Из дела светог Теофана Затворника

Вера

Вера није нешто неважно, као вишак преко онога што је неопходно, него насушна и животна потреба, као дисање, храна, сан и друго слично. Познавање вере представља најнеопходније дело, те стога и ревност за њу треба да буде на првом месту (56, стр. 345).

Ја сам у Оцу, ви сте у Мени и Ја у вама. То је ланац који нас повезује са Богом. То је и сав систем вере. Ја не видим  да код вас постоје сумње у то. Сматрам да их и нема... Ви само искушавате себе, када се убрајате у неверујуће људе (1, п. 140, стр. 161).   

...Суштина наше вере је скривена, како услед њене недокучивости, тако и услед скривености њеног дејства у нама. Она се пре свих векова зачела у тајни Троипостасног Бога, доведена је до испуњења на начин сасвим недокучив за сваки створени ум, а усваја се, то јест верујуће чини причаснима себи, такође на тајанствен начин (47, стр. 311).

Вера је – дар, али не безусловни и непосредни. Дару вере претходе лична вера којој се покорава ум, као и жеља и тражење вере (46, стр. 203).
Правило вере састоји се из три дела: из познавања садржаја вере, из прихватања тог садржаја срцем, и из довођења свога живота у поредак на који указује вера (18, стр. 518).

Ова вера иде од Бога и представља Његов царски указ нама, поданицима; откривена нам је са жељом да је примимо и спасемо се њоме (56, стр. 341).

...Потпуно правило наше вере отпочиње знањем, пролази кроз осећање и завршава се животом, овладавајући кроз то свим силама нашег бића и укорењујући се у његовим темељима (18, стр. 520).

Један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човек Христос Исус (1. Тим. 2,5). Тако треба веровати у Христа Спаситеља, примати Свете Тајне, испуњавати заповести и све што садржи и прописује Света Црква. Са Господом је онај ко је са Црквом. Будите такви, не мудрујте узалуд, и бићете на спасоносном путу (1, п. 89, стр. 74-75).

Вера, када је жива и ватрена, не може да се крије у срцу без да се показује, него се сама по себи испољава и кроз речи, и кроз погледе, и кроз покрете, и кроз дела (40, стр. 108).

...Вера са страдањем за њу јесте највиши дар (52, стр. 67).

Искрена вера је – одрицање од сопственог ума. Ум треба оголити и као чисту даску ставити пред веру, како би се она исцртала на њој онаква каква јесте, без икаквих примеса туђих речи и схватања. А ако у уму остану сопствена схватања, онда ће се, пошто буду исписана схватања вере, у њему појавити помешаност: свест ће се тако заплитати, наилазећи међу дејствима вере и на мудровања ума. ...такви су сви који у област вере ступају сопственим мудровањем, како у прошлости, тако и данас. Они се заплићу у вери и ништа из њих не излази осим штете: штете за себе када ћуте, а за друге када се та смутња не задржи у њима, него се излије напоље, услед њихове жеђи да буду учитељи. То је увек полазишна тачка лица која мање или више греше у вери, са несрећном увереношћу у своју непогрешивост и мучним позивом свима да крену њиховим путем (43, стр. 54-55).

Она (вера) улази у сок и крв и постаје неодвојиви елемент живота (54, стр. 445).

Светост је – циљ живота, а вера њен произвођач, заштита, ослонац и остварење (38, стр. 36-37).

Вера... означава велики преврат у верујућем човеку. (Она) излива у срцу верујућег обилну благодат, која му даје снагу да доноси плодове правде и светости... (39, стр. 238).

...Што је најгоре, огањ се не би угасио, да у срцу... Ах, ах! Какав несрећа ако се угаси. А стојите на силном ветру. Па како да се не угаси?! Јесте ли га сами запалили? Нисте. И да поново буде запаљен, то такође неће бити ваше дело. Онај Ко огањ пали, неће да повлађује. Моли га и тражи то од Њега, Он даје један одговор: «Већ сам га запалио. Зашто се угасио?» И више га неће запалити, а ако то и учини, показаће неблагодарном угаситељу... (2, п. 262, стр. 103-104).

Вера је – исцелитељка душе, окриљена надом и угрејана љубављу (3, п. 466, стр. 109).

Вера да све, и велико и мало, долази од Бога, учи нас да све прихватамо као добро, ма како зло нам изгледало. А ако се не доживљава као зло, онда ни страх не производи (4, п. 567, стр. 34).

То што не верују сви, не умањује значај вере. Треба гледати на оне који верују искрено, и на то шта им се даје кроз веру. Хришћанска вера није систем учења, него начин обнављања палог, силом смрти Богочовека, благодаћу Духа Светога. Узмите било кога од оних који су ишли за Господом, па ћете видети како је мало-помало растао духом и постајао велики, уз сву спољашњу неугледност. Једноставан, необразован – докле је дошао? Веома ученим неверницима заграђивао је уста једном речју. То је сила. А његов живот, какав је био? А карактер? Тако благодат мења све оне који јој се предају (1, п. 135, стр. 148).

Свети апостол Петар уз допуштење Господа силази са брода и хода по води; затим попушта пред осећањем страха и почиње да тоне. То што се одлучио на тако необично дело, уздајући се у Господа, ни по чему није за осуду, јер му Господ то иначе не би ни допустио; прекор заслужује то што није издржао своме првобитном душевном устројству. Испунила га је одушевљена нада у Господа, да Он све може, и то му је дало смелост да крочи у таласе. Начинио је већ неколико корака на том новом путу: требало је само да остане чвршћи у нади, гледајући на Господа Који је близу и на опит хођења силом Његовом; али он се препустио људским помислима: «ветар је јак, таласи су велики, вода није чврсто тло» - то је уздрмало и ослабило чврстину вере и наде у њему. Услед тога, он се одвојио од руке Господње и, препустивши се законима природе, почео да тоне. Господ га је укорио: «Маловерни! Зашто си посумњао?» – показујући да је у томе сав разлог несреће. Ето лекције свима који предузимају било шта, велико или мало, да би угађали Господу! Чувајте првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика добродетељ – стрпљивост у чињењу добра, која служи као основ Богоугодног живота. Све док се чува такво расположење, одушевљење за предузете напоре се не повлачи, а препреке, ма како велике биле, не примећују се. Када пак то расположење ослаби, душу истога часа испуњавају људске представе о начинима за очување живота и вођење започетих послове. А пошто се ти начини увек показују слаби, у душу се увлачи страх за опстанак; одатле колебање – да ли да се продужи даље – а онда и коначно одустајање. Овако треба: држи се онога што си започео, одагнавај узнемирујуће помисли и буди смео у Господу, Који је близу (43, стр. 102-103).

...Не гледајте на то што је свуда завладала таква колебљивост у вери. У њој постоји непромењива истина – ево вам доказа...

Као што је у почетку вера засађивана кроз проповед Господњу и знамења којима је потом утврђивана реч, тако је и касније подржавана и све до данас се подржава опипљивим присуством силе Божије међу вернима у Светој Цркви, посведочене знамењима. Зато Господ вели: Ја Сам са вама и обећао је да ће са нама остати до скончања века.

А ако је Господ са нама, ко ће на нас? У старини Бог је обећао: уселићу се у њих (у оне који верују речи Његовој), и походићу их, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ. Ми данас видимо како се то испуњава на нама. Колико смо пута већ могли да се уверимо у то. Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!

А заблуделима Господ саветује: «Што се колебате на сваки ветар учења? Ево где је стуб и тврђава Моје истине. Као прстом Ја вам указујем на сигуран пут. Држите се Цркве, у којој пројављујем силу Своју, и избавите се од пропасти у коју ће вас гурнути ваша пуста мудровања» (2, п. 273, стр. 125-126).

За светог Лота Апостол је рекао да се мучио душом гледајући на безбожност содомљана и – убројао га је међу мученике. Такав је и ваш чин. Мучећи се душом при сусрету са грубим неверницима, ви се присаједињујете благодати мучеништва...

Неверници обично високо подижу нос, изражавајући тиме своју надмоћ над вернима. Али вера стоји, и верни, у своме смирењу, не губе због тога ништа од сигурних обећања Божијих која очекују.

И данас се види на чијој је страни истина... Али доћи ће дан када ће то бити свечано објављено пред свим створењима... на бесконачну утеху верних и на непоправљиву вечну пропаст неверника (8, п. 1359, стр. 110-111).

Хришћанство је свима пред очима, као истинско знамење Божије; а они који га гледају и то не виде, колебају се у вери и одступају. Њихове очи губе способност да на њему виде печат Божанствености, па су спремни, попут Јудејаца, да траже посебна знамења са небеса. Но, знамење се никако не даје, јер они који га траже, чине то само да би искушавали, а не да би пошли путем Христовим. А ти само ступи на тај пут и већ од првог корака видећеш да је Божанствен, да води ка Богу и Бога приближава теби. Господ је Јудејцима рекао: Неће вам се дати друго знамење... осим знамења Јоне пророка. Господ је предвидео данашње невернике и припремио им је одговор: Показаће се знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи... (Мт. 24,30) (43, стр. 95-96).

По речи Божијој, вера и испуњавање заповести стоје у истој равни, и ни једноме ни другоме не даје се предност. Вера без дела, као и дело без вере – не значи ништа. Једино у нераскидивој вези они постижу наше спасење, добијајући при томе своју праву цену, силу и значај (46, стр. 61).

Проба за хришћане је – вера, потпомогнута љубављу (37, стр. 443).

Љубав се шири на темељу вере и умножава се попут цветова на погодном тлу (54, стр. 445).

Вера рађа радост и мир, радост и мир умножавају наду, а све ово бива силом Духа Светога (40, стр. 358).

Вера у Господа – то је тајна обнављања палога. Ово обнављање започиње чим неко са вером приступи Господу. Али догађа се и доживљава углавном као скривено. У свој светлости оно ће се појавити у будућем животу, где ће добити и одговарајући спољашњи положај и статус (47, стр. 219).