Први део
О БОГУ У САМОМ СЕБИ
ВЕРА У БОГА
Учење о Богу у Символу вере почиње речју: «верујем». Бог је први предмет хришћанске вере. На тај начин наше хришћанско прихватање Божијег постојања не почива на разумским основама, не почива на доказима који су узети из разума или добијени из опита наших спољашњих чула, већ на унутрашњем, вишем убеђењу, које има духовни основ.
Веровати у Бога према хришћанском схватању значи не само умом Га прихватати, него и срцем стремити к Њему.
«Верујем» у оно што је недоступно спољашњем опиту, научном истраживању, перцепцији нашим органима спољашњих чула. У словенском и руском језику појам «верујем» има дубље значење од простог прихватања сведочанства другог лица без провере, без опита. Свети Григорије Богослова и у грчком језику разликује религиозну веру – «верујем у кога, у шта»; и обичну личну веру – «верујем некоме, нечему (имам поверење)». Он пише: «Није једно те исто: 'веровати у нешто' и 'веровати нечему'. Ми верујемо у Божанство, а можемо веровати свему створеном» (свети Григорије Богослов).
Хришћанска вера је тајанствена појава у области људске душе. Она је шира од мисли, јача и делотворнија од ње. Она је сложенија од појединачног осећања, јер у себи садржи осећања љубави, страха, поштовања, побожности, смирења. Она се такође не може назвати вољном појавом, јер, иако покреће горе, хришћанин се, верујући, одриче од своје воље, и у потпуности се предаје вољи Божијој: «Нека буде воља Твоја на мени грешном».
Хришћанска вера је тајанствена појава у области људске душе. Она је шира од мисли, јача и делотворнија од ње. Она је сложенија од појединачног осећања, јер у себи садржи осећања љубави, страха, поштовања, побожности, смирења. Она се такође не може назвати вољном појавом, јер, иако покреће горе, хришћанин се, верујући, одриче од своје воље, и у потпуности се предаје вољи Божијој: «Нека буде воља Твоја на мени грешном».
На крају, хришћанство је повезано и са умним знањем, оно пружа поглед на свет. Али ако би остало само поглед на свет, онда би пропала његова покретачка сила; без вере оно не би представљало живу везу неба и земље. Хришћанска вера је нешто много веће од оне «убедљиве претпоставке» која се назива вером, на какву обично наилазимо у животу.
Црква Христова је саздана на вери, као на стени која се неће поколебати под њом. Вером су свети побеђивали царства, чинили правду, затварали уста лавовима, гасили силу огњену, избегавали оштрице мача, добијали снагу у немоћима (Јевр. 11,33-38). Одушевљени вером хришћани су са радошћу ишли на муке и у смрт. Вера је камен, али камен који се не може опипати, слободан од тежине, који вуче на горе, а не на доле.
Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7,38); и проповед апостола, проповед у сили речи, у сили Духа, у сили знамења и чудеса, била је живо сведочанство истинитости Господњих речи.
Ако имате веру и не посумњате... и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се (Мт. 21,21). Историја Цркве Христове пуна је чудеса светих свих векова. Али чудеса не чини вера уопште, него хришћанска вера. Вера није делотворна силом уобразиље или аутохипнозе, него тиме што повезује са извором сваког живота и силе – са Богом. Она је посуда којом се захвата вода; али треба бити покрај те воде и спустити посуду у њу: та вода је – благодат божија. «Вера је кључ за ризницу Божију» (свети Јован Кронштатски).
Стога је тешко одредити: шта је вера. Кад апостол каже: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11,1), он ту, не дотичући се природе вере, указује само на то куда је усмерен њен поглед – на оно што се очекује, на невидљиво, тачније, да је вера проницање душе у будуће (основ свега чему се надамо) или у невидљиво (потврда ствари невидљивих). Ово сведочи о мистичном карактеру хришћанске вере.
Природа нашег знања о Богу
Бог је недокучив (не може се разумети) у Својој Суштини.(1) Бог живи у светлости неприступној, Њега нико од људи не виде нити може видети – учи апостол Павле (1. Тим. 6,16).
Свети Кирило Јерусалимски у «Беседама за оглашене» (Катихезама) поучава: «Ми не можемо да објаснимо шта је то Бог, него благоразумно исповедамо да немамо тачну спознају о Њему. У односу на Бога за нас је велико знање – да признамо своје незнање» (6. Катихеза).
Ево због чега су лишена догматске вредности разноврсна широка и свеобухватна размишљања и разумска истраживања на тему унутрашњег живота у Богу, а исто тако и конструкције по аналогији са душевним животом човековим. О њему савременим «празнословима» свети Григорије Ниски, брат светог Василија Великог, пише:
«Људи који су оставили то да се наслађују Господом (Пс. 36,4) и радују миру Цркве, баве се детаљним истраживањем некаквих суштина и мерећи величине, мере Сина у поређењу са Оцем, препуштајући сувишак мере Оцу. Ко ће им рећи: оно што нема количину не може да се мери; невидљиво не може да се оцењује; бестелесно се не може да извагати; безгранично се не може поредити; неупоредиво не допушта схватање о већем или мањем, јер веће препознајемо на основу међусобног поређења ствари, а у односу на оно чему не досежемо крај, веће је незамисливо... Велик је Господ Бог наш, и велика је моћ Његова, и познање Његово нема броја (Пс. 146,5). Шта ово значи? Процени речено и разумећеш тајну...»
«Ако неко путује у подне, када сунце врелим зрацима пали главу и врућином исушује сву влагу у телу, а под ногама путника лежи сурова и непроходна земља без воде; па онда такав човек наиђе на извор где обилно тече прекрасна, прозрачна, пријатна и прохладна вода: зар ће он сести покрај воде и почети да философира њеној природи, нагађајући одакле она долази, како и зашто, и о свему сличном, о чему обично размишљају празнослови – тачније, да се некаква влага која је рашерена у дубини земље, пробија на горе и бива потиснута, постајући вода, или да жиле које пролазе кроз доњу пустош, чим њихови отвори постану слободни, изливају воду? Или ће пак оставити свако размишљање, па ће сагнути главу ка водном току и примакнути уста како би утолио жеђ, охладио језик, удовољио жељу и заблагодарио Даваоцу ове благодати? Зато се и ти угледај на жеднога» (свети Григорије Ниски). Не само ова тајна вере, него многе тајне захтевају смирење нашег ограниченог разума пред њима, као што чујемо и у црквеним песмама: «тајинство не трпи истраживање».
И поред тога ми у извесној мери имамо знање о Богу, онолико колико је Он Сам открио људима. Треба разликовати познање Бога по суштини, које је немогуће, и знање о Њему, додуше непотпуно, за које апостол Павле вели: Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки... и... сад знам делимично (1. Кор. 13,12). Степен овог знања одговара људским силама.(2)
Одакле црпимо знање о Богу?
а) Оно се људима открива већ и из самог упознавања природе, себе и свих створења Божијих уопште. Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и Божанство, да немају изговора (Рим. 1,20): то јест, оно што је код Њега невидљиво – Његова вечна сила и Божанство – од стварања света јасно се види кроз посматрање творевине, те стога немају изговора они људи који су познали Бога, али Га нису прославили као Бога, нити су Му заблагодарили, него су залудели у својим умовањима (Рим. 1,20-21).
б) Бог је Себе још више показао у натприродном откривењу и кроз оваплоћење Сина Божијег. Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина (Јевр. 1,1-2). Бога нико није видео никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1,18).
Тако је о познању Бога учио Сам Спаситељ. Пошто је рекао: Све је Мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син – Спаситељ је додао: и ако Син хоће коме открити (Мт. 11,27).
И апостол Јован Богослов у посланици пише: А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Бога Истинитога (1. Јн. 1,18).
Божанствено откривење дато нам је кроз читаво Свето Писмо и Свето Предање, а њихово чување, поучавање и тачно тумачење је дужност која припада Светој Цркви Христовој.
Но, и у тим границама, које су нам дате у светлости Божанског откривења, ми треба да следимо руководство оних који су свој разум очистили узвишеним хришћанским животом и учинили га способним за сазерцавање великих истина – то јест, треба да следимо руководство Отаца Цркве, а уједно да духовно пазимо и на себе. О томе свети Григорије Богослов поучава: "Ако хоћеш да будеш богослов и достојан божанског, онда чувај законе; божанским заповестима иди ка узвишеном циљу: јер делање је усхођење ка сазерцању"(3), то јест стреми ка духовном савршенству и достижи га, јер тај пут омогућава усхођење на висине са којих се сазерцавају божанске истине (свети Григорије Богослов).
И Сам Спаситељ је рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5,8).
Мислима о разлици између појмова «схватање» и «познање», или, другачије речено, мишљу о несхватљивости Бога уз могућност Његовог познања, преподобни Јована Дамаскин започиње своје велико дело «Тачно изложење православне вере». Он пише:
«Божанство је, дакле, неизрециво и несхватљиво. И нико не зна ко је Син осим Оца, ни ко је Отац, осим Сина (Лк. 10,22). Такође и Дух Свети зна оно што је Божије, као што дух човечији зна оно што је у човеку. Но, изузев првенствене и блажене Природе, Бога нико никада није познао, него онај коме се Он Сам открио; и то не само нико од људи, него ни од вишњих сила, од самих Херувима и Серафима.
Бог нас, ипак, није оставио у потпуном незнању, него је а) знање о Божијем постојању Он Сам природно расадио у свима нама. И сама творевина, њено одржавање и управљање, објављује величанство Божанске природе; б) осим тога, Бог нам је најпре преко закона и пророка, а потом и преко Свога јединородног Сина, Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, по мери наше пријемчивости, открио знање о Себи.
Стога све оно што нам је предато преко закона, пророка, апостола и јеванђелиста, прихватамо и познајемо и поштујемо, не потражујући ништа преко тога; јер Бог... као Онај, дакле, који све зна и унапред се стара о свачијој потреби, оно што нам је од користи открио је, а оно што не могасмо поднети прећутао је. Задовољимо се тиме и при томе останимо, не померајући вечне границе, нити преступајући Божанско Предање» (свети Јован Дамаскин).
Исту мисао о слабости наше мисли за схватање Бога Црква изражава и у богослужењу: «Будући да нисмо у стању да појмимо тајанствена имена Твог трисветлог Божанства, срцем Те славимо, Господе...»
У старини неки јеретици су се држали мишљења по коме Бог може у потпуности да се схвати и разуме. Они су своје тврдње заснивали на томе да Бог представља једноставно Биће, из чега су изводили закључак да као једноставно Биће Он нема унутрашњи садржај и својства. «Стога је довољно – говорили су – употребити имена Божија, Θεος или Јахве(4), односно указати на нерођеност као Његово једино својство, да би било речено све о Богу (овако су размишљали неки гностици, на пример Валент у II веку, а у IV веку Евномије и аномеји). Свети Оци су ватреним протестом одговорили на ову јерес, видећи у њој нарушавање суштине религије. Приговарајући јеретицима они су објаснили и доказали, како из Светог Писма тако и разумским путем, да је 1) једноставност Бића Божијег сједињена са пуноћом Његових својстава, пуноћом садржаја Божанског живота, 2) сама имена Божија у Светом Писму – Јахве, Елохим, Адонај и друга – не изражавају саму суштину Божанства, него првенствено показују однос Бога према свету и човеку.
Други пак јеретици из старине (на пример, маркионити), падали су у супротну крајност, тврдећи да је Бог сасвим непознат и недокучив за нашу спознају. Поводом тога Оци Цркве су доказивали да постоји степен познања Бога који је за нас могућ, користан и потребан. Свети Кирил Јерусалимски у својим «Беседама за оглашене» поучава: «Неко ће рећи: ако је Суштина Божија недокучива, зашто бисмо говорили о Њој?(5) Но, зар због тога што не могу да попијем читаву реку, нећу ни умерено, ради своје користи, узимати воду из ње? Зар због тога што моје очи нису у стању да приме читаво сунце, нећу да га гледам ни онолико колико ми је потребно? Зар би ти, зато што по уласку у неки велики врт не могу да поједем све плодове, хтео да изађем одатле потпуно гладан?»
Позната је прича о блаженом Августину, како је он, шетајући обалом мора и размишљајући о Богу, угледао дете које је седело на обали и шкољком узимало воду из мора, пребацујући је у рупу у песку. Ова слика навела га је на мисао о несразмерности између нашег ума и величанства Божијег: за наш ум је исто тако немогуће да прими представу о Богу у свој Његовој величини, као што је немогуће да се море испразни помоћу шкољке.
О Суштини Божијој
«Ако хоћеш да говориш или слушаш о Богу – богословствује свети Василије Велики – одреши се од свога тела, одреши се од телесних чула, остави земљу, остави море, учини да ваздух буде испод тебе, прођи покрај годишњих доба, њиховог складног поретка, земаљске лепоте, стани изнад етра, прођи звезде, њихову лепоту, величину, корист коју пружају целини, хармонију, светлост, положај, кретање и то колико везе или растојања имају међу собом. Прошавши све ово умом, обишавши небо и ставши изнад њега, једном мишљу погледај тамошње лепоте: наднебеске војске Анђела, власт Арханђела, славу Господстава, председавање Престола, Силе, Начала Власти. Кад прођеш све ово, када испод својих мисли оставиш целокупну творевину, узведи ум иза њених граница и замисли природу Божију, непокретну, постојану, непромењиву, бестрасну, просту, једноставну, нераздељиву, неприступну светлост, неизрециву силу, безграничну величину, лучезарну славу, жељену доброту, неизмерну лепоту, која силно поражава рањену душу, али због своје узвишености не може бити представљена речју».
Такво расположење духа захтевале би речи о Богу! Међутим, људска мисао је способна да се заустави само на својствима Божијим, али не и на самој Суштини Божанства.
У Светом Писму постоје речи о Богу које се «тичу» или «дотичу» мисли о самој Суштини Божијој. То су изрази који су граматички формулисани да по своме облику одговарају не само на питање «какав?», то јест каква су својства Божија, него као да одговарају и на питање «ко?», то јест ко је Бог? Такве су изреке
Ја Сам Онај Који јесте (на јеврејском: Јахве – Изл. 3,14).
Ја Сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Отк. 1,8; 1,17).
Господ Бог је истина (Јер, 10,10).
Бог је Дух (Спаситељеве речи самарјанки – Јн. 4,24).
Дух је Господ (2. Кор. 3,17).
Бог је светлост и таме у Њему нема никакве (1. Јн. 1,5).
Бог је љубав (1. Јн. 4,8; 4,16).
Бог наш је огањ који спаљује (Јевр. 12,29).
Ипак, ни ови изрази не могу да буду прихваћени као указивање на саму Суштину Божију. Једино за назив Онај Који јесте (Изл. 3,14) Оци Цркве су сматрали да «на известан начин» (свети Григорије Богослов) или «како изгледа» (свети Јован Дамаскин) представља назив за Суштину Божију. Такво значење, иако ређе, приписивали су и називима Добри и Бог у грчком језику (theos – божанско биће). За разлику од свега што постоји, свега суштаственог, створеног, Оци Цркве за биће Божије примењују термин «надсуштаствени»: «Дјева данас Надсуштаственога рађа» (Кондак Божића). Старозаветно име «Јахве» («Онај Који јесте»), откривено пророку Мојсију од Бога, има управо тако дубоко значење.(6)
Дакле, могуће је говорити једино о својстивма Божијим, а не о самој Суштини Његовој. Оци Цркве се само индиректно изјашњавају о природи Божанства, говорећи да је Суштина Божије «једна, проста и несложена»; али ова простота не представља уједначену целину без саджаја, него у себи саджи пуноћу битних својстава. «Бог је – море суштине, безмерно и неограничено» (свети Григорије Богослов). «Бог је – пуноћа свих квалитета и савршенстава у њиховом најузвишенијем и бесконачном облику» (свети Василије Велики). «Бог је једноставан и несложен. Он је сав осећај, сав је дух, сав мисао, сав ум, сав источник свих добара» (свети Иринеј Лионски).
О својствима Божијим
Говорећи о својствима Божијим, свети Оци указују на то да је њихова множина у једноставност Бића резултат наше неспособности да пронађемо тајанствени и јединствени начин посматрања Божанског. У Богу једно својство је аспект другог: Бог је праведн, то значи блажен, и добар, и Дух. Разнолика једноставност у Богу слична је сунчевој светлости када се показује у различитим бојама које добијају тела на земљи, на пример растиње.
У најбрајању својстава Божијих код светих Отаца и у богослужбеним текстовима, преовладавају изрази састављени у одричном облику, то јест са одричним речцама «не» или «без». Ипак треба имати у виду да та одрична форма показује «одрицање ограничења», па тако на пример «који није не знајући» значи «који зна»; на тај начин она садржи потврду неограничености својстава. Образац таквих израза показаћемо код светог Јована Дамаскина» у «Тачном изложењу вере православне»: «Бог је беспочетан, бесконачан, вечан, постојан, нестворен, непреобразив, непромењив, једноставан, несложен, бестелесан, невидљив, недодирљив, неописив, бескрајан, недокучив за ум, необухватив, несхватљив, непојмљив, добар, праведан, Творац свеколике твари, свемогући Сведржитељ, који све надзире, Промислитељ о свему, онај који има власт над свима, Судија...»
Наше мисли о Богу говоре уопште: 1) или о Његовој различитости у односу на створени свет (на пример: Бог је беспочетан, док свет има почетак; Он је бесконачан, док свет има крај; он је вечан, док свет постоји у времену), 2) или пак о дејствима Божијим у свету и односу Творца према Својим створењима (Творац, Промислитељ, Милостиви, Праведни Судија),
Указујући на својства Божија, ми тиме не дајемо «дефиницију» појма Бог. Таква дефиниција је у суштини немогућа, јер свака дефиниција подразумева одређивање «граница», те стога указује на «ограниченост», на непотпуност. Код Бога нема граница, па се зато ни појам Божанства не може дефинисати: «Јер и појам је вид ограничења» (свети Григорије Богослов).
Сам наш разум захтева признавање читавог низа природних својстава у Богу. Разум нам сугерише да Бог има разумно-лично и слободно-лично битије. Ако у несавршеном свету видимо слободно-разумна лична бића, онда не можемо да не признамо слободно-разумно лично битије и у Самом Богу, Источнику, Узроку и Творцу сваког живота, јер је сваком у узроку садржано не мање него више него у његовој последици, о чему сведочи закон постојања. Разум нам сугерише да је Бог најсавршеније Биће. Било какав недостатак или ограниченост није спојив са појмом «Бог». Разум нам сугерише да најсавршеније Биће може бити само једно – Бог је један. Не би могла бити два савршена Бића, јер би онда једно ограничавало друго. Разум нам сугерише да је Бог самобитно Биће, јер ништа не може бити узрок или услов постојања Бога.
Шта о својствима Божијим сведочи Свето Писмо?
Својства непосредно узета из речи Божије, изложена су у Катихизису Православне Цркве светог Филарета Московског. Ту читамо: «Питање: Какав појам о бићу и главним својствима Божијим може да се добије из откривења Божијег? Одговор: Бог је Дух, вечан, сведобар, свезнајући, свеправедан, свемогућ, свудаприсутан, неизмењив, сведовољан, свеблажен». Зауставимо нашу мисао на својствима указаним у Катихизису.
Бог је Дух (Спаситељеве речи из разговора са самарјанком – Јн. 4,24). А Дух је Господ; а где је Дух Господњи онде је слобода (2. Кор. 3,17). Богу је страна свака телесност, материјалност. При томе, духовност Божија је узвишенија и савршенија од оне духовности која је својствена створеним духовним бићима и човековој души, која представља само «слику» духовности Божије; Бог је најузвишенији, најчистији и најсавршенији Дух. Истина, у Светом Писму наилазимо на много таквих места где се Богу символички приписује нешто телесно. Ипак о духовности Божијој Свето Писмо говори већ од првих речи књиге Постања; и пророку Мојсију Бог се открио као Онај Који јесте (Изл. 3,14), као чисто, духовно, најузвишеније Битије. Стога нам кроз телесне Символе Свето Писмо помаже да разумемо духовна својства и дејства Божија.
Искористимо на овом месту речи светог Григорија Богослова. Он каже: «По Светом Писму Бог спава, буди се, љути се, хода и као престол има херувиме. Али када је Он имао слабости? Да ниси чуо да је Бог тело? Ту је представљено оно чега нема. Јер прилагођавајући Божије својим схватањима и називали смо Га именима узетим од нас самих. Када Бог, из разлога који су само Њему познати, прекине Своје старање о нама и као да не мари за нас, то значи – Он спава; јер наш сан је слична неделатност и безбрижност. Када напротив одједном почне да чини добра, значи – буди се... Он кажњава, а ми смо од тога направили – да се гневи; јер управо ми кажњавамо из гнева. Он дејствује час овде, час онде, а по нашем – хода; јер ход је померање са места на место. Он мирује и обитава међу светим силама; а ми смо то назвали седењем на Престолу, што је такође својствено нама. Божанство нигде није тако спокојно као у светима. Брза покретљивост код нас је названа летењем, посматрање је названо ликом, давање и примање – руком. А такође и свака друга сила Божија и свако друго дејство Божије код нас су представљени нечим што је узето од телесног».
Поводом прича о дејствима Божијим у другој и трећој глави књиге Постања Златоуст поучава: «Нећемо проћи, љубљени, без пажње поред онога што каже Свето Писмо, нити ћемо се задржавати на речима, него ћемо поразмислити о томе да се овако једноставне речи употребљавају ради наше слабости, и да се све како доликује савршава ради наашег спасења. Јер, реци ми, ако пожелимо да ове речи схватимо у буквалном значењу, а не онако како доликује Богу, зар неће много шта изгледати чудно? Погледајмо сам почетак онога што је данас читано: И зашуше глас Господа Бога, који иђаше по Рају кад захлади; и уплашише се (Пост. 3,8). Шта кажеш? Бог хода? Да ли ћеш му и ноге приписати? Зар под тим нећемо подразумевати ништа узвишеније? Не, Бог не хода – таман посла! Заправо, како Онај Који је свуда и све испуњава, Чији је престо небо, а земља подножје ногама Његовим, хода по рају? Који ће разуман човек рећи тако нешто? Шта онда зачи: Зашуше глас Господа Бога, који иђаше по Рају кад захлади? Он је хтео да у њима пробуди такав осећај (Своје близине), који би их узнемирио, што се и догодило: осетили су то и покушали су да се сакрију од Бога који (им) се приближавао. Починили су грех и злочин, обузео их је стид. Нелицемерни Судија, то јест савест, уставши, позвала их је громким гласом и прекорила, показујући сасвим очигледно тежину преступа. Владика је у почетку створио човека и дао му савест као неумољивог тужиоца, који не може бити преварен или заведен...» Поводом слике стварања жене Златоуст поучава: «Речено је – узе му једно ребро (Пост. 2,21). Немој да ово схваташ по људски, него знај да су грубе речи употребљене ради прилагођавања људској слабости. Јер да (Свето Писмо) није употребило ове речи, како бисмо могли да сазнамо неописиве тајне? Нећемо се задржавати само на речима, него ћемо све прихватати како доликује, јер се односи на Бога. Овај израз «узе» и сви њему слични употребљени су ради наше слабости». Златоуст се на сличан начин изражава и о речима: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни... (Пост. 2,7).(7)
Свети Јован Дамаскин тој теми посвећује једну главу у «Тачном изложењу вере православне» - «О ономе што се о Богу као телесноме говори»:
«Будући да у Божанском Писму проналазимо мноштво места где се о Богу символички говори начином подобним човековој телесности, потребно је знати да ми, пошто смо људи, и пошто смо оптерећени овим вештаственим телом, не можемо појмити или исказати Божанска и узвишена и невештаствена дејства (енергије) Божанства, уколико не користимо представе и обрасце и символе подобне нашој природи. Због тога, све што се о Богу говори изразима телесности, речено је символички и има у себи узвишенији смисао, јер Божанство је једноставно и неизобразиво. Према томе, очи Божије и вид схватамо као Његову моћ надзирања свега и као непогрешивост Његовог знања; јер тим чулом и ми стичемо савршеније знање и обавештење. И уши, и слух, и руке Божије и друго – једноставно све што је о Богу речено на начин који је подобан нашој телесниости, скрива у себи неко значење које, својствима која су нама подобна, учи о ономе што је изнад нас».
Ми смо данас навикли на идеју да је Бог чисти Дух, пантеизам, Међутим, философија пантеизма, која је у наше време прилично раширена, противречи тој истини. Стога чак и данас у «Чину Православља», који се савршава у Недељу Православља, чујемо: «Онима који говоре да Бог није дух, него тело – анатема!».(8)
Вечан. Битије Божије је изван времена, јер је време само облик коначног, променљивог битија. За Бога нема ничег прошлог, нити будућег, него само садашње. У почетку си Ти, Господе, земљу основао, и дела руку Твојих су небеса. Она ће проћи а Ти остајеш; и све ће као одећа оветшати, и као хаљину савићеш их, и измениће се. А Ти си исти, и година Твојих неће нестати (Пс. 101,26-28). Неки свети Оци указују на разлику између појмова «вечност» и «бесмртност». «Вечност је свагдашњи живот, и тај појам обично се односи на једну беспочетну природу, у којој је увек све – исто и у истом облику. А појам бесмртности може се приписати и ономе што је приведено у битије и не умире, попут Анђела и душе... Вечно у правом смислу те речи припада Божанској природи, услед чега се и приписује обично само поклоњења достојној и царујућој Тројици» (свети Исисдор Пелусиот). У том погледу још је упечатљивији израз «превечни Бог» (Кондак Божића).
Сведобар. Милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив (Пс. 102,8). Бог је љубав (1. Јн. 4,16). Доброта Божија се не простире на наку одређену област у свету, што представља својство љубави ограничених бића, него на читав свет са свим бићима која се у њему налазе, са љубављу се стара о животу и потребама сваког створења, ма колико нам се оно чили малим и безначајним. «Кад би нас неко упитао – каже свети Григорије Богослов – шта осећамо и чему се клањамо, одговор је спреман: ми поштујемо љубав». Бог Својим створењима дарује онолико блага, колико свако од њих може да прими по својој природи и стању, и колико одговара општој хармонији света. Нарочиту доброту Бог показује према човеку. «Бог је као мајка птица која види свог птића како је испао из гнезда, па и сама излеће одатле да би га подигла, а када види да му прети опасност од змије, са жалосним крицима лети у круг око њега и око свих других птића, јер не може да буде равнодушна према погибији једнога од њих (свети Климент Александријски). «Бог нас љуби више него што може да нас љуби отац, мајка или пријатељ, или било ко други, па чак и више но што ми сами себе можемо да љубимо, јер Он се стара о нашем спасењу више него о Својој сопственој слави, чему као сведочанство служи то што је послао у свет на страдања и смрт (људским телом) Свог Јединородног Сина, само зато да би нам открио пут спасења и вечног живота» (свети Јован Златоуст). Ако човек често и не схвата сву силу доброте Божије, до тога долази зато што своје мисли и жеље одвише усредсређује на земљску добробит; а Божија мисао сједињује пролазна, земаљска блага која су нам дарована са позивом да за себе и своје душе задобијамо вечна блага.
Свезнајући. Све је обнажено и откривено пред очима Онога Коме ћемо одговарати (Јевр. 4,13). Неуобличен зачетак мој видеше очи Твоје (Пс. 138,16). Знање Божије то је виђење и непосредно познавање свега што постоји и што је могуће, у садашњости, прошлости и будућности. Само предвиђање будућности представља у ствари духовно виђење, јер за Бога будућност је као садашњост. Божије предвиђање не нарушава слободну вољу створења, једнако као што се слободу нашег ближњег не нарушава то што ми видимо његове поступке. Предвиђање Божије у вези са злом у свету и у поступцима слободних бића, као да се завршава предвиђањем спасења света, када ће Бог да буде све у свему (1. Кор. 15,28).
Другу страну свезнања Божијег представља премудрост Божија. Велик је Господ наш, и велика је моћ Његова, и познања Његовог нема броја (Пс. 146,5). Следујући за речју Божијом, свети Оци и учитељи Цркве увек су са дубоком побожношћу указивали на величину премудрости Божије у устројству видљивог света, посвећујући томе предмету читаве књиге, као што су на пример «Беседе на Шестоднев», то јест на историју стварања света (беседе светог Василија Великог, светог Јована Златоуста, светог Григорија Ниског). «Једна травка или влат довољна је да заокупи све твоје мисли разматрањем вештине са којом је произведена» (свети Василије Велики). Још више су размишљали о премудрости Божијој у домостроју нашег спасења, у оваплоћењу Сина Божијег. Свето Писмо у Старом Завету пажњу усредсређује првенствено на премудрост Божију у уређењу видљивог света: Све си премудрошћу створио (Пс. 103,24); а у Новом Завету – на домострој нашег спасења, поводом кога апостол Павле кличе: О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! (Рим. 11,36). Јер премудрошћу Божијом целокупно битије света усмерава се ка једном циљу – ка савршенству и преображењу ради славе Божије.
Свеправедан. «Праведност» у Светом Писму и у уобичајеној употреби речи има два значења: а) као светост и б) као правичност или правда.
а) Светост се не састоји толико у одсуству зла или греха: светост је присуство виших духовних вредности, заједно са чистотом од греха. Светост је слична светлости, а светост Божија је као најчистија светлост. Бог је «Једини Свет» по суштини, по Својој природи. Он је Источник светости за Анђеле и људе. Људи пак могу да достижу светост само у Богу, «не по природи, него по причешћу, подвигу и молитви» (свети Кирило Јерусалимски). Свето Писмо сведочи да Анђели који окружују Престо Божији непрестано објављују светост Божију, кличући један другоме: Свет је, свет, свет Господ Саваот! Пуна је сва земља славе Његове (Ис. 6,3). Према опису Светог Писма светлост светости испуњава све што исходи од Бога, или служи Богу: Праведан је Господ на свим путевима Својим, и преподобан у свим делима Својим (Пс. 144,17). Јер је свет Господ Бог наш (Пс. 98,9).
б) Правичност Божија је друга страна свеправедности Божије. И Он ће судити васељени правдом, судиће народима правотом (Пс. 9,9). Бог ће дати свакоме по делима његовим, јер Он не гледа ко је ко (Рим. 2,6,11).
Како усагласити љубав Божију са Његовом правичношћу, која строго суди за грехе и кажњава кривца? Многи Оци су се изјашњавали по овом питању. Они гнев Божији пореде са гневом оца који прибегава очинским казненим мерама како би уразумио непокорног сина, док сам истовремено тугује због његове неразумности и саосећа са њим у патњи коју му причињава. Стога је правда Божија увек и милосрђе, а милосрђе правда, сходно ономе што је речено: Милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше се (Пс. 84,11).
Светост и правда Божија, тесно су међусобно повезани. Бог све призива на вечни живот у Њему, у Царству Његовом, дакле у светости Његовој. Али у Царство Божије неће ући ништа нечисто. Господ нас очишћује Својим казнама, као дејствима промишљања, упозоравања и исправљања, и то из љубави према Својим створењима. Јер нама предстоји праведни суд који ће нам бити страшан: како бисмо могли да уђемо у царство светости и светлости, и како бисмо тамо могли да се осећамо, када смо нечисти и мрачни, и када немамо у себи клицу светости, нити било какву истинску духовну, моралну вредност?
Свемогућ. Јер Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се – овако се Псалмопојац изражава о свемоћи Божијој (Пс. 32,9). Бог је Творац света. Он је Промислитељ света. Он је Сведржитељ. Он је Једини Који чини чудеса (Пс. 71,18). А ако Бог трпи зло и зле у свету, то није зато што Он не може да уништи зло, него зато што је духовним бићима даровао слободу и усмерава их ка томе да се слободно и добровољно одвоје од зла и окрену ка добру.
Поводом казуистичких питања о томе шта Бог не може да учини, треба одговорити да се свемоћ Божија простире на све оно што је угодно Његовој мисли, Његовој добороти, Његовој вољи.
Свудаприсутан. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи? Ако узиђем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука Твоја водити, и прихватиће ме десница Твоја (Пс. 138,7-10).
Бог не подлеже никаквом просторном ограничењу, него Собом испуњава све. Испуњавајући Собом све, Бог је, као једноставно Биће, присутан на сваком месту, и то не неким Својим делом или само слањем Своје силе, него читавим Својим Бићем, при чему се не слива са оним у чему је присутан. «Божанство испуњава све, ни са чим се не мешајући, а Њега не испуњава ништа» (свети Јован Дамаскин). «Да је Бог свуда присутан то знамо, али како, то не можемо да докучимо, јер ми можемо да схватимо само чулно присуство и није нам дато да у потпуности разумемо природу Божију» (свети Јован Златоуст).(9)
Неизмењив. Од Оца светлости, у Којега нема изменљивости ни сенке промене (Јак. 1,17). Нема изменљивости ни сенке промене. Бог је савршенство, а свака промена је обележје несавршенства, те је стога незамислива у вези са Богом као најсавршенијим Бићем. За Бога се не може рећи да се у Њему одвија било какав процес – раста, напредовања, еволуције, прогреса или нечег сличног.
Али неизмењивост у Богу не представља некакву непокретност, не представља затвореност у себе. Уз своју неизмењивост, Његова суштина је живот, испуњен снагом и делањем. Сам у Себи Бог је живот, и живот је Његово битије.
Рађање Сина и извођење Духа не нарушавају неизмењивост Божију, јер Богу Оцу припада очинство, Сину синовство, а Духу Светоме исхођење, «вечно, бесконачно и непрестано» (свети Јован Дамаскин). Речи испуњене тајновитошћу – «рађање Сина» и «исхођење Духа», не изражавају никакву измену у Божанском животу, нити процес: ради наше ограничене мисли «рађање» и «исхођење» се само стављају насупрот «стварању», и говоре о једној суштини Лица, или Ипостаси, у Богу; творевина је нешто спољашње у односу на ствараоца, док «синовство» Божије подразумева унутрашње јединство, јединство природе Оца и Сина; такво је и «исхођење» из суштине Божије, исхођење Духа од Оца који Га изводи.
Неизмењивост Божију не нарушава ни оваплоћење и учовечење Логоса, Сина Божијег. Само ствари, због своје ограничености, губе оно што су имале, или добијају оно што нису имале. А Божанство Сина Божијег остало је после оваплоћења исто онакво какво је било и пре оваплоћења. Оно је примило у Своју Ипостас, у јединство Божанске Ипостаси, људску природу од Дјеве Марије, али тиме није образовало нову, помешану природу, него је своју Божанску природу сачувало неизмењеном.
Неизмењивости Божијој не противречи ни стварање света. У односу на природу Божију, свет је спољашње битије, те стога не мења ни природу, ни својства Божија. Настанак света представља само пројаву силе и мисли Божије. Сила и мисао Бога вечне су и вечно делатне, али наш створени ум није у стању да сагледа то делање у вечности Божијој. Свет није савечан Богу, он је створен, али стварање света представља остварење вечне мисли Божије (блажени Августин). Свет није сличан Богу по својој суштини, стога нужно мора бити изменљив и небеспочетан; али ова својства света не противрече томе да је његов Творац неизмењив и беспочетан (свети Јован Дамаскин).
Сведовољан и Свеблажен. Ове две речи су међусобно блиске по значењу.
Сведовољан. Словенска реч коју не треба схватити као самозадовољан. Она означава пуноћу поседовања, потпуно богатство, пуноћу свих добара. Тако у молитвама пре причешћа читамо: «Знам, Господе, да нисам достојан нити ваљан да уђеш под кров дома душе моје» (молитва друга); «Нисам достојан нити врстан (словенски: «довољан») да погледам и видим висину небеску» (молитва Симеона Метафраста): «врстан» («довољан») овде значи «духовно имућан», «духовно богат». У Богу је изобиље («довољност») свих добара. О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! – кличе апостол Павле – Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све (Рим. 11,33; 11,36). Бог нема потребе ни за чим, а Сам даје свима живот и дисање и све (Дап. 17,25). На тај начин Бог је Сам Извор сваког живота, сваког блага; од Њега сва створења црпе своје благостање.
Свеблажен. Апостол Павле у својим посланицама Бога два пута назива «блаженим»: Према јеванђељу славе блаженога Бога (1. Тим. 1,11); које ће у своје време показати блажени и једини Владар, Цар царева и Господ господара (1. Тим. 6,15). Реч «свеблажени» не треба схватити тако, као да је Бог, будући да све има у Самоме Себи, равнодушан према страдањима у свету који је створио, него тако да Његова створења од Њега и у Њему црпе своје блаженство. Бог «не страда, него је милосрдан»; Христос «страда, јер је смртан» (Канон Пасхе) – не по Божанској, него по људској природи. Бог је Источник блаженства, у Њему је пуноћа радости, сладости и весеља за оне који га љубе, као што је речено у псалму: пуноћа је радости пред лицем Твојим... блаженство је у десници Твојој заувек (Пс. 15,11).
Блаженство Божије има свој одраз у непрестаној хвали, славословљу и благодарењу који испуњавају васељену и долазе од вишњих сила – Херувима и Серафима, који окружују Престо Божији и пламте миомирисном љубављу према Богу, узносећи од читавог анђелског света и од сваког створења у свету Божијем: «Теби пева сунце, Тебе слави месец, Тебе поздрављају звезде, Тебе слуша светлост, пред Тобом дрхте бездани, Теби служе извори» (молитва великог освећења воде).
О јединству Божијем
«Дакле, верујемо у једнога Бога, у један беспочетни почетак, нествореног, нерођеног, непропадљивог, бесмртног, вечног, бесконачног, необухвативог, неограниченог, свесилног, једноставног, несложеног, бестелесног, непокретног, бестрасног, постојаног, непроменљивог, невидљивог, источника доброте и праведности, светлост умствену, неприступног; у силу неодредиву било каквом мером, која се само по Његовој сопственој вољи да измерити, јер Он може све што пожели... у једну суштину, једно Божанство, једну силу, једну вољу, једну енергију, једно начело, једну власт, једно господство, једно царство, које се спознаје у три савршене ипостаси и коме се клањамо једним те истим клањањем» (свети Јован Дамаскин).
Истина јединства Божијег данас је толико укорењена у људској свести, да не захтева позебно доказивање из речи Божије или просто из области разума. Нешто другачије било је у раној хришћанској Цркви, када је постојала потреба да се та истина брани пред идејом дуализма – прихватања два божанства, доброг и злог, и пред тада популарним паганским многобоштвом.
«Верујем у једног Бога» - прве су речи Символа вере. Бог поседује сву пуноћу најсавршенијег битија. Идеја пуноће, савршенства, бесконачности, свеобухватности у Богу не допушта да се о Њему мисли другачије него као о Једном, то јест јединственом и једносуштном у Себи. Овај захтев наше свести изразио је један древни црквени писац речима: «Ако Бог није један, онда Бога нема» (Тертулијан), друкчије речено, божанство ограничено другим бићем, губи своје божанско достојанство.
Целокупно Свето Писмо Новог Завета испуњено је учењем о једном Богу. «Оче наш, Који си на небесима» - молимо се речима молитве Господње. Нема ниједнога другога Бога осим Једнога (1. Кор. 8,4).
Свето Писмо Старог Завета читаво је прожето строгим монотеизмом. Историја Старог Завета је историја борбе за веру у једног истинитог Бога, против паганског многобоштва. Жеља неких историчара религије да у неким библијским изразима пронађу трагове тобожњег провбитног многобоштва јеврејског народа, као што је множински облик имена Божијег «Елохим», као и «Бог богова», «Бог Авраама, Исака и Јакова» - не одговарају правом значењу тих израза.
1) «Елохим» – за обичног Јудејца ова форма представљала је израз побожности и поштовања (попут нашег обраћа са «Ви» лицима која уважавамо); осим тога, за богонадахнутог писца, пророка Мојсија множински облик речи садржао је у себи несумњиво дубоко и тајанствено значење проницања у истину Тројичности у Богу; нико не може сумњати да је Мојсије био чисти монотеиста и да, познајући дух јеврејског језика, не би употребио име које противречи његовој вери у једног Бога.
2) «Бог богова» – израз који веру у истинитог Бога ставља насупрот клањању идолима које су њихови поклоници такође називали боговима, али који су за Јудејце били лажни богови. Овим изразом се у Новом Завету слободно користи апостол Павле: Нема ниједнога другога Бога осим Једнога – каже он и наставља – јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од Којега је све и за Којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега (1. Кор. 8,4-6).
3) «Бог Авраама, Исака и Јакова» – израз који говори само о изабраности јеврејског народа, као «наследника обећања» датих Аврааму, Исаку и Јакову.
Хришћанска истина јединства Божијег продубљује се истином троипостасног јединства.
(1)Свети Оци праве разлику између Божије Суштине или Природе, која је неприступна, неспознатљива и некомуникативна, и Његове Енергије, која је неодвојива од Његове Суштине и кроз коју Он излази из Себе, комуницира, манифестује се и даје.
(2)Разлику између онога што може да се назова «апосолутна» неспознатљивост Бога и Његове «релативне» спознатљивости јасно је изложио свети Јован Дамаскин у «Тачном изложењу Православне вере» 1,1.
(3)«Делање» је термин који се често среће у православним аскетским текстовима; он се тиче средстава (чување заповести, подвижничка дисциплина, итд) која воде ка врху духовног живота («виђењу» или «сазерцању» Бога).
(4)«Јахве» је транслитерација јеврејског тетраграма YHWH. Новолатинска транслитерација речи «Јахве» је «Јехова».
(5)Као што смо видели, Божанска Суштина је сама по себи неспознатљива. Ипак, ми можемо да спознајемо Бога кроз Његове енергије. Свети Григорије Палама пише: «Рећи да Божанска Суштина није комуникативна сама по себи, него кроз енергије, значи остати унутар граница праве побожности».
(6)То значи: када кажемо да је Бог «Онај Који јесте», ми мислимо да Он «јесте» у сасвим посебном смислу, а не на начин на који «јесте» сва Његова творевина; а то је исто што и рећи да је Он «надсуштаствен» (Кондак Божића).
(7)Не треба мислити да отац Михаил овде тврди како се свети Златоуст начелно противи «буквалном тумачењу» Светог Писма; када је потребан буквални смисао, свети Златоуст је и те како «буквалан» у своме тумачењу. За њега, као и за оца Михаила, главно је да свака интерпретација Светог Писма буде «богодолична», што понекад подразумева «буквално» тумачење, а понекад метафоричко.
(8)Чин Православља служи се након Литургије прве недеље Великог поста, у свим саборним црквама у којима председава епископ. На тој служби објављују се анатеме против старих и савремених јеретика, који су покушали да поруше догматске основе Православља. Ипак, под утицајем екуменистичких идеја, ова служба је данас у многим православним јурисдикцијама укинута или замењена једном «свеправославном» или «екуменском» службом.
(9)Свети Григорије Палама учи да су и Божија Суштина и Његове енергије, као неодвојиве, присутне свуда у творевини (види: «Добротољубље», т. 4).
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар