Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

БЛИЖЊИ

# Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближњим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули себе – риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето смирење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешницима – он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам предстоји рад и труд. 6. 284-285
# Прекрасно је рекао Георгије Затворник: “Не тражим љубе ли мене; тражим, љубим ли ја друге?” И свети оци не заповедају да испуњавање заповести тражимо од ближњег, будући да то само нарушава мир. 6. 830
# Не тугуј што су неки од твојих сарадника хладни према теби. Светитељ Тихон је из сопственог искуства написао да се познаници и ближњи удаљавају од човека када он себе посвети Богу, и што се више он буде приближавао Богу, то ће они више да се удаљавају. 6. 748-749
# Љубави према ближњем претходи и прати је смирење пред њим. Мржњи према ближњем претходи његово осуђивање, омаловажавање, клеветање, презир према њему, другим речима – гордост. Свети монаси су се стално сећали речи Христових: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40). Они се нису упуштали у разматрање заслужује ли ближњи поштовање или не; нису обраћали пажњу на мноштво и очигледност његових недостатака; њихова пажња била је усмерена на то да им случајно не измакне свест о томе да је ближњи образ Божији и да наше поступке према ближњем Христос прима као да су учињени према Њему. Горди пали анђео мрзи овакво схватање и употребљава сва средства како би га тајно уграбио хришћанину. Ово схватање је туђе телесном и душевном мудровању пале људске природе, и потребна је нарочита пажња како би се задржало у сећању. Потребан је значајан душевни подвиг, потребна је помоћ Божанске благодати како би то схватање било усвојено у срцу повређеном грехом и како би га човек стално имао на уму када је у контакту са браћом. Када по милости Божијој усвојимо то схватање, оно постаје извор најчистије љубави према ближњем, љубави једнаке према свима. Узрок такве љубави је један – Христос, Који се поштује и љуби у сваком ближњем. Ово схватање постаје источник најслађег умиљења и најтоплије, сабране и усредсређене молитве. Преподобни ава Доротеј је говорио своме ученику, преподобном Доситеју, кога је с времена на време савладавао гнев: “Доситеју! Ти се гневиш, и не стидиш се што се гневиш и вређаш свога брата? Зар не знаш да је он – Христос, и да ти Христа вређаш?” Преподобни велики Аполос је својим ученицима често говорио о примању стране браће која су му долазила – да им треба указивати поштовање земним поклоном: клањајући им се, ми се не клањамо њима него Богу. “Јеси ли видео брата твога? Видео си Господа Бога твога. То смо – говорио је он – примили од Аврама (Пост. 18), а то да браћу треба успокојити (прихватити, указати им гостопримство), научили смо од Лота, који је принудио (наговорио) Анђеле да преноће у његовом дому” (Пост. 19). 5. 90-91