уторак, 09. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 5.
Дужан сам Вам одговор већ на три Ваша писма. Питате: како да проводите свети Пост када је реч о храни? Јер ако то буде у складу са Типиком, сматрате да ће за Н. Н. бити неиздржљиво, због његових обавеза и послова, и да ће му понестати физичке снаге, мада он има тврду намеру да се држи онога што је прописано. На то ћу вам рећи: одредба Цркве је иста за све, и када је реч о употреби хране сви су дужни да је испуњавају; ја не смем да противречим Типику. Али треба имати расуђивање, које Свети Оци називају «некаквим оком и светилником душе». Ако у овом питању будете правилно расуђивали, наћи ћете да они који су се посветили удаљавању од света лакше подносе прописани пост. Они нису заузети ничим спољашњим, ни светским обавезама, а поготово не јавним дужностима и важним пословима, па уколико и изнемогну, и стога остану неактивни, неће одговарати због тога што су се опустили. А они који имају обавезе и обављају важне послове који не трпе опуштање, треба да учине снисхођење телу кроз окрепљење храном у посту: ту не мислим на рибу, него на уље, јер храна која је припремљена са њим више јача телесни састав од суве, припремљене без уља. Друга је ствар када постите припремајући се за причешће Светим Христовим Тајнама – ту треба да оставите и уље. У самим апостолским и отачким правилима речено је: «осим немоћи»; а није ли то немоћ када тело изнемогне од поста и није у стању да испуњава важне обавезе? Време за употребу хране такође треба да ускладимо са снагом и издржљивошћу тела. Изгледа да није неумесно поступати онако како Ви пишете. Но, ако сматрате да таквим понашањем преступате правило, онда треба да прибегнете смирењу које је у сваком случају потребно и корисно, и по речима светог Исака Сирина опрашта многа сагрешења (слово 46). А када се уз пост или друга добра дела прилепи умишљеност, и тако се прикраде да и неприметно заслепи човеков ум, онда, чак и ако он не говори наглас попут фарисеја, само због таквог начина размишљања и фарисејског ума неће добити оправдање.
Прво писмо од 26. јануара добио сам 1. фебруара. Питате да ли током Великог поста можете два пута да приступите причешћу Светим Тајнама? Наравно да можете и треба да приступите, ако Вас нешто не спречи. Црквена заповест каже да у све постове треба приступати исповести и причешћу Светим Тајнама. Ви се мучите око припреме за исповест, зато што не можете да доведете своје мисли у ред. Ако на исповест будете долазили са цариниковим смирењем, нећете се узнемиравати. Покајање је дар Божији који нам је дарован Његовим страдањем. Свесни своје грешности, ми приступамо Њему као човекољубивом Оцу и Искупитељу, по Његовом милосрђу; а нашег ту ничег нема, осим греха. Исповедајући га без самооправдавања, ми добијамо оправдање од Господа. Све је то ђавоља замка која нас узнемирава. Идите једноставно и реците Господу: «Сагреших, опрости ми». И одмах објасните грехе који вам леже на савести, па ћете отићи са миром и надом на милосрђе Божије.
Чини ми се да сам Вам писао из књиге Петра Дамаскина како човек уз многа учињена добра дела и подвиге почиње да увиђа и своје грехе – да су као песак морски, што се назива почетком просвећивања душе и знаком њеног здравља: душа постаје скрушена и смирена, и себе заиста сматра за најгору од свих, али се не узнемирава, јер јој једино смирење доноси спокојство. И Вама саветујем да се не узбуђујете ако видите да се за исповест не припремате онако како бисте хтели; уместо тога се смиравајте и будите спокојни. Но, по Вашим речима, тешко Вам је да видите у себи тако зло срце. Горе наведено нам међутим показује да када видимо своје ране, ми се и невољно смиравамо, кајемо и добијамо милост Божију. Ако бисте пак у себи видели добро срце, том умишљеном утехом заваравали бисте своје очи и, ослањајући се на своје духовно напредовање, лако бисте пали у гордост, која заслепљује унутрашњи вид, од чега нека Вас избави Господ. У духовном животу борба је неопходна: преко ње ми спознајемо себе, своје силе и слабости, и постајемо вешти, или опитни.
У другом Вашем писму од 8. фебруара кажете да сте донекле схватили у каквом се стању налазите, пошто сте прочитали слово 79. светог Исака Сиријца. Читате духовне књиге, али пошто сте у свету, време морате да посветите и деци, па ми постављате тешко питање у вези са читањем страних књига – да ли оне могу да буду штетне за Вас? Ако Вам се успротивим, могао бих да Вас растужим. Потребно је да се бавите страним језицима због деце; но, ако се сагласим са Вама, плашим се да не погрешим: «Зли разговори кваре добре обичаје». Када је у срцу посејано добро семе, па се поред њега посеје и коров, зар тај коров неће повредити добро семе? Тако ће и сећање на семе корова дати повод ђаволу за борбу против побожности. Уколико је потребно да читате стране књиге, то ипак не би требало да буду романи. Како је жалосно што свет данас захтева да се страни језици познају боље од свог природног; и колико је само страних књига чији садржај штети и вери и моралу, а људи опет жуде да их прочитају, привучени њиховом красноречивошћу: да их чешу по ушима, како каже апостол Павле (2. Тим. 4,3).
Не браним Вам да ми пишете, само не могу да се ослоним на себе, да ћу моћи да вам пружим сасвим задовољавајуће одговоре; а понекад и касним са одговором, било због физичке слабости, било због недостатка времена услед заузетости око људи. Наилазите на недоумицу: што се више потрудите да пазите на себе – на пример помолите се за нешто, усрдно и са потпуном вером у помоћ Божију – на крају се испостави да вам дело не полази за руком, или чак настану штетне последице, па ме питате шта је томе узрок?
Ви имате добру намеру и мислите да је дело добро; али може бити да оно није угодно Богу или да нема времена за његово испуњење (тј. да није прави тренутак), па тако долази до неуспеха; не треба да тугујете због тога – препустите ствар вољи Божијој. Јер Он боље од нас зна шта је коме корисно. Не треба да се упуштате у детаљан спор о вери са лутеранима, него само кажите да је наша вера саборна и апостолска, православно-католичанска. О њиховој вери написано је много књига које доказују њену погрешност и одступање од истинске Православне Цркве.
Добро је да се за упокојене служе парастоси, и даје милостиња, а најбоље је да се помињу на проскомидији; но, наша Црква не помиње оне који су отишли у лутеранској вери. Они за живота нису имали општење са њом, па како би могли да га имају после смрти? Помињу се само православни, као што се јектеније читају за све упокојене «који овде леже и свуда православне».
Што се тиче очувања Православља код Ваше деце – потрудите се да им усадите ово учење и молите се Богу за то. Нажалост, данас се свуда тако слободно говори и пише о религији, и то не ради поучавања, него ради изазивања сумње. Преовладава чулност, а младо поколење је склоније слободи него обуздавању чула; тако и разуму дају слободу, мада је помрачен. Међутим, не треба да очајавате, него молите Бога да сачува њихова млада срца од самовоље. Потрудите се и сами да их, у зависности од њиховог узраста, поучите о Православној Цркви и побожности: оно што се испише на младом срцу, касније ће се лакше у њему утврдити, баш као што се и оно што је написано на младом плоду, касније, када плод сазре, покаже јасније. Приликом одласка у цркву са њима, можете једноставно да им објасните шта значи црква и Коме се у њој служи – Свевишњем Богу, нашем Творцу, Који зна и види не само оно што ми чинимо и говоримо, него чак и оно што мислимо. За добра дела Бог награђује, док зла кажњава. Да ли да их у цркву водите често или ређе, то треба да видите према њиховом расположењу, но понекад их треба и приморати, поготово о великим празницима, када их свакако поведите са собом.
Ваш син је на делу показао усрдност према нашој обитељи – Господ нека благослови његово младо срце како би познао истину и љубав Божију; али љубав се рађа од страха: страхом Господњим свак се уклања од зла (Прич. 15,27); не треба да маштамо како добро чинимо из љубави: почетак је премудрости страх Господњи (Прич. 1,7).
Нека Господ пошаље благослов на сву вашу децу, на Н. Н. и на Вас, и нека вам подари мир, здравље, благостање и спасење.
С поштовањем, остајем Ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
Опростите због конфузије у писму. Писао сам веома расејано, много пута су ме прекидали, не допуштајући ми да завршим започето.
23. фебруар 1859. године

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар