уторак, 08. јун 2010.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље



ДОГМАТ О ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ

Бог је један по Суштини и тројичан по Лицима. Догмат Тројичности је – основни догмат хришћанства. Непосредно на њему заснива се низ великих догмата Цркве, пре свега догмат о нашем искупљењу. Услед такве своје нарочите важности, учење о Пресветој Тројици чини садржај свих сивола вере који су се употребљавали или се употребљавају у Православној Цркви, као и појединих исповедања вере, која су у различитим случајевима састављали пастири Цркве.
Као најважнији од свих хришћанских догмата, догмат о Пресветој Тројици уједно је и најтежи за схватање ограниченим људским разумом. Ето због чега у историји древне Цркве ни око једне друге хришћанске истине није вођена тако интензивна борба, као око овог догмата и око истина које су са њим непосредно повезане.
Догмат о Светој Тројици садржи у себи две основне истине:
а) Бог је један по Суштини, али Тројичан по Лицима, или другим речима Бог је Троједан, Троипостасан, Једносуштна Тројица.
б) Ипостаси имају лична, или ипостасна својства: Отац није рођен. Син је рођен од Оца. Дух Свети исходи од Оца.
Ми се клањамо Пресветој Тројици једним нераздељивим поклоњењем. Код отаца Цркве и у Богослужењу Тројица се честро назива «Јединицом у Тројици, Троипостасном Јединицом». У већини случајева молитве упућене једном Лицу Свете Тројице завршавају се славословљем сва Три Лица (на пример, у молитви Господу Исусу Христу: «Јер си препрослављен, са беспочетним Твојим Оцем и са Пресветим Духом у векове, амин»).
Молитвено се обраћајући Пресветој Тројици, Црква је не призива у множини, него у једнини. На пример: «Јер Тебе (а не «Вас») хвале све силе небеске, и Теби (а не «Вама») славу узносимо, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова, амин».
Схватајући тајанственост овог догмата, хришћанска Црква у њему види велико откривење, које хришћанску веру неизмерно узвисује изнад сваког исповедања простог једнобоштва које се може срести у другим, нехришћанским религијама.
Догмат троипостасности указује на пуноћу тајанственог унутрашњег живота у Богу, јер Бог је љубав (1. Јн. 4,8; 4,16), а љубав Божија не може да се простире само на свети који је Бог створио: она је у Светој Тројици окренута и унутар Божанског живота. Догмат троипостасности нам још јасније указује на близину Божију у односу на свет: Бог над нама, Бог са нама, Бог у нама и у читавој творевини. Над нама је – Бог Отац, Извор Који, по речима црквене молитве, свагда тече, Основ сваког битија, милосрдни Отац који нас љуби и стара се о нама, Својим створењима; ми смо пак Његова деца по благодати. Са нама је – Бог Син, рођен од Њега, Који се из љубави Божије јавио људима као Човек, како бисмо знали и сопственим очима видели да је Бог са нама на «најтешњи» начин, то јест да је узео најпотпунијег удела са нама (Јевр. 2,14).
У нама и у читавој творевини је Својом силом и благодаћу Дух Свети, Који све испуњава, Животодавац, Животворни, Утешитељ, Ризница и Источник добара. Три Божанска Лица, Која имају превечно и предвечно битије, показала су се свету доласком и оваплоћењем Сина Божијег, као «једна Сила, једна Суштина, једно Божанство» (стихира на дан Педесетнице).
Пошто је по самој Својој Суштини Бог сав – свест и мисао, и самосвест, онда и свака од ових тројствених вечних пројава Себе од стране Једнога Бога има самосвест, те је стога свака – Лице; и Лица нису просто форме, или појединачне пројаве, или својства, или дејства; Три Лица садржана су у самом Јединству Суштине Божије. На тај начин, када у хришћанском учењу говоримо о тројединству Божијем, ми говоримо о тајанственом и у дубини Божанства сакривеном унутрашњем животу Божијем, показаном–откривеном свету у времену, у Новом Завету, слањем Сина Божијег у свет од Оца, и дејством чудотворне, животодавне, сасавајуће силе Утешитеља – Духа Светога.

О Тројичности Лица у Богу уз Јединство Божије по Суштини

Сведочанства Светог Писма Старог Завета

Истина тројединства Божијег само је прикривено изражена у Старом Завету, тек је наговештена. Старозаветна сведочанства о Тројичности разоткривају се и објашњавају у светлости хришћанске вере, као што и апостол пише о Јудејцима: ...до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом; а када би се обратили ка Господу, укинуло би се покривало... јер се оно у Христу укида (2. Кор. 3,14-16).
Главна старозаветна места су следећа:
Пост. 1,1 и др.: Име «Елохим» у јеврејском тексту има граматички облик множине.
Пост. 1,26: Потом рече Бог: да начинимо човека по образу Нашем и подобију, као што смо Ми. Множина указује да Бог није једно Лице.
Пост. 3,22: И рече Господ Бог: ето, Адам поста као један од Нас, знајући добро и зло (речи Божије уочи изгнања прародитеља из раја).
Пост. 11,6-7: уочи пометње у језицима приликом зидања Вавилонске куле – Гле, народ један, и језик један у свих... Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумеју један другога шта говоре,
Пост. 18,1-3: О Аврааму – И јави му се Господ у равници Мамријској... Подигавши очи своје (Авраам) погледа, и гле, три човека стајаху према њему... и поклони име се до земље и рече: ...ако сам нашао милост пред Тобом, немој проћи слуге својега. «Видите ли – поучава блажени Августин – Авраам дочекује Тројицу, а клања се Једноме... Видевши Тројицу, схватио је тајну Тројице, а поклонивши се као Једноме, исповедио је Једног Бога у три Лица.
Осим тога, индиректно указивање  на Тројичност Оци Цркве виде и у следећим местима:
Бро. 6,24-26: Свештенички благослов, на који је Бог указао преко Мојсија, у тројичној је форми: Да те благослови Господ и да те чува! Да те обасја Господ лицем Својим и буде ти милостив! Да Господ обрати лице Своје к теби и даде ти мир!
Ис. 6,3: Славословље Серафима који стоје око Престола Божијег у тројичном је облику: Свет је, Свет, Свет, Господа Саваот.
Пс. 32,6: Речју Господњем небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова.
Коначно, у Старозаветном Откривењу може се указати на места где се посебно говори о Сину Божијем и Духу Светом.
О Сину:
Пс. 2,7: Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих.
Пс. 109,3: Из утробе пре звезде данице родих Те.
О Духу Светом:
Пс. 142,10: Дух Твој Благи нека ме води на земљу праву.
Ис. 48,16: Господ посла Ме и Дух Његов.
Постоје и друга слична места.

Сведочанства Светог Писма Новог Завета

Тројичност Лица у Богу објављена је у Новом Завету кроз долазак Сина Божијег и силазак Духа Светога. Слање на земљу Бога Логоса и Духа Светога од Оца чини садржај свих новозаветних књига. Наравно, јављање Троједног Бога свету овде није дато у виду догматске формулације, него кроз повести о јављању и делању Лица Свете Тројице.
До јављања Бога у Тројици дошло је приликом крштења Господа Исуса Христа, због чега се и само крштење назива Богојављењем. Син Божији се оваплотио и примио крштење водом; Отац је посведочио о Њему; Дух Свети је Својим јављањем у виду голуба потврдио истинитост гласа Божеијег – како је то изражено у тропару празника Крштења Господњег: «Када си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показало се Тројично поклоњење. Јер глас Родитеља сведочаше за Тебе, називајући Те љубљеним Сином; а Дух, у виду голуба, потврђиваше истинитост речи».
У новозаветним књигама постоје изреке о Троједном Богу, које у најсажетијем али при томе тачном облику изражавају истину тројичности.
То су следеће изреке:
Мт. 28,19: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Свети Амвросије примећује: «Господ је рекао: у име, а не у имена, јер је један Бог; није много имена, јер нису два Бога, нити су три Бога».
2. Кор. 13,13: Благодат Господа (нашег) Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.
1. Јн. 5,7: Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Логос (Реч), и Свети Дух; и ова тројица су једно (овог стиха нема у сачуваним древним грчким рукописима, налази се само у латинским, западним рукописима).
Осим тога, свети Атанасије Велики у смислу Тројичности тумачи и следећи текст посланице Ефесцима (4,6): Један Бог и Отац свију, Који је над свима (Бог Отац), кроза све (Бог Син), и у свима нама (Бог Дух Свети).

Исповедање догмата о Светој Тројици у древној Цркви

Црква Христова од почетка исповеда истину о Светој Тројици у свој њеној пуноћи и целовитости. О свеопштости вере у Свету Тројицу јасно говори, на пример, свети Иринеј Лионски, ученик светог Поликарпа Смирнског, кога је поучавао сам апостол Јован Богослов: «Иако је Црква расејана по свој васељени, до крајева земље, она је од апостола и њихових ученика примила веру у Једног Бога Оца Сведржитеља... и у Једног Исуса Христа, Сина Божијег, Који се оваплотио ради нашег спасења, и у Духа Светога, Који је кроз пророке најавио домострој нашег спасења... Примивши такву проповед и такву веру, Црква је брижљиво чува, и мада је, као што смо рекли, расејана по читавом свету, она као да живи у истој кући; једнако верује у ово, и учи и предаје као да има једна уста. Мада у свету постоје многобројни језици, сила предања је једна те иста... И од предстојатеља Цркве неће се изјаснити противно овоме, нити ће ослабити Предања ни онај ко је силан речју, ни онај ко је у њој неискусан».
Штитећи од јеретика католичанску истину о Светој Тројици, свети Оци као доказ за оповргавање јеретичког мудровања нису наводили само сведочанства Светог Писма, него су се једнако позивали и на разумске, философске разлоге, а поред тога и сами су се ослањали на сведочанства раних хришћана. Указивали су на примере мученика и исповедника који се нису плашили да веру у Оца и Сина и Светог Духа објављују пред мучитељима; позивали су се на дела апостолских мужева и уопште древних хришћанских писаца, као и на богослужбене формуле. Тако свети Василије наводи мало славословље: «Слава Оцу, кроз Сина, у Духу Светоме», и друго: «Њему (Христу), са Оцем и Духом Светим, част и слава у векове векова» – и каже да се ова славословља употребљавају у црквама још од оног времена када је проповедано Јеванђеље. Свети Василије такође скреће пажњу на благодарење у тренутку паљења свећа, или вечерњу песму, коју назива «древном» и наслеђеном «од Отаца», и наводи речи из ње: «хвалимо Оца и Сина и Светога Духа Божијег», како би показао веру древних хришћана у једнако поштовање Духа Светога са Оцем и Сином.
Постоје многобројна сведочанства древних Отаца и учитеља Цркве и о томе да је Црква од првих дана свога постојања савршавала крштење у име Оца и Сина и Светога Духа, као три Божанска Лица, и да је осуђивала јеретике који су покушавали да крштење савршавају или у име само Оца, сматрајући Сина и Духа за ниже силе, или у име Оца и Сина, па чак и само Сина, унижујући пред њима Духа Светога (сведочанства Јустина Мученика, Тертулијана, Иринеја, Кипријана, Атанасија, Иларија, Василија Великог и других).
Ипак, Црква је преживела велика комешања и издржала огромну борбу бранећи ова догмат. Борба је била усмерена углавном на две тачке: испрва на утврђивање истине једносуштности и једнаког поштовања Сина Божијег са Богом Оцем; а потом – на утврђивање једнаког поштовања Духа Светога са Богом Оцем и Сином Божијим.
Догматски задатак Цркве у најстаријем периоду њеног постојања састојао се у проналажењу прецизних израза којима би догмат о Светој Тројици био на најбољи начин заштићен од јеретичких искривљавања.
У жељи да недокучиву тајну Пресвете Тројице макар мало  приближе нашим земаљским схватањима, Оци Цркве су прибегавали сликама из природе, као што су: а) сунце, његов зрак и светлост; б) корен, стабло и плод дрвета; в) извор, млаз који бије из њега и поток; г) три свеће које горе једна поред друге, дајући једну нераздељиву светлост; д) ватра, њен бљесак и топлота; ђ) ум, воља и сећање; е) свест, подсвест и жеља, и томе слично. Но, ево шта поводом тих покушаја поређења каже свети Григорије Богослов: «Што год да сам разматрао насамо у свом знатижељном уму, чиме год да сам богатио свој разум, где год да сам тражио оно што би било слично тој тајни – нисам успео да пронађем са чиме доњим (земаљским) би могла да се упореди природа Божија. Ако се и проналази некаква мала сличност, много више измиче, остављајући ме доле, заједно са оним што је изабрано ради поређења. Угледајући се на друге и ја сам замишљао извор, млаз који бије из њега и поток, па сам расуђивао: није ли првоме сличан Отац, другом Син, а трећем Дух Свети? Јер извор, млаз и поток су нераздељиви временом, и њихово постојање непрестано је заједничко, мада се чини да су раздељени трима својствима. Али уплашио сам се, као прво, да у Божанству не допустим некакво кретање које се никада не зауставља; као друго, страховао сам се да таквим поређењем не уведем и бројно јединство. Јер у погледу броја извор, млаз и поток су једно, а разликују се само по начину представљања. Узео сам опет у разматрање сунце, зрак и светлост. Али и овде постоји опасност да се у несложеној природи не представи било каква сложеност, која се примећује код сунца и код онога што од сунца потиче. Као друго, постоји опасност да се, приписивањем суштине Оцу, остала Лица не лише исте самосталне суштине и да се не учине силама Божијим, које би постојале у Оцу, али не би биле самосталне. Јер зрак и светлост нису сунце, него некакво његово изливање и суштинска својства сунца. Као треће, постоји опасност да се Богу уједно припишу и битије и небитије (до каквог закључка може да доведе овај пример), што би било још горе од претходно поменутог... И уопште, не налазим ништа што би моје мисли приликом разматрања везало за изабрана поређења, изузев ако се уз потребну разборитост из слике узме нешто, а све друго одбаци. Коначно, закључио сам да је најбоље клонити се свих слика и сенки, јер су варљиве и далеко од истине, те да се треба држати побожнијих размишљања и зауставити на малобројним изрекама, имајући Духа Светог за руководитеља, и озарење добијено од Њега чувати до краја, проводећи овај век са Њим као са најближим заједничарем и сабеседником, а по мери сила и друге уверавати да се клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, једном Божанству и једној Сили» (свети Григорије Богослов).

О личним својствима Божанских Лица

Лична или Ипостасна својства Пресвете Тројице одређују се овако: Отац – није рођен; Син је – предвечно рођен; Дух Свети – исходи од Оца.
«Мада смо научени да постоји разлика између рођења и силаска – у чему се та разлика састоји и шта је рођење Сина, а шта силазак Духа Светога од Оца, то не знамо» (свети Јован Дамаскин).
Ниједна дијалектичка представа о томе шта је рођење, а шта исхођење, није у стању да разоткрије унутрашњу тајну Божанског живота. Произвољне претпоставке могу да доведу чак и до искривљења хришћанског учења. Сами изрази о Сину – «рођен од Оца», и о Духу Светоме – «исходи од Оца», представљају тачно преношење речи Светог Писма. За Сина је речено: «Јединородни» (Јн. 1,14; 3,16 и др); такође -  из утробе пре звезде данице родих Те (Пс. 109,3). Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих (Пс. 2,9; речи овог псалма наводе се у посланици Јеврејима 1,5; 5,5). Догмат о силаску Духа Светога почива на следећој директној и јасној изреци Спаситељевој: А када дође Утешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15,26). На основу наведених изрека, о Сину се обично говори у прошлом граматичком времену – «рођен», а о Духу у садашњем времену – «исходи». Ипак, различити граматички временски облици не указују ни на какав однос према времену: и рођење и исхођење су «превечни» и «ванвремени». У богословској терминологији се за рађање Сина понекад употребљава и облик садашњег времена: «превечно се рађа» од Оца; ипак, код светих Отаца је уобичајенији израз из Символа вере: «рођен».
Догмат о рођењу Сина од Оца и исхођењу Духа Светога од Оца указује на тајанствени унутрашњи однос Лица у Богу, на живот Бога у Самом Себи. Ове предвечне, превечне и ванвременске односе треба јасно разликовати од пројава Свете Тројице у створеном свету, као и од промишљајућих дејстава и јављања Бога, изражених у догађајима везаним за стварање света, долазак Сина Божијег на земљу, Његово оваплоћење и слање Духа Светога. Ове промишљајућа јављања и дејства догодила су се у времену. У историјском времену Син Божији се родио од Дјеве Марије, силаском Духа Светога на Њу: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1,35). У историјском времену Дух Свети се спустио на Исуса за време Његовог крштења од Јована. У историјском времену Дух Свети Кога је Син послао од Оца јавио се у виду огњених језика. Син долази на земљу кроз Духа Светога; Син шаље Духа, према обећању: Утешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца (Јн. 15,26).
На питање о превечном рођењу Сина и о силаску Духа: «када беше ово рођење и силазак?» свети Григорије Богослов одговара: «Пре самог 'када?' За рађање ти чујеш: не довијај се да сазнаш какав је начин рађања. Чујеш да Дух исходи од Оца: не довијај се да сазнаш како исходи».
Иако је смисао израза «рођење» и «исхођење» за нас недокучив, то не умањује важност ових појмова у хришћанском учењу о Богу. Они указују на савршену Божанственост Другог и Трећег Лица. Битије Сина и Духа нераздељиво почива у самој суштини Бога Оца; одатле израз о Сину: из утробе... родих Те (Пс. 109,3), из утробе – из суштине. Посредством сечи «рођен» и «исходи» битије Сина и Духа супротставља се битију свега створеног, што је вољом Божијом призвано из небитија. Битије из суштине Божије може да буде само Божанско и вечно.
Рођено увек бива исте суштине као и оно које рађа; а створено – друге суштине, ниже, и представља спољашње у односу на оно које ствара.

Називање Другог Лица Логосом (Речју)

Код светих Отаца и у богослужбеним текстовима Син Божији се често назива Речју, или Логосом, и то на основу прве главе Јеванђеља по Јовану.
Појам или име Реч у његовом узвишеном значењу не једном налазимо у старозаветним књигама. Такви су изрази у Псалтиру: До века, Господе, Реч Твоја остаје на небу (Пс. 118, 89); Посла Реч Своју и исцели их (Пс. 106,20 – стих који говори о изласку Јевреја из Египта; Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова (Пс. 32,6). Аутор Премудрости Соломонове пише: Свемоћна Реч Твоја као страшни војник сишла је са небеса, од царских престола на сред погибељне земље. Носила је оштри мач – Твоју неизмењену заповести уставши све је напунила смрћу; дотичући небо ходила је по земљи (Прем. 28,15-16).
Свети Оци чине покушај да се помоћу овог Божанског имена донекле појасни тајна односа Сина према Оцу. Свети Дионисије Александријски (ученик Оригенов) објашњава овај однос на следећи начин: «Наша мисао испушта од себе реч, сходно ономе што се каже код пророка: Изрече срце моје Реч добру (Пс. 44,2). Мисао и реч се међусобно разликују, и заузимају своја нарочита и одвојена места: док мисао пребива и покреће се у срцу, реч је на језику и у устима; ипак они су нераздвојни и ни на трен не остају једно без другога. Нити мисао бива без речи, нити реч без мисли... добијајући битије у њој. Мисао је као унутра скривена реч, а реч је мисао која се испољава. Мисао прелази у реч, и реч преноси мисао слушаоцима, те се на тај начин мисао посредством речи укорењује у душама слушалаца, улазећи у њих заједно са речју. И мисао, будући да је сама од себе, као да је отац речи, а реч – син мисли; пре мисли она је немогућа, али не може да се појави однекуд споља, него је заједно са мишљу, из ње саме поникла. Тако и Отац, најузвишенија и свеобухватна Мисао, има Сина – Реч, Свог првог Тумача и Весника».
Исту слику, слику односа речи и мисли, широко користи и свети Јован Кронштатски у својим размишљањима о Пресветој Тројици («Мој живот у Христу»). У наведеном цитату из дела светог Дионисија Александријског позивање на Псалтир показује да су се размишљања Отаца Цркве у вези са применом имена «Реч» заснивала не само на Светом Писму Новог, него и Старог Завета. Тако дакле нема основа за тврдњу да су име Логос-Реч хришћани позајмили из философије, како то чине неки западни тумачи.
Коначно, Оци Цркве, као и сам апостол Јован Богослов, нису без пажње заобилазили ни појам Логоса онако како је он тумачен у грчкој философији и код јудејског философа Филона из Александрије (појам Логоса као личног бића које посредује између Бога и света, или пак као безличне божанске силе), него су њиховом поимању Логоса супротстављали хришћанско учење о Речи – Јединородном Сину Божијем, једносуштном са Оцем и једнако Божанском са Оцем и Духом.

О исхођењу Духа Светога

Древно православно учење о личним својствима Оца, Сина и Светога Духа, искривљено је у латинској цркви стварањем учења о ванвременом, превечном исхођењу Светог Духа од Оца и Сина (Filioque). Израз да Дух Свети исходи од Оца и Сина потиче од блаженог Августина, који је у својим богословским расуђивањима нашао за сходно да се тако изрази на неким местима својих дела, док на другим местима исповеда да Дух Свети исходи од Оца. Пошто се тако појавио на Западу, негде у VII веку почело је његово ширење; а као обавезан тамо се утврдио у IX веку. Папа Лав III, који је лично нагињао том учењу, још почетком IX века забранио је мењање текста Никејско-Цариградског Символа вере у смислу овог учења, те је стога наредио да Символ вере, у његовом древном православном тексту (то јест без Filioque), испишу на две металне плоче, једну на грчком, а другу на латинском – па их је истакао на базилици Светог Петра уз натпис: «Ја, Лав, поставио сам ово из љубави према православној вери и ради њеног чувања». Папа је ово учинио после Ахенског сабора (одржаног у IX веку под председавањем цара Карла Великог) као одговор на захтев који му је упутио тај сабор – да Fillioque прогласи за општецрквено учење.
Но, и поред тога, новостворени догмат наставио је да се шири Западом, и када су средином IX века Бугарима дошли латински мисионари, у њиховом Символу вере стајао је израз Filioque.(1)
У мери заоштравања односа између папства и православног Истока, латински догмат је на Западу све више јачао, да би коначно тамо био прихваћен као општеобавезни догмат. Од Римске Цркве ово учење су наследили и протестанти.
Латински догмат Filioque представља суштинско и важно одступање од православне истине. Био је подвргнут детаљном разматрању и критици нарочито од стране патријараха Фотија и Михаила Керуларија, а такође и епископа Марка Ефеског, учесника Флорентинског сабора. Адам Зерникав (XVIII век), који је прешао из римокатолицизма у Православље, у свом делу «О исхођењу Духа Светога» наводи око хиљаду сведочанстава из дела светих Отаца Цркве у корист православног учења о Духу Светоме.
У новије време Римска црква из «мисионарских» разлога прикрива разлику (тачније, њен значај) између православног учења о Духу Светом и римског; са тим циљем папе су за унијате и за «источни обред» оставиле древни православни текст Символа вере, без речи «и од Сина». Овакав приступ не треба сматрати за некакво делимично одрицање Рима од свог догмата. У најбољем случају то је само прикривено римско гледиште по коме је православни Исток заостао у смислу догматског развитка, и према тој заосталости треба се односити снисходљиво; догмат који је на Западу изражен у развијеном облику (explicite, у складу са римском теоријом о «развоју догмата»), у Православљу је скривен у још недореченом стању (implicite). Али у латинским догматикама, намењеним за унутрашњу употребу, наилазимо на сасвим одређено квалификовање православног Догмата о исхођењу Духа Светога као «јереси». У званично потврђеној латинској догматици доктора богословља А. Санде читамо: «Противници (датог римског учења) су Грци-расколници, који уче да Дух Свети исходи само од Оца. Још 808. године грчки монаси су протестовали против латинског уношења речи Filioque у Символ... Ко је био родоначелник ове јереси, није познато» (Sinopsis Theologiae Dogmaticae specialis).
Међутим, латински догмат није у складу ни са Светим Писмом, ни са светим општецрквеним Предањем, чак ни са најстаријим предањем помесне Римске Цркве.
Римски богослови наводе у његову заштиту читав низ места из Светог Писма, где се Дух Свети назива «Христовим» и где се каже да Њега даје Син Божији: одатле изводе закључак да Он исходи и од Сина.
Најважнија од тих места која наводе римски богослови су Спаситељеве речи ученицима о Духу Светом Утешитељу: Од Мојега ће узети, и јавиће вам (Јн. 16,14); речи апостола Павла: Посла Бог Духа Сина Свога у срца ваша (Гал. 4,6); истог апостола: Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов (Рим. 8,9); јеванђелисте Јована: Дуну и рече им: Примите Дух Свети (Јн. 20,22).
На исти начин римски богослови и у делима светих Отаца Цркве проналазе места где се говори о слању Духа Светог «кроз Сина», а понекад чак и о «исхођењу кроз Сина».
Ипак, никаквим расправама нико не може да сакрије потпуно одређене речи Спаситељеве: Утешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца (Јн. 15,26), и одмах потом друге речи: Дух Истине, Који од Оца исходи (Јн. 15,26). Свети Оци Цркве ништа дуго нису могли да припишу речима «кроз Сина», осим онога што је садржано у Светом Писму.
У датом случају римо-католички богослови мешају два догмата: догмат личног битија Ипостаси и са њим непосредно повезани и једнако значајни догмат једносуштности. Да је Дух Свети једносуштан Оцу и Сину, и да је стога Он Дух Оца и Сина, то је необорива хришћанска истина, јер Бог је Тројица једносуштна и нераздељива.
Ову мисао јасно изражава блажени Теодорит: «за Духа Светог се каже да нема битије од Сина или кроз Сина, него да од Оца исходи, а да је својствен Сину, као Онај Који се назива једносуштним са Њим» (Блажени Теодорит. О Трећем Васељенском сабору).
И у православном богослужењу често чујемо речи упућене Господу Исус Христу: «Духом Твојим Светим просвети нас, поучи и сачувај...» Православан је такође сам по себи и израз «Дух Оца и Сина». Али ови изрази се односе на догмат о једносуштности, а њега треба разликовати од другог догмата, догмата о рођењу и исхођењу, у коме се, према изразу светих Отаца, указује на битијни Узрок Сина и Духа. Сви источни Оци сматрају да је Отаца μονος – једини Узрок Сина и Духа. Стога, кад неки Оци Цркве употребљавају израз «кроз Сина», они тим изразом управо као да чувају догмат о исхођењу од оца и неповредивост догматске формуле «од Оца исходи». Оци говоре о Сину «кроз», како би оградили израз «од», који се односи само на Оца.
Овоме још треба додати да се израз «кроз Сина», на који се наилази код неких светих Отаца, у већини случајева односи само на јављања Духа Светога у свету, то јест на промишљајућа дејства Свете Тројице, а на на живот Бога у Самоме Себи. Када је Источна Црква први пут приметила искривљење догмата о Духу Светоме које се појавило на Западу, и када је почела да прекорева западне богослове због новотарија, свети Максим Исповедник (VII век) је желео да заштити Западњаке, па их је правдао тиме што они речима «од Сина» хоће да укажу на то да се Дух Свети «кроз Сина даје творевини, појављује и шаље», а не то да Дух Свети има битије од Њега. Сам свети Максим Исповедник строго се држао учења Источне Цркве о исхођењу Духа Светога од Оца и о том догмату написао је посебан трактат.
Промишљајуће слање Духа од стране Сина Божијег спомиње се у речима: Кога ћу вам Ја послати од Оца (Јн. 15,26). Тако се и ми молимо: «Господе, Који си у трећи час ниспослао Пресветог Духа Твог апостолима Твојим, Њега, Благи, не одузми ни од нас, него обнови нас који Ти се молимо».
Мешајући текстове Светог Писма који говоре о «исхођењу» и о «слању» римски богослови премештају представу о промишљајућим односима у саму дубину битијних односа Лица Свети Тројице.
Уводећи нови догмат Римска црква је, осим догматског аспекта, нарушила одредбу Трећег и потоњих васељенских сабора (од Четвртог до Седмог), која забрањује уношење било каквих измена у Никејски Символ вере, након што му је Други Васељенски сабор дао коначан облик. На тај начин она је починила тежак канонски преступ.
Када се римски богослови труде да покажу како је сва разлика између римо-католичанства и православља у учењу о Светом Духу та, да прво учи о исхођењу «и од Сина», а друго «кроз Сина», онда се у таквој тврдњи крије у најмању руку неразумевање (мада понекад и наши црквени писци, следећи католике, дозвољавају себи да понављају ову мисао): јер израз «кроз Сина» уопште не представља догмат Православне Цркве, него само објашњење неких светих Отаца у учењу о Светој Тројици. Сам смисао учења Православне Цркве и римокатолика суштински разликује.

Једносуштност, једнака Божанственост и једнако поштовање Лица Свете Тројице

Три Ипостаси Свете Тројице имају једну исту суштину, свака од Ипостаси има пуноћу Божанства, бескрајну и неизмерну; три ипостаси се заједно поштују и заједно славе.
Што се тиче пуноће Божанства Првог Лица Свете Тројице, у историји хришћанске Цркве није било јеретика који су је одбацивали или умањивали. Ипак, наилазимо на одступања од истински хришћанског учења о Богу Оцу. Тако се у старини под утицајем гностика – а у касније време под утицајем такозване идеалистичке философије из прве половине XIX века (углавном Шелинга) – појавило учење о Богу као Апсолуту, о Богу који је одвојен од свега ограниченог, коначног (и сама реч «апсолут» значи «одвојен») те стога нема непосредне везе са светом, него му је потребан Посредник; тако се појам Апсолута зближио са именом Бога Оца, а појам Посредника са именом Сина Божијег. Оваква представа никако није у складу са хришћанским схватањем, са учењем речи Божије. Реч Божија нас учи да је Бог близак свету, јер Бог је љубав (1. Јн. 4,8; 4,16); Бог Отац је тако заволео свет, да је Сина Свога Јединородног дао, да би свако ко верује у Њега имао живот вечни; Богу Оцу , нераздељиво са Сином и Духом, припада стварање света и непрестано промишљање о њему. Ако се у речи Божијој Син назива Посердником, то је зато што је Син Божији на Себе примио људску природу, постао Богочовек и сјединио земаљско са небеским, а никако не зато што је Син тобоже неопходно повезујуће начело између Бога Оца, Који је бесконачно далеко од света, и створеног, пролазног света.
У историји Цркве главни догматски рад светих Отаца био је усмерен на утврђивање истине једносуштности, пуноће Божанствености и једнаког поштовања Друге и Треће Ипостаси Свете Тројице.

Једносуштност, једнака Божанственост и једнако поштовање Бога Сина са Богом Оцем

У периоду раног хришћанства, док вера Цркве у једносушност и једнакост Лица Свете Тројице још није била тачно формулисана у строго одређеним терминима, догађало се да су и они црквени писци који су иначе пазили да постигну сагласност са Васељенском црквеном свешћу и нису имали намеру да је наруше било каквим својим личним погледима, поред јасних православних мисли понекад себи допуштали и не сасвим тачне изразе о Божанству Лица Свете Тројице, изразе који не потврђују јасно једнакост Лица.
Ово је објашњавано углавном тиме што су пастири Цркве једном истом термину приписивали различит садржај. Појам «суштина» на грчком језику изражава се речју ουσια, и тај термин су углавном сви схватали једнако. Што се пак тича појма «Лице», он је изражаван различитим речима: υποστασις, προςωπον. Забуну је уносила неуједначена употреба речи «ипостас». Овим термином једни су означавали «Лице» Свете Тројице, а други «Суштину». Та околност отежавала је међусобно разумевање, све док на предлог светог Атанасија није одлучено да се под речју «ипостас» тачно подразумева «Лице».
Но, осим тога, у периоду древног хришћанства постојали су јеретици који су свесно одбацивали и умањивали Божанство Сина Божијег. Јереси те вресте биле су многобројне и повремено су производиле силне потресе у Цркви. Такви су били посебно јеретици:
1. у апостолско доба: евионити (према имену јеретика Евиона)(2); рани Оци сведоче да је свети јеванђелист Јован Богослов своје Јеванђеље написао против њих;
2. у III веку: Павле Самостатски, кога су разобличила два антиохијска Сабора у истом веку.
3. у IV веку: Арије, презвитер александријски, најопаснији од свих јеретика. Арије је учио да је Логос, или Син Божији, добио почетак свога битија у времену, иако пре свега другог; да је Бог и Њега створио, мада је после кроз Њега створио све; да се Он назива Сином Божијим само као најсавршенији од створених духова и да има другачију природу него Отац, која није Божанска.
Ово Аријево јеретичко учење узнемирило је читав хришћански свет, јер је задобило многобројне присталице. Против њега је 325. године био сазван Први Васељенски сабор, на коме су 318 архијереја Цркве једнодушно изразили древно учење Православља и осудили лажно учење Аријево. Сабор је свечано изрекао анатему против оних који кажу да је било времена када није било Сина Божијег, против оних који тврде да је Он створен, или да је од друге суштине него Бог Отац. Сабор је саставио символ вере, који је касније потврђен и допуњен на Другом Васељенском сабору. Јединство и једнако поштовање Сина Божијег са Богом Оцем Сабор је у «Символу вере» изразио речима: «једносуштног Оцу».
Аријанска јерес се после Сабора разбила на три гране, да би тако наставила да постоји још неколико деценија. Даљем оповргавању у својим детаљима била је подвргнута на неколико помесних Сабора и у делима великих Отаца Цркве из IV века, па донекле и из V века (Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог, Григорија Ниског, Епифанија, Амвросија Медиоланског, Кирила Александријског и других). Ипак, дух те јереси и касније је себи проналазио места у различитим лажним учењима, како у средњем веку, тако и у новије доба.
Одговарајући аријанцима на њихове ставове, Оци Цркве нису остављали без пажње ни једно место из Светог Писма на које су се јеретици позивали како би оправдали своју идеју о неједнакости Сина и Оца. У вези са групом изрека из Светог Писма које као да говоре о неједнакости Сина и Оца, треба имати у виду следеће: а) да Господ Исус Христос није само Бог, него је постао човек и такве изреке могу да се односе на Његову људску природу; б) осим тога, Он се као наш Искупитељ током свога земаљског живота налазио у стању добровољног понижења, унизио је Себе и био послушан до смрти  (Фил. 2,7-8); стога чак и онда када говори о Своме Божанству, Господ Себе ставља у послушност Оцу – јер је послан од Оца, јер је дошао да испуни Очеву вољу на земљи – иако Му је као Син једносуштан и поштује се заједно са Њим; овим нам пружа пример послушности; потчињеност се не односи на Суштину (ουσια) Божанства, него на дејство Лица у свету: Отац је Онај Који шаље, Син је Онај који се шаље. То је послушање љубави.
Управо такво значење имају, на пример, Спаситељеве речи из Јеванђеља по Јовану: Отац Мој већи је од Мене (Јн. 14,28). Треба обратити пажњу на то да су оне изговорене ученицима у опроштајној беседи, одмах након речи које изражавају мисао о пуноћи Божанствености и јединству Сина са Оцем – Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Спаситељ овде о Себи и Оцу говори једном речју, обраћајући се једнако у Очево име и у Своје име; али као послан од Оца у свет (Јн. 14,24), Он Себе ставља у потчињени однос према Оцу (Јн. 14,28).
Када је Господ рекао: О дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац (Мк. 13,32) – то је рекао о Себи у стању добровољног понижења; знајући по Божанској природи, смирио је Себе до незнања по људској природи. На сличан Ове речи тумачи и свети Григорије Богослов.
Када је Господ рекао: Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти (Мт. 26,39) – показао је у Себи људску немоћ тела, но ипак, ускладио је Своју људску вољу са Својом Божанском вољом, која је истоветна са вољом Очевом (блажени Теофилакт). Ова истина изражена је речима евхаристијског канона литургије Светог Јована Златоуста о Јагњету – Сину Божијем, «Који, дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас, у ноћ у коју би предан, шта више Сама Себе предаде за живот света».
Завапивши на крсту: Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27,46) – Господ је завапио у име читавог људског рода. Он је дошао у свет зато да би са људском природом претрпео њену казну, њену удаљеност од Бога, и остављеност од Бога, јер, како каже пророк Исаија, Он грехе наше носи и болује због нас (Ис. 53,5-6). Тако ове речи Господње објашњава свети Григорије Богослов.
Када је Господ, одлазећи на небо после Свога васкрсења, рекао ученицима: Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему (Јн. 20,17) – тиме није у истом смислу говорио о Своме односу према Оцу и о њиховом односу према Оцу Небеском. Стога и није рекао «нашем Оцу», него одвојено: Оцу Мојему и Оцу вашему. Бог отац је Његов Отац по природи, с наш – по благодати (свети Јован Дамаскин). У Спаситељевим речима садржана је мисао да нам је Отац Небески сада постао ближи, да је Његов Небески Отац сада постао и наш, и да смо ми Његова деца по благодати. Ово је постигнуто земаљским животом, крсном смрћу и васкрсењем Христовим. Видите колико нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо – пише апостол Јован (1. Јн. 3,1). По извршењу дела нашег усиновљења Богу, Господ узлази Оцу као Богочовек, то јест не само у Својој Божанској природи, него и у људској, и, будући једне природе са нама, придодаје речи: Богу Мојему и Богу вашему, сугеришући тиме како се Он заувек сјединио са нама по Својој људској природи.
Детаљно разматрање ових и сличних места Светог Писма налази се код светог Атанасија Великог (у беседама против аријанаца), код светог Василија Великог (у четвтој књизи против Евномија), код светог Григорија Богослова и других који су писали против аријанаца.
Но, ако у Светом Писму и постоје нејасни изрази о Исусу Христу попут наведених – зато многа, могло би се рећи безбројна места сведоче о Божанству Господа Исуса Христа. О Њему сведочи Јеванђеље узето у целини. Од тих места указаћемо само на нека, најважнија. Једна од њих говоре да је Син Божији – истински Бог. Друга – да је раван Оцу. Трећа – да је једносуштан Оцу.
Неопходно је да се има на уму како називање Господа Исуса Христа Богом – θεος – само по себи говори о пуноћи Божанства. Бог не може бити (са логичке, философске тачке гледишта) «другостепени», «нижи», ограничени Бог. Својства Божанске природе не подлежу условности, изменама, умањењу. Ако је Бог, онда је то у потпуности, а не делимично. На ово указује апостол Павле, који за Сина каже да у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2,9). О томе да је Син Божији Истински Бог сведочи:
а) Његово директно називање Богом у Светом Писму:
У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,1-3).
Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу (1. Тим. 3,16).
А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исус Христу. Он је истинити Бог и живот вечни (1. Јн. 5,20).
Чији су и Оци, и од којих је Христос по телу, Који је над свима Бог благословени у векове. Амин (Рим. 9,5).
Узвик апостола Томе: Господ Мој и Бог Мој (Јн. 20,28).
Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом (Дап. 20,28).
Да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем веку, очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,12-13). У то да се назив «велики Бог» овде односи на Исуса Христа, можемо да се уверимо из конструкције речи на на грком језику (заједнички члан испред речи «Бог» и «Спас»), као и из контекста дате главе;
б) Његово називање «Јединородним»:
И Логос постаде тело и настани се међу нама, пун благодати и истине, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца (Јн. 1,14; 1,18).
Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16).
О једнаком поштовању Сина и Оца:
Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн. 5,19).
Јер што Он чини, то исто чини и Син (Јн. 5,19).
Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (Јн. 5,21).
Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи (Јн. 5,26).
Да сви поштују Сина као што поштују Оца (Јн. 5,23).
О једносуштности Сина са Оцем:
Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30): εν εσμεν – једносуштни.
Отац је у Мени и Ја у Њему (Јн. 10,38).
И све Моје Твоје је, и Твоје Моје (Јн. 17,10).
Реч Божија такође говори о вечности Сина Божијег:
Ја Сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Отк. 1,8).
И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе самога, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде (Јн. 17,5).
О Његовој свудаприсутности:
И нико се није попео на небо осим Онај Који сиђе са неба, Син Човечији Који је на небу (Јн. 3,13).
Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18,20).
О Сину Божијем као Творцу:
Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,3).
Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, или Началства или Власти: све је Њиме и за Њега саздано (Кол. 1,16-17).
Исто тако, реч Божија говори и о другим Божанским својствима Господа Исуса Христа.
Што се тиче Светог Предања, оно садржи сасвим јасна сведочанства о свеопштој вери хришћана првих векова у истинско Божанство Господа Исуса Христа. Свеопштост ове вере видимо:
- из Символа вере, који су још пре Никејског Сабора били у употреби у свакој помесној Цркви;
- из исповедања вере, састављених на Саборима или у име Сабора пастира Цркве до IV века.
- из дела апостолских мужева и учитеља Цркве првих векова;
- из писмених сведочанстава лица која су била изван хришћанства, која саопштавају да се хришћани клањају «Христу као Богу» (на пример, писмо Плинија Млађег императору Трајану; сведочанство непријатеља хришћана писца Келса и других).

Једносуштност, једнака Божанственост и једнако поштовање Духа Светога са Богом Оцем и Сином Божијим

У историји древне Цркве јеретичко умањивање Божанског достојанства Сина Божијег обично је било праћено умањивањем достојанства Духа Светога.
У II веку о Светом Духу лажно је учио јеретик Валентин који је говорио да се Дух Свети по Својој природи не разликује од Анђела. Исто тако су размипљали и аријанци. Но, главни од јеретика који су искривљавали апостолско учење о Духу Светоме био је Македоније, који се у IV веку налазио на Константинопољској архиепископској катедри, и који је пронашао следбенике међу бившим аријанцима и полуаријанцима. Он је Духа Светога називао створењем Сина, који служи Оцу и Сину. Разобличитељи његове јереси били су Оци Цркве: свети Василије Велики, Григорије Богослов, Атанасије Велики, Григорије Богослов, Атанасије Велики, Григорије Ниски, Амвросије, Амфилохије, Диодор Тарсијски и други који писали дела против јеретика. Македонијево лажно учење било је најпре оповргнуто на низу помесних Сабора и, коначно, на Другом Васељенском сабору у Константинопољу (381. године). Други Васељенски сабор је, у заштиту Православља, допунио Никејски Символ вере речима: «(Верујем) и у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке» – а такође и следећим члановима, који улазе у Никејско-цариградски Символ вере.
Од многобројних сведочанстава о Светоме Духу која се налазе у Светом Писму, нарочито треба имати у виду она места која а) потврђују учење Цркве, да Дух Свети није безлична Божанствена сила, него Лице Свете Тројице, и б) утврђују Његову једносуштност и једнако Божанско достојанство са Првим и Другим Лицем Свете Тројице.
а) У сведочанства прве врсте, која потврђују да је Дух Свети носилац личног начела, спадају речи Господње из опроштајне беседе са ученицима, где Господ Духа Светога назива «Утешитељем», Који ће «доћи», «научити» и «разобличити»: А када дође Утешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15,26). А кад Он дође, покараће свет за грех, и за правду, и за суд. За грех, дакле, што не верују у Мене; за правду пак, што идем Оцу Своме, и више ме нећете видети; а за суд, што је кнез овога света осуђен (Јн. 16,8-11).
О Духу Светом као о Лицу јасно говори апостол Павле, када, расуђујући о различитим даровима Духа Светога – даровима мудрости, знања, вере, исцељивања, чињења чудеса, пророштва, разликовања духова, различитих језика и тумачења језика – закључује: А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће (1. Кор. 12,11).
б) О Духу Светоме као Богу говоре речи апостола Петра упућене Ананији, који је утајио новац од свог имања: Зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме... Ниси слагао људима него Богу (Дап. 5,3-4).
О једнаком поштовању и једносуштности Духа са Оцем и Сином сведоче места као што су:
Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19).
Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама (2. Кор. 13,13).Овде се равноправно именују сва три Лица Свете Тројице; Сам Спаситељ изразио је Божанско достојснство Духа Светога следећим речима: И ако рече ко реч против Сина Човечијега опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овом веку ни у будућем (Мт. 12,32).

Прелазак на други део догматског богословља

Када је људска мисао усмерена на разумевање живота Бога у Самоме Себи, она се губи у својој беспомоћности и само постаје свеснанеизмерне и недокучиве величине Божије, бесконачне и непролазне разлике између створеа и Бога, такве разлике која чини немогућим било какво поређење.
Но, када се иста та мисао верујућег човека окрене према познању Бога у свету, кроз дејства Божија у свету, она свуда и у свему види силу Божију, мисао Божију, благост и милост Божију. Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и Божанство, да немају изговора (Рим. 1,20).
Даље, окрећући се својој души, удубљујући се у самога себе, усредсређујући се на молитву, пребивајући у Цркви Христовој, човек по мери свог духовног раста постаје способан да разуме речима неописиву блискост Божију Његовој творевини, нарочито човеку.
И даље, пред духовним очима верујућег хришћанина појављује се бездан – безграничан и светао – љубави Божије према свакоме од нас која све превазилази, љубави која се открила кроз слање у свет и у крсну смрт Сина Божијег, ради нашег спасења.
Крајњи циљ догматског богословља у његовом другом делу састоји се у спознавању премудрости и благости Божије, близине Божије, љубави Божије; а са друге стране у спознавању онога што је човеку неопходно да би задобио спасење и приближио се Богу.
Овај други део стога говори о Богу Творцу и Промислитељу, Спаситељу нашем, Који нас освећује и окончава суд над светом.


(1)У деветом веку израз Filioque још није био обавезан у Риму. Међутим, Немци су га већ убацили у свој Символ вере и, уз одобрење папе Николе I, учинили су га обавезним код Бугара, међу којима су мисионарили. Тако је било све до 870. године, када је Бугарска црква пришла Константинопољској патријаршији и када су немачки мисионари протерани из Бугарске.
(2)Постоји мишљење да њихово име потиче од јеврејске речи «ебион», што значи «сиромашан».

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар