уторак, 16. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 6.
Част ми је да вам честитам наступајући велики и сверадосни празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Нека Вас Он удостоји да са Вашом љубљеном дечицом духовно прославите овај празник, уз радост у срцу и савршено здравље.
Сада се обраћам Вама, најуваженија Н. Н., са одговором на Ваше цењено писмо од 22. марта, послато 31.
Пишете да сте се помирили са мишљу да ћете до краја живота водити борбу против својих страсти. Да, то је неопходно; и Свети Оци су, док нису достигли бестрашће и савршени мир, стално имали ту борбу; кроз њу ми спознајемо своју немоћ и јадно стање у коме се налазимо, па се тако и невољно смиравамо. Али ви бисте хтели не само да будете добри и да немате ничег лошег, него и да видите себе као такву. Ваша жеља је похвална, али то што хоћете да видите своје добре особине, то већ представља храну за самољубље. Јер чак и да извршимо све што је заповеђено, себе треба да сматрамо за бескорисне слуге. И мада смо у много чему били неисправни, ми о себи заправо не мислимо тако, па се узбуђујемо, уместо да се смиримо. Бог нам управо зато и не даје снаге за извршавање заповести – да се не бисмо погордили, него да се смиримо и стекнемо залог смирења; када будемо имали тај залог, наше ће врлине бити постојане и он нам неће допустити да се гордимо. Зашто вам изгледа страшно кода се упоредите са бољим људима, па код себе уочите много тога лошег? Када увидимо своје грехе (за шта и молимо Господа: «Даруј ми да уочим прегрешења своја»), ми ћемо се и нехотице смирити, а када видимо своје врлине погордићемо се.
Похвала од људи неће нас повредити ако се њоме не наслађујемо; а ако је примамо са задовољством, онда, по речима светог Исака, «делатник остаје без плате», то јест лишава се награде. На Ваше питање о читању акатиста – ако не стигнете да прочитате у своје време, јер га немате при себи, можете ли да га читате на послу седећи? – одговарам како нема потребе да тако чините: зар је то некаква кирија коју неумољиво траже од људи, па када је неко плати остаје спокојан? Не, никако. Од нас се тражи слобода. Ако из неког разлога не прочитате акатист на време, принесите покајање и смирено за себе сматрајте да сте дужни, али се немојте узнемиравати. То ће свакако бити боље него да се поводите за мишљу да сте све испунили и да више нисте дужни, а смирење да оставите по страни. Познато је да срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,19); исто тако ће и Мајка Божија примити вашу добру вољу и смирену свест, пре него испуњавање праћено немиром.
Душевне тешкоће и жалости на које наилазите, а које рањавају ваше срце, не треба да вас доводе до роптања. Оне су на животном путу неопходне, како би биле испитане наша воља и слобода. Уосталом, кад бисмо увек имали духовне и животне утехе у изобиљу, од тога не бисмо имали никакве користи.
Ви нећете одговарати за понашање других људи, посебно оних који раде код вас, али када видите да се не понашају како треба, можете да кажете да је то лоше.
Молећи благослов Божији на Вас и на Вашу породицу, остајем с поштовањем недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
4. април 1859. године

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар