Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ВЕРА

# Ко не верује у Сина Божијег? Не само онај ко га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава; онај ко земаљску мудрост, непријатељску Богу, сматра за бога. 1. 495
# Без одбацивања себе човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха. 1. 496
# Вера је природно својство људске душе које је у њу посадио милосрдни Бог приликом њеног стварања. 1. 496
# Мртва вера и признавање Христа само невољним интелектуалним убеђењем може да припада и демонима! Таква вера послужиће верном само за још већу осуду на суду Христовом. Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе, Назарећанине? – вапио је нечисти дух Господу – Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији (Мк. 1,24). Вера у Јеванђеље треба да буде жива: треба веровати умом и срцем, исповедати веру устима, изражавати је и доказивати животом. 1. 497
# Православна вера у Христа, запечаћена Светом Тајном Крштења, и сама је довољна за спасење, без дела, када човек нема времена да их саврши, јер Христос замењује човека, а заслуге Христове – људска добра дела.
Но, ако земаљски живот потраје, дела су обавезно потребна. 1. 499
# У догматима је – Богословље предато од стране Самог Бога. У одбацивању догмата је – богохуљење, које се назива неверовањем; у искривљавању догмата је – богохуљење, које се зове јерес.
Када се ум који још није очишћен покајањем, који још блуди у мрачној области пада, који још није просветљен и вођен Духом Светим, усуди да сам од себе, сопственим слабим силама, из мрака гордости, расуђује о Богу, онда он неизоставно пада у заблуду. Таква заблуда је – богохуљење. О Богу можемо да знамо само оно што нам је Он по Своме великом милосрђу открио.
Светим Тајнама хришћанске Цркве верни хришћанин се доводи до сједињења са Божанством, у чему је стварно спасење, печат вере делом вере, и одатле – примање залога вечних блага. 1. 409
# Истинска жива вера, само ако је човек исповеда устима, пружа му спасење. Она је донела спасење разбојнику на крсту; путем покајања донела је спасење многим грешницима у последњим предсмртним тренуцима њиховог живота. 1. 501
# Сходно важности вере за дело спасења, и греси против ње имају посебну тежину на ваги праведног суда Божијег; сви су они смртни, то јест са њима је повезана смрт душе и прати их вечна погибија и вечна мука у адским безданима.
Смртни грех је – неверовање: он одбацује једино средство за спасење – веру у Христа.
Смртни грех је – одрицање од Христа: онога ко се одриче, он лишава живе вере у Христа, која се показује и садржана је у усменом исповедању.
Смртни грех је – јерес: он у себи садржи богохуљење, и онога ко је њиме заражен чини туђим истинској вери у Христа.
Смртни грех је – очајање: он представља одбацивање делатне, живе вере у Христа.
Исцељење од свих ових смртних грехова је – света, истинска, жива вера у Христа. 1. 502
Они који су се обогатили живом вером у Христа, као окриљени прелећу преко свих невоља и свих тешких околности. Одушевљени вером у свесилног Бога, они у напору не виде напор, у болестима се не осећају болесно. За јединог делатника у васељени они сматрају Бога, Кога су учинили својим кроз живу веру у Њега. 1. 503-504
# Онима који га љубе Он (Господ) шаље невоље, а одмах за њима – утехе. То што невоље бивају замењене утехама, а утехе невољама, рађа веру у Бога и смрт за свет. Вера узима човека за руку и поставља га пред Бога. Такав човек се уздиже изнад света: под његовим ногама је мрачни хаос сумњи, неверовања, заблуда и извештачених и уједно сујетних умовања, баш као што су под ногама онога ко се попео на врх високе горе облаци, литице, провалије и водопади који шуме и скакућу по стенама. 6. 343
# Неке јеванђелске заповести нас уче да поступамо богоугодно; друге нас уче да се код утицаја споља држимо богоугодно. Теже је изучити ово друго него прво; али и прво ће бити на задовољавајући начин схваћено онда када душа изучи и прихвати друго. Неопходно је уверити се да Бог управља судбином света и сваког човека. Искуство живота брзо ће потврдити и утврдити ово учење Јеванђеља. Резултати прихватања овог учења вером јесу – смирена покорност Богу, удаљавање узнемирења, душевни мир и велика храброст. Ко на тај начин прима учење Јеванђеља, тај ће добити штит вере о који ће моћи да погаси све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ову веру свети оци називају делатном, за разлику од догматске. Она се у човеку појављује услед испуњавања јеванђелских заповести, расте у мери њиховог испуњавања, а вене и пропада у мери у којој се оне занемарују, и у своје време се, осењена благодаћу, преображава у живу веру, испуњавајући хришћанина духовном снагом којом свети Божији победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске (Јевр. 11,33-34). 5. 83-84
# Сматра се да је један од главних квалитета војсковође у биткама овога света то да не пада духом код сваког преокретања среће, него је непоколебљив, као каменог срца, и у својој чврстини доноси најразумније и најкорисније одлуке, доводећи том чврстином у недоумицу своје непријатеље, слабећи њихову дрскост и надахњујући храброшћу сопствену војску. Овакав карактер војсковође бива разлог необичних успеха, па се изненада читав низ пораза и несрећа крунише одлучујућим победама и слављем. Такав треба да буде и ум – тај вођа у невидљивој борби против греха. Ништа, никакво искушење које дође од људи или демона, које се појави из пале природе, не треба да га узнемири. Извор непоколебљивости и снаге нека буде вера у Бога, Коме смо се посветили на служење и Који је – свемогућ. Малодушност и смушеност рађају се од неверовања; но, чим подвижник прибегне вери – малодушност и смушеност ишчезавају као ноћна тама уочи свитања сунца. 5.148
# А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ове стреле, то су различита дејства демона у нама, која покрећу слабости наше пале природе: распаљивање срца гневом, разгоревање помисли и маштања, пориви за осветом, многобројна и оптерећујућа а углавном неостварива и бесмислена размишљања о супротстављању непријатељу, о победи над њим и његовом унижењу, као и о омогућавању себи поузданог и потпуно безбедног положаја. Онај ко је задобио веру, задобио је Бога да га покреће на делање и стао је изнад свих подвала, не само људских него и демонских. Онај ко је задобио веру, добија могућност да досегне истинску, чисту молитву, која није оштећена никаквим бригама о себи, никаквим стрепњама, никаквим маштањима и сликама које уобразиљи подмећу лукави духови злобе. 5. 299-300