Из дела светог Теофана Затворника

Црква Православна

Црква је живи савез свих верујућих, који се сви сједињују под једном главом – Христом Господом, чинећи једно тело. Сачињавају је верујући – и живи и умрли. Неверујући – и живи и умрли – налазе се изван ње и изван Господа Спаситеља, Који је њена Глава. Неверујући се овде (тј. за живота) позивају, и ако то искористе и уђу у Цркву, онда ће такви да буду и тамо, то јест биће чеда Цркве (3, п. 479, стр. 129).

Шта је то Света Црква? То је заједница верујућих, сједињених међу собом јединством исповедања богооткривених истина, јединством освећења богоустановљеним Светим Тајнама и јединством управљања и руковођења богодарованим пастирством (16, стр. 250).

Христову Цркву подигли су свети Апостоли по нацрту и плану Самог Господа, појашњеном и утврђеном Духом Светим (46, стр. 231).

Они који су у Цркви, њена истинска чеда, чувају јединство духа у свези мира, и стога се налазе у живој заједници са њом; они који поново ступају у њу, дају завет да ће се сјединити са њом и ступивши у њу заиста се сједињују; они који се рађају унутар Цркве, препорађају се за нови живот и затим се васпитавају у њеном духу, према устаљеном начину живота у њој. Сви такви представљају живе удове Цркве, и од њене Главе, преко Духа Светога, удостојавају се свих благодатних духовних дарова, уз обећање вечних. Они пак који одступају од установљеног Црквеног поретка, мада се убрајају у Цркву, не налазе се у живом заједништву са њом, јер нису живи, него су умрли или обамрли. Њих Црква и даље држи, чекајући да се уразуме, да покидају мреже које их спутавају и похитају да обнове савез који су нарушили – савез са Црквом и Господом, Главом њеном, те да тако ступе у ред оних који се спасавају. Све оно чега се Црква држи, није такве природе да би могло бити препуштено појединачној вољи, него је неопходно за спасење, будући да представља остварење, или пројаву на делу, домостроја оваплоћења, без кога нема спасења. Зато онај ко је стран Цркви, стран је и Христу Господу, и спасењу у Њему (56, стр. 29).

Када је дошао, Господ нам је спустио са неба другу скинију – свету веру и Цркву, устројену... према ономе што је Он видео и чуо од Оца – у предвечном Савету Троипостасног Бога. Али, појавили су се самовољни фотографи: дај да дотерамо ту слику, дај да начинимо нове снимке – тако су нагрдили једиствени Лик Цркве; на тим рукотвореним снимцима код једнога су искрсле две главе, код другога нема ни руку, ни ногу, тамо су измењене очи, онде је одећа сасвим другачија, и тако даље... А код свих један натпис: Црква... Човек посматра, посматра и принуђен је да каже: не, то није она. Је ли после тога долично да ми, који чувамо изворни лик Цркве, стављамо себе у исти ред са другима? Који други? Њих препустимо Домаћину. Он нам пружа опипљиво сведочанство да је изворни лик код нас: то су свима очигледни дарови чудотворства, прозорљивости, нетљености моштију, чудесних појава; све то видимо и данас... Шта још хоћемо? Господ неће гледати кроз прсте лажовима. Он је с нама и Његов Дух обитава у нашој Цркви... То осећамо... наша Црква је истинска, сведена са неба и настањена на земљи (56, стр. 19).

Дом Божији је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Сходно томе, не треба да гледамо тамо-амо како бисмо видели има ли где истине. Она је – близу. Буди у Цркви, држи све што она држи – и бићеш у истини, поседоваћеш истину и живећеш по њој и у њој, те ћеш стога заиста бити испуњен животом. Изван Православне Цркве истине нема. Она је једина верна чуварка свега што је Господ заповедио преко светих Апостола, те зато и јесте истинска Апостолска Црква. Неки су изгубили Апостолску Цркву, а пошто се, по хришћанској свести, држе убеђења да само Апостолска Црква може тачно да чува и показује истину, смислили су да сами направе такву цркву, што су и учинили, па су јој дали такво име. Име су дали, али суштину нису могли. Јер Апостолску Цркву је по благовољењу Оца створио Господ Спаситељ, благодаћу Духа Светога, преко Апостола. Људи тако нешто не могу да створе. Они који мисле да је створе такву, налик су деци која се играју луткама. Ако на земљи нема истинске Апостолске Цркве, узалудно је трудити се око њеног стварања. Али хвала Богу, Он није допустио вратима ада да савладају Свету Апостолску Цркву. По његовом обећању, она постоји и постојаће до краја века. То је наша Православна Црква (43, стр. 8).

Као што тело има разне удове и сваки од њих има своју сопствену улогу, коју кад испуњава служи читавом телу, тако је и са телом Цркве, којој је глава Христос Господ... сваки уд од Њега добија духовно битије; Он му одређује место у телу Цркве и даје дар благодати за служење (38, стр. 276-277).

Изволите да чешће долазите до овог слатког духовног меда (Цркве) (4, п. 691, стр. 147).

Сви ми верујући смо – тело Христово; а Христос је Господ и Глава тога тела. Као што у телу сваки уд живи не својим животом, него животом читавог тела, и ако се одвоји од тела умире и труне, тако ниједан верни не живи сам за себе, него живи заједничким животом читавог збора верних, или читаве Цркве, и ако се одвоји од њих или буде одбачен, духовно умире и пропада (46, стр. 67).

Ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: ено онде – не верујте (Мк. 13,21). Христос Господ, Спаситељ наш, устројивши на земљи Свету Цркву, изволео је да пребива у њој, као њена Глава, Оживитељ и Управитељ. Овде је Христос – у нашој Православној Цркви, и нема га у било којој другој. Не тражи га другде, јер га нећеш наћи. Зато, ако ти дође неко из неправославног зборишта и почне да те наговара: код нас је Христос, не веруј му. Ако чујеш од кога: ми имамо апостолску заједницу и код нас је Христос – не веруј. Црква коју су основали апостоли и даље пребива на земљи; то је – Православна Црква. Ту је Христос. А та јуче основана заједница не може да буде апостолска и у њој Христа нема. Ако чујеш некога да каже: у мени говори Христос, а стран је Православној Цркви, неће да зна за њене пастире и не освећује се њеним Светим Тајнама – не веруј му: није у њему Христос, него неко други, ко је себи присвојио име Христово како би одвлачио од Христа Господа и Свете Цркве Његове. И не веруј никоме ко ти буде говорио било шта што је Цркви страно. Све такве сматрај за оруђа улагивачких духова и лажљиве проповеднике лажног учења (43, стр. 17).

У њој (Цркви) су све тајне вере и сво познање истине; у њој је сва благодат и све Свете Тајне које ту благодат дају; у њој је истинско пастирство, које заиста руководи ка спасењу; на њој почива благовољење Божије, које је чува и слуша њен молитвени глас; Анђели и људи, и сва разумна створења, сједињени служе Јединоме – Свеблагом Богу (46, стр. 67).

Наша брижна мајка – Црква, руковођена својом Главом, припремила је све што нам је потребно; она то чува и великодушно даје својим чедима, у одговарајуће време и у одговарајућој мери (46, стр. 246).

Жена која је боловала од течења крви говорила је: Ако се само дотакнем хаљине Његове (Господње), оздравићу (Мт. 9,21) – и добила је по вери својој. За нас, будући да смо чулни, неопходан је чулни додир како бисмо примили нематеријалну силу. Господ је тако и уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Окружују нас њени различити видљиви делови и ми ступамо у додир са њима. Кроз такав додир прима се сила Божија која почива унутар Цркве. Пријемник је вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је – тело и хаљина Господња. Најистакнутији њени делови којих се дотичемо јесу Божанске Тајне, а нарочито, после Крштења и Миропомазања, Света Тајна Тела и Крви Господње, у свези са Тајном Покајања. Но, и у свим другим деловима, додир праћен вером може да привуче неопходну силу од Господа, Који је свуда присутан и види свакога ко тако поступа, говорећи му у срцу његовом: Имај смелости, чедо! Они пак који су самовољни и ненаклоњени спољашњем поретку Цркве, сами себе на тај начин лишавају могућности да ступе у додир са духовном, божанском и свеоживљујућом силом. Зато остају болесни, исцрпљују се својим сујетним мислима и осећањима, духовно се гасе и одумиру (43, стр. 90-91).

Као што семену које клија храну пружају природни стихије око њега, тако се и новорођеноме благодаћу у Цркви кроз Свете Тајне и сав поредак црквених свештенодејстава као храна пружају духовне стихије. Истовремено, унутрашња сила долази му од целог тела уз које је привијен, од тела Цркве, у коме се од њене Главе спуштају кроз жиле духовни живоносни сокови (56, стр. 122).

...Изван Цркве нема духовног живота, нити лица која живе духовно. Зато је пребивање у Цркви, у живом јединству са њом, неодложан услов за оне који желе да живе духом и да напредују у хришћанском животу (56, стр. 32).

У Цркви се добро молите и не примећујете како се одвија служба. Добро је! Ако можете, будите што чешће у цркви. Она је истински дом Божији, мада је сазидана од цигала и малтера. Срце осећа да се налази у Очевом дому, слатко му је... За неговање молитве најбоље је одлазити у цркву. Код куће човека савлађује лењост, а тамо за лењост места нема: јер шта друго да ради, него да се моли (2, п. 256, стр. 92-93).

Не размишљај и ником другом не дозвољавај да размишља о томе је ли тобоже могуће устројити своје спасење без живог савеза са Црквом, када се без тог савеза нигде не могу наћи и добити благодатне силе за спасење (46, стр. 240).

Црква коју ми исповедамо је наша мајка. И истинита је реч да коме Црква није мајка, њему Бог није Отац (46, стр. 67).