четвртак, 11. децембар 2008.

Житије светитеља Игњатија Брјанчанинова




Поводом 200 година од рођења
светитеља Игњатија Брјанчанинова

Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, рођен је 5. фебруара 1807. године у селу Покровском, у Вологодској губернији.
Отац светитеља, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник био је бољар Михаил Бренко, штитоноша Великог кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је управо Михаил Бренко био онај војник који је у одећи Великог кнеза и под кнежевским стегом херојски погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног рано су ступили у брак, и у почетку добили су двоје деце. Ипак, радост родитеља није дуго трајала. Оба детета умрла су у првим данима живота. Дубоко тужни због тога што немају деце, Александар Семјонович и Софија Атанасјевна обратили су се јединој правој помоћи – Небеској. Пошли су на поклоничка путовања по околним светим местима, усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Испрошен молитвама, дечак је добио име Димитрије, у част једнога од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког.
Мали Димитрије се од раног детињства одликовао нарочитом склоношћу ка свему свештеном и истински лепом. Богато обдарен од Бога, рано је научио да чита. Нарочито му је омиљена била књига: «Школа побожности». Ова књига, која простим и јасним језиком приповеда о животу и делима древних подвижника, остварила је велик утицај на осетљиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усредсређену молитву у самоћи. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на декламовање научене лекције, које се често изводи ужурбано и аутоматски, што је тако уобичајено код деце. Он се учио пажљивој молитви и толико је у њој узнапредовао, да се још у детињству наслађивао њеним благодатним плодовима. Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што је прочитао.
Димитрије Александрович је био вишеструко талентован: поред школских обавеза, са великим успехом се бавио калиграфијом, цртањем и музиком. До петнаесте године дечак је добио одлично домаће образовање и био је спреман да настави са школовањем на вишим образовним установама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрије Александрович већ ушао у шеснаесту годину живота, отац га је одвео у Санкт Петербург ради уписа на главну Војну инжињеријску академију. На путу за престоницу, Димитрије је по први пут отворено изразио жељу да прими монаштво, али отац на то није обратио потребну пажњу. У Петербургу је млади Брјанчанинов тако сјајно положио пријемне испите за Војну инжињеријску академију, да су га одмах уписали у други разред. Достојанствено држање и одлична припремљеност младог Брјанчанинова привукли су посебну пажњу будућег Руског императора Николаја Павловича, који је у то време био генерал-инспектор инжињерије.
Током школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ђак, одликовао се ретком скромношћу и искреном побожношћу, па је био омиљен како међу ученицима, тако и међу наставницима. Свет је примамљиво ширио руке, позивајући Димитрија у свој загрљај. Био је радо виђен гост многих кућа које су уживале велик друштвени углед. Родбинске везе довеле су га у дом председника Академије уметности и члана Државног савета А. Н. Ољењина, где је на литерарним вечерима Брјанчанинов привлачио пажњу својим читањем и рецитовањем, а својим поетским огледима привукао је благонаклону пажњу А. С. Пушкина, И. А. Крилова, К. Н. Баћушкова, Н. И. Гњедича. Али младић није марио за светско друштво, него је изнад свега био посвећен молитви, посећивању храмова Божијих и изучавању наука.
Више од две године провео је усрдно изучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, филологију, књижевност и друге науке, па је тако себи поставио питање: шта заправо науке дају човеку? «Човек је вечан и оно што му припада треба да буде вечно – говорио је, – покажите ми то вечно имање које бих могао да понесем са собом иза гроба!» Но, «науке су ћутале».
У то време трагалац за истином упознао је монахе Валаамског подворја и Лавре Александра Невског. Управо они су му помогли да пронађе то чесму је стремила његова душа. Под руководством духовних наставника, ученика преподобног Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасије, Димитрије Александрович је почео да чита дела светих Отаца. Ово благочестиво занимање Димитрија Александровича послужило му је као припрема за онај одлучујући преврат који је требало да изведе како би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно раскинуо са светом, почетнику је потребан руководитељ – духовни отац. Таквог човека за Димитрија Александровича представљао је јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући зачетник старчества у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, опитношћу у монашком подвигу. Млади Брјанчанинов је много о њему слушао од монаха из Лавре. Коначно, пружила му се прилика да га упозна. Отац Леонид је послом дошао у Петербург, где се сместио у Александро-Невској Лаври. О утисцима из првог разговора са старцем, Димитрије Александрович је свом другу Михаилу Чихачову испричао следеће: «Срце ми је ишчупао отац Леонид. Сада је решено: затражићу отпуст из службе и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености». У јуну 1826. Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечно боловање како би се опоравио након тешке плућне болести коју је имао у пролеће те године. Пошао је кући, код својих родитеља, како би затражио благослов за одлазак из света, остављање службе и примање монаштва, али наишао је на очево одлучно одбијање. Са дубоком тугом вратио се у престоницу, где је требало да положи завршни испит на инжињеријској академији. Пошто је положио са изванредним успехом и добио чин поручника, одмах је поднео захтев за отпуштање из службе. Али ту је дошао у сукоб са светским властима које су одбиле да га отпусте из службе – против тога је био и сам император Николај Први. По одлуци претпостављених, поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује у место своје службе – Динабуршку тврђаву.
Али када се у животној борби покаже да су сопствени напори подвижника слаби и бесплодни, њему у помоћ долази Сам Господ и Својим премудрим Промислом све уређује на добро. Димитрије се у Динабургу брзо разболео. У јесен 1827. власти су се увериле да његово здравствено стање није добро, па је добио одобрење да напусти службу. Његово напуштање службе догодило се без знања родитеља, па је овим кораком навукао на себе њихов гнев. У потпуности су му ускратили материјалну помоћ, па су чак и преписку са њим прекинули. Тако је ступање у манастир било праћено крајњим материјалним сиромаштвом младог искушеника.
Димитрије Брјанчанинов је отишао у Александро-Свирски манастир у Олоњецкој губернији код свога старца јеромонаха Леонида и ступио међу послушнике. Послушник Брјанчанинов се у манастиру одликовао беспоговорним послушањем и дубоким смирењем. Радио је у кухињи, где је био потчињен бившем кмету свога оца, као и на риболову. У контакту са братијом трудио се да скрива своје порекло и образовање, и радовао се кад су га они који га нису познавали сматрали за несвршеног богослова.
Међутим јеромонах Леонид је ускоро био приморан да се пресели у Плошанску пустињу у Орловској губернији. За њим је са другим ученицима пошао и послушник Димитрије Брјанчанинов. У Плошанској пустињи Димитрије је срео свог пријатеља и школског колегу Михаила Чихачова. Старац им је благословио да живе заједно, одвојени од других ученика. Млади послушници су се у потпуности посветили подвижничком животу, све њихове силе биле су усмерене ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године околности су принудиле послушнике Брјанчанинова и Чихачова да, следећи свог духовног оца, пређу у Оптину пустињу. Задржали су раније установљени поредак живота. Но, и ту су претрпели доста невоља: настојатељ је на њих гледао неблагонаклоно, а братство се према њима односило са неповерењем. И сама манастирска храна, припремљена на неквалитетном уљу, штетно је утицала на исцрпљени и болесни организам Димитрија Александровича. Решили су да храну припремају сами. Уз доста труда набављали су крупицу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож служила им је секира. Последица је, и за једнога и за другога, била крајња исцрпљеност телесних сила и тешка грозница. У то време тешко се разболела Димитријева мајка – Софија Атанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим старијим сином она је тражила даљ отац пошаље по њега у Оптину пустињу. Александар Семјонович је веома ожалошћен стањем своје жене попустио, па је написао сину да се неће противити његовој намери, а истовремено са писмом послао је по њега кочије. Отац је био толико пажљив да није заборавио да позове и Димитријевог болесног друга Михаила Чихачова. Младићи су прихватили да пођу, намеравајући да под кровом грађанске куће продуже са монашким подвизима. Ипак, стварност није била ни мало налик обећањима из очевог позива. Здравствено стање Димитријеве мајке се поправило, па је изненадна очева помирљивост брзо ишчезла. Он се свим силама трудио да наговори сина на ступање у државну службу. Боравак у свету постао је мучан за младе људе.
У фебруару 1930. младићи су пошли у Кирило-Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео стари архимандрит Теофан, познат по светости свога живота, а настојатељ је био његов ученик Аркадије. Видевши да двојица почетника трагају за истинским монашким животом, игуман их је са љубављу примио у манастир. Строги Устав манастира одговарао је послушнику Димитрију, али сурова, влажна клима тог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, и то без икакве медицинске помоћи. На крају су ноге почеле толико да му отичу, да више није могао устајати из кревета. Тако је Димитрије Александрович био приморан да се врати онамо, одакле је хтео да се спасе бекством – у Вологду код своје породице. Пошто је мало ојачао, са благословом Вологодског епископа Стефана живео је у Семигородској пустињи, где је написао свој «Плач монаха». А затим је премештен у забаченији Дионисијево-Глушицки манастир.
Међутим, Димитријев отац је упорно настављао да ради на томе да његов син напусти манастир и ступи у државну службу. Тада је млади послушник стао да моли архијереја да се смилује на њега и да га замонаши. Видећи пламену ревност послушника епископ Вологодски Стефан је решио да испуни жељу његовог срца. Затраживши дозволу Светог Синода, он је позвао Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и рекао му је да се припреми за монашки постриг, наредивши му да то чува у тајности од свих. Ово је било крајње сложено: искушеник коме је предстојао монашки постриг, био је приморан да одседне у гостионици и да се окружен светском сујетом припрема за велику Тајну. Двадесет осмог јуна 1831. године преосвећени Стефан је у саборној Васкресенској цркви замонашио Димитрија и дао му име Игњатије, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, чији спомен Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
Четвртог јула исте године епископ Стефан је монаха Игњатија рукоположио у чин јерођакона, а 25. јула у чин јеромонаха, поставивши га привремено да служи у владичанском двору. Но, окружен вревом света која доноси расејаност, јеромонах Игњатије је убрзо почео да моли свога покровитеља да га пошаље натраг у Глушицки манастир. Међутим, преосвећени је већ имао план да га пошаље на друго место.
Крајем 1831. године упокојио се јеромонах Јосиф, настојатељ Пељшемског Лопотовог манастира. Јеромонаху Игњатију поверено је да обави опело и погреб, а у јануару 1832. постављен је на место покојног оца Јосифа са звањем настојатеља, и награђен је набедреником.
Манастир који је поверен јеромонаху Игњатију налазио се готово у рушевинама. Црква и друга здања били су трошни, осећала се оскудица у свему, братство је било врло мало. За релативно кратко време док је био настојатељ овог манастира (око две године) отац Игњатије је успео да препороди обитељ и у духовном и у материјалном погледу. За кратко време братство је нарасло на тридесет људи.
У Лопотовом манастиру Игњатије се поново срео са својим другом и сабеседником Чихачовим, који је постао активни помоћник настојатеља у уређењу обитељи. Због усрдног труда на обнављању манастира јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. био узведен у чин игумана.
Млади игуман се према братству свога манастира односио са очинском строгошћу, праћеном дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, манастирско братство му се покоравало без обзира на то што је био тако млад. И срца његових родитеља су се смекшала када су видели свог сина у чину који се обично добија тек у зрелим годинама. Игњатијева мајка била је одушевљена духовним беседама свога сина и њена схватања су се променила. Више није туговала, него је благодарила Богу што ју је удостојио да има сина који служи Њему. Припремљена примањем Светих Тајни и молитвама свога сина Софија Атанасијевна се мирно упокојила 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија постала је позната и у Петербургу, па је позван у престоницу у посету Господару императору Николају Првом, који није заборавио свог стипендисту, него је пратио његову судбину. У престоници игуман Игњатије је узведен у чин архимандрита. Поверено му је управљање Тројице-Сергијевом пустињом, са највишом заповешћу «да од ње направи манастир који би био узор у очима престонице».
Тројице-Сергијева пустиња налазила се на обали Финског залива у близини Петербурга. У време када је тамо стигао архимандрит Игњатије, она је била прилично запуштена. Када је започела рестаурација цркве, испоставило се да су употребљиви једино зидови. Конак је био тако пропао да је стајао затворен, а целокупно братство састојало се од тринаест људи: осам монаха и пет искушеника. Двадесет седмогодишњи архимандрит морао је изнова да подиже храмове и конак, да уређује манастирско газдинство, да успоставља богослужбени поредак и оснива нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је у Стрељни близу Сергијеве пустиње. Дубоко уважавајући оца Игњатија, одазвао се на његову молбу и преузео је на себе посао око обучавања манастирског хора. Нека од својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов написао је специјално за овај хор.
Велики руски композитор М. И. Глинка такође је био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио изучавањем древне руске духовне музике и помагао је хору у његовом манастиру. Живо учешће у организацији хора Сергијеве пустиње узимао је и директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је обављао многе одговорне и тешко спојиве дужности: за братију манастира био је одличан настојатељ, а у исто време духовник и администратор. Са 27 година већ је имао дар примања помисли својих духовних чеда и руковођења њиховим духовним животом. Према личном признању оца Игњатија, проповед Јеванђеља представљала је његово основно занимање, коме је посвећивао све своје силе. Подвиг служења ближњима речју поуке била је за њега извор радости и утехе на попришту овог мукотрпног живота. У Сергијевој пустињи он је, без обзира на крајњу заузетост, написао већину својих дела.
Године 1836. указом Најсветијег Синода Сергијева пустиња је добила статус манастира првог реда, са одговарајућим средствима за издржавање и положајем. До 1837. године у манастиру је већ живело братство од 42 члана.
Од 1838. године круг делатности архимандрита Игњатија значајно се проширио: постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Он је потпомогао процвату духовног живота у древном Валаамском манастиру, залажући се да за настојатеља тамо буде постављен игуман Дамаскин, веома опитан у духовном животу.
У Сергијеву пустињу оцу Игњатију непрестано су долазили посетиоци из свих друштвених слојева. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често морао је да путује у Петербург и посећује домове великих добротвора манастира. Без обзира на такав, споља посматрано расејан начин живота, архимандрит Игњатије је у души остајао аскета-пустињак. У било каквим спољашњим животним околностима он је успевао да сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано обављајући молитву Исусову. У својој келији у манастиру отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руководећи се духом смирења, скривао је своје подвиге од људских погледа.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је, због тешке болести, провео без излажења из келије, а у пролеће 1847. предао је молбу да буде ослобођен дужности настојатеља и умировљен у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије. Уместо тога добио је дугачак одмор и пошао у тај манастир на лечење.
У Николо-Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је провео једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су наступили напорни дани: руковођење духовним животом братства, примање посетилаца, одласци у Петербург, подизање цркава. Према успоменама његовог духовног сина, архимандрита Игњатија (Малишева), свети Игњатије се према посетиоцима односио на на веома различит начин. Он је поседовао нарочиту способност – да види духовно стање других људи. Са хладнима је био ћутљив. Са лукавима се понекад понашао јуродиво. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и разговарао је дуго, богатећи душу сабеседника спасоносним речима Светог Писма, светоотачким поукама и саветима провереним сопственим животом. Круг познаника настојатеља Сергијеве пустиње био је веома широк. Име архимандрита Игњатија знали су у свим слојевима друштва. Он се дописивао са многим духовним и светским лицима. Данас је познато укупно више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се јасно виде необичне особине његове душе: духовно расуђивање, необична благост, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. На пример, значајно је његово писмо великом руском уметнику К. П. Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне силе архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао посебно јаким здрављем, постепено су слабиле. Све чешће му се враћала мисао о одласку у мировину, како би крај живота провео у усамљеном безмолвију. Године 1856. кренуо је на пут у Оптину пустињу, желећи да се тамо и сасвим пресели, али ова намера му се није остварила, јер је Господу било угодно да Његов изабраник Цркви послужи још и у епископском чину.
Године 1857, на предлог Петербуршког митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонију је 27. октобра 1857. године у Казанској цркви у Петербургу обавио митрополит Григорије са збором других јерараха.
Након непуне двадесет четири године проведене у Сергијевој пустињи, епископ Игњатије ју је оставио у блиставом стању. За његове управе манастир се украсио са три нова велелепна храма. Од духовних васпитаника архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест настојатеља разних манастира. Сам пак новопостављени епископ Игњатије, током тако дугог времена проведеног на месту настојатеља, не само није стекао никакву имовину, него чак није имао сопствених средстава за далеки пут на своју катедру па је био принуђен да затражи помоћ.
Четвртог јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљање епархијом. Недавно формирана Кавкаска епархија била је потпуно неуређена. Становништво се одликовало немирним, ратоборним карактером, зато су прве речи светитеља Игњатија упућене његовој новој пастви биле речи мира и љубави: «Мир граду овоме!..»
Прва брига епископа Игњатија у вези са управљањем паством била је да уреди богослужење према прописаном црквеном поретку и да успостави добре односе између свештенства и народа, како у градовима тако и у селима. Преосвећени Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом – мање од четири године. За то време посетио је многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, побољшао је услове рада епархијског свештенства, улепшао је богослужења, организовао је одличан архијерејски хор, подигао је владичански двор, преселио богословију у нову, лепшу зграду и пажљиво пратио њен унутрашњи живот. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: према себи је био строг, али је истовремено имао разумевања за немоћи ближњих.
Али тешка болест није остављала епископа Игњатија ни на Кавказу, па је у лето 1861. поднео молбу за за одлазак у мировину због лошег здравственог стања. Неколико месеци касније на његову молбу је одговорено позитивно, и он је заједно са неколицином преданих ученика прешао у Николо-Бабајевски манастир. Приликом одласка из Ставропоља, баш као и приликом раније из Петербурга, преосвећени није имао сопственог новца, па је опет морао да потражи помоћ са стране како би вратио неке дугове и покрио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није остављао духовно-литерарне подухвате. Осим усмено изговорених проповеди ту је написао готово читаву књигу «Принос (или: Дар) савременом монаштву».
За заслуге пред Отаџбином преосвећени је удостојен царске награде – ордена Свете Ане првог реда. У Николо-Бабајевски манастир допутовао је 13. октобра 1861. године. Пратила су га духовна чеда, као једна духовна породица. Њихово сложно деловање брзо је остварило утицај на целокупно унутрашње и спољашње уређење манастира. У време доласка владике Игњатија, Николо-Бабајевска обитељ се налазила у прилично лошем стању. Чак ни хране није било довољно, а манастир је био оптерећен великим дуговима. Многа здања, посебно саборни храм, била су оронула. Но, захваљујући природној мудрости, практичности и дугогодишњем опиту владике Игњатија, материјални положај обитељи брзо се поправио, изведене су велике оправке манастирских здања, чак је подигнут и нови храм у част Иверске Мајке Божије. Недуго по доласку владике Игњатија у Бабајевски манастир посетио га је стари пријатељ М. Чихачов и то је био њихов последњи сусрет у овом животу. Обојица су закључили како М. Чихачов не треба да напушта Сергијеву пустињу, којој се потпуно посветио и где је уживао свеопште поштовање братства.
Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од епископских дужности, владика Игњатије је слободно време проводио прегледајући и допуњавајући своја аскетска дела. Овде је написао «Отачник» и завршио «Принос савременом монаштву». Много владикиних поучних писама потиче управо из овог периода.
Своја дела сам светитељ поделио је на следеће целине: Прва два тома чинили су «Аскетски огледи», који су садржали чланке у основи написане у Сергијевој пустињи. Трећи том – «Аскетске проповеди», где су ушле проповеди које држао на Кавказу. Четврти том – «Принос савременом монаштву». Пети том – «Отачник», објављен је тек после смрти епископа Игњатија (Данашња издања Дела светитеља Игњатија као шести том садрже његова писма). «Отачник» садржи поуке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва дела светитеља Игњатија у целини показују православни хришћански подвиг у његовом поретку и постепености, учећи како треба полагати поудан темељ за вршење јеванђелских заповести, покајање и покајни плач.
Преосвећени Игњатије је за своје упокојење почео да се припрема дуго времена унапред. У августу 1864. свом брату Петру Александровичу рекао је: «Када будем умирао, молим вас да и не помишљате на слање по доктора – немојте да правите гужву и дајте ми да умрем као хришћанин». Наступила је 1866. година. Владика је тако ослабио, да је сваки посетилац био поражен његовим изгледом. Али током свих тих година болести они су се изгледа навикли да га увек виде уздржаног и бодрог. Без обзира на различите болести за које би владика понекад рекао онима који су га окруживали, нико га никада није чуо да јадикује. Не једном је говорио како је, приморавајући се да не јадикује због болести, научио да трпи све што га снађе. По обичају светогорских подвижника светитељ Игњатије није скидао своју монашку одећу ни дању ни ноћу, па је тако од околине скрио како тешко здравствено стање у коме се налазио тако и близину свог упокојења.
На дан светлог Христовог Васкрсења, 16. априла 1867. године, служећи литургију преосвећени се толико исцрпио да су га једва довели до келије. Тога дана објавио је својим ближњима да после вечерња никога неће примати, јер мора да се спрема за смрт. Следећег дана, 17. априла, преосвећени је током литургије стајао у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је завршну благодарну молитву читао са тако снажним и дубоко благодатним изразом, да је то привукло пажњу свих присутних. Ово је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и снага га је брзо напуштала. Последњих дана живота владика се према свима односио са посебном топлином, уз благу примесу туге. Ова топлина на лицу болесника сијала заједно са неземаљском радошћу. Испуњен благодатним смирењем владика се праштао са својим келејницима и тражио од њих опроштај клањајући им се земним поклонима.
Тридесетог априла 1867. године, на Недељу Жена-мироносица, у време касније литургије око 8 сати ујутро преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски одслужио је опело по пасхалном чину уз присуство огромног броја верних. Сви су се чудили мекоћи руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је више личило на славље него на погреб. Ковчег са телом светитеља обнели су у круг око цркве и уз певање «Христос воскресе» спуштен је у земљу код леве певнице у малој болничкој цркви посвећеној преподобном Сергију Радоњешком и светом Јовану Златоусту.
Светитељ Игњатије ужива велико поштовање код верног народа не само у Русији, него свуда где су православни, а интересовање његова дела непрестано расте. У наше жалосно и метежно време светитељ Игњатије представља најпоузданијег духовног руководиоца и најбољи пример како да човек у вртлогу савременог живота сачува верност Христу.
Превод: Младен Станковић

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар