Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

БОГ – ПРОМИСЛИТЕЉ СВЕТА

Општи промисао Божији о свету

Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5,17). У овим речима Господа Исуса Христа садржана је истина сталног промишљаљња Божијег о свету. Мада је Бог у седми дан почину од свих дела Својих која учини (Пост. 2,2-3), ипак Он није препустио свет самоме себи. Бог сам даје свима живот и дихање и све, јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17,25-28). Сила Божија држи битије света и учествује у свим дејствима створених сила. Постојаност такозваних «природних закона» је дејство живе воље Божије, а сами по себи они би били немоћни и неделотворни.

Све у свету обухваћено је Промислом Божијим. Бог промишља не само о великом и огромном, него и о малом и наизглед ништавном, не само о небу и земљи, о Анђелу и човеку, него и о најнезнатнијој творевини: птицама, трави, цветовима, дрвећу. Читаво Свето Писмо испуњено је мислима о неуморној промишљајућој делатности Божијој.

Божијом вољом стоји читаво непрегледно пространство света. Бог испуњава небо и земљу (Јер. 23,24). А када лице Твоје окренеш, све се смути и поколеба (Пс. 103,29).

Промислом Божијим живи биљни свет. Бог одева небо облацима, спрема земљи кишу, произниче на горама траву, и зелен на службу људима (Пс. 146,8). Он не оставља без Своје пажње ни кринове у пољу, обдарујући и њих и друге цветове који нас задивљују својом лепотом (Мт. 6,29).

Промисао Божији простире се на читав живи свет. Очи свију у Тебе се уздају, и Ти им дајеш храну благовремено. Ти отвараш руку Своју, и испуњаваш све живо благовољењем (Пс. 144,15-16). Бог не оставља без Свога старања ни најмање врапчиће: ни један од њих не падне на земљу без воље Оца Небеског (Мт. 10,29).

Но, предмет очинског промишљања Божијег на земљи представља понајвише човек. Богу су познате помисли (Пс. 138,2), осећања (Пс. 7,10), па чак и уздаси (Пс. 78,11) свакога човека. Он свима даје оно што им је потребно, пре но што то од Њега и затраже (Мт. 6,32), приклања ухо Своје да би услишио онога ко моли (Пс. 85,1) и испуњава тражено, уколико проистиче из искрене и живе вере (Мт. 17,20) и уколико је ономе ко тражи на корист, која се састоји у задобијању Царства Божијег (Мт. 6,33). Он усмерава кораке човека који не зна свој пут (Прич. 20,24), Он човека чини сиромашним или богатим, понижава га или узвисује, задаје му ране и превија их, Он удара и руке Његове исцељују (Јов. 5,18). Љубећи праведнике, Бог штеди грешнике и неће се до краја гневити, нити ће се до века срдити (Пс. 102,8-9), него дуго трпи, како би их посредством Своје Благости довео на покајање (Рим. 2,4). Ово свеобухватно и непрестано деловање Божије у свету изражено је у Символу вере кроз називање Бога Оца «Сведржитељем».

Што се пак тиче привидне неправде коју често видимо у страдању добрих људи, а благостању злих, свети Јован Златоуст нас тим поводом уразумљује следећим речима: «Ако нам је откривено Царство Небеско и показана награда у будућем животу, онда више не треба да истражујемо зашто праведници овде трпе невоље, док порочни живе у задовољствима. Јер ако тамо свакога очекује награда према заслугама, зашто бисмо се узнемиравали због овдашњих догађаја, били они срећни или несрећни? Овим невољама Бог вежба оне који су Му покорни, као храбре борце, док слабије, лење и оне који не могу да поднесу ништа тешко, претходно уразумљује за добра дела» (свети Јован Златоуст). И заиста, ми и сами често видимо како људима најбољи учитељи и васпитачи бивају управо искушења и невоље које су преживели.

Промишљање Божије о свету је дејство које је у суштини непрекидно и целовито, мада наш ограничени ум у шароликом и променама склоном свету то дејство Божије доживљава у различитим видовима и облицима. Основни облици промишљајућих дејстава представљени су у следећим речима «Детаљног Православног Катихизиса»:

«Промисао Божији, то је непрестано деловање свемоћи, премудрости и доброте, којима Бог

- чува битије и силе створења,

- усмерава их ка добрим циљевима,

- помаже сваком добру,

- а зло које се појављује кроз удаљавање од добра пресеца или исправља и окреће ка добрим последицама».

Дејство промисла Божијег није, да тако кажемо, мешање у ток живота који је свету дат приликом његовог стварања, нити низ појединачних улазака воље Божије у живот света. Живот света је постојано пребивање у десници Божијој. «Свет не би могао да опстане ни трен, када би Бог одузео Свој промисао од њега» (блажени Августин). «Свемоћна и најсветија Реч Очева, која окружује све и свуда пројављује Своје силе, која освећује све видљиво и невидљиво, све обухвата и садржи у Себи, тако да ништа не оставља без учешћа у Својој сили, него све и у свему, свако биће понаособ и сва бића заједно, оживљава и чува» (свети Атанасије Велики).

При томе треба обратити пажњу на још један моменат, који човекову мисао задржава у стању побожног дивљења: да је Творац, Који све држи у Својој десници, од дана стварања дао свим органским бићима, па чак и биљном свету, свакоме по мери и складу са његовом природом и организацијом, слободу раста и развитка, коришћења сопственим силама и искоришћавања средине која их окружује. Још више слободе Творац је оставио човеку, као Свом најузвишенијем створењу на земљи, као разумном и морално одговорном бићу. Са овом разноликошћу стремљења – природних, инстинктивних, а у разумном свету и духовно слободних – Промисао Божији стоји у таквој вези, да их све садржи у себи и усмерава према општем промишљајућем плану. Сва несавршенства, страдања и болести које потичу од судара ових различитих појединачних стремљења у свету, доброта Божија исправља и лечи; она стишава непријатељство и усмерава живот читавог света ка добром циљу који му је свише постављен; а разумним створењима Божијим открива пут ка непрестаном прослављању Бога.

И ма колико људски род нарушавао своје назначење у свету, ма колико падао, ма колико масе људи, предвођене својим злим вођама, пристајале на одбацивање заповести Божијих и Самог Бога, као што је то случај данас – историја света ће се завршити постизањем циља који му је поставио Промисао Божији: поведом Правде Божије, након чега ће се открити Царство Славе, да буде Бог све у свему (1. Кор. 15,28).

Сазерцавајући узвишеност, премудрост и доброту Божију у свету, апостол Павле кличе:

О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко Му би саветник? Или ко Њему претходно даде, да му буде враћено? Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њеа све. Њему слава у векове. Амин (Рим. 11,33-36).

Промишљање Божије о човеку

пре његовог пада

Након што је створио човека, Творац није Својим промислом оставио првостворене људе. Благодат Божија стално је почивала на нашим прародитељима, служећи им, по речима светих Отаца, као небеска одећа.(1) Они су имали осећај потпуне блискости са Богом. Сам Бог био је њихов први Наставник и Учитељ, удостојавао их је Својих непосредних откривења. Јављајући им се, беседио је са њима и откривао им Своју вољу.(2)

Књига Постања нам у другој и трећој глави представља живот првих људи. Бог је Адама и Еву сместио у рај, или Едемски врт – «рај сладости», где су расла свакојака дрвета, лепа за гледање и добра за јело. Тако прекрасно место, какво је представљао Едемски врт, код првих људи је и нехотице морало да изазиваљ осећање радости, подижући њихове мисли ка најсавршенијем Уметнику света. А рад је требало да погодује развијању њихових физичких и духовних сила.

Како прича писац Књиге Постања, Бог је човеку довео све животиње, да би им он дао имена. Јасно је да је ово, с једне стране, пружило човеку могућност да се упозна са богатством и разноликошћу животињског света, док је са друге погодовало развоју његових умних способности и потпунијем упознавању себе у поређењу са светом који му се налазио пред очима, као и свести о свом царском положају у односу на сва земаљским бићима.

Јасно је да је првобитно стање првих људи било стање духовне незрелости и простоте, сједињених са моралном чистотом. Али оно је садржало све услове за брз и складан развитак и напредак њихових сила, усмерен на духовно уподобљавање Богу и најтешње јединство са Њим.

То је био светли и чисти ум, чије је размишљање било здраво. Али уједно био је то ограничен ум, без животног искуства, што се показало у тренутку пада у грех. Њему је тек предстојало да се развија и усавршава.

У моралном погледу првосаздани човек је био чист и невин. Речи: а беху обоје голи, Адам и жена му, и не беше их срамота – свети Јован Дамаскин тумачи као «врх бестрашћа». Уосталом, ни чистоту првих људи не треба схватати тако као да су они од самог почетка тобоже већ поседовали све врлине и да нису имали потребе за усавршавањем. Не. Иако су Адам и Ева изашли из руку Творца као чисти и невини, њима је тек предстојало да се утврђују у добру и да, кроз сопствено деловање, уз помоћ Божију, духовно напредују. «Било је потребно – каже свети Иринеј – да човек, када је добио битије, напредује, затим да сазрева, сазревајући да јача, усавршавајући се – да се прославља, прослављајући се – да се удостојава виђења Бога».

Из Творчевих руку човек је и по телу изашао без мане. Ово тело, и поред своје задивљујуће (сложене) грађе, од Творца без сумње није добило никаквав недостатак, ни спољашњи, ни унутрашњи; поседовало је свеже и неискварене силе, и није у себи имало ни најмањи несклад, па је могло да буде слободно од болести и страдања. Болести и страдања су у Књизи Постања представљени као последице пада наших прародитеља и казне за грех.

У Књизи Постања, осим тога, дато је и тајанствено указивање на дрво живота, са кога су прародитељи јели до пада у грех и које их је чувало од физичке смрти. Смрт није представљала неопходност за човека: «Бог човека није створио ни потпуно смртним, ни бесмртним, него способним и за једно и за друго» (свети Теофил Антиохијски).

Но, ма колико савршене биле природне силе човекове, њему је, као ограниченом бићу, чак и тада било потребно, као и сваком другом створеном бићу, њихово стално ојачавање од стране Бога, Источника сваког живота. Била су потребна одговарајућа средства за човеково утврђивање на путу добра. Такво почетно средство представљала је и заповест да се не једе са дрвета познања добра и зла. То је била заповест послушања. Слободно послушање је пут за духовно напредовање. Где је добровољно послушање, тамо је а) пресецање пута ка умишљености, б) уважавање и поверење према ономе што је изнад нас, в) уздржање. Послушање делује благотворно и на ум, јер смирује његову гордељивост, и на осећања, јер ограничава љубав према себи, и на вољу, јер човекову слободу усмерава на страну добра. На том путу човеку садејствује благодат Божија и укрепљује га. Тај пут је предстојао и првим људима, нашим прародитељима.

«Бог је створио човека безгрешним по природи и слободним када је у питању воља; 'безгрешним', не због тога што није могао прихватити грех, јер само Божанство је непријемчиво за грех, него зато што склоност ка греху није имао у својој природи, већ је зависила од његове слободне воље. Уз помоћ Божанске благодати он је могао да буде постојан и да напредује у добру; али по својој слободној вољи, уз допуштење Божије, могао је да се одврати од добра и да буде у злу» (свети Јован Дамаскин).

Савременом човеку уопште тешко је, па чак и немогуће да замисли истинско рајско стање човеково, које у њему сједињује моралну чистоту, бистрину ума, савршенство првобитне природе и блискост Богу уз детињу духовну једноставност. Ипак, мора се приметити да предања свих народа говоре управо о таквом стању, које песници називају «златним веком» човечанства (предања Кинеза, Индијаца, Персијанаца, Грка и других). Велики умови незнабожачке старине изражавају уверење да су у старијој прошлости људи били чистији и моралнији од оних у новијој (Сократ); најстарија религиозна предања и схватања била савршенија од каснијих, паганских, и то стога што су први људи били ближи Богу, Кога су познавали као свога Творца и Оца (Платон; исто код Цицерона).

---

(1)Свети Јован Дамаскин пише: «Он (Адам) је пребивао у Божијем станишту и имао Њега као свеславну одежду. Одевен је био у Његову благодат и наслађивао се јединственим преслатким плодом, сазерцавањем Њега, као један од Анђела, хранећи се тиме» («Тачно изложење Православне вере», 2,11).

(2)Адам и Ева нису били обожени у време њиховог стварања, него су били створени за обожење. Обожење, као што видимо, подразумева сједињење са Богом кроз учешће у Његовим нествореним енергијама, али не значи присвајање природе божије. Свети Јован Дамаскин вели: «Бог је човека створио као живу душу која је по икономији овде, односно у овом животу, и која прелази негде другде, односно у будући век; а врхунац тајне је у томе што се човек обожује приклањајући се Богу: обожује се, наиме, учествовањем у Божанској светлости, а не заједничарећи са Божанском суштином» («Тачно изложење Православне вере», 2,12).