) Ове књиге, које су својевремено унете у јеврејски канон, називају се «канонским».(6) Њима се придодаје група «неканонских» књига, то јест оних које нису унете у јеврејски канон, јер су написане после закључења канона свештених старозаветних књига.(7) Црква и ове последње књиге прима као корисне и поучне; она их је у старини одредила за читање ради поучавања, не само код куће, него и у храмовима, због чега су и називане «црквеним»; Црква их држи у једном кодексу Библије заједно са канонским књигама. У катихетском смислу ставља их на друго место и гледа на њих као на додатак канонским књигама. Неке од ових књига се по своме угледу толико приближавају богонадахнутим, да се на пример у 85. Апостолском правилу(8) три књиге Макавејске и књига Исуса, сина Сирахова, набрајају заједно са канонским књигама, и за све у целини каже се да су «поштоване и свете»; ипак, ово говори само о уважавању које је према њима постојало у древној Цркви, али увек се пазило на разлику која постоји између канонских и неканонских старозаветних књига.
Свето писмо признаје 27 канонских новозаветних књига.(9) Будући да су свештене књиге Новог Завета писане различитих година апостолског доба и да су их апостоли упућивали у разна места Европе и Азије, а неке од њих нису ни биле упућене у једну одређену географску тачку, сабрати их у један комплет или кодекс – то није могао да буде лак посао; осим тога, било је потребно да се строго пази, како се међу књигама апостолског порекла не би нашле и такозване  апокрифне књиге, већином састављане у јеретичким срединама. Стога су оци и учитељи Цркве из првих векова хришћанства били нарочито опрезни приликом испитивања књига, чак и када су оне носиле имена апостола; оци Цркве су неретко поједине књиге у своје спискове уносили уз примедбу, са несигурношћу или сумњом, или пак због тога нису давали потпун списак свештених књига: ово је било неизбежно и служи као показатељ њихове изузетне опрезности у том светом делу. Нису се ослањали на себе, него су чекали општи глас Цркве. Картагински Сабор из 397. године у свом 33. правилу набраја све књиге Новог Завета без изузетка.(10) Свети Атанасије Велики наводи све књиге Новог Завета без и најмање сумње и разлике, и у једноме од својих дела списак закључује следећим речима: «Ево броја и назива канонских књига Новог Завета! Ово су некакве основе, ослонци и ступови наше вере, јер су их написали и предали сами апостоли Христа Спаситеља, који су били са Њим и научени од Њега» (Синопсис светог Атанасија).(11) Такође свети Кирило Јерусалимски набраја новозаветне књиге без и најмање примедбе о било каквој разлици између њих у Цркви. Исти потпуни списак постоји и код западних црквених писаца, на пример код Августина. Тако је саборним гласом Цркве утврђен пуни канон новозаветних књига Светог Писма. Ово Свето Писмо је, по речима светог Јована Дамаскина, «Божански Рај».(12)

Свето Предање

Свето Предање у првобитном тачном смислу те речи јесте предање које потиче од древне Цркве апостолских времена: између другог и четвртог века оно је и називано «Апостолским Предањем».
Треба имати на уму да је древна Црква брижљиво чувала свој духовни живот од непосвећених; њене Свете Тајне заиста су биле «тајне», чуване су од нехришћана; њиховом савршавању – на пример Крштењу или Евхаристији – нису могли да присуствују људи са стране, нити је поредак Светих Тајни записиван, већ се преносио усмено. Међутим, у ономе што је чувано у тајности, била је садржана суштинска страна вере. Ово нам посебно јасно показује свети Кирило Јерусалимски (четврти век). Започињући са хришћанским лекцијама за лица која још нису изразила коначну одлуку да постану хришћани, светитељ даје следећи увод за своје поуке: «Када се произноси поука о вери оглашенима, ако те буду питали: 'шта су говорили учитељи?' – ништа не препричавај ономе ко је напољу. Јер ти предајем тајну и наду будућег века. Сачувај тајну за Даваоца награде. Нека ти не каже ма ко: 'Шта фали ако и ја сазнам?' И болесни траже вина; али ако се оно да у невреме, производи умни поремећај, и наступају две штетне последице: болесник умире, а лекара клевећу» (Прокатихеза, за оне који приступају оглашењу). У једној од даљих беседа-поука о вери, свети Кирило изнова примећује: «...целокупно учење вере похрањујемо у неколико стихова. Желео бих да га запамтите од речи до речи, и да га врло пажљиво понављате између себе, не записујући га на папир, него да га испишете сећањем у срцу и да се чувате како током вашег бављења овим учењем нико од некрштених не би чуо оно што вам је предано...» (Пета катихеза – беседа оглашенима). А у његовим забележеним поукама новопросвећенима, то јест онима који већ приступају Крштењу и крштенима, он даје следеће упозорење: «Када добијеш на читање ову поуку просвећенима – онима који приступају Крштењу и вернима који су Крштење већ примили – никако је не дај ни оглашенима, нити било коме другом, ко још није постао хришћанин, иначе ћеш одговарати пред Господом. И ако запишеш ову поуку, онда као пред Господом запиши и ово (упозорење)» (Уводно слово новопросвећенима).(13)
Јасно схватање Свештеног Апостолског Предања даје нам свети Василије Велики (четврти век) следећим речима:
«Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви, неке имамо у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. И једно и друго има исту силу за побожност, што нико неће оспоравати, чак ни онај ко није много упућен у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и Јеванђеље у ономе што је најважније. И не само то: од апостолске проповеди оставићемо празно слово, без садржаја. На пример, да споменемо пре свега прво и основно: ко је у Светом Писму учио оне што се уздају у име Господње да се осењују крсним знамењем? Која нас је књига Светог Писма учила да се на молитви окрећемо ка Истоку? Ко нам је од светих писмено оставио речи призивања приликом прелагања хлеба Евхаристије, и речи благосиљања Чаше? Јер ми се не ограничавамо на оне речи које спомињу Апостол и Јеванђеље, него и пре и после њих произносимо и друге, као оне које имају велику силу за Свету Тајну, примивши их из неписаног учења. Такође, по којој књизи Светог Писма благосиљамо и воду за крштење, и јелеј за помазивање, па чак и самог оног ко се крштава? Не чинимо ли то сходно прећутаном, тајном предању? И шта још? Која нас је писана реч научила самом помазивању јелејем?(14) Одакле и трикратно погружење човека и друго што се односи на крштење, одрицање од сатане и анђела његових, из које је то књиге Светог Писма узето? Није ли то из овог учења, које није објављивано и саопштавано, и које су оци наши сачували у ћутању недоступном за љубопитљивост и откривање, пошто су с правом научени да ћутањем чувају светињу Тајинстава? Јер каквог би имало смисла писањем објављивати учење о ономе у шта некрштени не смеју ни да привире?»
Из ових речи светог Василија Великог изводимо следећи закључак: као прво, да је Свештено Предање оно чему извор може да се пронађе у почетном периоду Цркве, и као друго, да се оно брижљиво чува и једногласно признаје од стране отаца и учитеља Цркве у епохи њених великих отаца и почетка Васељенских сабора.
Мада свети Василије даје низ примера «усменог» Предања, он овде и сам чини корак ка «записивању» те усмене речи. У епохи слободе и победе Цркве у четвртом веку целокупно Предање се записује и данас се чува у споменицима Цркве, који представљају допуну Светог Писма.
Древно Свештено Предање налазимо:
а) у веома старом црквеном споменику – «Правилима светих апостола»;
б) у символима вере помесних Цркава из старине;
в) у древним литургијама;
г) у најстаријим актима који се тичу хришћанских мученика: ови акти о мученицима нису улазили у употребу међу верујућима без претходног испитивања и одобрења од стране локалног епископа, а читани су на хришћанским сабрањима такође под надзором старешина цркава; у њима видимо исповедање Пресвете Тројице, Божанства Господа Исуса Христа, примере призивања светих на служење, вере у свесни живот оних који су се упокојили у Христу и друго.
д) у древним записима историје Цркве, нарочито у историји Јевсевија Памфила, где је сабрано много врло старих литургијских и догматских предања, на пример о канону свештених књига Старог и Новог Завета;
е) у делима древних отаца и учитеља Цркве;
ж) и коначно, у самом духу живота Цркве, у чувању верности њеним основама, које потичу од светих апостола.
Апостолско предање које Црква чува и штити самим тим постаје Предање Цркве, оно припада њој, посведочено је њоме и, упоредо са Светим Писмом, назива се «Светим Предањем».
Сведочанство Светог Предања неопходно је ради потврде да су нам све књиге Светог Писма предате из апостолског времена, да су се појавиле у апостолско време и да су апостолског порекла. Оно је неопходно ради:
- правилног схватања појединих места Светог Писма и његовог супротстављања искривљеним јеретичким тумачењима;
- установљења догмата хришћанске вере, зато што су једне истине вере у Светом Писму изражене потпуно одређено, а друге не сасвим јасно и тачно, па стога захтевају потврду Светог Апостолског Предања.
Осим свега тога, Свето Предање нам је драгоцено зато што из њега видимо да је читав поредак црквеног устројства, канона, богослужења и обреда укорењен и заснован на начину живота древне Цркве.

Саборна свест Цркве

Православна Христова Црква је Тело Христово, духовни организам коме је Глава – Христос. Она има један дух, једну заједничку веру, једну и општу, Саборну, католичанску свест, којом руководи Дух Свети, а која у својим судовима почива на конкретним, одређеним основама – на Светом Писму и Светом Апостолском Предању. Ова католичанска свест Цркви је својствена увек, али на одређенији начин била је изражена на Васељенским Саборима Цркве. Још од најстаријих времена хришћанства, два пута годишње су, сходно 37. Апостолском правилу, сазивани помесни Сабори појединих православних Цркава.(15) Такође, много пута у историји Цркве одржавани су обласни Сабори епископа, шири по обиму од Сабора појединих Цркава, и, коначно, Сабори епископа читаве Православне Цркве Истока и Запада. Црква признаје седам таквих, Васељенских Сабора. Васељенски Сабори су тачно формулисали и утврдили низ основних истина хришћанске православне вере, заштитивши древно учење Цркве од јеретичких искривљавања. Васељенски Сабори су такође формулисали многобројне законе и правила општецрквеног и приватног хришћанског живота, који се називају црквеним канонима, и учинили су обавезним њихово једнообразно испуњавање. Најзад, Васељенски Сабори су потврдили догматске одредбе низа помесних Сабора, а исто тако и догматска излагања која су саставили поједини оци Цркве (на пример, исповедање вере светог Григорија Чудотворца, епископа Неокесаријског, правила светог Василија Великог и друга).
Када се у историји Цркве догађало да сабори архијереја допусте појаву јеретичких ставова у својим одлукама, саборна свест Цркве била је узнемирена и није могла да се умири све док аутентична хришћанска истина не би била обновљена и потврђена на другом сабору.(16) Треба имати на уму да су Сабори Цркве своје догматске одредбе доносили а) после пажљивог, исцрпног и потпуног разматрања свих места Светог Писма која се тичу постављеног питања, б) сведочећи при томе да је васељенска Црква управо тако схватала наведена упутства Светог Писма. На тај начин, саборске дефиниције вере изражавају склад Светог Писма и Саборног Предања Цркве. То је разлог због кога су и саме ове одлуке, са своје стране, постајале истинско, ненарушиво и ауторитативно Васељенско и Свештено Предање Цркве, засновано на чињеницама из Светог Писма и Апостолског Предања.
Наравно, многе истине вере толико су јасне већ и непосредно из Светог Писма, да нису ни биле подвргаване јеретичким искривљавањима, па о њима нема посебних саборских одлука. А друге истине потврдили су Сабори.
Међу свим догматским саборским одредбама, сами Васељенски Сабори за првостепену и основну сматрају Никејско-Цариградски символ вере(17), забрањујући било какву измену у њему, не само у његовим мислима, него и да се било шта додаје или одузима у његовим речима (одлука Трећег Васељенског Сабора, коју понављају Четврти, Пети, Шести и Седми Сабор).
Дефиниције вере низа помесних Сабора, а такође и нека изложења вере светих отаца Цркве, која су прихваћена као руководство за читаву Цркву, набројана су у првом правилу Шестог Васељенског (Трулског) Сабора.(18) Наводе се у «Књизи Правила светих Апостола, светих Васељенских и Помесних Сабора и светих отаца».

Догмат и канон

У црквеној терминологији је прихваћено да се догматима називају истине хришћанског учења, истине вере, а канонима – прописи који се односе на уређење Цркве, на управљање Црквом, на обавезе црквене јерархије, свештенослужитеља и сваког хришћанина које проистичу из моралних основа јеванђелског и апостолског учења. Канон је грчка реч чије је буквално значење: прав и дугачак штап, мера за равнање тачног правца.

Дела светих Отаца и учитеља Цркве као руководство у питањима вере

За руковођење у питањима вере, за исправно разумевање Светог Писма, за разликовање истинског Предања Цркве од лажних учења – ми се обраћамо делима светих Отаца Цркве, сматрајући да једнодушна сагласност свих Отаца и учитеља Цркве у учењу о вери представља несумњиво обележје његове истинитости. Свети Оци су се борили за истину не плашећи се ни претњи, ни гоњења, па чак ни смрти. Светоотачка објашњења истина вере су 1) донела тачност изражавању истина хришћанског учења и створила јединствен догматски језик; 2) међусобно допунила доказе тих истина, користећи се Светим Писмом, Светим Предањем, и уједно навела разумне основе за њих.
У богословљу пажња се посвећује и неким појединачним мишљењима(19) светих Отаца или учитеља Цркве, по питањима која немају тачно општецрквено решење(20); ипак, ова мишљења се не мешају са доматима у правом смислу те речи. Постоје и таква појединачна мишљења неких Отаца и учитеља Цркве, за која се сматра да нису сагласна са општим саборним веровањем Цркве, па се не прихватају као руководство у питањима вере.(21)

Истине вере у богослужењима

Саборна свест Цркве о учењу вере изражава се такође у православном богослужењу које нам је дала васељенска Црква. Удубљујући се у садржај богослужбених књига, ми се самим тим утврђујемо у догматском учењу Православне Цркве.(22)


(1)Selected Essays (Jordanville, N.Y.: Holy Trinity Monastery)
(2)Новоѕаветне посланице светих апостола Јакова, Петра, Јована и Јуде (Јаковљевог) називају се «саборним» зато што нису упућене појединим или локалним црквама (као што је случај са свим посланицама светог апостола Павла), него Цркви у целини или вернима уопште.
(3)Израз «католичански», односно «саборни» односи се на Цркву свих времена, народа и места, где нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3,11).
(4)Иако је Црква у правом смислу те речи основана тек са доласком Христовим (види: Мт. 16,18), и у Старом Завету је у одређеном смислу постојала «Црква», која се састојала од свих оних који су са надом ишчекивали долазак Месије. Након смрти на Крсту, када је сишао у ад и проповедао духовима у тамници (1. Пет. 3,19), Христос је старозаветне праведнике одвео са Собом у рај, и све до данашњег дана Православна Црква прославља празнике строзаветних праотаца, патријараха и пророка заједно са светитељима Новог Завета.
(5)Двадесет две канонске књиге Старог Завета су следеће: (1) Постање, (2) Излазак, (3) Левитска, (4) Бројеви, (5) Поновљени Закони, (6) Књига Иуса Навина (7) Књига о судијама и Књига о Рути као једна, (8) Прва и Друга књига о царевима (које се још зову Прва и Друга књига Самуилова), (9) Трећа и Четврта књига о царевима (које се још зову Прва и Друга књига о царевима), (10) Прва и Друга књига дневника, (11) Књига Јездрина и Књига Немијина, (12) Књига о Јестири, (13) Књига о Јову, (14) Пслами Давидови, (15) Приче Соломонове, (16) Књига проповедникова, (17) Песма над песмама, (18) Књига пророка Исаије, (19) Књига пророка Јеремије, (20) Књига пророка Језекиља, (21) Књига пророка Данила, (22) Књиге дванаест пророка (Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софронија, Агеја, Захарије, Малахије). Списак је дат према «Тачном изложењу Православне Вере» светог Јована Дамаскина.
(6)Реч «канонске» овде има ужи смисао и значи да књиге улазе у састав Светог Писма. Ово значење мора се разликовати од онога које се чешће среће Православној Цркви, и не тиче се «канона» Светог Писма, него «канона» као правила објављених на Саборима Цркве. У овом другом смислу израз «канонски» значи «у складу са Црквеним правилима». У првом, ужем смислу «канонски» значи «укључен у јеврејски канон књига Светог Писма», док «неканонски» значи «није укључен у јеврејски канон» (мада књига може да буде прихваћена од стране Цркве). У протестантском свету «неканонске» књиге Светог Писма обично се називају «апокрифним», често са пежоративном конотацијом, иако су биле укључене у старија издања Библије краља Џејмса, а по енглеском закону из 1615. било је чак забрањено да се Библије штампају без ових књига. У Римокатоличкој цркви «неканонске» књиге су од шеснаестог века добилењ назив «девтероканонске», то јест сматра се да припадају «другом», или каснијем канону Светог Писма. У већини превода Библије који садрже «неканонске књиге», оне се налазе на крају, иза канонских књига; но, у старијим издањима у православним земљама није прављена разлика између канонских и неканонских књига (види на пример словенску Библију штампану у Санкт Петербургу 1904. године и одобрену од стране Светог Синода).
(7)«Неканонске» књиге Старог Завета прихваћене у Православној Цркви су књиге из «Септуагинте» - грчког превода Старог Завета који су начинила «седамдесеторица» учених људи послатих, по предању, из Јерусалима у Египат на захтев египатског краља Птоломеја II у трећем веку пре Христа, ради превођења Старог Завета на Грчки. Јеврејски оригинали већине ових књига су изгубљени. Такође, оне су настале углавном у поселдњих неколико векова пре Христа. «Неканонске» књиге Старог Завета су: Друга и Трећа Јездрина, Товита, Јудита, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Варух, три књиге Макавејске, Посланица Јеремијина, Псалам 151, као и додаци књигама о Јестири, Другој Дневника (Манасијина молитва) и Даниловој. 
(8)«Апостолска правила» или «Канони светих апостола» представљају збирку од 85 црквених правила донетих од стране апостола и њихових наследника. Ову збирку Црква је званично одобрила на Пето-шестом (Трулском) сабору 692. године, као и у првом правилу Седмог Васељенског сабора из 787. године. Поједина апостолска правила цитирали су и потврђивали Васељенски сабори, почев од првог, одржаног у Никеји 325. године, али збирка као целина по свему судећи није настала пре четвртог века. Назив «апостолски» не значи да су сва правила или читаву збирку сачинили лично апостоли, него само да су у духу апостолског предања (баш као што ни све «Псалме Давидове» заправо није написао сам пророк Давид). Осамдесет пето апостолско правило набраја канонске књиге Старог и Новог Завета.
(9)То су следеће књиге: четири Јеванђеља – по Матеју, Марку, Луки и Јовану; Дела апостолска; седам саборних посланица (једна светога апостола Јакова, две светог апостола Петра, три светог апостола Јована, једна светог апостола Јуде); четрнаест посланица апостола Павла (Римљанима, Прва и Друга Коринћаниима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Прва и Друга Солуњанима, Прва и Друга Тимотеју, Титу, Филимону, Јеврејима); и Откривење (Апокалипса) светог Јована Богослова.
(10)Овај списак поново је потврђен на Седмом Васељенском сабору у Никеји 787. године.
(11)Свети Атанасије је књиге Новог Завета набројао у писму из 367. године.
(12)Свети Јован Дамаскин. «Тачно изложење Православне Вере», IV,17(90).
(13)Таква строгост у погледу откривања хришћанских Светих Тајни људима изван Цркве није се дуго сачувала у једнаком степену. Истина, позив «оглашени изиђите!» се и даље објављује пре почетка Литургије верних, али тешко да се игде у православном свету од оглашених или неправославних заиста захтева да у том тренутку напусте цркву. Данас се изгубио прави смисао овог чина – све што је «тајно» у хришћанским Светим Тајнама лако је доступно свакоме ко уме да чита, текст «Катихеза» светог Кирила објављен је на многим језицима и у многим издањима. Ипак, они православни хришћани који озбиљно схватају своју веру и данас према хришћанским Светим Тајнама показују велико поштовање, тако својствено древним хришћанима, који су Свете Тајне пажљиво чували од радозналих погледа оних који су се налазили изван Цркве и хришћанства, па су лако могли погрешно да их схвате и да постану подозриви. Чак и данас ми не треба да «бацамо бисере пред свиње» - да нашироко говоримо о Светим Тајнама Православне Вере онима који су само љубопитљиви, али не теже ка томе да уђу у Цркву. 
(14)Мисли се на помазивање крштених. С друге стране, у Светом Писму је јасно указано на помазивање у Светој Тајни Јелеоосвећења (Јак. 5,14).
(15)Тридесет седмо апостолско правило почиње речима: «Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате побожности и решавају црквене спорове који се појаве...» (Правила Православне Цркве с тумачењима).
(16)Истински сабори, они који су изразили православну веру, били су прихваћени од стране саборне свести Цркве; лажни сабори – они који су учили јереси или су одбацивали неке аспекте црквеног Предања – нису били прихватани од стране те исте саборне свести. Православна Црква није просто Црква «сабора», него истинских сабора, надахнутих Духом Светим.
(17)То је оно «Вјерују» («Верујем у једнога Бога...») које се пева на свакој Божанској литургији Православне Цркве и чита још неколико пута на дневним богослужењима.
(18)«Пето-шести» сабор (692) одржан је заправо једанаест година након Шестог Васељенског сабора, у истој царској дворани (по којој се и назива «трулски»), «са намером да у погледу издавања правила допуни Пети и Шести Васељенски сабор, који су се бавили искључиво доктринарним питањима, и нису издали ни једно правило», па су тако одредбе овог Сабора у Православној Цркви прихваћене као наставак Шестог Васељенског сабора. Текст овог правила може се прочитати у: јереј др Радомир Поповић, «Васељенски Сабори». Београд, 1997, стр. 93.
(19)На грчком, theologumena.
(20)Православни хришћанин је слободан да прихвати она појединачна мишљења (theologumena) светих Отаца која се могу довести у склад са консензусом светоотачког учења. Већина theologumena спада у ту категорију. Али мора да одбије она мишљења која су очигледно контрадикторна опште прихваћеном ставу светих Отаца, поготово мишљења осуђена на Васељенским саборима (као што ћемо видети на примеру из коментара који следи).
(21)Као пример таквог погрешног «приватног мишљења» може се узети схватање светог Григорија Ниског по коме пакао није вечан и по коме ће сви, укључујући и демоне, на крају бити спашени. Ово мишљење одлучно је одбачено на Петом Васељенском сабору, као противно «саборној свести» Цркве. Сам свети Григорије и даље је остао прихваћен као светитељ и свети Отац Православне Црквек, и остала његова учења нису доведена у питање.   
(22)Треба приметити да су састављачи богослужења често били и велики богослови. На пример «Октоих», књига дневних служби у осам гласова, у суштини представља дело Јована Дамскина, светог Оца из осмог века који је систематизовао православно богословље велике патристичке епохе.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар